СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 3МАРТ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

СЕЋАЊЕ: СЛАВКЕ РАНКОВИЋ
"Велико људско срце мог мужа, напаћено читавог живота, а нарочито за последњих осамнаест година, престало је да куца, у ноћи, 19. августа 1983..."

ОПРОШТАЈ од друга МАРКА

Пише:

Иако је саопштење о смрти Александра Ранковића било штуро - као да су га се бивши другови и мртвог плашили -Србија није заборавила друга Марка: насахрану је дошло стотинак хиљада људи, маса је прекрила београдско Ново гробље, а колона оних који су дошли на испраћај завршавала се чак код Вуковог споменика. А кад је један од званичних говорника поменуо Брионски пленум, уз напомену да "друг Ранковић није нашао прави пут"; зачуло се: "Лажете! Ви нисте нашли прави пут!" Непрегледна маса света, пут ковчега до вечног боравишта, испратила је аплаудирањем и скандирањем: "Херој Лека! Херој Лека!"

 

А кад је прошла поноћ између четвртка и петка, у тим првим тренуцима 19. августа 1983. године, било нам је већ јасно, иако нисмо ни могли ни хтели да поверујемо, да смо неповратно изгубили Леку. Значио нам је све, док је био ту, са нама: и радост, и срећу, и сигурност; сви смо осећали његову велику љубав и топлину њеног погледа. Да, то велико људско срце, напаћено током целог живота, а највише за последњих осамнаест година, престало је да куца у ноћи 19. августа, тридесет минута после поноћи.

Лекар хитне помоћи није могао да учини ништа што би му поново покренуло срце. Пулса више нема, не осећа се. Покушава са вештачким дисањем, масажом срца, даје му ињекцију у вену. Стање се не мења. Покушава са давањем ињекције директно у срце. И то остаје без резултата. Лекар ипак наставља са вештачким дисањем и масажом, али све је без успеха.

Затим га Влада Вилотијевић Гавра и болничар преносе са терасе на кревет у његовој соби.

Гледам Гавру -променио се, пун је бола. Последња четири дана непрестано је био са Леком и свакако му је тај последњи боравак у Дубровнику учинио ведријим.

Гавра је у контаку са Слобом, па су он и Мића у току догађаја.

Саопштавамо Слоби и Мићи, који су у Београду, да им је умро отац.

Говоримо о нечему у шта ни сами још не можемо да поверујемо...

Лекар је, остао са нама готово два сата па је тек онда отишао са болничарем.

Слоба и Мића нас стално зову и јављају нам да предузимају све како би што пре стигли у Дубровник.

Остадосмо сами нас троје-Кола, Гавро и ја - још увек у шоку и беспомоћни. Око три сата зовем Душка Момчиловића и он одмах долази. Рину и Вељка Дујаковића нисмо могли да нађемо све до шест ујутро, а онда они одмах долазе.


"Иако скрхани болом, били смо спремни да се, све време до сахране, боримо за његово достојанство. Били смо стално на опезу, око свих детаља, јер смо имали у виду готово двадесетогодишње искуство: неправде, непоштење, лицемерје, притисци, лажи, уцене, пратили су га после силаска са политичке сцене„


Из Београда се јављају Мића и Слоба и саопштавају да ЈАТ-ов авион на редовној линији за Дубровник креће у шест сати ујутро и да тим авионом стижу заједно са Мићином женом Меком. Саветујем им да Мека остане јер ће свет долазити у кућу и у њој мора бити неко од породице. Слажу се и доћи ће само њих двојица. На аеродрому у Ћилипима чекаће их Гавра. Једва чекам долазак авиона јер ми је у овим изненадним и болним часовима веома тешко без њих, најрођенијих и најближих.

Стигавши, Мића и Слоба одмах улазе у собу у којој лежи њихов мртав отац. Прилазе му сасвим близу, а онда Мића не издржа и плачући, истрча из собе на терасу. За њим истрчим и ја, а за нама долази Слоба. Ту се нас троје загрлисмо ублажавајући једно другом жалост и бол.

Међутим, време пролази, а пред нама су послови. Треба стићи у Београд, набавити ковчег. Постоји одређена процедура и сада све то треба да обавимо.

Немамо коме да се обратимо. Мића са Гавром и Дујаком одлази у погребни завод да купи ковчег и метални сандук, како би ЈАТ прихватио да тело пребаци до Београда. Потребно је да и сви ми стигнемо у Београд, али карата нема.

