145 година Првог београдског певачког друштва

Од СОЛУНА до БУДИМА где год СРПСКИХ ДУША ИМА

Пише: Слађана Ристић

Хор Београдског певачког друштва певао је Богу и своме роду, а глас српског певача чуо се надалеко. Од Првог београдског певачког друштва, за историју српске културе можда су важније само две институције: Матица српска и Народни музеј. А можда у овом тројству Друштво није на трећем месту. Јер, без хоровођа Првог београдског певачког друштва - Корнелија Станковића, Јосифа Маринковића и Стевана Мокрањца - не би било српске музике. Тог универзалног, на сваком језику разумљивог звучног знака нашег трајања. За који написаше како су "ове мелодије својина и особина душе српског народа" и још како "ти напеви, мање-више тужног карактера, носе обележја жалосног положаја и тешке историје народа српског". Знака нашег трајања који ће бити чак и ако нас више не буде

Да се српска музика развија и сраста са временом осетило се у суботу, 14. фебруара 1998. године, у задужбини Илије М Коларца, на дан Светог Трифуна када је најстарији српски хор - Прво београдско певачко друштво - прослављало 145 година свог постојања.

Те суботње вечери уздрхтао је дух православља, господства и културе, народне речи и заборављених ликова из наше културне баштине.

После Матице српске и Народног музеја, Прво београдско певачко друштво је трећа културна институција у српском народу. То потврђују и речи епископа будимског Данила:

Краљ Александар Први Обреновић био је високи заштитник Београдског певачког друштва још док је био краљевић. Дума Друштва била је његова мајка, краљица Наталија, која је друштву поклонила заставу, златом везену, у Бечу урађену. Друштво је свом заштитнику, Краљевићу Александру отпевало специјално писану композицију Јосифа Маринковића, на текст Матије Бана, и поклонило му гусле јаворове "оружје којим се српско име већ пет векова бори против својих крвних непријатеља"

"Што је патријарх међу владикама, то је Прво београдско певачко друштво међу хоровима."

Хор је готово век и по широм света преносио и приближавао народу узвишеност српске духовне и световне песме. Заштитници су му били Михаило Обреновић и касније династија Карађорђевић. Хор је певао на богослужењима, светим литургијама, најзначајнијим молитвеним и црквеним скуповима у историји српског народа: крунисањима, вен-чавањима чланова краљевске породице, интронацији српских патријарха, хиротонисању свих владика и приликом посета православних поглавара.

Осам гостију Милана Миловука

Прича почиње у једној београдској кући, у стану Милана Миловука, 14. јануара 1853, када се састало деветоро људи. Пет Срба и четири странца. Међу странцима, као трећи за Миловуковим столом, седео је чувени Јосиф Шлезингер. Заједничка нит која их је спојила била је наклоност према музици. Те вечери био је присутан и дух светог Василија који је дао надахнуће овим људима, тако да је од 1889. године слава Првог београдског друштва и званично свети Василије Велики.

Насловна страна "Споменице" издате поводом педесетогодишњице Београдског певачког друштва: На дипломама Друштва које је израдио сликар Паја Јовановић, стоје два натписа "Даворје 1895" и "Корнелије Станковић 1896" у знак сећања на две певачке дружине које се ујединише у Друштво - редак пример братског, српског уједињења!

У почетку је то мушки хор који пева композиције немачких и француских хорова. Певачи су за време певања седели око стола.

Корнелије Станковић записује песму "Радо иде Србин у војнике"

Доласком у хор великог српског уметника и композитора, Корнелија Станковића, као и њего-вог пријатеља сликара Стеве Тодоровића, развија се музика и певање са народним обележјем. По доласку из Карловаца, Станковић се посвећује београдском друштву. Пошто су црквене и народне мелодије биле приступачне народу, чланови хора добијају наклоност грађанства и виших кругова. Тада кнез Михаило Обреновић постаје њихов високи покровитељ.

