СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 3МАРТ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Сви станари Ужичке 15

ПОДСТАНАРИ господина АЦОВИЋА

Пише:
Србољуб
Петровић

Инжењер Ацовић, власник грађевинског предузећа "Лабор", акционар у неколико рудника, истакнути београдски масон, 1933. године, за своју кућу одабрао је плац у Румунској 15, на Дедињском вису, одакле је, на све стране, пуцао видик на кровове Београда. Мислио је да зида породичну вилу, а градио је здање за историју, најпознатију резиденцију српских "владара" нових времена. На улаз је уклесао изреку "Кућа не почива на темељима него на жени", наслутивши да ће се овде писати "женске странице" историје - вила ће бити "Царство царица", домаћин ће се бавити пословима значајнијим од презиђивања купатила.

 

Сателитски снимак дедињског " Забрањеног града" - Специјално за "Српско наслеђе" први пут у југословенској јавности

1. Ужичка 15, Бивша и садашња резиденција председника

 

2. Музеј 25. Мај

 

3. МИР - Маршалова интимна резиденција у коју се Ј. Б. Т. никадније уселио

 

4. Кућа цвећа

 

5. Ужичка 16, резиденција председника Србије

 

После 45 година коначно је разјашњено када и како се Јосип Броз уселио у Ужичку 15 на Топчидерском брду. О првим данима и ослобођеном Београду, сведочи Бранко Броз:

"Кућа у Ужичкој на брзину је преуређена и припремљена за Тита. Један дио коњичког ескадрона смјештен је у Ужичкој улици број 13. Ми пратиоци заузели смо просторије на кату Титове куће у поткровљу. То је била велика просторија са седам кревета где смо сви имали довољно места. Одавде смо се врло лако спуштали у приземље куће на дежурство у непосредној Титовој близини. С нама су били и руски официри који су становали преко пута Ужичке број 17.

У Митићевом громби капуту

Тито је све то вријеме био у Ужичкој улици број 15, откуда је и руководио завршним операцијама. Бели двор су руске јединице још увијек прегледавале да не би било каквих мина. Када је то било готово и свуда писало "мин њет", ушли смо у Бели двор да га припремимо за Титов долазак. Ужичка улица број 15 се преуређивала и поправљала. За то је вријеме Тито боравио у Белом двору. Како је било потребно много материјала и средстава за уређење куће, неко сам вријеме имао кључеве од Митићеве радње у Кнез-Михаиловој улици. Кад је Београд ослобођен, у том великом дућану било је пуно одјеће, обуће и осталих потрепштина. Прошао сам га од врха до дна. Знао сам точно гдје се што налази. У подруму је било неколико одјељења с одјећом и опремом Љотићевих официра а било је и много громби капута смеђе и црне боје што смо увелике користили за потребе пратње и руководилаца. Совјетски официри су се такође опскрбљивали у том дућану, а нарочито су били заинтересовани за женске ципеле и рукавице".

Десет хиљада квадрата у Румунској

Рат је убрзо престао а Јосип Броз је, после првог преуређивања, остао да живи у тој кући до краја живота. Шта се све догађало у том времену, очигледно веома документовано, саопштиле су у мају 1990. београдске ТВ Новости, под насловом "Тако се настанио Броз":

..." Огромна одузета имовина, у коју се последњих дана убраја и део Меморијалног центра "Јосип Броз Тито„, у Београду, тачније парцела број 143 Катастарске општине Београд 7, бивше власништво инж. Александра Ацовића и његових синова Радисава и Милоша (сада у Швајцарској), у површини од 10.780 квадратних метара, са кућом - дугогодишњом резиденцијом Јосипа Броза Тита у Ужичкој улици број 15, у Београду - чија промена власништва садржи све елементе послератних имовинско-правних насиља на Дедињу и по другим ексклузивним ("атрактивним") градским зонама широм Југославије.