Слоба остаје са нама, код куће. Ту смо Рина, Кола и ја. Слоба и ја разговарамо о томе да ли би требало некога обавестити о Лекиној смрти и кога?

За последњих осамнаест година нико га није позвао ни да га пита како је. Од тих његових, некада тако блиских другова (са власти) не верујемо да ће бити икакве помоћи - још могу и да нам одговоре да то и није њихов проблем већ наш!

Но, после дужег колебања ипак смо се одлучили да позовемо СУБНОР Београд и Србије. Слоба је о Лекиној смрти обавестио секретара СУБНОР-а Србије, Емрековића, и замолио га да провери да ли је све у реду када је реч о погребним колима која би требало да дођу на аеродром. Мада је Мића све то већ средио преко телефона са београдским погребним заводом, ипак смо се прибојавали да нешто не затаји.

Емрековић је био веома предусретљив и вољан да на сваки начин помогне. На Слобино питање да ли би требало да још неком јавимо о Лекиној смрти, саветовао му је да јави у ЦК и Председништво. Замолили смо га да то он обави у наше име, уколико сматра да је то умесно. Тако је и урадио, и после сат или нешто више, јавио нам се из Председништва и обавестио нас да спремају саопштење и да ће нас сачекати на аеродрому у Београду.

Потом је дошла екипа која је Леку требало да обуче и однесе из куће. Прислоних образ уз његов, тешко изговорих "Леко, мили, драги" и, бацивши последњи поглед на његово мирно и благо лице, изађох из собе. Опростили су се и његови синови, па га испратисмо сузних очију а срце само што не препукне.

После подне слушамо саопшења из Загреба и Дубровника. Све је дато у неколико кратких реченица: умро бивши тај и тај, све бивши тај и тај, затим звање и функција, па срамотни Брионски пленум... Као да га се и мртвог боје... и даље воде борбу с њим.

Момо Капор, књижевник и сликар, дође да нам изјави саучешће. Велики је човек, а има и душу. Хвала му!

Сврати и Олга, жена Угљеше Даниловића, прва наша комшиница, каже да је Угљеша у Бугојну.

Ковчег у пратњи једног милиционера

Александар Ранковић: Да ли је његовим уклањањем отворен пут за распад Југославије

Спремамо се за полазак. Крећемо на аеродром у Ћилипе. Идемо нешто раније како бисмо завршили још неке послове. Авион је требало да полети у седам сати увече. Љубица, Гаврина жена, обезбедила нам је карте за ЈАТ-ов авион захваљујући томе што су четири путника пребацили за каснији лет.

Седимо на аеродрому и чекамо полазак за Београд, међутим јављају да ће наш авион полетети са закашњењем.

За столом до нашег седи министар за финансије у влади СФРЈ. Не препознаје ме. Он такорећи из села, али је још био дете када сам 1942. године, као партизанка, кришом, ноћу долазила у њихову кућу, код његове мајке Анке Флоријанчич. Јавила би се ја њему, јер га препознајем, да није министар!

Полећемо тек око осам сати увече. Слоба ми каже да је ковчег са Лекиним телом стигао на аеродром у пратњи једног милиционера.

Током пута размишљам о Леки, о његовим жељама, о ономе што је волео и о ономе што није волео. Није волео и ретко је пристајао да путује авионом! Но, упркос његовим хтењима, на свој је последњи пут, на жалост, кренуо авионом.


То што је на његовом погребу било стотинак хиљада грађана, показало је да народ није хтео да прихвати процену Јосипа Броза, како је, после Брионског пленума, Ранковић "политички мртвац„. Народ није тако мислио. Хвала свима који су учинили да његов испраћај буде величанствен, који су тада били са нама и уз нас"


Чим смо стигли у Београд, још пре но што смо изашли из авиона, прилази нам човек из протокола и води нас према службеном излазу где нас чекају представници СУБНОР-а Југославије, Србије, Београда и Општине како би нам изразили саучешће.

Потом нам саопштавају да су ради да преузму организацију сахране, па у вези са тим желе да разговарају са нама. Предложили су да уђемо у неку салу на аеродрому, што су наши синови одлучно одбили рекавши да можемо да разговарамо само у нашој кући, а не на аеродрому или било где другде.

На питање када бисмо могли да разговарамо одговорили смо им да одреде време које им одговара, па смо се споразумели да сви заједно одмах одемо код нас кући. Затим су нас повезли колима протокола Србије. Заједно са нама био је и Емрековић.