Извесно време хором руководи Даворин Јенко, али не тако успешно као његов претходник. Неколико пута одлазиће са места хоровође и поново се враћати.

Први председници Београдског певачког друштва. Коста Цукић, каснији министар, у народу познат по "Цукићевом правилу" за играње преферанса, био је један од девет оснивача Друштва. Друштво је почело са немачким хорским композицијама, на немачком језику. Будући да су га чинили музички солидно образовани и надарени људи, успешно је изводило и врло тешке композиције. Тек доласком Корнелија Станковића, тог музичког Вука Караyи-ћа, Друштво ће добити национална обележја

У Београдском певачком друштву ничу и прве клице за потоњи рад у Народном позоришту, у коме друштво касније врло често концертује. Друштво је било везано за позориште. Председник Певачког друштва био је уједно и потпредседник Позоришног одбора. Друштво је више пута при-ређивало концерте у корист подизања и одржа-вања позоришта. Међутим, позоришне Управе нису се увек одазивале молбама Друштва. Кад им је хор тражио салу за приређивање концерта у корист своје касе, у данима када позориште не ради, и ако су концерти најјачи извор за подмирење трошкова Друштва, ови им нису у потпуности излазили у сусрет.

Прво београдско певачко друштво својим басовима "као понор дубоким" изазивало је за-вист немачких диригената. У Бечу су српску духовну музику сматрали "ако не најбољом, а оно сигурно најискренијом духовном музиком" тог времена. Гостовања Мокрањчевог хора у поробљеним српским земљама изазивала су праве демонстрације српског патриотизма. Певали су руском и немачком цару, а на смотри европских хорова у Будимпешти освојили су прву награду и били проглашени најбољим хором Европе. Песмом овог хора обележен је један од важних датума српске слободе - повлачење Турака из српских градова. Хор је певао на крунисањима, краљевским свадбама и опелима. Његов хоровођа, Даворин Јенко написао је две химне - словеначку и српску. Хорску заставу, златом и сребром у Бечу везену, поклон краљице Наталије, исцепали су Немци 1941. кад су као освајачи ушли у зграду београдске Патријаршије. Неке београдске породице, традиционално, давале су певаче за хор: деда, син и унук певали су са Првим београдским друштвом, на велике праз-нике, у београдској Саборној цркви. Текстове хорских песама писали су Матија Бан, Алекса Шантић... плакате им је цртао Паја Јовановић.

Мокрањчева национална оријентација, Шантић као текстописац

Све већа активност чланова хора даје подстрек многим нашим ауторима да наставе са радом на композицији за хор, са народним, лирским, пригодним песмама. 1875. године у хор долази Стеван Мокрањац. Наставља правац у компоновању који је започео Корнелије Станковић, проширује националну оријентацију. Приликом прославе педесетогодишњице Београдског певачког друш-тва изведен је концерт који је саставио Стеван Мокрањац, а који је обухватио развој српске песме и композиције до тада.

Текст за химну Друштва написао је песник Алекса Шантић, на Мокрањчеву мелодију. Текст је натопљен осећањима припадности вери и отаyбини. Шантић почиње своју песму стиховима:

Заиграјте, срца жива
Једном жељом рода свог!
Што Авала давно снива
Нека благи даде Бог:
Као звона Васкрс-дана,
Која вјером дижу нас,
Да одјекне про Балкана
Српске славе бурни глас.

Књаз Црне Горе и Брда Никола Први, био је почасни члан Друштва, заједно са кнегињама Даринком Даниловић и Миленом Николином. Хор је путовао на Цетиње - до Котора бродом "Хунгарија" из Фијуме (Ријеке) а затим на колима, мазгама и пешице, уз Которске стране до Цетиња - да би одржао концерт на рођендан престолонаследника. Неки чланови стигоше пешице тек на пола концерта, но срећом "најбољи наши басови стигоше на време". Концерт је почео Књазовом песмом "Онам, онамо, за брда она". Књаз није дозвољавао да се пева на "бис" упркос френетичним аплаузима јер су певачи били преуморни, а лично је честитао хоровођи господину Мокрањцу. На пријему у част хора, Никола је говорио о потреби да се српске земље уједине, а на грудима је носио српски орден Белог орла првог степена