Ко је био инж. Александар Ацовић, када је изграђена кућа у Ужичкој (пре рата Румунска) број 15 и како је имање једне познате београдске породице добило статус резиденције Јосипа Броза?

Зидар и слободни зидар

Према сећањима старијих Београђана, на основу познатих чињеница, а коначно и према наводима публикације Њхо Ис Њхо за југоисточну Европу, пок. инж. Александар Ацовић припадао је категорији веома познатих грађана Београда, са значајним угледом у земљи и иностранству. Грађевински инжењер, власник грађевинског предузећа "Лабор" и неколико рудника у Србији; познат као индустријалац и члан управних одбора више банкарских фирми, а - према књизи Зорана Ненезића Масони у Југославији - значајан функционер организације масона (у којој је деловао све до своје смрти 1957. године) био је, између осталог, и власник имања које се налазило у Румунској улици број 15, на Дедињу, у Београду. Ожењен Јелицом Савчић (из породице својих првих суседа из броја 13), инж. Александар Радисава Ацовић добио је 1925. године близанце: Радисава и Милоша. У периоду 1933/34. године, подигао је на свом имању у Румунској улици број 15 луксузну једноспратну зграду, која ће годинама - укључујући рани поратни период - представљати једно од најлепших здања ове врсте у Београду.

Исте године, у Београду се формирају земљишне књиге: земљиште у Румунској улици број 15 добија ознаку "парцела 143". На 227. страници земљишне књиге, а под бројем 478, ово своје имање, са новосаграђеном кућом, инж. Ацовић књижи на своје и на име своје супруге Јелице, рођене Савчић - сваког са по једном половином власничког права. Две године касније 1936. -Јелица Ацовић умире: оставинским решењем Среског суда у Београду, О. бр. 547/38 од 28. марта 1938. године, покојничино право власништва на 1/2 имања у Румунској улици број 15 књижи се у корист њених малолетних синова Радисава (са 1/4) и Милоша (са 1/4). Избијање Другог светског рата имање у Румунској улици број 15 дочекује укњижено на три легитимна власника: Александра Радисављевог Ацовића (са 1/2), Радисава Александровог Ацовића (са 1/4) и Милоша Александровог Ацовића (са 1/4).

Симовић исељава, Нојхаузер усељава

На дан 6. априла 1941. године у кући инж. Александра Ацовића -због сигурног склоништа које је овај изградио непосредно пред почетак рата - окупљена је готово комплетна влада генерала Душана Симовића, коју су немачки авиони изненадили у Топчидерској цркви, где је тог јутра било заказано венчање Симовићеве ћерке. Дане априлског хаоса породица Ацовић проводи у својој кући, а већ крајем априла, кућу у Румунској улици број 15 заузима цивилни командант Србије, Франц Нојхаузер. Породица Ацовић добија наређење да се пресели у "просторије за послугу". Неколико месеци касније Немци потпуно исељавају Ацовиће с њиховог имања: породици је саопштено да узме и понесе "само књиге, тепихе и слике", укључујући, наравно, и тзв. "меки пртљаг".

Намештај остављају у вили, у коју се потом усељава и фелдмаршал Александер Лер, командант југоистока. (Неколико месеци пред ослобођење Београда, Франц Нојхаузер натоварио је намештај у камионе и одвезао се у Немачку - прим. ред.).

С Дедиња на Кокин брод

Вила инжењера Ацовића у Румунској 15 у коју се уселио Јосип Броз 1944. године

Крај рата породица Ацовић дочекује у Београду, а после ослобођења инж. Александар Ацовић ради у више различитих предузећа, градећи, између осталог, и хидроелектрану Кокин брод. Лишен комплетне своје имовине, није имао никаквих посебних политичких проблема, будући да је до краја каријере заузимао и директорске функције. Умро је 1957. године у Београду. Синови Радисав и Милош такође су дипломирали на Грађевинском факултету у Београду, а потом, као "гастарбајтери", више пута одлазили у иностранство и враћали се у Југославију. Крајем педесетих година дефинитивно су се настанили у Швајцарској - Милош у Нојшателу, а Радисав у Женеви.