На аеродрому нас је сачекала наша снаха, Мерима - Мека, Мићина жена, па смо сви заједно кренули до куће у којој смо становали.

Дочекали су нас такође и Милосав и Љиља, син и снаја Лекине сестре Катарине из Дражевца, Мија Ранковић, Лекин брат од стрица, са женом Лепосавом, Франци Бецеле, син мог брата Френка који је већ стигао из Љубљане, Аца и његова жена Вера, наши пријатељи. Вера је родом из села Вранић и оне ноћи када су четници упали у село и починили покољ над становништвом она је једина остала жива од целе породице, захваљујући томе што ју је баба, иако је била тек беба, сакрила у кацу и тако је преживела ту ноћ...

-Кад смо стигли у кућу, у башти испред куће било је пуно света, у кући такође.

Другови из СУБНОР-а су видели те људе који су били и у кући и у башти па су, сматрајући да ни због нас ни због света који нас је дочекао није згодно да сада седимо са њима и договарамо се предложили да дођу сутрадан, тј. у суботу у 9 сати ујутро.

На писти су кола сачекала ковчег са Леком.

Место у Алеји хероја

Кад се сазнало за Лекину смрт, доста се света окупило и на улици и око куће у којој смо становали. Сви се распитују када и где ће бити сахрана. Нико није ништа могао да одговори јер ни ми још нисмо стигли у Београд. Знајући да је Лека из Дражевца, људи су питали хоћемо ли можда да га тамо сахранимо. Међутим, једна им госпођа рече да ме је познавала још са Економског факултета и да је решила да се распита код некога ко, вероватно, зна нешто више, па крете право код генерала Костића. Исприча му како се свет интересује за сахрану, а нико ништа не зна јер смо и ми још на путу, и упита га хоће ли сахрана бити у његовом родном селу Дражевцу? А генерал Костић ће на то:

"Какво село? Ко то каже? Он ће бити сахрањен овде, и то са највишим почастима! Реците тим људима тако, и реците да сам ја то рекао!"

На састанку у суботу ујутро 20. августа, другови из СУБНОР-а Србије предлажу да они преузму организацију сахране. У вези са тим помињу се и Алеја заслужних грађана, Алеја великана, Алеја народних хероја. Ми се не сналазимо у тим поделама, па тражимо шире објашњење. Друг Емрековић предлаже да у недељу пођемо са њим и изаберемо место у Алеји народних хероја. И ми сматрамо да је то место достојно његовог дела и његове личности. Спремни смо и настојимо да се, још ово кратко време до сахране, боримо за достојанство које му припада и зато смо стално на опрезу јер имамо у виду готово двадесетогодишње искуство неправди, непоштења, лицемерја, притисака, уцена, лажи, заваравања, итд.

Приликом одабира места за сахрану, напоменула сам да он није био националиста и да је његова политика била југословенска, па да и то треба имати у виду.

Највише је речи било о говорницима и говорима које ће одржати "његови другови" и саборци. Први је реаговао Мића. Наиме, речено је да ће његови другови и саборци одржати топле говоре. Ми за те говоре нисмо марили, па смо тражили да неко од наших рођака или наших блиских пријатеља каже неку лепу топлу реч о Леки.

Натезање око протокола сахране

То Ново гробље није запамтило:
Аплауз се, у таласима, ширио окупљеном масом

Син Слободан , супруга Славка, и старији син Мића: Породица је одбила почасну чету Лекиних сабораца - није тренутак за лицемерје

Предложили смо им да одустану од једног њиховог говорника, и да уместо њега прихвате наш предлог, тј, нашег говорника. Мића поново узима реч; веома топло говори о свом оцу и, запитавши их како ће ти његови другови говорити лепо и топло о Леки, каже:

"Док је Леки било добро, сви су они делили са њим то добро, али када је дошло зло, нико с њим није делио зло, он је био сам, и једино смо ми знали колико му је било тешко - веома тешко...„

На то се веома оштро надовезује Слободан и каже:

"Како ти људи, тј, како ви кажете његови "другови и саборци", могу о Леки говорити топло, када готово двадесет година нико није ни телефоном или било како питао како је. Нико га од њих, тих његових другова, није ни видео. Бојкотовали су га па како ће сада о њему да говоре топло? Они су по некој шеми одређени да говоре јер су плаћени за то."

