СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 3МАРТ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

ПОНОВО ПРОЧИТАТИ

Људевит Вуличевић, праведник и мученик, био је борац једне изгубљене битке: "Ја сам из туђине многим Хрватима писао речи своје љубави према синовима велике славијанске породице, али ми ниједан од њих никад не одговори! "

ОТРГНУТИ МИРИСНИ ЦВЕТ БУЈНОГА НАШЕГ ВРТА

Пише:
Радовн
Томашевић

"Људевит Вуличевић, из Цавтата, Србин и католик, стекао је за живота велику књижевну славу. Трагајући за Богом, несмирена душа, одрекао се папства и постао "проповедник Јеванђеља". Српства, којем га је мајка научила, не одрече се никад. Данас, има ли шта српско у Цавтату, осим гробова? Остаде ли шта од његове књижевне славе, осим заборављених рукописа? Које би ваљало поново прочитати. Ако ништа, оно бар због редова које је писао о Србима и Хрватима, питајући се: "Ко може јемчити да ће Срби и Хрвати доживети да виде свршетак својега убитачног раздора?

Хрват хоће Србину да буде брат? Је ли то збиља? Могу ли ја то вјеровати? Спавам ли ил' бдијем? писао је јула месеца давне 1903. године, из далеког Таранта, листу "Дубровник", гласилу дубровачких и уопште приморских Срба католика, протестантски проповедник и тада већ славни српски писац Људевит Вуличевић. И покушавајући да својој зачу-ђености сам пружи одговор, овај апостол хришћанске љубави и свесловенског националног братства, без разлике вере, како се тада говорило, који је целога свог дугог века на тој ватри горео и много се пута опекао, упркос пламеним жељама ("Ако је то збиља, сви ћемо томе помоћи и радо дати руку. Морамо!"), није могао а да не остане крајње уздржан.

- Ја сам из туђине - каже - многијем Хрватима писао ријечи своје љубави према синовима велике славјанске обитељи, и плачући од љубави ја сам им писао и говорио о својој љубави, али ми ниједан од њих нигда ништа не одговори. Њихова ми братска љубав не би дарежљива ниједном ријечју, и то једино што сам Србин и што се дичим овијем именом. Кад уљудности и њежности нема у маленијем одношајима, била би обмана надати се да ће тога бити у већијем. Христос рече: "Који је вјеран у малом и у многом је вјеран; а ко је невјеран у малом, и у многом је невјеран."

Говори се о слози Срба и Хрвата! - наставља Вуличевић.

- Је ли то збиља? Може ли то бити гдје нема темеља знамјенита почитања? Је ли то унутра-шња, права жива потреба српскога и хрватскога срца и духа, или је празна ријеч, која звучи, неплодно пролази, и губи се с вјетром и маглом!

Ако је ово потреба, и права и жива наша жеља да међу Србима и Хрватима не буде више зида зависти, свађе и неслоге, морамо сви много попустити и опростити; говорим сви, и Срби Хрва-тима, и Хрвати Србима, јер смо сви криви, сви Богу и брату своме сагријешисмо. Сви смо потлачили братску свету љубав и погазили своју част, газећи част својега брата. Ако који говори да није, онај лаже, у њему нема истине.

Али ја мислим, могу мислити, што ме дјела силују овако мислити, да се у нама још није зачела ова племенита склоност. Ми смо, Срби и Хрвати, богати болнијем и крвавијем искуством; много смо и много патњом научили. Знамо да је раздор наша главна мана и немоћ; али ово наше знање није нам још живо и дубоко у срце сишло да нас пригне, да нас усили дати се брату и с братом се помирити. Одлучено је да ми још много и много морамо патити прије него се смиримо и од два народа учинимо један народ...

Борац у унапред изгубљеној бици


"Српски синови, љубите своју матер! У њој је благо доброте и неутрудна, непрестана сила пожртвовања: њом се брините. Ничија мати не љуби како љубе српске матере... У српској је матери српска повјест, српска душа, српски анђео!"


