СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 3МАРТ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

ФЕЉТОН: Све српске изборне подвале и крађе

Ћораве (3) КУТИЈЕ НАРОД ГЛАСА А ВЛАСТ БРОЈИ ПОСЛЕ

Да ли су представници СПС и већ растурене коалиције "Заједно" знали децембра 1996. године, да су се на Теразијама, 14. маја 1889. први пут обрачунавали демонстранти и митингаши. Како су у алексиначком округу измислили нову игру: Народ јаше оне који су јахали власт

Хотел "Касина", поприште првог сукоба "демонстраната и митингаша", почетком овог века. Зграда хотела је трећа с десна у лево

После разбијених радикала и гушења Тимочке буне, на јануарским изборима 1884. народњаци добијају апсолутну већину, а избори су прошли у миру - као да је Србији било доста опозиционарства. Влада Милутина Гарашанина "поклонила" је краљу Милану декларацију о осуди Тимочке буне, и о спољнополитичким питањима. У овој последњој говорило се о односима са Бугарском, који су се компликовали и због тога што је српски сусед пружио азил бројним пребеглим радикалима, између осталих и Николи Пашићу, и митрополиту Михајлу.

После уједињења Бугарске и Румелије ("Плов-дивски преврат"), краљ Милан улази у ратну авантуру: Срби буду потучени код Сливнице и гоњени све до Пирота. Организујући нове изборе 26. априла 1886. Гарашанин једва успева да деморалисаног краља Милана одговори од абдикације. За-борављајући да је некад издавао декрет о томе како полиција не сме да се меша у изборе, он истовремено шаље распис у коме каже како ће "сваки изборни неуспех сматрати као неискреност и неспособност полицијских органа".

Избори су држани само пет дана после укидања ратног стања. Један страни посланик тврдиће да су избори одржани под таквом полицијском стеgом, да ни један једини посланик није изабран законито!

Ипак, влада је добила већину од само - једног гласа.

У једном писму, краљица Наталија тврди да је влада добила само 58 посланичких места, колико и опозиција - да су, дакле, биле "пата карте" - а да су у пет места "избори били покварени".

Зато је притисак власти и полиције настављен и после избора: настало је прогањање оних чиновника који су гласали против, и са њима се поступало по рецепту који ће Нушић, касније, описивати као "виђен за Ивањицу".

Гарашанин је измислио нови метод кршења бирачке воље - ометање посланика да не могу да дођу на Скупштину. Под разним изговорима, полиција је хапсила либерално-радикалне посланике (ове две странке на изборе су ушле у коалицији, заједно против Гарашанинових напредњака). По тадашњем закону, имунитет посланика почињао је пет дана пред Скупштину, али власт се није много обазирала на имунитет. Посланици, кад су видели шта се дешава, већином су се дали у бекство, из куће у кућу, из села у село. За једним радикалом из Свилеуве, расписана је права потера, под изго-вором да је кренуо за Ниш а "пасош заборавио код куће". Постављена му је заседа са наредбом жандармима да буде спроведен за Београд. Гоњени посланик мануо се пута, и - идући све самом странпутицом - сретно прошао све заседе, умакао свим потерама, и, на разочарење власти и полиције, обрео се у Скупштини, која је била заказана у основној школи, код Саборне цркве, у Нишу.

Посланици опозиције нису били сигурни чак ни у Нишу, где је Скупштина држана. Пре Скуп-штине, полиција је преузела скупштинска овлашћења, и саму себе "поставила" за верификациону комисију - делила је и одузимала пуномоћја по свом избору.


ПРВА КОАЛИЦИЈА

Уочи Тимочке буне, радикалски прваци, слутећи да им краљ Милан неће поверити владу, упркос већини у Скупштини, док је дух побуне лебдео над Србијом, одлуче да оду сваки у своју изборну јединицу, и да "буду са народом у свему што долази".

Никола Пашић, вођа радикала, одлучи да му је глава мила, и стругне преко Саве у иностранство. А Пера Тодоровић, кога избори затекну у Бечу на лечењу, дојури у Србију, тражећи од Главног одбора "да се припреми за војну побуну". Преки суд у Зајечару, после гушења буне, осуди Перу Тодоровића на смрт, па казну замени десетогодишњим заточењем "у тешким оковима".