Човек из СУБНОР-а добацује да неће бити плаћени, али се Слоба неда и наставља:

"Они су на платном списку и, када их позову, прочитаће говор који нису писали сами већ га је написао, по шеми, чиновник који је, опет, плаћен за то. Како уопште може такав говор да буде погодан? Ми се боримо за његово достојанство, а колико сви хоће да то омаловаже види се по саопшењима и по свему..."


"Казали су да ће представници Савеза бораца о Леки говорити - топло. Нисмо марили за то. Како ће ти његови другови говорити о њему лепо и топло? Сви су добро делили с њим, а кад је дошло зло, он је остао сам, и једино смо ми знали како му је било тешко. Како ће сад говорити топло и лепо, кад се, готово двадесет година, нико није усудио, макар телефоном, да га пита - како ти је?"


Слоба даље говори и о томе како би један од говорника требало да буде Драгослав Мутаповић - ни он није видео Леку, није се интересовао за њега, мада немамо ништа против њега, каже Слоба. Он је, иначе, пријатељ његове ћерке, кумови су. Али, објективно -тако је! Помену чак и то, да би му Лека, да је Мутаповић и желео да дође, рекао - Немој! Такав је био Лека, јер је знао шта би Мутаповића чекало.

Потом су људи из СУБНОР-а предложили почасну чету. Али то би требало да буде чета - не почасна - што вели Слоба, већ састављена од људи који су 1945. или 1946. године стекли статус борца! Почасну чету би требало да чине борци његовог ранга. А оно што су они намеравали значило би омаловажавање, а не почаст! Тражили смо да изоставе "почасну чету", а из истих смо разлога били и против тога да га ти људи положе на лафет. Уместо тога, тражили смо да га на лафет положи вод обичних војника - редова.

Цела организација била је у рукама ЦК и Председништва СФРЈ, а СУБНОР је био само извршилац. Коначно су, ипак, решили да упуте војнике, редове.

Предложили су, такође, а Емрековић нам је пренео, да ће ордење носити официри, али и ту су нас преварили, јер су ордење носили цивили из месне заједнице.

Услов породице: да ниједан говорник не помене Тита

Пре сахране смо прецизирали све наше захтеве у вези са сахраном:

1. Да не буде омаловажавања на било који начин - на пример у говорима; да нико не помене Тита!

2. Да обавезно изоставе почасну чету, јер сама собом представља омаловажавање а не почаст,


"Поставили смо званичницима наше услове у вези сахране - између осталог да нико од говорника не сме да помене Тита, и јасно им рекли: ако се не будете придржавали наших услова, силом ћемо преузети ковчег, и сахранићемо га сами , како будемо знали и умели. Ми ћемо се до краја борити за његово достојанство„


3. Да уклоне људе који су били предвиђени да однесу ковчег и ставе га на лафет - треба да их замене обични војници које смо тражили, јер је и Лека отишао у рат као обичан редов и јер онај наш предлог највише одговара његовим принципима и његовој скромности;

4. Да ни у једном говору не буду читани неки Титови цитати о Леки, без обзира на садржај, јер није тренутак за лицемерје;

5. Уколико се не буду придржавали наведеног ми ћемо, заједно са нашим рођацима и пријатељима, силом преузети ковчег, однети га и сахранити како сами најбоље знамо и умемо. Ми се још данас, док је Лека под овим сунцем, боримо за његово достојанство и истрајаћемо до краја!

Гужва у капели и на гробљу

Док смо стајали у капели, поред ковчега је пролазила колона људи који су нам изражавали саучешће. Многи су и плакали. Они који су тада пролазили, и стари и млади, и мушкарци и жене, истински су оплакивали Александра Ранковића и жалили за њим. Сви су хтели да нам стегну руке, љубили су нас, полагали цвеће на ковчег, љубили ковчег или пирамиду на којој је било исписано његово име.

Слободан, Мићина ћерка Александра, Славка, Ања и Мића Ранковић: једанаестогодишњој ћерки Ањи нису допустили да се опрости од свог "декилија„

Слободан, Славка и Мића Ранковић:
Из Београда, у Обреновац је стигла директива " да се не прави гужва„ око сахране

Гужва је била толико да није било довољно места и за нас и за људе у мимоходу па је постојала опасност да се сруши постоље на коме је стајао ковчег. Отворена су и задња врата како се они који излазе из капеле не би сударили са онима који су хтели да у њу уђу. Међутим, многи и неће да изађу капеле, јер желе да буду у непосредној близини ковчега када крене поворка. Осим тога, ако изађу на задња врата, нису могли да опет уђу у гробље, јер је због велике навале народа милиција затворила главни улаз. Он је касније опет отворен пошто је велика колона људи пристизала из Рузвелтове улице, а очевици тврде да је била пуна света све до Вуковог споменика.