Хор је певао Богу и своме роду, а глас српских певача се чуо надалеко. Захваљујући њима основан је Савез српских певачких друштава (1903), од њих је кренуло и оснивање Југословенског певачког савеза (1924). Две године касније приредило је Друштво прву Јужнословенску музичку школу у Србији 1899. Директор и педагог био је - Мокра-њац. То је данашња средња музичка школа "Мокрањац" у Београду.

Хор много путује. Немачка, Мађарска, Русија... обилази градове; Солун, Москва, Сплит, Загреб, Мостар, Котор, Дубровник... После турнеје, када су певали пред руским царом и царицом и пред немачким царом и царицом, хор бива проглашен за најбољи у Европи.

Хор обавља своју културну и дипломатску мисију.

Бугарски кнез им се клања

Кад су отпевали турску химну султану (до тада се само свирала), одушевљени султан је затражио да пред њим отпевају и српску химну, одао им је почаст а тиме се поклонио српској музици.

На Цвети 1867. Друштво је дочекало лађу којом се, из Цариграда, вратио кнез Михаило Обреновић, доносећи султанову наредбу о предаји градова Србима. Тадашњи хоровођа, Словенац Даворин Јенко, компоновао је за ту прилику посебну песму. "Ти само викни: Народ је снага" И брат ће брату пасти на груд, И Србин силом сломиће врага, И биће Србин слободан свуд"! После убиства кнеза Михаила, у Топчидеру, Друштво је на спроводу певало опело свом помажућем члану. Кнез Милан, не одазва се молби да преузме Михаилово место добротвора Друштва, које је у првом члану својих Правила написало: "Циљ је певачкога друштва да гаји и негује српску и уопште словенску песму и свирку"

Њено Височанство, краљица Наталија, поклања Друштву заставу са широком тробојном траком уоквирену златним ресама и концертни клавир, а књаз Никола на Цетињу није прикрио своје оду-шевљење, те се рукује са сваким чланом хора. Хор је добио многа одликовања (преко осамдесет) и има неколико стотина почасних чланстава.

У то време стварају се и друга друштва и хорови у свим градовима Србије од Врања, Неготина, Крагујевца, Шапца... и у самом Београду: Друштво "Корнелије Станковић", јеврејско, међународно.

Хор је значајно утицао на живот целе Србије, јер је одржао многе добротворне концерте и приредбе у циљу помагања других друштава, установа и појединаца, као што је рецимо концерт у корист болнице сиромашних ученика (1865), у корист оснивања Народног позоришта у Београду (1868), за пострадале у рату (1877), у корист породице преминулог песника Ђуре Јакшића (1879).

Важан је њихов наступ у Мокрањчевом Неготину где су певали на откривању споменика Хајдук Вељку.

Друштво је увек неговало родољубље.

"УДЕСНЕ" МЕЛОДИЈЕ ЗА КЊАЗА

Прве песме "ароматично" певане у Србији, биле су оне које је у своје комаде "уметнуо" Јоаким Вујић, приказујући их, у Крагујевцу, за владе Милоша Великог. Песме је компоновао Јосиф Шлезингер, који је дошао у Србију на кнежев позив, да постане први капелник, прве српске војне музике. Узгред, обучавао је младиће у песми, упознавао их са нотним системом и упражњавао с њима певање скала. Од тих певача - дилетаната (реч "дилетант" није у себи садржала ништа лоше, то је просто "аматер" и ентузијаста) састављен је хор који ће, 14. октобра 1834. године, на кнежевском балу певати песму посвећену Милошу. Бал је приређен у част високог ордена којим је султан Махмуд Други одликовао Милоша Обреновића. Песма је почињала стиховима:

"Сунце јарко серпском сину,
Изобилно сипа зраке."