И док је Тодоровић лежао у београдској тврђави, неочекивано, посети га - лично краљ Милан. Шта су разговарали, у мраку ћелије, краљ и оковани бунтовник, никад се тачно неће сазнати. Али, радикалски прваци буду пуштени с робије, и у Нишу. Пера Тодоровић, на радикалском Главном одбору, стане се залагати за коалицију радикала и - напредњака! Ипак, буде надгласан и радикали уђу у прву коалицију на српској политичкој сцени, али са Ристићевим либералима. Од тог тренутка, радикална странка напушта све социјали-стичке и револуционарне идеје, и почиње вишедеценијско цењкање око власти, са свим и сваким, па чак и са својим дојучерашњим љутим непријатељима.


Лов на посланике

Једног посланика су, као лопова, сачекали на Железничкој станици, и под жандармеријском пратњом оте-рали у апс и одузели му пуномоћје.

На дан почетка рада овог сазива Скупштине, 6. маја 1886. године, док су посланици стајали окупљени пред зградом, дошла је група жандарма, и четворицу одвела са собом.

Бити посланик, било је опасно занимање!

На самом заседању, одмах после уводног слова, Милутин Гарашанин кренуо је у напад. Одговорност за пораз у рату са Бугарском, код Сливнице, "пришивена" је, тако, опозицији! Кад год власт изгуби рат, крива је - опозиција. Милутин Гара-шанин тврдио је како мобилизација у Источној Србији није успела, због "Пашићевих прогласа у којим се народ позива на буну".

Краљица Наталија

Гарашанин се позвао на једно Пашићево писмо, у коме он тражи код бугарске владе пушке за дизање буне, и то само два месеца пре битке на Сливници. Опозиција је и тад оптужена да ће сарађивати "и са црним ђаволом" само да сруши власт.

Пошто се народна воља и велико незадовољ-ство Гарашаниновом напредњачком владом, нису у парламенту могли исказати, оно је себи тражило одушка на другој страни - у хајдучији! Многи су узимали пушке у руке и "одлазили у гору зелену", као нека врста "народних осветника". И прогласивши себе за "горске цареве" - један хајдук имао је чак и печат на коме је писало "Милан Бркић, горски Цар, у Гори Зеленој", а други се потписивао као "Председник суда за напредњаке" - убијали и пљачкали напредњачке кметове и домаћине. Хајдучија у Србији, као "чедо радикалско" биће сузбијена тек десетак година касније, кад у Чачку 17. октобра 1896. суд, "за ајдуковање и јаташтво" буде осудио шездесет лица (судиће се чак за 15 убистава).


ПРЕСЕЛА ИМ РИБА

Првог априла 1893. краљ Александар Обреновић, коме је до пунолетства остало још годину дана, позвао је министре и намеснике на вечеру и уз послужена посна јела саопштио да је војска заузела град и да изволе потписати оставке, јер он преузима власт. Уместо либералне владе Јована Авакумовића, краљ је поставио кабинет свог васпитача Лазара Докића, који је био радикал.


Најпознатији хајдуци били су браћа Солдатовић, из Драгачева, који су се одметнули после "победе" напредњака на изборима 1886. године.

Против ове радикалске хајдучије влада је употребила најстроже мере. У околини Драгачева "све колибе ван села разваљене су, породице хајдука и јатака расељене су".

У драгачевском крају, изговор да су "Солдатовићеви јатаци служио је за истрагу радикала. Али, сила изазива силу: хајдучке освете Гарашаниновим тиранима биле су крваве. Страдали су и радикали, и напредњаци. "И једнима, и другима", пише један савременик, "горело је под ногама" - несигурност је била општа, а говорило се: "Ноћ има своју моћ!".

Влада напредњака Милутина Гарашанина, која је наступила гушењем Тимочке буне, а после српског пораза у рату са Бугарима, код Сливнице, одржала се на изборима изведеним "под ратним стањем" - само пет дана после његовог укидања, пала је у сукобу краља Милана и краљице Наталије. Владајући пар помешао је своје супружничке и политичке односе. Краљ је све више тежио аустрофилској политици, а краљица је волела да изиграва српску националисткињу - тражеђи све начине да у народу буде популарнија од мужа.

Гарашанин се нашао између ње и њега и - пропао.

Краљ Алекандар Обреновић

Милан је поверио Јовану Ристићу да заједно са радикалима формира нову владу, уз један услов - да му не намеће за министре људе који "долазе с робије", односно оне који су били осуђени због Тимочке буне.