Тако је почетком овог века, с великим опрезом и песимизмом, размишљао о могућностима српско-хрватског националног из-мирења и евентуалног уједињења тада још увек велики, а потом убрзо сасвим заборављени Људевит Вуличевић, човек благородан и надарен, чијом ће се и књижевном и људском судбином историја горко поиграти, одређујући му да буде учесник, тумач, песник и пророк једног мрачног раскола и трагедије која, ево, читав век не престаје.

Када је аустроугарска окупација Босне и Херцеговине, 1878. године, љуто завадила Србе и Хрвате, каже књижевник Васа Стајић, писац Вуличевићеве биографије, овај "високо диже српску мисао против хрватске". "Он је прихватио српска схва-тања и напао је Хрвате тако да је данас управо непријатно обја-вљивати те чланке", био је принуђен да нагласи Стајић, верујући као и многи други Срби да је политичким уједињењем јужнословенских земаља и настанком версајске Југославије српско-хрватски раскол превазиђен и окончан. На жалост, песник је био проницљивији од критичара, видео је и даље, и дубље. У цитираном чланку из 1903. Вуличевић, праведник и мученик, борац у једној унапред изгубљеној бици (јер је истином ратовао против једне безочне и добро организоване пропаганде), изриче сукобљеним Србима и Хрватима грозну претњу, која данас помало личи на предсказање:

- Бог људима и народима понуђа два наука: наук добра и наук зла. Ко се добром не научи, хоће злом. Ово је закон и језгра повјести. Али, ко може јемчити да ће Срби и Хрвати доживјети да виде свршетак својега убитачнога раздора? Мру особе, мру народи; како смрт мете оне, тако мете и ове; код ње веће и мање нема смисла и важности. Она мете и не броји, нити мјери. Па још нешто морамо примјетити, и то јест да народности мало по мало губе своје властито обличје. Валови се мијешају; мале и велике ријеке престају на обали мора; човјечност срка народност; неограничен укинуће ограничена: све је добро, али је љубав боља, најбоља!

Од српства су остале елегичне песме и гробови

Ако се нешто од тога већ испунило, онда се свакако испунило управо на оној народности која је изнедрила Вуличевића, на Србима католицима, за које се, са изузетком малобројних појединаца, више не може рећи да постоје, јер су се претопили у Хрвате. Ако је Вуличевићев родни Цавтат још пре сто година био сав српски, и његов песник могао да каже да "Цавтат, срп-ски цвијет, дивотно цвати поред српског Дубровника", данас ми морамо с жалошћу признати да су ти српски цветови сурово потргани и погажени, да је срп-ство у њима сасвим увело, да је на умору, ако није већ и умрло. Када је ЈНА, 1991. године, у бунилу, не знајући ни шта ће са собом, а камоли са српством, заузела Цавтат, није у њему нашла живога српства ни у траговима. Посвуда је био само ХДЗ. Истина, затекла је на Роковом врхунцу више града гробове Богишића и Буковца, Зоре, Братића и Враголова, и Мештровићев маузолеј Рачића, али није знала чији су то гробови, ни којега су то народа светиње.

Време лети и све са собом носи, како каже песник, а од свега католичког српства на Приморју остало је само оно што се опире и не да носити, а то су успомене, то су елегичне песме у прози Људевита Вуличевића. Има мишљења да је он српску књижевност задужио најлепшим примерцима поезије у прози, али суд о томе да не доносимо ми, да то препустимо књижевној критици и историји, ако се интересовање за овог заборављеног писца буде икада обновило. Ипак, сматрамо да Вуличевићево дело ваља поново прочитати, и то не само као белетристику, књижевност лепу и тужну. Поготову ова два записа од пре сто година, које објављујемо, ова два обрасца родољубиве поезије.