Кућа у Румунској (сада Ужичкој) број 15 добила је у међувремену статус резиденције Јосипа Броза (са припојеним парцелама на бројевима 11 и 13), а по Брозовој смрти претворена у Меморијални центар. Од 1945. до 1980. године - о хроници ове куће није објављена ни једна једина реч. Коначно, почетком осамдесетих година - током 1981. и 1982. године - из апарата за политички маркетинг, неговање култа и јавно информисање Меморијалног центра "Јосип Броз Тито" у Београду, лансирана је верзија по којој је кућу у Ужичкој улици број 15 пок. Александар Ацовић "поклонио свом маршалу" (пуковник Лука Перишић, управник спомен-јединица - прим. ред.). Како је текао овај процес?

Ослободиоци из Осме пролетерске

У ноћи између 14. и 15. октобра 1944. године, заменик команданта Главног штаба Србије, Љубодраг Ђурић (тада у чину пуковника) прешао је Дедиње и пробио се у Бели двор са Осмом црногорском бригадом. Већ следећег дана, у жару уличних борби, кућа у Румунској улици број 15 побудила је живо интересовање ослободилаца. - "Чим је Дедиње ослобођено - наводи Пеко Дапчевић, командант Прве армијске групе, у својој књизи За Београд- у ту четврт, нешто западније од Белог двора, у Румунску улицу (сада Ужичка 13-15) уселио се оперативни део Штаба Прве армијске групе„. На ову околност упозоравала је непосредно по завршетку рата постављена спомен-плоча на улаз зграде у Ужичкој број 13, која ће неколико година касније - по дефинитивном успостављању резиденцијалног статуса митске куће у Ужичкој 15 - дискретно бити уклоњена!

Један мит повлачио се пред другим - култ НОБ-а уступио је у култу врховног команданта.

У међувремену, Броз се 23. октобра 1944. године усељава у кућу у Румунској 15 и два дана по усељењу - 25. октобра 1944 - у овој кући прима рапорт Пека Дапчевића. Убрзо потом, Румунска улица мења назив у Ужичка, очито симболизујући пут којим се прошло од Ужичке Републике до Федеративне Народне Републике Југославије.Према неким од ових извора, "...посебна јединица НОБ одвојена је још у току борби за Београд, како би пронашла одговарајућу резиденцију за врховног команданта!" (В. Дедијер), док је према другима - према Миловану Ђиласу, на пример; ова резиденција била унапред одређена и жељена управо као и комплекс Белог двора.

Тито ужива у панорами Београда

У прилог оваквим претпоставкама говори и данас веома актуелна верзија о наводној првој посети Јосипа Броза кући Александра Ацовића: "Одиграла се у рано пролеће 1941. године, када је Броз као пријатељ Рибникара у његовој пратњи, наводно посетио своју будућу резиденцију и дивио се панорами Београда коју је пружала тераса куће„. Овај призор, Јосип Броз, наводно, "никад није заборавио".

Већ 1945. године, Народни окружни суд за град Београд доноси решење број 23660/45, којим се над укњиженом непокретном имовином инж. Александра Ацовића - дакле на идеалној половини имања и куће у Ужичкој 15 - одређује "привремена управа Земаљске управе народних добара Србије". Ова "управа" умешана је у земљишну књигу 4. јануара 1946. године. Разлози стављања „привремене управе" нису објашњени, али зато се недоумице око статуса ове имовине отклањају већ следећег месеца: ВИИ Суд у Београду доноси решење И 25/46, којим се половина куће и имања инж. Александра Ацовића "ставља под секвестар„ - дакле - конфискује. Наравно, Катастарска општина Београд прати све ове промене, па се према пријави број 806/46, дана 14. фебруара 1946. године, у земљишну књигу уноси следећа белешка: "Забележује се да је 1/2 некретнина уписаних у А листу Ацовић Радисављевог Александра из Београда, стављена под секвестрацију".

