СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 3МАРТ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Пантенон главних словенских богова

ВИТЕЗ СА СЕДАМ МАЧЕВА

Припремио:
Слободан
Јарчевић

 

 

 

Истраживао
и ликовно
обликовао:
Момир
Јанковић

Словени су спирали грехе купајући се у текућој води прво хришћанско крштење у реци Јордану, преузето је из ритуала Воденбога. Овог словенског бога преузели су и Скандинавци, назвавши га Один. Баш као што су Британци своје легендарне витезове округлог стола, изградили на словенском божанству Геровиту, на чијем штиту је био угравиран бели, двоглави орао, Срби га, дакле, нису преузели из римске цивилизације, као што многи историчари и хералдичари тврде

Геровит, седмоглави

МАЧ И БЕЛИ, ДВОГЛАВИ ОРАО

Бог Геровит је био заштитник нејаких и немоћних. Представљан је као витез с ратном опремом. Имао је седам глава, а у неким храмовима (и у кијевском), ово божанство представљено је са седам одвојених кипова. Значи, у питању је мањи словенски пантеон - као у случају Свевида, Триглава и Радгоста, али, на жалост, вековна небрига словенских интелектуалаца о сопственом наслеђу узроковала је губљење података о седам богова - витезова. На срећу, сачувана је улога бога Геровита, који је делио надлежности са богом Световидом. Световид је био свемоћни и све-видећи ратник, задужен за велике и одсудне војне против бројних непријатељских војника, а Геровит је сузбијао само појединачне непријатељске упаде у земљу Словена и кротио је силнике - појединце, који су злостављали и пљачкали незаштићени народ. Геровит није био крвожедан и жељан борбе по сваку цену, него је тражио да међу људима влада слога и мир, што је на његовом кипу било симболизовано маслиновом гранчицом, коју је држао у једној, а мач у другој руци. Он је свој мач користио тек кад се са непријатељом, или силником, није могао другачије споразумети и кад га је било немогуће уразумити да не чини насиља над немоћнима. На киповима Геровита, било је изрезбарено још 6 мачева око његовог појаса, тако да је лако одгонетнути да су они били на располагању још шесторици богова-витезова, чија имена нису сачувана, али који су, вероватно, били помоћници (или саборци) Геровита. Попрсје Геровита покривено је гвозденим мрежастим оклопом, а испод мачева био је угравиран штит, са сликом белог двоглавог орла. Вероватно је тако изгледао и велики штит - који је био позлаћен и служио је жрецима за обреде. Појава двоглавог белог орла на кипу словенског божанства, потврђује да овај симбол Срби нису преузели ни од грчке, ни од римске цивилизације.

Улога Геровита, бога-витеза, у хришћанству је преузео Свети Ђорђе. Земаљска замена за Геровита је Краљевић Марко. Словенски жреци Геровиту су жртвовали јелена, чију су главу натицали на колац. Његови дани су око Ђурђевдана, и тад су се цвеће, лишће и венци бацали у воду

Његову улогу у хришћанству преузео је Свети Ђорђе, али је код свих Словена, народни дух, кроз песму или легенду, пронашао земаљског јунака - замену за Геровита. Код Срба је то Краљевић Марко и нема сумње да циклус епских песама о овом члану династије Мрњавчевића, дословно, набраја све одлике бога-витеза Геровита. С обзиром да је Геровит представљен као скуп од седам витезова, на њих неодољиво подсећа енглески краљ Артур с групом Витезова округлог стола, за које се не може утврдити да ли су историјске личности или су само плод на-родне маште.

Богу Геровиту била је блиска Лада, богиња лепо-те, плодности и лета, али степен њихових међусобних односа није лако објаснити, јер су подаци о томе, кроз столећа, изгубљени. Остаје нам само да домишљамо, према својим људским мерилима, шта је све могао да буде садржај блискости једног витеза ратника и једне лепотице.