Стихове је спевао Димитрије Исаиловић, а "мелодију и хармонију дао је Шлезингер". А како пишу "Серпске Новине", "гласови су били тако удесни да је човек морао мислити како је у среди талијанског театра".

Остало је још забележено, да је Шле-зингер, саставио музику за позоришни комад "Марко и Арапин", Атанасија Нико-лића, што је тадашњи владалац, књаз Михаило "богатим даровима потстицао", 1841.

Годину дана касније, у Панчеву, на глас је изашао октет Николе Ђурковића, из Далмације, који ће годину дана касније прећи у Београд, где ће постићи леп успех песмама "Устај, Србине", "Ја сам Србин, српски син". Зграда такозваног Старог здања, у Београду, где је Ђурковић наступао, изгорела је, па је трупа напустила Београд.

Тих дана, одушевљење чаршије музиком било је велико: свуд су се певушиле мелодије из Стеријиних драма, које је саставио капелник Шлезингер.

Ђурковић је посејао семе које ће исклијати у неколико београдских салона, где се група музички обдарене господе стаде састајати, данас код једног, сутра код другог, певања ради. Недостајао је само добар хоровођа. И он се нађе доласком Милана Миловука из Влашке. И Прво београдско певачко друштво саставише Милан Миловук, Коста Цукић, Ђорђе Станишић, Емилијан Јосимовић, Димитрије Нешић, Август Церман, Антон Шулц, Јосип Шлезингер и Карло Келиш.

Са српском тробојком и краљевим венцем

Композитор и диригент Владимир Милосављевић, по завршетку студија одлази у Хиландар: Тежња ка молитвеном певању односно "музикалној молитви" обележава деловање хора у новије време, чији је високи зажтитник српски патријарх Павле

Значајна је њихова посета Дубровнику (1893), поводом откривања споменика великом српском песнику Ивану Гундулићу. Народ их је у Дубров-нику дочекао усхићен, са дивљењем. Чланови хора били су достојанствени, носили су венац који је био обавијен траком са српским бојама. Председник дубровачке општине, старина Гундулић, као Србин и потомак великог песника поздравио се са хором видно узбуђен. Од Груже до Дубровника, све је било пуно људи - величанствен призор. Тада отпева певачко Друштво химну Гундулићу уз бурно одобравање, а изасланик и представник Краљев-ског Српског Народног Позоришта који се попео на пиједестал, хтеде да прочита "Гундулићев Завет" - али је био спречен. Неколицина успла-хирених рекоше да се не сме јер није у програму, а у исти мах створио се жандар који је забранио да се ишта говори и чита. Аустоугарским жбирима засметало је толико робовање у Дубровнику.

"Друштво је певало на Видовдану у пространој нашој цркви, у Дубровнику, а богослужење држа господин Владика которски и неколико свештеника. Црква и све улице око цркве биле су преплављене народом...", сећа се један из ове Мокрањчеве експедиције.

Дух православља, културе и господства, негује се у друштву 145 година, на репертоару су и даље песме великих хоровођа Корнелија Станковића и Стевана Христића

Чланови хора путују по целој Европи, али хор и даље пева у Саборној цркви и дворској капели. Вежбају певање у просторијама Саборне школе (данас школа Краља Петра), где су некада биле црквене канцеларије.

После М. Миловука и К. Станковића, Јенка и Мокрањца, треба споменути и друге композиторе који су писали историју српске хорске музике. То су: Јосиф Маринковић, Станислав Бинички, Стеван Христић, Милоје Милојевић, Коста Манојловић, Петар Коњовић, Предраг Милошевић...

Диригент и композитор Коста Манојловић наставља Станковићев и Мокрањчев национални правац у музици, проширује музику на југословенство и на пансловенство. Хор први пут пева композиције ренесансних аутора.

После Косте Манојловића хор је водио Ловро Матачић.