Док стојимо у капели, чујемо и осећамо неку буку и гужву пред вратима капеле. Не знамо шта се догађа. Свако од нас расуђује на свој начин. Иначе, маса света још увек пролази, ту испред нас. Готово да и нема више места ни за нас. У нашем реду први је Мића, до њега сам ја, са моје десне стране је Слободан, до Слободана Мерима наређењу изазвао неки инцидент и да ће сада милиција растерати свет који је дошао на сахрану. Ми, иначе, нисмо имали никакав увид у то шта се дешава испред капеле и уопште нисмо знали колико је људи на гробљу.

Иако смо, с обзиром на све што се догађало и на то што смо тако изненада изгубили Леку, били веома потресени, ипак смо, и по броју људи који су прошли кроз капелу, њиховом понашању и њиховом узбуђењу, видели да ће то бити изузетна сахрана какву нико није очекивао. Поготово што су нам се неки људи из Обреновца још раније јавили и испричали нам како из Београда долазе поруке да се "не прави гужва око сахране!"

Коначно, долази Мића Грујичић, који је такорећи цео рат, па и неколико година после рата провео са Леком, и ја га тихо упитах:

"Шта се то догађа пред вратима?"

Мића ми каже:

"Не бој се роде мој, све је у реду, само што огромна маса света наваљује на капелу па се заглављује на вратима."


"Милиција је покушавала да направи ред пред капелом. Један од чувара реда, викао је онима који су се заглавили пред улазом: А зашто морате сви у капелу? Неко му је одговорио, из масе: Нисте нам дали да га гледамо живог, хоћемо да га видимо бар мртвог„


После нам и Мерима исприча да је неког свог друга који је обилазио ковчег упитала шта се дешава напољу и да јој је рекао да сто хиљада људи хоће да уђе у капелу, да има пуно света и да је маса почела да се таласа због велике гужве.

После сахране, неки су ми очевици причали како је милиција хтела да направи ред код улаза у капелу и да је милиционер, ту код врата, викнуо, онима који су се заглавили:

"А зашто морате сви у капелу?"

На то се из масе чуло:

"Нисте нам дали да га гледамо живог, хоћемо да га видимо бар мртвог!"

Због свега, милиција је прекинула мимоход и ми смо изашли пошто је вод војника изнео ковчег на лафет.

Тај је чин био веома импресиван, и за нас је незабораван тренутак кад су војници, са шлемовима и у обичним војничким униформама, подигли ковчег и пренели га.

Многи људи су видели, а и наши су рођаци тврдили, да су у очима неких војника приметили сузе.

Потом се све смирили о утишало. Почињу говори.

Аплауз на гробљу

Први говори представник Општине Савски венац.

Људи свуд около - многи и на гранама дрвећа!

Пакост ситних детаља: договор да војници пренесу ковчег са лафета до раке, неко није испоштовао

Говори Драгослав Мутаповић.

Још се током говора осећала необична атмосфера, нека напетост, као да се нешто очекује. Народ пажљиво слуша, чека шта ће бити речено.

Још док је читан први говор, маса је почела да реагује - нарочито кад Мутаповић помене "Леку„, чује се аплауз и то не само ту, око говорника и ковчега, већ су у таласима преноси на цело гробље. А, свуда пуно света. О том аплаузу који се, у таласима, проносио преко целог простора и међу народ, причали су присутни грађани, сведоци догађаја. Тако су, манифестације најпре почеле аплаудирањем које се не памти на гробљу, приликом сахране. Потом су постале све интензивније. Почиње скандирање "Лека, херој!", затим први гласови протеста и звиждуци, и све се, опет у таласима, преноси на сав простор, јер свет који је присутан прихвата тај неуобичајен начин одавања поште преминулом.

Како је поворка кренула, настављају се овације и скандирање "Херој Лека", аплаудирање. Све се помешало: и жалост и туга и скандирање и аплаудирање, чују се и гласови револта на рачун званичне политике и званичника. Јасно се ставља до знања да свет није веровао у Лекине политичке грехе, званичне ставове и одлуке Брионског пленума. Изражава се незадовољство због понашања званичника према Леки и за живота, и сада, кад је мртав.