Годину дана касније - 28. марта 1947 - Срески суд за ВИИ реон града Београда доноси решење И бр. 400/46, којим се имовина инж. Александра Ацовића предаје држави ФНРЈ. Упис у земљишне књиге обављен је 1. априла 1947. године, а по пријави број 1828/47. и гласи: "... укњижује се право власништва на 1/2 земљишта у А-листу Ацовић Радисављевог Александра, у корист: Федеративне Народне Републике Југославије - Отсек народне имовине И.Н.О: града Београда са 1/2".

Понуда која се није могла одбити

У међувремену, Јосип Броз, објективно, још незаконито користи кућу у Ужичкој 15, будући да другу половину земљишта и зграде пуноправно поседују Радисав и Милош Ацовић, а њихову сагласност за коришћење једне половине зграде и земљишта око зграде нико не тражи. Упркос овој чињеници, зграда у Ужичкој 15 трпи током 1948. године веома обимне и значајне реконструкције.

Очито је, дакле, да статус резиденције у Ужичкој 15 треба дефинитивно регулисати, па се за овај посао ангажују посебни емисари у кожним капутима, који током јануара 1948. посећују браћу Милоша и Радисава Ацовића, преносећи им понуду за куповину њихове половине зграде и имања у Ужичкој 15. У години која је родила идеју Голог отока, није потребно много маште да би се замислила атмосфера током разговора и могућности власника да одбију такву понуду. Посао је склопљен на "обострано задовољство", па су 8. јануара 1948. године закључени купопродајни уговори (Ов. бр. 90/48 и Ов. бр. 91/48), према којима су Милош А. Ацовић и Радисав А. Ацовић продали своје идеалне четвртине права власништва над кућом и земљиштем у Ужичкој 15 у Београду - Федеративној Народној Републици Југославији„.

Међтим, то је време када се черупају не само Београћани него и Београд у целини, па се 15. маја 1948. године Извршни одбор Народног одбора града Београда добровољно одриче поверене му имовине у Ужичкој 15 - у корист Председништва владе ФНРЈ.

Четвртог октобра 1958. - Савезно извршно веће ФНРЈ доноси решење 1717/3, којим прецизније утврђује орган управљања над зградом у Ужичкој 15 у Београду - Дирекцију објеката за опште државне потребе репрезентације из Београда. Два дана по доношењу овог решења - 6. октобра 1958. године - извршена је последња "забележба" у земљишним књигама, према којој је наведена дирекција писана као "орган управљања земљишта у А-листу".

Рушење старог

Резиденција у Ужичкој 15 пре преуређења које је обавила Јованка Броз

Првобитна зграда нестала је 1972. године... изградњом тзв. "билијарнице", "цвећаре" и ловачке куће за складиштење трофеја, значајно је измењена топографија простора, а уклањањем међа између некадашњих имања и кућа у Ужичкој 11, 13 и 15, потпуно је поремећена катастарска слика простора и однос ранијих парцела које су спојене у један огроман комплекс.

У међувремену, нисмо успели да утврдимо истинитост тврдњи по којима је, наводно, истакнут захтев за повраћај имовине у Ужичкој 15 и ревизију докумената која су произвела трајне имовинско-правне последице. Посредно, али сасвим поуздано, сазнали смо да једини непосредни правни наследници некадашњег власника, пок. Александра Ацовића - инж. Милош Ацовић и инж. Радисав Ацовић - то извесно нису учинили, а због многобројних политичких, практичних, правних и других разлога, неће то за сада свакако ни учинити. Међутим, сазнали смо такође и за околност да бивши власници "... у нормалним приликама никад не би продали своју половину права на поседовање куће и имања у Ужичкој 15", а да тако нешто - чак ни са 23 године старости, колико су имали тада - "посебно не би то учинили за цену која је била знатно нижа од милион динара".