Краљ је инсистирао само на једном ресору - министру полиције, где је постављен либерал Радивоје Милој-ковић, а за све остале министре говорио је да му се смучи када им види физиономије".

Оно што нису успели буком, радикали су успели дворским сплет-кама: први пут су ушли у владу, и добили тако важне ресоре финансија и војске.

Био је то велики тријумф опозиције! И радикали и либерали, после толиких прогона, робија и опозиционих мука, најзад су осетили да је власт - сласт. Београд је био преплављен "неким чудним људима".

То су били депутати опозиције из читаве Србије, који су долазили да честитају улазак опозиције у владу. Уживајући што се виде са "својим" мини-стрима, нехајно су говорили: "Ето, свратио сам код министра на кафу и ракију!"

У читавој земљи експлодирало је опште народно весеље, које данима није престајало.

- Никад, ни о једном народном празнику, није се играло као поводом ове партијске победе - каже Слободан Јовановић.

Додајући како то више није личило на политичку манифестацију него на "сватовске гозбе".

У канцеларијама је стао сваки посао, а ни мини-стри нису стизали да се баве својим ресорима, све од примања грдних делегација.

Весеље је било узело толиког маха, а нерад је тако зацарио, да је влада морала зауздати прославу - издато је саопштење да депутације више не долазе у Београд на честитање.

Ово празновање, радикалски лист "Одјек" назвао је, "величанствени народни одисај".

Али, весеље се брзо изметнуло - у хајку на дотадашњу власт.

Циничан је историчар Слободан Јовановић кад каже:

- Либерално-радикалска весеља била су, у ствари, пијанке. И кад би се људи једном напили, њима није било доста да вичу новим министрима - живели. Они су осећали потребу да избију још по неког напредњака - без тога њихово весеље није било потпуно!

Још министри нису ни сели у фотеље, а прве ноћи кад је проглашена нова опозициона влада, весела руља дошла је пред Гарашанинову кућу. Звиждало се, викало, бучало, а онда је неко из гомиле "прешао линију мирних протеста" па су "бука и бес" замењени каменицама које су полетеле, а једна је разбила прозор.

Збачени премијер није био кукавица. Изјурио је на прозор, с пиштољем у руци. Испалио је пет метака на масу и, на срећу, ранио само једног човека, и то лакше. Оно што је масу највише изнервирало, био је презир према гомили, толики да је Гарашанин изашао са цигаретом, коју није гасио - док је пуцао, држао је међу зубима!


ИЛЕГАЛА

Одбачени од круне, тучени од народа, напредњаци више нису видели сврху свог постојања и 18. децембра 1896. партијске вође одлучиле су да се Народна странка - распусти, пошто странка "више нема погодаба, потребних да свој политички задатак озбиљно врши".

У прогласу, који је потписао М. Гарашанин, напредњаци се позивају да, "независни од партиј-ске обавезе", остану верни Србији и Престолу. Ни дан-данас, на политичкој позорници Србије, између многих "лепих десница" и "десних левица" није се појавила ниједна класична конзервативна партија, као што је била напредњачка. Бити конзервативац - то је у Србији изгледа увреда!


Народна освета

Гарашанин је у Београду прошао јевтино, али у унутрашњости, његов режим, терора био је тако омрзнут да се напредњаци нису могли извући од народне освете. Злостављања, пљачке, убиства, паљење имовине... то је дојучерашња опозиција чинила дојучерашњој власти.

Убијено је чак - 140 напредњака.

Милутин Гарашанин

Било је педесетак случајева рушења кућа напредњацима, и 70 паљевина имања.

Цифра убијених уопште није произвољна. Напредњачки лист "Видело" објавио је проверен, поименичан списак жртава, који ни нове власти нису могле да споре.

Највише линчовања напредњака било је по селима где су многи кметови завршили у јарку, испребијани на смрт кочевима, а причало се и о једном случају да је тело неког напредњака било набијено на ражањ.

Народни гнев за све муке проживљене под напредњачком владом био је огроман.

У алексиначком округу смислили су специјалну муку за оне који су годинама "јахали народ" - сад ће народ на јаше њих! Узјахивали су напредњаке, и бичујући их као коње, терали их око села.