Још док смо били у капели, неко из масе примети да нема почасне страже и викну:

"Где му је почасна стража?", а свет око њега одговара: "Сви смо ми његова почасна стража!"

Касније је било и узвика: "Тражимо националну жалост за Леку!"

Што се нас тиче - не зна се коме је теже. Тешко је Мићи, Слоби, о себи и да не говорим.

Како пролази ковчег - прате га овације, непрекидно аплаудирање и скандирање "Херој Лека!" Помислим на децу, наиме, погледам Сашу и Ању. Не знам како ће оне схватити те овације? Бринем о томе. Окрећем се према њима које су ту, поред мене, са сваке стране по једна. Држе ме под руку. Ањи се огромне сузе котрљају низ лице. И Саша марамицом непрекидно брише лице орошено сузама...

Тако се полако креће поворка у којој и Лека стиже на крај свога пута!

Пароле су све гласније: "Устај Леко!", "Био си са нама!", "Остаћеш са нама заувек!"

... На гробљу група младића аплаудира и скандира "Лека", "Лека". Старија жена их смирује и скреће им пажњу на то да на сахрани увек влада тишина, а младићи јој одговарају да он није умро већ је само физички живот у њему нестао, али ће његови идеали и његове идеје вечито живети.

Ту, код гроба, према договору и обећању, требало је да војска пренесе ковчег са лафета. Међутим, војске нема, па Слоба гласно упита: "Где је војска?" па додаде: "То је превара!" И људи реагују. Затим долазе гробари и ковчег преносе на одређено место.

Потом наступа трећи говорник.

Почиње с Лекином биографијом, која је чиста, и као што неки кажу и бриљантна, па је и тај део говора пропраћен скандирањем: "Херој Лека!". И тако све док говорник није стигао до Брионског пленума, односно до 1966. године, када, осврнувши се на његову биографију, рече да те, 66. године, није нашао прави пут... Тада настаде звиждање, масовно протестовање и упадање говорнику у реч: "Лажете, ви нисте нашли прави пут!", и опет се масовно скандира: "Херој Лека!" и то без прекида. Говорник уопште није могао да настави, јер му нису дали!

Али је зато увече, у вестима, прочитан баш тај део говора који званични говорник није успео да прочита због протеста присутних грађана.

Говорник још неко време чека да се свет смири како би наставио читање, а када и сам схвати да за то нема изгледа, окрете се према протоколу са неким упитним знацима, на шта му они на исти начин одговарају нешто што је требало да значи да се ту ништа више не може!

А скандирање траје ли траје...


ЗАБРАЊЕН ГОВОР ВОЈИНА ЛУКИЋА

Поменули смо већ раније како смо ми, као породица, тражили од организатора, који су се без наше воље мешали у све око Лекине сахране, да приликом испраћаја говори неко у име његових другова и наших пријатеља, због чега смо се као породица обратили Војину Лукићу. Он се одазвао нашој молби и припремио је овај говор који сада прилажемо, иако он није одржан, јер Лукићу то није било дозвољено.

Поштована ожалошћена породицо другарице и другови

Опраштамо се данас од једног од најистакнутијих бораца радничке класе наше земље, од великог сина српског народа, истакнутог револуционара, борца и државника, племенитог доброг и беспрекорно поштованог човека - опраштамо се од друга Александра Ранковића, славног Марка, а нашег драгог и вољеног Леке.

Људи су се тискали на гробљу: Срби су одувек више волели жртву од победника

Угасио се изненада, неочекивано и прерано живот једног праведника, судеоника и страдалника судбине свога народа. А био је то живот од младићких дана посвећен борби радничке класе, радног народа, народној револуцији и изградњи социјалистичког друштва у нашој земљи. Био је то живот видно уткан у новију историју наше земље. Као што често бива, и његови први кораци на томе животном путу обележени су страдањем и искушењем. Као двадесетогодишњи младић, због напредних комунистичких идеја и револуционарног рада бива осуђен на шест година робије. У казнионама, у најлепшим годинама младости, трпео је сва одрицања и шиканирања, али је тамо и много учио и научио, и то не само из теорије марксизма, већ је стекао и драгоцена сазнања и искуства о комунистичком покрету којем је тек био приступио. Гледао је како неки другови, широко образовани, добро политички и теоретски потковани, скрећу у својим политичким погледима и схватањима на разне странпутице. У заоштреним групашким и францијским подељеностима и борбама међу политичким осуђеницима, друг Марко, иако млад комуниста, бистрином свога ума и здравим нагоном радника и човека пониклог из народа, увек се правилно опредељивао и увек се налазио с онима који су остајали и представљали праве здраве снаге Партије и покрета. Ти први кораци револуционарне борбе и страдања друга Марка били су без и једне сенке, блистави и беспрекорни.

