СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 3МАРТ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

"Ла цара Сербиа, антица ностра патриа": српска насеља на југу Италије

СКАВУНИ И ЊИХОВЕ ИЗВОРСКЕ ВИЛЕ

Пише:
Миодраг
Михајловић

"Крв стиска, а вода дели", говорили су професору Ристи Ковачевићу становници девет насеља на југу Италије, где се још почетком века, на Дантеовом језику могло чути понешто о Краљевићу Марку - таман довољно да се постави теза о томе да је Ал Капоне старином Србин

Речено - умало догођено: "Друмови ће пожељет Турака, ал' Турака више бити неће!"

Да није било Турака не би било ни Срба на југу Италије.

По најслободнијим закључивањима (када се човек заблене у пучину, небо и у тепсију као Аганлија и компанија, па похвата неколико звезда у ону тепсију) могло би се рећи да у том случају не би било ни Ал Капонеа, јер је морао неки српски ген, од наших наочитих предака, да залута у сиромашну фамилију Корлеоне и излучи таквог раскошног типа. По најстаријим записима, Срби из Црне Горе, српске Далмације и осталих српских земаља, су после Косовске битке у XIV веку, побегли су са нешто Арбанаса, предвођени Скендербегом и населили се у покрајину Молизе, у Јужној Италији, тачно наспрам, како пише у старим књигама, "нашег српског Дубровника".

Имали су постојбину, српске земље, које су за ведрих ноћи гледали преко мора и имали су домовину Италију, којој су служили залажући и главу за њену слободу, али као Срби.

И не само да су они сами себе звали Србима, већ су их и Италијани прихватили и записали као Србе.

Девет насеља где се сече бадњак

У покрајини Молизе, у XIV веку било је девет српских насеља. До XIX века три насеља су успела да савладају све изазове и препреке времена, да задрже свест да су Срби, да сачувају своје порекло самим тим да сачувају српски језик и обичаје од којих истраживачи као најау-тентичнији истичу "налагање божијег бадњака као завјет". Осталих шест насеља су изгубили језик, заборавили српски, савладали језик своје нове домовине Италије, али и без обзира на то имали у глави истетовирано своје порекло - Срби.

Насељавали су Церифело (њега већ није било у XIX веку), Палату, Тавену, Аквавиву, Сан Феличе, Монтемиро, Сан Ђакомо, Рипалду и Сан Бјазе. Српски језик се, по подацима из 1885. године, сачувао само у Аквавива Колекроће, у Сан Фелиће и у Монтемиро.

Број становника се кретао од 3000 до 5000, зависно од истраживача.

Овим Србима су се бавили немачки, италијански и нормално и један наш истраживач. Најпрецизније су их обрадили ита-лијански лингвиста и државни саветник краљевине Италије, господин Асколи, затим писац Томасо Витале и наш енергични и упорни и темељни професор Риста Ковачић, који је од 1884. године боравио у Молизу и своје извештаје о Србима у Јужној Италији објавио 1885. године у "Гласнику Српскога ученог друштва" (књига 62; штампаног у Београду у штампарији Србије а продаваног у књижници В. Ва-ложића).

Државни саветник Краљевине Италије и лингвиста господин Асколи је писао: у "Политецницо ди Милано" фебруара 1867. године:

"Словенски језик молишких колонија српски је, тј. онај што се говори с малијем варијацијама у Далмацији, Црној Гори, Србији итд.

Српске колоније у Молизу живо љубе свој српски језик и своју српску народност, али у исто доба љубе такођер и отаyбину итаљанску. И међу мученицима за слободу Италије живом се свјетлошћу блиста један Србин из Ацљуавива Цоллецроце; а то је: Никола Нери, који је умро године 1799. на губилишту, заједно са Паганом, Карафом, Караћолом и доста их је још славних италијанских патриота. А тај је славни итало-србин (Никола Нери) имао обичај, опраштајући се са својим мјештанима које је често походио, препоручивати: "Немојте 'згубит наш језик"! И кад сам ја походио Аквавиву (октобра 1864.) живјела је још онда Николина удовица и дочекала ме је на вратима своје куће начином и ријечима тако, да ме је занијела у српску легенду.

Овим Србима у Молизу Италија би се могла користовати да јој помогну склопити нових савеза, цивилних и политичких са Србима што су с друге стране Јадранског мора."