Фрањевац који је говорио: "Мени нема узде"

Вуличевићу је Људевит (ита-лијански Лодовицо) било монашко име. Рођен је 30. септембра 1839. године и на крштењу је добио име Петар Јероним. Био је чедо љубави, те је растао само уз мајку, Јелену Вуличевић, чије је и презиме понео.

- Мати Јеле била је маломе Петру Јерониму и отац и мајка - пише Вуличевићев биограф Стајић. - У љубави према јединцу лакше она заборављаше горке своје жалости. Дојила га је и хранила, а после преливала своју душу у његову, благом и тихом својом душом стишаваше она немирни и бурни дух будућег борца. Певала му је народне песме и казивала приповетке (а у Цавтату се и данас зна да је Вуличевићева мати одлично певала) и везала га тиме за наш народ тако да дуго школовање у туђини, и живот у туђини, не могаше прекинути ту везу.

Пучку школу завршио је у родном граду, а онда је 1854. године ступио као кандидат у фрањевачки ред, те у дубровачком фрањевачком самостану обукао редовничку хаљину. Ту је завршио гимназију, те 1856. би премештен у фрањевачки манастир светог Панкрација у Бара-бану, у Млетачкој Покрајини. Ту је свечано заветован и постао монах, да би потом у Венецији студирао философију две и теологију три године. У Ду-бровник се вратио 1862. године као школовани свештеник.

Слободоуман ("Мени нема узде!" - записао је о себи), брзо је дошао у сукоб са фрањевачким старешинством у Дубровнику, па је једно време провео као мисионар у Албанији. Али ни ту није нашао мира, и напуштајући патријархални Скадар, пожелео му је: "Дао Бог да никада не окушаш срећу цивилизације Западне Европе!" Дакле, релације Исток - Запад биле су му већ тада добро познате. Ускоро је иступио из фрањевачког реда и постао световни свештеник у Истри. Ту је почео да се бави новинарством, као сарадник тршћанског "Читадина" и као издавач и уредник "Пенсиера", гласила Радничког друштва из Пуле. Напустивши сасвим свештенички позив и католичку цркву настанио се у Трсту, где је радио као приватни учитељ. Ту га је затекао заслужни културни радник из Херцегновог Томо Крстов Поповић, који пише:

- Ја сам се познавао с Вуличевићем у Трсту, свршетком године 1879. кад сам био именован секретарем српске православне тријестинске општине. Тада сам затекао у Трсту лијепу киту наше омладине - Срба првославне и католичке вјероисповијести - којој је Вуличевић био четовођа. У тој омладини било је и Војвођана, и Србијанаца, и Босанаца с Херцеговцима, па Дубровчана, Бокеља и осталих Далматинаца, пона-мјештанијех по разнијем радњама у Трсту. Највише бијаше Бокеља, све капетани на Лојдовим бродовима. У ово доба Вуличевић је у Трсту давао приватне лекције ђацима по фамилијама, и писао чланке по новинама, шта више издавао и уређивао омладински књижевни лист "ИИ Дјоване".

Учио српству Алексу Шантића

Ученике је своје понајвише учио родољубљу, напајајући младе душе "нашим милим српством". Између осталих и будућег песника Алексу Шантића.

Године 1882. Вуличевић постаје проповедник и евангелиста протестантске Валдешке цркве у Италији, и у тој мисији, и у тој служби остаће до краја живота. Умро је у Напуљу, 27. јула 1916. године. У Напуљу је и сахрањен, а на надгробној плочи, према његовој предсмртној жељи, исклесан је следећи натпис:

Лодовицо Вуличевић
сцритторе сербо
предицаторе делл' Евангело
негли свиаменти дел мондо трово
пер ла цхиеса Валдесе
ил Цристо суа рендензионе.