У Будимпешти, 1937. године, са хоровођом Пре-драгом Милошевићем, Дру-штво осваја прву хорску награду. Европске новине писале су да је то један од најбољих хорова тог времена.

Цепање хорске заставе

Својим сликама хор су даривали: Стева Тодоровић, Паја Јовановић, Надежда Петровић.

За време Првог светског рата хор није престајао да пева. Једно време дириговала је госпођа Софија. Друштво је вежбало у просторијама Патријаршије. Када су нацисти напали Београд исцепали су заставу хора. То је појачало православни и патриотски дух овог музичког друштва.

Словенац Даворин Јенко, писац словеначке химне "Напреј заставе славе" био је по образовању правник, а музичко образовање стекао је у Бечу, одакле је дошао у Панчево за хоровођу, а у Београд га је довео Корнелије Станковић. Јенко је био одушевљен патриота, препун пансловенског духа. Карактер његових композиција види се већ из наслова: "Оштре се наше сабље", "Устај роде мили", "Хајд у војну", "Устај рајо", "Што ћутиш Србине тужни". Замерали су му што, наводно, не познаје - као Словенац - довољно српске песме, па у отаyбинске, српске мотиве увлачи немачке и италијанске теме

После Другог светског рата услови за опоравак Првог београдског певачког друштва нису били погодни. Хор је наставио да пева са старим и остарелим члановима у скученим просторијама Патријаршије, и у Саборној цркви, на Светосав-ским прославама...

Златно доба хора, између два светска рата, где треба поменути осим Манојловића, Стевана Христића, М. Милојевића, Предрага Милошевића, Матачића, Илића... било је прошло.

Значајне кораке у музичком успону Друштва представљају допуне репертоара композицијама наших модерних композитора: Коњовића, Мило-јевића, Христића и Бајића, као и извођење вокално инструменталних дела словенских и европских аутора на највишем светском нивоу. Дворжакових ораторијума "Стабат матер" "Свадбени дарови", Перозијевог "Страдања Христа", Вердијевог "Реквијема"...

Поново на великој сцени

Друштво је певало на прослави 900 година православља у Русији, а 1988, хор гостује, по позиву руске цркве, на прослави 1000 година православља. Ако је Друштво било једини страни хор на прослави, онда се зна колико га Руси цене и поштују.

Пре неколико година хор наступа, после дуже паузе, у Неготину где се једно време заборавило на овај дивни хор, као и на то да је клавир у Мокрањчевој спомен кући власништво Друштва.

Милан Миловук био је први хоровођа Друштва. Родио се у Пешти, завршио гимназију и "економске науке". По свршеном школовању, отишао је у Влашку, где је био економ великих имања Мише Анастасијевића, упамћеног по београдском Капетан Мишином здању. Миловук је изванредно свирао виолину, и при Друштву је тада основана прва школа за виолину и чело. Умро је као директор београдске Реалне гимназије. Из хора је отишао кад је, после смрти Корнелија Станковића, његов пријатељ сликар Стева Тодоровић преузео директорску фотељу, што је значило пуну победу "народног правца"

Последњих година Друштво добија своје место у званичној култури, тако да је учесник многих приредби и значајних културних манифестација. Учествовали су на прослави 800-годишњице манастира Студеница, певали су на освећењу спаљеног конака у пећкој Патријаршији, у манастиру Раваница...

Од 1981 - 1984. године хор је био под управом диригента Александра Вујића. Пре њега били су: Александар Гавански, Богдан Цвејић, Лука Гавриловић, Драгомир Радивојевић. Од 1984, композитор Владимир Милосављевић, наставља традицију претходника. Милосављевић по завршетку студија, одлази неколико пута у Хиландар и онда се коначно посвећује духовној музици и хору. Многе његове композиције, као што су "Псалм шести", "Молитва Давидова", "Херувимска песма"... изводе са успехом и страни хорови. Његово дириговање је такво да се он потпуно сједињује са певачима, чак до скрушености, а онда до вапаја. Тежња ка музикалној молитви, односно молитвеном певању постаје тежња сваког певача у хору.