По изласку са робије, он се свом снагом своје младости а са новостеченим знањима и искуствима, баца на рад за јачање и сређивање Партије у Србији и брзо долази на њено чело, на дужност секретара ПК КПЈ за Србију. Колико се радило и шта се у томе урадило и постигло, најбоље говори брзо нарастање снаге радничког и напредног покрета у Србији, које се испољавало у бројним класним и политичким акцијама тога времена - многи штрајкови, демонстрације и многе друге борбене акције. Али, најочитији и најречитији показатељ онога што се у том периоду постигло на јачању комуниста. Партије и покрета у Србији јесте припремање, организовање и покретање оружаног партизанског покрета у Србији и његово нарастање и организовано прерастање у народни устанак. Био је то јединствен пример оружаног устанка без стихијности и спонтаности. Комунисти Србије, поникли из слободарских и патриотских традиција и расположења свога народа, могли су, без икаквог колебања и оклевања, да први започну оружану борбу против окупатора у нашој земљи. Године 1937, у својој двадесет осмој години, друг Марко постаје члан Политбироа ЦК КПЈ, учествује у доношењу свих одлука руководства до рата, па и одлуке о покретању оружане борбе против окупатора. Почетком 1940. године друг Марко постаје организациони секретар ЦК КПЈ и на тој дужности остаје 26 година, све до 1966. године. Тај судбоносни период историје наше земље и Партије добро је познат, па се са сигурношћу може рећи да је и тај доратни период живота, рада и борбе друга Марка био блистав и беспрекоран. У периоду оружане борбе друг Марко је наставио да врши истакнуте и одговорне дужности у руководству покрета. Тај период је почео за њега драматичним и умало трагичним доживљајем. Наиме, у познатом случају његовог хапшења, у јулу 1941. године, кад полиција у први мах није знала кога има у рукама, друг Марко је после мучења и тортуре, још онесвешћен, пребачен у болницу, где је, после освешћивања, и даље симулирао дубоку несвестицу и одакле је брзом, смелом, добро организованом акцијом комуниста Београда, ослобођен. Овај доживљај сведочи о његовој сналажљивости, храбрости и снази воље да се савлада и не ода упркос боловима. Овај догађај сведочи и о снази и организованости београдске партијске организације, која је успела да усред града, и поред јаке страже, оружаном акцијом и без губитака ослободи свог друга из руку непријатеља. Ова акција београдских комуниста улази у анале револуционарне борбе Комунистичке партије Југославије као сјајна победа организованости, смелости и одлучности.

У току рата поље рада и одговорности друга Марка било је врло широко. Оно је обухватало практично целокупан живот, рад и борбу народноослободилачке војске, партијских и других организација на ослобођеним и неослобођеним подручјима земље до којих је допирао и у мери у којој је допирао утицај Врховног штаба и Централног комитета; од рада на јачању и развоју партијских организација, старања о кадровским решењима за војне и политичке дужности у војним јединицама и партијским организацијама на терену, од организовања позадине до обављања текућих послова и одлучивања у ВШ. Бројне појаве, проблеми и случајеви, од општег, начелног или појединачног значаја, насталих током борбе у војсци и организацијама, решавани су увек уз учешће друга Марка.

У мају 1944. године другу Марку је поверен задатак да организује службу безбедности у војсци и на ослобођеној територији. Та служба је организована сагласно са потребама тога времена, а кроз рад и борбену праксу она је јачала и развијала се тако да је била потпуно дорасла своме задатку када се у периоду коначног ослобођења земље сударила са снагама контрареволуције, оличеним и четничким, усташким и балистичким и другим оружаним бандама, као и са субверзивном делатношћу која је изненада дошла са Истока у време кампање ИБ. Друг Марко је у ту службу унео револуционарни дух, комунистичку свест, принципијелност, правичност и хуман однос у раду.