Грађење новог

Рушење старог и грађење новог није се спроводило само изван зидова Ужичке 15.

Вила ће постати градилиште "супруге са југоосмехом".

Биће срушени:

Зграда кухиње са свим инсталацијама, опремљена потребним уређајима, срушена 1960. године, јер је тај објекат, по процени Јованке Броз, лоше изгледао у кругу резиденције.

"Округла кућа", вила бившег власника Савчића у Ужичкој број 13, порушена 1960. године.

Кућа у кругу резиденције у Ужичкој број 11 - порушена 1960, године, уз Јованкино образложење да лоше делује.

Гаража са пријавницом у броју 13, као и зид између броја 13 и броја 15, порушени 1960. године.

Ложионица на угаљ са свим инсталацијама за загревање резиденције и још неких објеката, порушена 1960. године.

Два музеја (звали смо их мали и велики музеј), порушена 1964. године по Јованкином наређењу.

Куглана, порушена 1964. године.

Стамбена зграда за раднике, такозвана Кућа у зиду, порушена 1964. године. На том месту је део новог музеја.

Бункер, тврђава, који се налазио уз саму резиденцију с њене јужне стране, који је за време рата као своје склониште изградио генерал Лер.

Кула, срушена 1965. године, и то без знања и одобрења Јосипа Броза, за којом је он иначе много туговао.

Истурене просторије и ходник резиденције на споредном улазу порушени су 1965. године.

Јованкино купатило и гардероба на спрату резиденције са свим инсталацијама порушени 1965. године.

Град под земљом

Радови на рушењу једних и изградњи других објеката текли су паралелно. Ево шта је све тих година изграђено у резиденцији и њеном кругу.

Тунел - саобраћајница између Ужичке 11 и резиденције у броју 15 - изграђен 1960. и делимино 1961. године.

Нова котларница на мазут за загревање резиденције и још неких објеката, као и хрватске виле у Ужичкој број 16.

Нова кухиња, али под земљом - са свим инсталацијама и пратећим објектима, а повезана са тунелом - изграђена 1961. године.

Велики салон у резиденцији на месту где је претходно порушена зимска башта - 1961. године.

Просторија за кино-апаратуру са свим инсталацијама да би се филм гледао у великом салону где је монтирано платно - 1961. године.

Лабораторија за преглед робе - 1961. године.

Одељење за припрему и аранжирање цвећа - 1961. године (и изграђене су под земљом на бочним странама тунела).

Нова пријавница и чекаоница у броју 11 - 1961. године.

Преуређење просторија у броју 11, за ордонансе и жене запослене у резиденцији, са гардеробом и купатилом - 1961. године.

Зграда билијарнице преуређена за Титов дневни одмор и билијарницу 1963. године (раније је имала другу намену).

Преуређење зимске стаклене баште - 1964. године.

Музеј број 1 - изграђен 1963. године.

Музеј број 2 - 1964. године.

Нова просторија за библиотеку у резиденцији - 1962. године.

Преуређење салона у резиденцији испред Јованкиног кабинета - 1964. године.

Велика тераса над главним улазом - 1965. годи не.

Нови објекат са капијом број 20 - 1965. године.

Нови споредни улаз у резиденцију - 1965. године.

Велика соба на тавану резиденције - 1965. године.

Нова гардероба за особље - 1965. године.

Ново Јованкино купатило - 1965. године.

Нова Јованкина гардероба на спрату резиден-ције- 1965. године.

Гардероба за Јосипа Броза и прерада свих ормана, плакара, полица - 1965. године.

Јованкин циљ је, у ствари, био да све функционалне објекте који се налазе у кругу, а преко којих се опслужује резиденција, стави под земљу, без обзира на цену, па су тако многи објекти и изграђени под земљом.

Ако пише и Јованка, радићемо без престанка

Како је дошло до изградње подземних објеката?