На Цетињу Друштво дочекује мошти краља Николе. Једини хор који учествује.

Свеће и звона српског Котора

Прво београдско певачко друштво сваког лета посећује манастир Режевиће у Црној Гори. и наступа од Будве до Котора.

У Банаћанину Јосифу Маринковићу (рођен у Врањеву, завршио учитељску школу у Сомбору) Друштво је добило школованог музичара - Маринковић је у Прагу четири године учио школу за оргуље. Концерт у смедеревском хотелу "Код лафа" који је састављен од Маринковићевих обрада српских народних песама, сасвим је у правцу који је зацртао Корнелије Станковић. А планирано гостовање у Нишу отказано је - из оправданих разлога, због рата

Сваког лета у Режевићима дочекује их игуман Мардарије.

Хор је у ствари једна велика породица. Смењују се генерације, али у њима се преносе дух појања и господство, што је особеност хора.

У тој великој породици, у манастиру Режевићи, они распоређују своје улоге од рада до певања, преко вечерњих беседа са игуманом и многим гостима из света уметности. Многи сликари и песници посећују манастир за време гостовања Друштва - Режевићи су тад прави духовни и културни центар. Можда и то доприноси лепоти звука тих предивних гласова, и тој отмености у певању.

У хору има академских грађана, капетана, пензионисаних чланова оперског хора, студената Богословског факултета. Старосна доб је од 17 до 70 година. Неколико њих из једне породице синови, унуци.

Корнелије Станковић је пет година био хоровођа. Један од најауторитативнијих музичких критичара тог времена, Бечлија Цернер, пошто је био на концерту духовне музике Корнелија Станковића, који је финансирао у Бечу патријарх Рајачић, одушевљен је написао: "Ове су мелодије својина и особина српског народа а да их до сада нико није доводио у армонију, којег се посла прихватио г. Станковић, свршивши га с уметношћу која заслужује признање." Кад је видео да на његов концерт долазе Цернер и читаво друштво бечке музичке елите - а ушли су случајно, видевши скроман плакат - Корнелије Станковић толико се уплашио, да му је из руке испала диригентска палица, па је концерт морао да почне испочетка. Била је то европска промоција српске духовне музике

Треба поменути и њихове садашње дивне солисте: протођакона Владу Микића (бас), чувеног оперског певача Жарка Цвејића, Павла Аксентијевића, Бошка Дошеновића, (тенор), Босиљку Јовановић (сопран) и друге.

У Котору су имали концерт који се памти. Котор је био у потпуном мраку када су у'ли чланови хора. Али ни то није омело певаче и солисте да дођудо цркве Светог Николе. Народ их је чекао. Звона су звонила пре концерта, док су певачи ишли старим градом. Звона са свих цркава. Био је то величанствен концерт за памћење, одржан под свећама.

Трајање у звуку

На слави Првог београдског певачког друштва, Светог Василија, на српску Нову годину, 14 јануара, када се славље приређује у сали Патријаршије, српски патријарх присуствује резању колача. Он је сада високи заштитник и покровитељ Друштва.

Стеван Мокрањац био је хоровођа, краће време, још као "дилетант". Мокрањац се родио у Неготину, студирао је филозофију, али га је музика одвукла од студија. Замењивао је Јенка на месту хоровође, у једном од интермеца - Јенко је шест пута (!) напуштао посао и враћао се у Друштво - кад је Друштво одлучило да га стипендира и пошаље у иностранство. Расписом су позвани сви српски хорови да приреде по један концерт, а приходе да посвете Мокрањчевом даљем школовању. Већ прва његова композиција, јавно изведена од Друштва, по Мокрањчевом повратку из иностранства, "Јадна драга", доживела је изванредан успех. После дужих лутања Друштво је пронашло и школовало наследника Корнелију Станковићу. А гостовање у Неготину, где је изведена Мокрањчева Шеста руковет (Песме о Хајдук Вељку) било је тријумфално. Баш као и велико путешествије за Дубровник, на откривање споменика Ивану Гундулићу. Под Мокрањчевим руководством Друштво је стало у ред најбољих светских хорова свог времена. "Басови са гласовима као понор дубоким", пише критичар из Лајпцига, "морали су пробудити завист многог немачког диригента". Уз додатак: "Без сумње је и прошлост народа српског у вези са озбиљношћу и сетношћу у карактеру, који преовлађују у српским народним песмама"