Линчовање се није, ипак, проширило на читаву Србију. Масовни прогони забележени су у пожаревачком, ћупријском, зајечарском и алексиначком округу, што се објашњавало и осветом за Тимочку буну.

Иако су напредњаци оптуживали власт да је подстицала линч, истина је - да га није спречавала.

Нови избори расписани су за 17. септембар исте, 1886. године.

Напредњачки лист "Видело" објавио је проглас припадницима странке: "Чувајте главе своје, не идите на биралишта!"

Новим изборима руководио је министар унутрашњих дела Радивоје Милојковић, и то по старим Чумићевим традицијама: у част избора прво је отпустио осам окружних и десет среских начелника и 30 полицијских писара.


ПАШИЋЕВ ФЕЊЕР

У време краља Александра, Никола Пашић два пута је биран за градоначелника Београда. Расписао је велики зајам и - калдрмисао главне улице. А одбио је предлог да се уведе плинско светло уместо фењера, јер - ускоро ће се плин избацити из употребе! Било је то само годину дана пошто је Едисон измислио сијалицу.


Радикали узимају власт

Новопостављена либерална (тачније либералска) полиција радила је за своју странку, ипак, само у потаји и испод руке - плашила се да не расрди коалиционог партнера, радикале, са којим су везе почеле да попуштају.

- Од 146 посланика - на десет места избори су били "покварени" - а либерали су добили само 59 места, наспрам 87 радикалских.

Почело је ценкање у коалицији. Коме ће краљ доделити своје мандате - имао је по уставу право да именује трећину парламента. Развила се жива изборна математика - радикали су вукли на своју, а либерали на своју страну, а Ристић је, тежећи да очува коалицију, предлагао Краљу да уравнотежи број посланика у парламенту на 99 према 99. Краљ је учинио по своме: 103 према 95. И то за "краљу мрске" радикале!

Откуд такав преокрет код Милана Обре-новића?

Разлози су долазили - из Европе, као и данас, 1998, склоне мешању у наше изборе. Либерали Јована Ристића процењивани су за веће словенофиле и русофиле од радикала, па је аустроугарска утицала на Милана да их "мало поткрати". Сматрајући да би, уколико дође до рата (због бугарског питања рат између Русије и Аустроугарске изгледао је неизбежним), Ристићев кабинет "одвукао Србију на исток".

Коалиција се, тако, распада, и краљ Милан даје мандат пуковнику Сави Грујићу да формира прву радикалну самосталну владу.

Први слоган напредњачке странке гласио је: "Закон, слобода, напредак". Касније, њихов страначки лист "Видело" избацио је други слоган: "Ред, рад и законитост", уз образложење да ове три речи сажимају цео програм странке. Ова странка је основана, као и радикали и либерали, 1881. и њен програм потписало је више од 120 посланика, између осталих и они који су, два дана раније, потписали Пашићев програм радикалне странке. (Један човек у две странке - тиме је у ствари почео наш вишестраначки живот!).

Била је то странка слободоумне западњачки оријентисане интелигенције - за разлику од русофилских радикала, и словенофилских либе-рала - да би се претворила у класичну странку из које су ницале "дворске владе". Напредњаци под Милутином Гарашанином настојали су да постану монополска државотворна странка: државне разлоге стављали су испред свих других, владајући - уз презир према народу - политиком чврсте руке, уз јак ослонац на полицију и династију. Била је то прва странка која је "срасла" са државом, у којој су страначки и државни интереси сматрани за једно исто - а владавина таквих странака обично завршава у терору.

Две године касније, 14. маја 1889. године, напредњаци су, сада у опозицији, у Београду држали Главни збор своје странке. То је требало да буде њихов одговор онима који су, после линча 1887. и потпуног напредњачког пораза На изборима за Уставотворну скупштину 1888., тврдили да напредњака више нема у земљи, и да су им радикали "семе затрли".

Збор је држан у башти "Велике пиваре", која се граничила са парком Министарства финансија. На збор су пуштани само позвани, а грађани су само могли да слушају и гледају "преко плота". У парку Министарства окупила се гомила грађана, много младих људи. "Махом ђака", стоји у потоњим извештајима радикала. "Махом дечурлије и мангупарије", пише у напредњачким извештајима.

Шта су ти махом ђаци или махом мангупарија, учинили?