Дани посвећени Геровиту падали су око Ђурђевдана (6. мај). Тад су верници, од раног јутра, доносили зелено грање, лишће и цвеће, па су китили куће, капије и торове. Прављени су венци и бацали би се у реку или поток, да би овце, краве и козе дале толико млека колико воде протекне под њима. Кроз венце и колаче сличне данашњим ђеврецима, музла се стока, а затим се колач ломио и давао стоки да га поједе. Не треба напомињати да се доста од ових обреда задржало до данас. Стока је жртвована Геровиту, а јагњеће или јареће лопатице су стављане у мравињак - из два разлога: да јарића (јагњића) буде као мрава и да се на, од мрава, очишћеној лопатици гледа у будућност (гата).

Поред овако принесених жртава од стране верника, словенски жреци су Геровиту жртвовали јелена, чију су главу натицали на колац, или је полагали испод Геровитовог штита у храму - украшеног златним плочицама. Штит је био велики и жреци су га, обично, износили ван храма. Тад су се верници спуштали на колена и челом додиривали земљу. Овај обред је допуњаван ратним заставама око кипа, и око штита, тако да је култ ратника био оно најзначајније код Геровита. Међутим, с обзиром да је он био заштитник нејаких и немоћних, у ове се, понекад, убрајао сав народ - кад су претиле суше. Тад су се Геровиту, као и неким другим боговима, упућивале, кроз песму и игру, молбе да помогне да киша налије сушну земљу.

Геровит је био везан за бујање природе, јер су му дани падали у пролеће, а од духовних појава за: виле, вештице, аждаје (као и Свети Ђорђе) и шумског јахача Лесовика, који је представљан као мали човек са развијеним гениталијама, зелене боје, без обрва и трепавица. Имао је рогове, козје уши и ноге као у јелена. Геровитова култна места су (поред храма): шуме, реке и гробља. Његови предмети су: споменици, венци, свирале и разне амајлије. Припадају му све шумске и домаће животиње, а од биљака; ђурђевак, трешња, здравац и ружа.

У хришћанству, поред Светог Ђорђа, његове функције прешле су на свете: Јеремију, Алимпија и Саву.

Воден бог таласа и дуге

ЊЕГОВ ДАН БИЛА ЈЕ СРЕДА

Бог Воден је заштитник воде, морнара и рибара. Словенска насеља на морским обалама, на великим језерима Европе и Азије и на подручјима с речним сливовима, потоцима и мочварама утицала су на уздизање култа бога Водена. Поред храмова, у славу Водена, верници су се окупљали на изворима, језерима и обалама мора, река и потока. Овај обичај се одр-жава на Ђурђевдан и данас код Срба православаца и муслимана. Обиље воде узроковало је код Словена и култ хигијене. У "Влес књизи" је записано да су се Словени молили боговима пет пута дневно и да су били обавезни, пре молитве, да оперу руке и да се умију. Овај обред је унесен у "Куран", мада у саудијској пустињи није било довољно воде, ни за пиће, па није тешко закључити да га је Мухамед преузео из старе словенске религије.

Словени су, према грчким записима, били умешани бродоградитељи и вешти поморци. Кип Водена имао је у темељу брод на таласима, а носио је трозубац у једној, а удицу и рибу у другој руци. Скандинавци су преузели Водена, назвавши га Один

Као и другим боговима, Словени су се Водену молили и на требиштима - одабраним местима ван насеља, где су се људи требили од грехова. При овим обредима, користила се ватра, којој је придавана чудесна моћ. Она се прескакала и око ње се играло и певало. Поред молбе за опрост учињених грехова, верници су се требили и од својих злих намера и неправедних прохтева. Овакво опредељење је красило Србе и у време хришћанства и ту људску врлину препознајемо као чојство у Црној Гори.