Ово допуњује монсињор Триа који каже да је утврђено српско порекло Палате, а у Сан Ђакому се још и у XIX веку славио долазак Срба у то место. Спомиње се да је колонија Сан Бјазе српског порекла (књига: Буллеттино делле Сентензе број 3, 1810. год. стр. 46-47.) и да је први позив и долазак, ваљда да би се освежила крв, уследио 1509. године од властелина Ђиролама Карафе који се онда лако за пресељење договорио са српским колонијама.

У колонијама је Италија дала Србима, по томе се види да им је било важно да задрже Србе, уступак да 50 година буду ослобођени сваког намета.

У италијанској покрајини Молизе, у четрнаестом веку било је девет српских насеља: Церифело, Палата, Тавена, Аквавива, Сан Феличе, Монтемиро, Сан Ђакомо, Рипалда и Сан Бјазе. Српски језик сачувао се, према подацима с краја прошлог века у три насеља: Аквавива, Сан Феличе и Монтемиро. Сан Ђакомо је славио дан доласка Срба у ове крајеве. А записано је да су Сан Бјазе преплавили српски колонисти, које су населили обећањима да ће педесет година бити ослобођени пореза. Осим у провинцији Молизе, Срби су живели у Абруцу, Авелину, Пуљи, Калабрији. У Кијети једно велико место звало се по Србима Сцхиави д' Абруззо (Абручки Срби). Место Полкарино било је чисто српско, по пописима из 1591. А у цркви у Баочју био је срмом украшен олтар - дар српског краља Милутина

На мамузи италијанске чизме

 

Краљевић Марко на Дантеовом језику

Путоказ за нашег истраживача г. Ристу Ковачића, Срба у Јужној Италији, био је дубровачки племић Медо Пуцић који је 1856. године у листу L' Osservatore dalmata, који је излазио у Задру, издао своју преписку са Србином из Молиза Иваном де Рубетисом, у Италији званим Ђовани де Рубетис.

Де Рубетис је био кључни човек за одржавање и давање трансфузије српству у Јужној Италији. Лингвиста и сенатор Асколи га описује као човека великог знања, паметног, домишљатог, родом из Аквавива Колекроће који је писао песме ("пјева језиком Дантеовим у језику Краљевића Марка"). На италијански је превео, како г. Ковачић пише, "Пошто је био велики пријатељ с нашим неза-боравним пјесником из српског Дубровника, Медом Пуцићем, лијепу киту његових пјесама". Изашла су два издања. У листу Цампобассо, 1863. године, штампана је де Рубетисова песма "Имартури ди Монтелфалцоне е Цаццавоне". Повучен свим што је прочитао и предањем о Србима у Јужној Италији, професор Риста Ковачић је, да би се и уверио, а и ношен оним заносом открића својих у страном свету, урадио најједноставнији потез, отпутовао је у Покрајину Молизе.

"Ла цара Сербиа, антица ностра патриа!" (драга Србија, наша праотаyбина) - рекао је у Ларину адвокат Анђео Вета (и на италијанском и на српском) и, нормално, српски обичај, дохватио и изљубио професора Кова-чића. Битно је да је стара поро-дица Вета, иако активна у јавном животу, сачувала и језик и српске обичаје. Ћерка Анђела Вете се звала Наталија из оданости према "прекрасној краљици Србије - гразиосиссима Регина ди Сербиа". У Ларину су краљеви до краљева, на зиду, слике Вели-чанства Краља и Краљице Италије и Величанства краља Милана и краљице Наталије.

Одушевљењу професора Ковачића није било краја, тако да је породица Вета морала да делегира сваки час новога члана да би некако укротили и уморили одушевљење и еуфорију госта из праотаyбине. Следећи на реду је био брат Анђела Вета, Ерико, "инyинир" по чијем нацрту се градила палата у Ларину.

Пошто је Ларин очигледно било мало место, Вете су преузеле акцију да истраживача, неуморног, одушевљеног и добродушног Ковачића изморе путем коњем до Аквавиве. Јахао је једно три сата. У Аквавиви су га угостиле Вете које су се сада потпуно помириле са судбином и примиле на себе обавезу гошћења неуморног и, наравно, одушевљеног земљака. Иначе, из куће Вета био је један веома учен бискуп или владика, то Ковачић није успео тачно да одгонетне. Оставио им је велику библиотеку, а у салону, нормално, уз слике краља Умберта и краљице Маргарите и краља Милана и краљице Наталије.