Друштво и даље пева композиције "Достојно јест", Корнелија Станковића и "Свјати Боже", Стевана Христића.

Имају пробе и састанке у простору Патри-јаршије. А тај простор може много да исприча о историји овог хора. Ту се налазе старе фотографије са турнеја, књиге, поклони, велики клавир, слике Паје Јовановића, књига са именима чланова од 1853, велики сто као за време Милана Миловука, изрезбарена клупа у дуборезу и предиван српски ћилим.

Друштво је певало у филмовима Емира Кустурице "Дом за вешање" и "Аризона дрим".

Овај хор оставио је траг у историји Србије, музичке културе, српског народа, створио и сачувао наше духовно појање. Зато трајемо...вешање" и "Аризона Дрим", Емира Кустурице.

Овај хор оставио је траг у историји Србије и музичке културе, српског народа, створио је и сачувао наше духовно појање. Зато трајемо...

СУКОБИ НАЦИОНАЛИСТА И МУНДИЈАЛИСТА

Корнелије Станковић родио се у Будиму 1831. Гиманзију је завршавао у Араду, Сегедину и Будиму. Затим ће отићи у Беч, да се посвети изучавању музике. Прва значајнија композиција била му је "Литурђија у мешовитом збору", коју је посветио панчевачкој општини.

Сусрети са Вуком Караyићем, Бранком Радичевићем и Павлом Шапчанином, окренуше његово ствара-лаштво "у народном духу". Записивао је и компоновао народну музику, од тих песама неке су брзо стекле популарност: Већ из густог луга купе се хајдуци, Тавна ноћи тавна, Радо иде Србин у војнике. Кажу да је ове песме писао "онако како би му их који од ђака певао", у Карловцима, где га је патријарх Рајачић усрдно примио, дао му свог најбољег певача званог "Попица", са задатком "да стави у ноте црквено појање".

1856. упутио се из Карловаца у Србију, да обиђе "знатнија српска места", у трагању за народним мелодијама. У Београду, лепо су га дочекали у Певачком друштву, али нису хтели учествовати на његовом концерту, где је необичном вештином, на клавиру, изводио варијације на народне песме, које је сам компоновао.

Ту је дошло до раскола у Друштву. Неким члановима Станковићеве композиције су се толико свиделе, да су одмах хтели у репертоар да уврсте српске народне песме, но већина то одбије с образложењем како су то "песмице просто хармонисане".

Део хора се одвоји и формира ђачку певачку дружину, од ученика Лицеја и Гимназије. У тој дружини певаће будући председници влада, министри, генерали... И овај хор брзо постане популаран у чаршији, а интерес за Друштво "космополитског правца у музици" беше нагло опао.

Па кад се Станковић врати са пута, и за стално настани у Београду, победи његов "народни правац" - изабраше га за хоровођу, смењујући "пучом" космополиту Миловука, у чему главну улогу одиграју младићи из такозваног "приуготовног хора" (припремног хора, у коме се школовало за велики хор).

И кад се Корнелије Станковић разболео, кренувши да бољки лека потражи у иностранству, "Друштво је већ било толико српско, да су се странци у њему слабо осећали".

Корнелије Станковић умро је у Будиму, 1865.

За хоровођу доведоше Словенца Јенка, а председник ће постати пријатељ Корнелијев, његов чест сапутник и истомишљеник, Стеван Тодоровић, сликар.