У свим критичним тренуцима наше борбе и револуције - у Ужицу 1941, у Сандзаку по повлачењу из Србије, у Бихаћу 1942, на Наретви и Сутјесци, у Јајцу, у десанту на Дрвар, на Вису, у Београду 1944, у догађајима 1948. године - друг Марко је био увек у језгру руководства и жижи збивања и одлучивања. О томе говоре и историјски документи и сећања многих учесника тих историјских збивања, па никакве накнадне фотомонтаже, брисања и прећуткивања не могу сакрити од историје огроман допринос друга Марка нашој револуцији и њеној победи. Живот, рад и борба друга Марка и у овом ратном периоду и поред највећих искушења били су без иједне сенке - беспрекорни и блистави.

У послератним годинама на путу остварења и довршења социјалистичке револуције, наметнули су се најважнији, судбоносни задаци изградње нове власти, обнове и изградње земље, стварања партијских и других антифашистичких организација, сламања контрареволуције, игара и интрига емиграције и политичке опозиције у земљи. Извршење тих и других задатака захтевало је огроман политички, организаторски и оперативни рад. То су били дани, месеци и године даноноћног рада без предаха и одмора. У центру свих ових збивања и активности био је по свом положају и функцијама друг Марко, коме је руководство управо због значаја тих послова поверовало те дужности и фуниције рачунајући на његову неисцрпну радну енергију и ослањајући се на његове организаторске способности и његов осведочени таленат и смисао за ефикасно и рационално решавање практичних проблема и задатака. Друг Марко је био познат и признат као талентован и уман практичар - организатор. Његови потези у пракси су увек били дубоко промишљени и претходно свестрано испитани и проучени.

Био је он инвентиван и маштовит, али његова машта се није кретала у облацима. Он је увек тежио практичним решењима конкретних проблема, решењима која би била правилна, корисна и која ће живот и пракса прихватити и потврдити. Да је обављено оно што је он у свом раду писао и говорио - не би то били томови исписаног папира - већ садржајни прикази политичких и организацијских проблема и њихових решавања. Позната је била његова партијност, принципијелност и строгост према себи, а и према другим, нарочито одговорним руководиоцима и функционерима.

Отуда су неки од њих, кад би се огрешили о своје обавезе и дужности, стрепели од друга Марка и његове строгости, принципијелности и непомирљивости, отуда је вероватно настала фама о његовој тобожњој недемократичности, као да демократија значи неодговорност руководилаца и функционера.

Његов неуморни рад, испољене способности, заслуге и доприноси у изградњи Партије и државне власти Нове Југославије, у сламању контрареволуције и кампање стаљинизма и ИБ, у успешном решавању многих важнијих политичких проблема земље и Партије, везивали су га све време после рата, све до 1966. године, за најужи врх руководства Партије и државе. Поред свега осталог, и ова чињеница говори да је и послератни период политичког и државничког рада друга Марка био блистав и беспрекоран. Према томе, за цео револуционарни пут, рад и борбу друга Марка може се рећи да су били блистави и беспрекорни и то се може са сигурношћу тврдити, јер су после 1966. године, цео његов живот и рад били стављени под посебну лупу и помно претраживани, а да се нешто нашло што би могло да баци сенку на његово име, то би сигурно било јавно изнето и употребљено против њега.

Године 1966. друг Марко је био подвргнут оштрој критици и строгој политичкој осуди, лишен свих политичких и државних функција и искључен из Савеза комуниста. Али не треба сумњати да ће историја бацити ново светло истине на ове догађаје као што ће дати и коначну, праведну оцену рада, дела заслуга и доприноса друга Александра Ранковића борби народа Југославије у судбоносним часовима њихове историје, односно у целом периоду његове политичке активности од 1928. до 1966. године. После смењивања друг Марко је живео мирно и повучено са својом породиоцм и пријатељима. Огромна енергија прекаљеног револуционара изливала се сада и трошила у пажњи и нежности према својо породици, у стварању, подизању и васпитању своје деце. И у улози оца и главе породице, драги Лека блиставо и беспрекорно врши своју дужност. Остварио је пуну хармоноју у породици која је живела у идиличној слози и љубави. Када су у породицу дошле две унуке, дошла је нова радост и разонода за све, а посебно за деду Леку који их је неизмерно волео. Та срећа и радост у породици, помагали су другу Марку да лакше подноси ударе живота који су га повремено споља потресали. Он их је подносио стоички и ћутећи, јер није хтео ни могао да се спушта на тај ниво. Ми се данас опраштамо од друга Александра Ранковића у овој алеји, али и да се сахрањује на другом месту, он би био и остао великан револуције и великан свога народа.

Нека је вечна слава великом револуционару Југославије и великом сину српског народа, другу Александру Ранковићу!

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“