Да би се Воден умилостивио, обреди су најчешће обављани око воде. Жене су седеле на обали с ногама у води и плеле су венце, које су пуштале низ воду. Низ воду су одлазиле Водену и дашчице натоварене посудама с колачићима, тамјаном и свећама. Око воде се играло, певало, међусобно се поливало водом. Момци су бацали девојке у воду и тај се обичај задржао и до данас. Словени су сматрали воду светом, па су је користили за лечење. Жене су залазиле у њу, држећи камен белутак, којег би љубиле, а крчагом би поливале друге белутке на дашчици прекривеној марамом. И та би се дашчица пуштала низ воду за бога Водена. У хришћанству је много тога преузето од ових Воденових обреда. Словени су спирали грехе купајући се у текућој води и то упућује на прво хришћанско крштење у реци Јордану. У хришћанству се, такође, лечи светом водицом и она је у рукама Свете Петке, Свете Луције и Светог Јелисије. Богојављенска водица се носи кући и пије као лек. Слично Воденовом обреду, хришћани, на Крстовдан, пуштају низ реку крст.

Водена су симболизовали таласи и дуга, а од животиња: риба, јелен и лептир. Његове биљке су: врба, печурке, папрат, зова, босиљак и брест. Воден је био господар: вилама, воденим биковима, зеленим демонима. Његове функције у хришћанству покривају свети: Никола, Тома и Ђорђе, а делимично: Јован, Јелисије, Варнава и свете: Петка и Луција.

Поред поменутих обреда посвећених Водену, треба поменути гатање и бајање. Његов дан је био среда.


Словени су гајили култ хигијене. У славу Водена, окупљали су се на изворима и обалама. У "Влес књизи" стоји да су се молили пет пута дневно, а пре молитве су прали руке и умивали се, и тај ритуал преузео је Мухамед уносећи га у "Куран", мада у пустињама није било воде ни за пиће, па је тај ритуал извођен песком, или празним рукама.


Кип бога Водена има у основи силуету брода с кормилом на таласима. Бог држи у десној руци трозубац, а у левој удицу и упецану рибу. На централном делу кипа, изрезбарена је морска сирена. Словени су били, према грчким записима, умешни бродоградитељи и вешти поморци.

Немци и Скандинавци су преузели бога Водена и његово су име нешто изменили. Звали су га Один.

Морана с вештичијом метлом

СТРАХОТНА БЕЛА СМРТ

Морана је богиња смрти, зиме и патње (море). Негде се звала и Вада (можда што је вадила душе), а Мрзалом су је крстили Чеси, Моравци, Словаци, Пољаци и Русини. Ово је разумљиво, јер су ови на-роди били суочени са оштрим и дужим зимама, а оне су, у давна времена, биле тешке за прежи-вљавање. Морана је при-казивана као изданак зиме. Била је обучена у бело, прсти су јој били дуги - у облику леденица, а њено оружје је била метла, којом је разбацивала или скупљала снег, стварајући опасне сметове и затрпавајући путеве. Тиме је изазивала, уз помоћ и вукова, белу смрт за оне који су се, у време вејавице, затицали далеко од куће. Због оваквих представа Богиње смрти, Словени су белу боју користили као знак жалости.

Морана је летела на метли а мора прелазила на љусци јајета, наследиће је вештице. Представљена је са рогом на глави, па је из ње проистекла Баба Рога. Морана је улазила ноћу кроз кључаоницу, мучећи људе и одузимајући им дах док спавају. Отуд изреке "Ноћна мора", или "Мори ме жеђ". Препознавали су је у црној мачки, лептиру који преноси душе покојника, у мишу кога се жене и данас плаше, а бранили се од ње белим луком, босиљком, секиром окренутом према истоку. Због Моранине беле одеће, код Словена је боја жалости била бела