(Људевит Вуличевић, српски пи-сац, проповедник Јеванђеља, у свом лутању по свету пронашао је у Валдешкој цркви Васкрсење Христа)

У српској књижевности Људевит Вуличевић јавља се 1879. године књигом "Моја Мати", поетским манифестом једног узвишеног човекољубља и родољубља. Та је књига у свом времену остварила знатан утицај и за пишчева живота доживела три издања, а и данас би је ваљало изнова читати, па и детаљно проучити, и са културолошког и са социолошког становишта, јер она јасно открива изворе нашег националног духа, изворе националног осећања нашег човека, открива моделе у којима се наш народ одржавао као етничка заједница током дугих векова ропства.

Сматрајући да је сва блага своје душе поцрпео из мајчине науке и мајчине љубави, а не из света изопаченог и преварног, Вуличевић лако разоткрива у чему је ту тајна: "Материна се наука не намеће ни страхом, ни намишљенијем начинима, него она улази у срце милијем њего-вањем".

Бог у духу, матер у крви


"Цавтате, сањо и жудњо моја, једино у теби ја видех да човек, за мало тренутака, може честит бити", писао је Људевит Вуличевић о родном Цавтату, о коме песник рече: "Цавтат, српски цвет, дивотно цвати сред српског Дубровника".


- Благо онима који се свијету опиру! - каже песник. - Благо младићима у којима није утрнула материна свијест, и није се у њихову срцу охладила вјера и љубав којом их мати задоји и засити! Они неће заћи с пута правде и истине, али ако би и зашли, то би било за мало времена: брзо би се опоменули своје матере, брзо би јој у својој крви чули милен глас, и њихов гријех не би био к смрти. Како имамо Бога у својему духу, тако имамо матер у својој крви. Бисер се може опоганити, али се не може изгубити. Материна љубав спасава сина. И мене спаси љубав моје матере.

У тој љубави је извор Вуличевићеве вере и самопоуздања, и основ његовог благог, поетског национализма:

- Српски синови, љубите своју матер! У њој је благо доброте и неутрудна, непрестана сила пожртвовања; њом се брините. Ничија мати не љуби како љубе српске матере. Нашијех је мате-ра добродјетељ која се обилато још налази у нашем народу. Морамо припознати и сповиједити ову њихову славу. Кад читав свијет (сад мачем, а сад пријеваром) насрташе на Србе; кад нас са свију страна тама и смрт обастираху, матере нам бијаху утјеха, видјело. Народне пјесме и приповијетке садржавају догађаје, искуство, мудрост и дух давнијех нашијех праотаца; наше матере (пјевајући оне пјесме и казујући оне приповјетке) умјетно својој дјеци удахњују силу, јунаштво и дух српскога народа. У српској је матери српска повијест, српска душа, српски анђео. Племенита и њежна осјећања моје матере срцу су ми сила, а глави славна дуга свјетлости и смјелости.

Заборављени књижевни великан

Пре сто година, Срби обе вере лако су разумели Вуличевића и лако су у његовој српској мајци препознали правду и истину својих душа. То је писцу донело ве-лику популарност у оном времену. Иако је живео у туђини, далеко од свог народа, свуда су га волели, а у родном Цавтату имао је малену општину својих пријатеља и приврженика, које је неколико пута посетио. Једну од тих посета бележи лист "Дубровник" 16. јула 1905.:

- Сијед, с великом и лијепом бијелом брадом, усправна тијела, миран и тих, прошао је неколико пута дубровачком Плацом, а сви смо се окретали: оно је Људевит Вуличевић, писац књиге "Моја Мати".

Сто година касније, Србима су и "Моја Мати" и Вуличевић сас-вим непознати. А ни неке српске мајке више нису оно што су некад биле. У неким, наводно еманципованим мајкама наше деце као да више нема српске историје, ни српске душе, ни српског анђела. Можда је у томе, а не у нечему другом, данашња драма нашега народа, који је, отуђен од својих изворишта и уточишта, изгубио и самопоуздање.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“