Чувени песник, преводилац и човек чија је животна мисија била подсећање земљака на прапостојбину Србију и уграђивање српских речи и предања у њихове италијанске реченице Иван (Ђовани де Рубетис) у годинама али крепак, показао је професору Ристи Ковачићу једну фотографију. Наиме, он је побожно чувао малу фотографију краља Милана коју му је послао Медо Пуцић, племић из "српског Дубровника"; из "Биограда, кад је био у граду као наставник док је његово величанство учило."

Старица Антонија, 87. година, не види, чује сваку другу реч али бистрог ума поразговарала је са Ковачићем.

- Бог помагај добра старице!
- Сегдар ти помога', сунце моје!
- Како си?
- Душо моја, како Бог хоћ'.
- Је ли ти драго што дођох да се поразговоримо?
- Крв стиска, вода дили.
- Лијепо ли је старице што сте сачували свој језик?
- Гријех је, сунце моје, 'згубит наш језик; мамо га забит
амо кад умрем!
- Пјевате ли кад је свадба?
- Ја не пивам виш' ка сам стара; млади пивају.
- Пјевала си кад си била млада.
- И пивала и играла!
- Кажи ми коју од пјесама што си пјевала.
- Сунце моје! Остарила, забила.
- Нијеси, старице забила све, видим ја, молим кажи!
- Блаженица ти дала липо здравље! Ево:

Срце ми узе,
Не гледаш сузе,
Хоћеш да умрем!
Здол земље бићу,
Донићеш свићу;
Што ми то оће?
За свићу 'нада
Дај око сада
Док свитлост виђу!

Ковачић после песама и дружења са народом поново прелази у надлежност Вета и вишег друштвеног слоја, тако да упознаје господина доктора Кјавара, унука по мајци славног научника, јунака, Србина и италијанског патриоте Николе Нерија. О Нерију, који је завршио на губилишту, писао је Анђело Вето, 1866. године. Написао је Неријеву биографију на италијанском језику која је штампана (између осталих биографија у "красновијенцу врло патриотски написаних биографија") у три велике књиге: Биографие е ритратти дегли уомини иллустри делла провинциа ди Молисе, Цампобассо, 1866.

Професор медицине у Напуљу

Никола Нери је предавао медицину на Напуљском универзитету. Својој браћи је непрестано поручивао:

"Немојте 'згубит наш језик!"

У чувеној Колетиној историји је међу најславнијим мученицима за слободу Италије.

Пут се настављао даље. Опет обилазак народа и карактери-стична српска сцена у јужној Италији. Наиме, водич Ковачићев је рекао да каже једној старици пјесме скавуне јер зна и италијанских. Ковачић је одмах реаговао.

- Зашто рекосте скавуне?

- Обично су нас Италијани звали Сцхиавони, Скавуни па је прешло у обичај и у дијелу наших да се тако зову.

- А би ли старица разумјела била, да сте рекли Славе мјесто Скавуне?

- Би, јер сви знамо да нијесмо Скавуни, Скхиавони него Слави.

- Добро али који Словени? Словени Руси или Словени Пољаци, Словени Чеси, Словени Срби, Словени Хрвати, Словени Словенци, Словени Бугари?

- Словени Срби (Слави Серби) Ми смо Срби!.

- Али вас господин Миклошић у првоме дијелу своје граматике (Беч 1879.) зове Хрватима: "Зу диесен (Цхорватен) коммен ауцх дие Цхорватен Унтер италиенс".

- По чему - упита ме и видјех, е му никако није било по ћуди јер му се патриотска душа сјећа колико је зла по Италији учињено под именом хрватским.

- Част господину Миклошићу али ми смо Срби!

- И никако друго него Срби, јер се осјећате тима, јер предања доказују да сте то, и историја, а имамо документа, е су вам се и стари звали Срби.

Вете су задовољне разборитошћу Ковачића, биле експедитивне и одмах су га послале на пут у Палату.

- И ми Палаћани смо српскога порекла - Анцхе нои сиамо, ди оригине Слава. И моје је презиме српско - рекао је Ковачићу градо-начелник Палате, Ангело Мицхеле Берцхицци. Презиме је изведено од Бркић.