Морана је летела на метли и пловила на љусци од јајета и ове одлике ће, касније, бити приписане новом духовном бићу - вештици. Иначе, из описа Моране је произишло и страшило звано Баба Рога, јер је и Морана представљана са рогом. Попут Баба Роге, настале су Баба Руга, Баба Козма и Баба Јага. Поред тога што је одузимала животе, Морана је уживала да наноси патњу људима и животињама. Улазила је кроз кључаоницу у куће, ноћу, да би мучила људе, најрадије децу, тако што их је притискала и одузимала им дах током сна. Тиме их је, духовно и телесно, слабила. Ова делатност Моране пропраћена је код Срба узречицама: "Ноћна мора", "Притисла ме мора", "Гушила ме мора" итд, а ови појмови су пренесени и на остале људске недаће, па је у нашем речнику успомену на богињу Морану (Мору) сачувало и неколико других изрека: "Мори ме жеђ", "Мори ме љубав", "Смори ме терет (тежак рад)" и друге. А кад је у питању најгори облик испољавања богиње Моране, Срби су задржали о њему израз "Завладала мора на људима". Или, "Завладала мора на стоци".

По овоме се види да је српски језик својеврсна, богата, археолошка ризница.

Пошто је Морана овако опасна, Словени су је препознавали у великом броју облика. Она је била скривена у црној мачки - кад прелази пут, лептиру - у том облику Морана преноси душе покојника, црном гаврану, кукавици, мишу (можда због тога изазива и данас страх код жена) петлу - кад кукуриче поред прозора, свињи - кад се примакне кућном зиду, псу - кад завија и сови - кад крешти. Појава црног коња и црног коњаника сматрана је прерушеном Мораном. Срби су сматрали да су смрча и чемпрес дрвеће мртвих, а она се и данас често саде поред гробница. Орах је, такође, сматран дрветом доњег света и ње-гови плодови су представљали душе покојника.

Кад би се десило да умре девојка, онда су јој облачили белу венчаницу, јер је бела одећа била и Моранина, а при сахрани је коришћена музика. При свим сахранама, рођаци и пријатељи умрле особе су се обраћали Морани плачом, нарицањем и бусањем у прса. Том приликом су се Моранина култна места обележавала врпцом или поређаним белуцима.

Од овако опаке Моране, Словени су се бранили стављањем испред куће преслице, вретена и секире - окренуте према истоку. Од ње су се бранили и разноврсним амајлијама, белим луком, церовом младицом са кореном - коју су китили, мајчином душицом, кићењем коња босиљком, хватањем устима јајета на концу, стављањем јабуке са забоденим новчићем на гроб и храњењем живине у кругу. Да би се заштитили од Моране, Словени су организовали и машкаре. Морану је представљала Баба Јага са рогом на глави. Маскирана омладина је прескакала ватру, али обавезно у групи с непарним бројем учесника. Главна личност маскара био је Дедица, прекривен белим и црним кожама преко главе - у облику торбе, на којој су били отвори за очи и отвори за браду и бркове - од кудеље или длаке коњског репа. На рукама је носио прапорце.

Да би напакостили Морани, Словени су, пред крај зиме, правили њен лик од крпа, палили га и дозивали пролећну Богињу Весну да дође уместо ње.

Дани посвећени Морани били су од Божића до Богојављења (19. јануара), када се, по старом веровању, отварао Пакао. Од наведених веза са духовним појавама, животињама и биљкама, Морани су припадали још: глогов колац, гајде и разне амајлије, а од природних појава: вејавица, мраз и велика студен. Њено култно место, поред храмова, била су само гробља.

На кипу Моране изрезбарена је поцепана одећа, украшена људским лобањама, а цела фигура стоји на глоговом коцу. Представљена је као стара, ружна и крезуба жена, са неуредном косом.

Њене функције у хришћанству покривају, делимично, свети: Игњат, Мрата, Тодор и Стефан.