Почетком сваке године Јованка планира шта у резиденцији треба рушити, а шта ново градити, а затим наређује да се приступи реализацији њених планова. Почетком 1965. године она захтева, између осталог, и изградњу појединих наведених објеката под земљом. Архитекта Бранко Бон указује на велики ризик таквих захвата, одбијајући да сноси одговорност кад дође до слегања и пуцања зидова резиденције по целој њеној дужини изнад ових прокопа. Није се имало куд, и стручна служба је направила предрачун Јосипу Брозу, уздајући се у његову разборитост. Прегледао је предрачун летимично, из чега је било јасно да су се он и Јованка већ договорили о свему томе. Уз натчовечанске напоре, огроман страх и стрепњу, под земљом су, као што се види из овог акта, на површини од око 300 метара квадратних, изграђени објекти, али под земљом су радили и људи, понекад 16, па и 18 часова дневно.

Иако изградња подземних објеката спада у најтеже грађевинске послове, и кад се изводи под нормалним околностима, што овде није био случај, ипак ће радници заборавити све те муке када добију налог за израду новог Јованкиног купатила и гардеробе на спрату резиденције, у коме ће бити прецизирани рокови завршетка радова и будући изглед ових просторија.

Израда овог купатила и гардеробе коштала је 1965. године више од 20 милиона динара, не рачунајући новац потрошен на санитарне уређаје купљене у иностранству. Монтажу санитарних уређаја, те израду великог огледала, ормана, полица, плакара и другог, Јованка је, по упутству свог саветника Стева Крајачића, поверила радницима из четири предузећа и приватнику из Загреба. - Наши камиони су небројено пута ишли у Загреб по материјал, сећа се један од задужених за изградњу, а плаћали смо по испостављеним рачунима, јер се није смела ни поменути погодба између извођача ових радова и нас као инвеститора. Устручавали смо се да предложимо да се поруyбине материјала и монтажа санитарних уређаја повери предузећима у Београду, а ако би то неко и поменуо, одговор би био:

"Београђани су аљкави и незналице".

Кад су ови објекти били готови, Јованка је допутовала и, уместо признања радницима, које су они с обзиром на квалитет и лепоту урађеног очекивали, ставила је гомилу примедби, захтевајући чак да се неки од зидова, који су урађени 15 дана раније, руше и помере "за толико и толико" на одређену страну. Како су се осећали ти људи кад је затражила да руше зидове, на којима су пре извесног времена налепљене мермерне или керамичке плочице, а које се више нису могле одлепити и сачувати, већ се рушењем зида или патоса који је поплочан мермером, истовремено уништава овај драгоцени материјал, то сигурно само они знају.

Предложено је Јованки да одобри, ако буде морало да се настави са радовима, спремање једног оброка дневно топле хране. Одбила је. Радници су гладни гледали како се храна из Специјалног магацина доноси и кува за псе и медведе, да се рисовима у кавезе бацају целе свеже кокошке, да се мајсторима који долазе из Загреба издају сва три дневна оброка, уз то још и пиће.

Чак је забранила да се мајсторима, радницима, као и женама запосленим у резиденцији, плаћају прековремени часови и кад бих јој показао број тих часова, она би прокоментарисала: "Раднике треба васпитати да уложе нешто труда и из љубави према мени и Титу".

Приликом оваквих акција, често су и војници који тога дана раде остајали без ручка или добијали тај оброк са закашњењем.

Оно што се догађало са резиденцијом и осталим објектима, догаћало се и са парковима. Ни огроман парк око резиденције никад није био, за Титова живота, завршен. Увек се ту копало, садило, пресађивало и преуређивало, а колико пута су разне стазе премештане с једног правца или места, на друго, то нико не зна тачно. У парку су, све до последњег рушења резиденције, била и два базена са златним рибицама, а вода се преливала из једног у други, иако су били доста удаљени један од другог.