Онда је друштво "одличнијих грађана" позвало Ковачића у читаоницу Цасино д "Унионе" ди Палата, где је било неколико здра-вица, доста одушевљења, међу-собног и љубљења.

На здравицу "племенитој Ср-бији" Ковачић је одговорио здра-вицом:

- Вјечној братској љубави двају народа који грле Јадранско море, италијанског и српског."

Онда су се грлили.

Онда је Ковачић, вероватно сутрадан, дао да се наштампа 500 слика Вука Караyића и 500 слика Бранка Радичевића и послао породицама да закуцају на зидиће. То је примљено са радошћу, а још срећнији је био Ковачић:

"Те сам тако ето красно српске куће у Молизу окитио и са та два српска великана о којима сам до сада писао."

У Анкони се опет бавио сликама, само сада краља Милана и краљице Наталије, и то послао у Молизе.

Шеталиште краљице Наталије

Захвалили су му се.

А прича са сликама, није колекционарска, већ много озбиљнија.

И онај део Срба који је изгубио (заувек) фонетску копчу са својим завичајем, као сламку хватао се за ликовни доказ, не само порекла већ више свести о свом пореклу. Тако да су на зидовима поред слика талијанских величанстава краља Умберта и краљице Маргарите држали и слике краља Милана и краљице Наталије, а између, а можда и на другим зидовима слике духовне зрелости српског народа оличене у Његошу, Вуку Караyићу, и Бранку Ради-чевићу.

Господин Ковачић, извештач из 1885. године пише, како су му мештани рекли да ће у Аквавиви да буде направљено шеталиште које би се звало именом српске краљице Наталије, којој су многи захвални пошто је помогла многе пострадале италијанске породице на Искији.

Од песама које су стари људи памтили и тако преносили с колена на колено, и својим потомцима који су већ били почели да се поиталијањују, убацивали барем понеки стих или реч или мелодију или окрајак обичаја, једног народа, и језика који је у том крају полако бивао на самрти. Ковачић је забележио, а постоји предање да је усмено предање јаче од писане речи и да значи виталност и будућност, забележио је неколико различитих народних песама. Антонија Матаса, осамдесет и седам година стара, му је отпевала:

Драга друго, хомо у ружиц.
Драга друго не моремо доћ...
'Нако да би сушило се срц'
На оном Ивану јунаћ'
Како суши стина на мормор'...
Седам годишт како се не знад'
Не - у живот', не - не у живот'...
Чула Мара звонице коњић',
Пита брижно: што су на коњић'?
Но су коњић' Ивана јунаћ'.

Антонија Матаса је Ковачићу, упркос својим годинама, јер није успела ни она да се реши његове упорности, рекла и пастирску песму:

Гредаху сам по пут' -
Љељуљкај!
Видаху ну дивојк' -
Љељујкај!
Куд греш, липа дивојк'? -
Љељујкај!
Ни рич та ре н' умаш'-
Љељујкај!
Са ј' моја, ричи чудо! -
Љељујкај!

А онда су и Антонија Матаса (87) и Конћета (Вета) Силвестри (82) удруженим снагама рекле:

Зашто је срце твоје
Тврђе до виле с брда,
Какно ти стина тврда?
Зашто ни како моје?
Бићу здол' земље црне,
Ти ш до ме плака' нада;
Сада се смилуј, сада,
Д' онуда нишћ' не врне.
Пака тога - рече поп -
Шоноле! шоноле!
Липу дивојк' заграчен -
Шоноле! Шоноле!