Жива, шумска маска

БРАНИЛАЦ ДЕЦЕ ОД ДЕМОНА

Богиња Жива је замишљана као лепа жена, с распуштеном црном косом и развијеним грудима. Код Венда, како су записали хроничари у Западној Евро-пи, представљана је и са косом боје злата. Сматрана је шумском мајком, јер је боравила у великим шумама. Звали су је још и: Дивом, Дабживом, Ивом, Дијевом и Даринком. Култ јој је био најраширенији у Полабљу, где јој је лик стављан и на заставе. Код Срба, у околини Алексин-ца, сачувана је успомена на богињу Живу и овде су је звали Девицом.

Да би се Жива умилостивила, жртвован јој је петао. Обичаји давања детету имена били су везани за Живу. Она је богиња плодности, и јавља се у виду кишоносних облака, а на киповима има више дојки, у рукама држи новорођенчад, а понегде јабу-ку у једној, а грозд у другој руци

Њен кип у храмовима је био испод венца винове лозе, чиме је симболизована њена моћ у очувању живота, па су наши преци једни другима, кроз песму и здравице у част Живе, призивали добро здравље и дуг живот. Наше данашње здравице су очувани делови обреда у част богиње Живе, као: "Живели", "Жив био својој мајци", "Жив и здрав био", и друге. Пошто је Жива даровала живот и бдела над њим, као и над плодовима, жене су посвећивале много времена гатању пред њеним киповима. Хроничар Хелмолд је забележио да су се таква места гатања, у Полабљу, често звала Гаталачки брег или, једноставно, Гатало. Да би се Жива умилостивила, пред кип су јој полагани: разни плодови, житарице и цвеће, а у њену част је жртвован и петао као симбол сунца и дух жита.

Живи је поверавана брига о деци, чија је заштитница била - пре других богова. Пошто је потомство било најпречи смисао људске заједнице, најмудрије је било да се оно преда у руке богиња живота. Она је бранила децу од урокљивих очију и од опасних демона. Да би јој се захвалили за ово доброчинство, верници су стављали поред колевки: бели лук, гребен и срп. А за напредак и добро здравље, над дечијом главом је ломљена погача - умешена трећег дана по рођењу. Било је обавезно да рођаци и пријатељи дарују новорођенчад и то: чарапама, кошуљама, новцем, јелом и пићем. И у то давно време, а у част богиње Живе, детету је требало пронаћи кума, који је, уз давање имена, одсецао прамен дечије косице. Како знамо, овај обред кумства задржао се, до данас, код Срба; и православне, и муслиманске, и католичке вероисповести.

У част богиње Живе, пред Нову годину (17. децембра) кувана је варица од жита или другог зрневља. Заслађивана је медом и давана је, три дана, деци против малих богиња и женама дојиљама. Субота је била дан богиње Живе.

Као дароватељица живота, Жива је била везана за кишоносне облаке - без којих није било ни зрелих плодова, ни сочне траве за испашу. Поред споменутих дарова, жртве петла и гатања, у част Живе одржавани су сабори и литије у храмовима, али и у домовима, пољима и испод светих дрвета - данас дрвета записи. Од животиња, симболизују је: петао и змија, а од биљака: бели лук, леска, глог, имела, врба, грожђе, жито и остали плодови.

Пошто је плодност била оно што је давало живот, словенске жене су имале на располагању безброј симбола плодности, које су везле или ткале на одећи, постељини и теписима. Многи од њих се и данас користе на овим производима код словенских, па и других народа.

Функције богиње Живе у хришћансву покрива Света Варвара, а делимично Богородица и свеци: Сисоје, Лазар, Герман и Илија.

Живиним кипом су доминирале груди с више дојки, које су симболизовале раскошну плодност и изворе здравља. Богиња у рукама, најчешће, држи двоје новорођенчади, а у неким храмовима су виђени њени кипови с јабуком у десној и грожђем у левој руци. Имала је лепу капу, с накитом, испод које јој била спуштена бујна, расплетена, коса. На њеној хаљини су изрезбарени споменути знаци плодности.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“