За резиденцију и објекте око резиденције у периоду 1964-1970. године утрошене су стотине милијарди друштвених средстава, а томе данас нигде трага нема, све је порушено и уништено.

Резиденција МИР

Цела ова прича о Титовој резиденцији не би била потпуна без епизоде о разлазу брачног пара Броз. Кад је дошло до тога, 1977. године Јованка је одласком Тита из куће, остала сама у дворцу, који су "она и Тито" подигли. Овакво стање њихових односа користе неки, по свом положају моћни људи, који се појављују у својству Титових душебрижника, па, иако се он није званично развео од Јованке, нуде (што он и прихвата) да се у непосредној близини резиденције, у истом кругу, за њега изгради нова резиденција, названа МИР - маршалова интимна резиденција. Тако је и учињено 1980, а вреди напоменути да Тито у њу никад није крочио.

Шта се догодило после Титове смрти? Он је сахрањен, вероватно по сопственој жељи, у кругу парка, готово на једнакој удаљености од ове две резиденције. Створена је и организација названа "Меморијални центар" са доста радника и службеника, чија ми задужења нису позната. Отворен је приступ Титовом гробу, а народ широм наше земље позван, путем штампе и других гласила, да посети Титов гроб и део резиденције у којој је провео свој послератни век. Али...

Има још музеја згодни за становање

Кућа је наставила свој живот, као музеј, меморијални центар, а ту је и сахрањен неумрли Маршал. И тако, све док житеље елитних београдских четврти Топчидерског брда, Сењака и Дедиња није дочекало прво овогодишње децембарско јутро 1997. године великим изненађењем: испред Ужичке улице број 15 појавили су се наоружани војници, стражари у плавим гардијским униформама. То их је подсетило на време владавине Јосипа Броза, када је исти декор стављао на знање пролазницима да је тог трена у кући и њен домаћин. Овог пута они су на час били збуњени о којем станару је сада реч јер у средствима информисања није било помена о доласку нове личности у поменуто здање.

Данашњи изглед виле у Ужичкој 15 у којој је председник СРЈ

За упућене, дилеме није било. У ту кућу уселио се Слободан Милошевић, председник Савезне Републике Југославије и његова супруга др Мирјана Марковић. Јавност је само могла да нагађа да ли су и њихови наследници, ћерка Марија која има своју стамбену јединицу на Дорћолу и син Марко такође новоусељени станари, као што је остало нејасно шта се догодило са претходном стамбеном јединицом Милошевићевих у Толстојевој 33, где су се пре тога уселили иселивши потомке Јована Веселинова, негдашњег председника Скупштине Србије.

Такође, остала је непознаница да ли се актуелни председник уселио у Ужичку 15 као званичну државну резиденцију намењену и будућим председницима Савезне Републике Југославије или као лице којем су држава и друштво једноставно дали благослов да објекат користи у своје приватне сврхе?

Било како било, папири везу своју причу. У Службеном листу СФРЈ број 69 из 1982. објављен је Указ о проглашењу закона о Меморијалном центру "Јосип Броз Тито", са потписима Петра Стамболића, тадашњег председника Председништва СФРЈ и Раифа Диздаревића, председника Скупштине СФРЈ. У том закону, између осталог, пише да је: "Меморијални центар установа која врши делатност којом доприноси чувању и неговању успомена на Јосипа Броза Тита и проучавању живота и дела Јосипа Броза Тита". Такође пише да "Центар управља објектима и другим средствима у друштвеној својини у кругу Ужичке улице број. 11-15 у Београду, на којима право располагања има Социјалистичка Федеративна Република Југославија..."

Непуних 15 година потом, донет је нови Закон али сада о престанку важења Закона о Меморијалном центру Јосип Броз Тито. У њему, између осталог, пише: "... Непокретне ствари, предмети историјско документарне, уметничке и културне вредности, архивска грађа и друге покретне ствари као и новчана средства, хартије од вредности и друга имовинска права у земљи и иностранству која су поверена на управљање и коришћење установа из члана 1. овог закона у државној су својини, односно у имовини Савезне Републике Југославије..."