СРПСКА СМРТ ЗА ИТАЛИЈАНСКУ ОТАЏБИНУ

Судбина Србина, пореклом, Николе Нерија је тесно повезана са талентом војевања Наполеона Бонапарте и његовим темељним и педантним комадањем Италије. Бонапарта 26. марта 1796. године (три године пре погубљења Николе Нерија) улази у Ницу а затим води своју политику организовања окупирања Италије, тако да јој отцепљује део по део. Са Аустријом комада 1798. године, изгледа са великим задовољством, стару Републику Венецију. Рим се предаје 10. фебруара 1798. године. Римска република се проглашава 15. фебруара, стварају је француски комесари Дону и Монж. Папа Пије ВИ бива одведен у Француску, где 1799. године и умире, у Валансу. Римљанима контрола Француза постаје све тежа и дочекују са радошћу наполитанске трупе. Наполитанци не успевају да разбију Французе, али Рим поново постаје француски, од 13. децембра 1798. године. Французи гоне Наполитанце до Напуља, а Фердинанда ИВ приморавају да се, 23. децембра, повуче на Сицилију. Напуљ капитулира 10. јануара 1799. године. Потом је под заштитом Француза. Наполитанске патриоте, у које спада и наш Никола Нери, као и његов пријатељ који је успео да побегне са губилишта, Амоди Рићардо образују Партенопенску Републику. У том галијаматијсу цепања Италије италијански патриоти којима се, ето, прикључује и наш човек, покушавају да организују неку врсту покрета отпора. Овај след догађаја је и узрок смрти Николе Нерија, Србина, професора медицине на Напуљском универзитету.


Кад виље тучу з репом

Од народних предања запам-ћене су, нормално виле, како их зову виље. И старица Антонија прича:

- Кад виље тучу с главом, умреш; кад тучу з репом, не умреш. Кад тучу з репом боли - руке, ноге леђа.

- А јесу ли кад тебе тукле виље?

- Јесу. Јено вод са пола на вод. Биху мала, па нисам рекла: хвала Бог! Сам хтила напунит воде, смутила сам фундић. Била за по нагувно, нисам могла. Ма дола вазе моја сестра у наруча. Па је доле Ћирка е ме дала мазат - ка биле вили - е ми прол.

Осим у Молизу Срба је било и другим крајевима Јужне Италије: у Абруцу, област Кијтска (Абруззо цитериоре, провинциа ди Цхиети); у Терра ди Леворо област Авелинска; у Пуљама; у Базиликати, и у Калабријама.

У Кијетској области је било велико место по имену Сцхиави д Абруззо (Абручки Срби). Ковачић пише да је то забележено у службеном именику Италије и на великој војничкој карти. Абруц је било место по предању српско и говорило се да има доста сачуваних српских особина. Ковачић је пронашао да је "званични број душа те насео-бине био 3845."

По књизи "Сториа делла региа цитта ди Ариано е суа диоцеси, опера ди Томасо Витале патризио ди детта цитта е гиурецонсулто... Рома MDCCXCIV, нелла стампериа Саломони", писца Томаса Виталеа, Срби су живели и у месту Полцарино де Сцхиавони, (1884. се звало Вилланова).Витали помиње да је Полкарино био чисто српски 1584. и 1591. године и записује битан догађај из 1584, када је умро дотадашњи парох који је био Србин. Бискуп у Аријану, Диомеде Карафа, именује за новог пароха Италијана, из Напуља, Балсама. Полкарињани те 1584. године нису хтели за свог пароха Италијана него свештеника народношћу Србина или Далматинца (еццлесиастицо ди назионе Сцхиавоне о Далматино) "како су га имали од старог доба" (сиццоме тровавасене ин антицо поссессо). Ово је забележено и чува се у бискуповој архиви. Посредо-вањем барона, града Аријана, Павла Малћербе, 1596. године Пол-карињани су добили пароха каквог су и тражили по имену Гиованни Биготта.О Пуљу (Пуглие), се јасно сазнаје када се отпутује у Бари у цркву св. Николе где је био сребрни олтар који је даровао српски краљ Урош. О том олтару је писано 1525. године у књизи Десцриттионе ди тутта Италиа ди Ф. Ландро Алберти. Краљ Урош је још приложио и икону на којој је слика свеца, затим Урошева и краљице Јелене.

Фратар Р. П. Ф. Гироламо Марафиоти је у својим белешкама сачувао да су насео-бине биле "вјере православне. Служе или чате у цркви на своме језику, који је много друкчији од латинског и грчког."

Ковачић претпоставља да је то био српски или старословен-ски језик.

"Овим свршујем извјештај нашем Ученом Друштву о српским насеобинама у Молизу у Јужној Италији. (...) А хоћу ли бити срећан, да ми друштво поможе обићи и друге стране Јужне Италије, по којима је било и по којима ваљда још има насеобина српских, да и о њима један извјештај пошљем? Надам се да хоће."

Вапај за дневницама.

Питање је да ли је Ковачић 1885. године добио дневнице и нови путни налог за наставак истраживања или једноставно остао у Молизу у породици својих пратиоца Вета.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“