После неколико месеци, у Службеном листу број 46, од 4. октобра 1996. године, објављено је "Упутство о начину преузимања послова, запослених, средстава, архива, експоната и документације Музеја Револуције народа и народности Југославије и Меморијалног центра "Јосип Броз Тито". У тачки 3 пише: "Средства, архиву, експонате и документацију Музеја Револуције народа и народности Југославије и Меморијалног центра "Јосип Броз Тито" записнички преузимају Музеј историје Југославије и Архив Југославије.

Неспорно је да свака држава мења, доноси нове и поништава старе, превазиђене и временом изанђале законе, које потом историчари проучавају, анализирају и тумаче прохујала времена. Међутим, у овим новим законома има неколико ситница које збуњују обичног читаоца а камоли историчара.

На пример, у закону о Меморијалном центру из 1982. године нигде се ни једном једином речју не помињу "... новчана средства, хартије од вредности и друга имовинска права у земљи и иностранству..." као што се то наводи у Закону из 1996!?

У закону из 1996. године нема помена да ће се, како је то писало 1982. године и даље проучавати живот и дело Јосипа Броза Тита. Сваки исхитрени закључак да је то дело и тај живот проучен до краја могао би да буде злонамеран, преуређен и лаички. Могућно је да је законодавац то једноставно заборавио да напише.

Даље, у закону из 1982. лепо пише да ће Меморијални центар управљати објектима у кругу Ужичке улице број 11-15 у Београду. А у Закону из 1996. године ништа не пише ко ће управљати истим тим објектима у кругу Ужичке улице број 11-15. Значи ли то да су објекти испуштени и да су постали свенародно добро у које може да се усели сваки бескућник ако му се прохте? Или су и ти објекти предати Музеју историје на коришћење и употребу заједно са особљем?

Кућа не почива на темељима него на жени

Ваља забележити за историју да су радови на најновијем преуређењу 1997. године трајали неколико месеци и да су били заиста неопходни јер, како је забележено у јавности пре годину-две, зграда у Ужичкој 15 била је у пропадању. Фасада је почела да отпада, плочице око здања биле су поломљене, водоводне и грејне инсталације су биле потпуно неупотребљиве... Месецима су- ре-ћи ће најближе комшије из суседних зграда -долазили теретњаци, довлачећи разни материјал.

Не зна се шта је од старинског намештаја остало у кући а шта је ново унето. Зна се да је на свом месту, иза маршаловог радног стола који, ето, мења корисника остала слика "Стубичка битка", на којој се Матија Губец бори против мрског непријатеља Фрање Тахија. Било је, додуше, и предлога да се она уклони, али је на највишем нивоу одлучено да ипак остане ту где јесте. Није познато да ли је из спаваће собе Јосипа Броза изнета слика - акт Влаха Буковца на којој раскошна нага жена држи у левој руци велики нож са којег цуре капљице крви. Засад је непознато да ли је збирка албума Јосипа Броза и даље надохват руке актуелном станару.

Када је 1934. године г. Ацовић подигао кућу у Ужичкој 15 сматрао је потребним да на улазу у велики салон испише лепим ћириличним словима: "Кућа почива на жени а не на темељима". Претходном Ацовићевом подстанару то није сметало па је свако ново преуређивање зграде заобилазило ову поруку. Једино није остало разјашњено да ли је ова пословица српског или кинеског порекла и да ли је преживале најновије дотеривање за новог газду и његову супругу?

Иначе, сви радозналци који би и даље походили Кућу цвећа где би требало да почивају посмртни остаци Свемоћног човека, могу то да учине, с тим што ће од улаза у некадашњи Меморијални центар до гробнице Броза добити пратњу. Да, недај боже, којим случајем, не одшетају неких стотинак метара даље и наврате на кафицу баш код председника СР Југославије.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“