Кад је збор завршен, практично по команди, из парка су полетеле каменице, као знак да напредњацима, ни после две године од силаска са власти, народ није заборавио "сејменски терор", гушење Тимочке буне у крви, прогоне радикала... Неколицина напредњака је била погођена и повређена. Полицајци који су обезбеђивали збор, растерали су изгреднике.

Министру нико не верује

Око две хиљаде напредњака који су присуствовали партијском "конгресу", мирно се разишло. Лидер напредњака, Милутин Гарашанин, са стотинак другова, остао је на ручку. Тек што су сели за постављене столове, каменице су поново почеле да пљуште у супу!

Камење је падало у потпуној тишини, без и једног узвика. У први мах се није ни видело одакле - као да пада са неба, као природна непогода.

А затим, са каменицама и моткама, присталице радикала, или како у једном опису догађаја стоји - разна гуламферија, улети јуришајући на башту. Напредњаци - трк у зграду "Пиваре". Али, јуришници који су кренули у политички обрачун моткама, нагло променише смер, па право за оне столове где је био постављен банкет. И тек кад смазаше шта се ту нашло, јурнуше на зграду. Тад полетеше каменице, мотке, усклици.

Београдска штампа описује како "утом наиђе управитељ вароши са пандурима. Мало доцније, појави се и сам министар, господин Коста Таушановић (радикал) лично."

Министар и управитељ вароши дуго су убеђивали застрашене напредњаке да сад, кад су они ту, смеју да изађу, јер им се ништа неће десити. И кад су напредњаци најзад кренули кришом да излазе, засуше их опет каменицама.

Под кишом каменица, жандармерија је пратила народњаке улицом Милоша Великог, па на Теразије. А тамо је настала нова гужва.

Напредњаци су се бранили како су могли, било је гушања, потезања ножева, пуцања из револвера... Један метак оборио је на земљу неког младића. Из гомиле се чули повици:

- Уби га Гарашанин!

Гарашанин би био на месту линчован, да га пријатељи нису заклонили својим телима и одвукли у Министарство унутрашњих дела, које је било у близини.

Ту ноћ Гарашанин је преноћио у гостионици, јер код куће није био сигуран.

Сутрадан се, с породицом, склонио чак у бео-градску Тврђаву.

Туча код Теразијске чесме била је око пет поподне. Одмах затим, руља је јуришала на гостионицу "Касина", где су многи напредњаци потражили прибежиште.

- Пред навалом гомиле на "Касину", напредњаци су скакали кроз прозоре, бежали на таван. Ко би пао у руке гомили зло би прошао. Један поп који се једва искобељао из руку руље, виђен је како јури улицом сав крвав - причали су очевици.

Највише је страдала сама гостионица - прозори, столови, столице, огледала, лампе... све је било поразбијано и излупано. А и чекмеже с дневним пазаром, у жару политичке борбе, обијено је и испражњено. Док је гломазна, тучана главна каса, која се није могла обити, била из беса преврнута.

Жандармерија, иако је била на лицу места, није могла да спречи тучу напредњака, и демолирање "Касине".

Министар унутрашњих дела, Коста Таушановић, покушао је својим беседама да смири народ. Народ му је викао "живео", и настављао да бије и руши.

А радикали су три пута јуришали!

После напада на "Касину", јурнули су на Гарашанинову кућу, а после и на напредњачку штампарију.

Гарашанинову кућу успели су да одбране његови пријатељи, одвраћајући масу. А кад је руља стигла до штампарије, тамо су је чекали кордони жандарма, и све се завршило мањом штетом.

У девет увече, мир је завладао у београдској чаршији.

Сутрадан око десет пре подне, народ је кренуо у јуриш на Пандилову механу, јер су чули да тамо има напредњака. Механа, ипак, није страдала као "Касина", али су зато страдали напредњаци у њој. Заиста их је било. Двојица су тешко повређени и морали су бити пребачени у болницу.

Жандармерија је потискивала народ колико је могла, али нереди су заустављени тек када се појавио министар Таушановић, који је овога пута, са својим беседама учинио већи утисак на народ него дан раније. Доводио је за собом и више жандарма!

Тако су завршени такозвани Мајски нереди.

Никола Пашић

Али, нису завршене муке бившег министра полиције, и бившег премијера, вође напредњака Милутина Гарашанина. Оптужен је за убиство. Пуштен је да се брани са слободе. А будући да је и сам спроводио правду у Србији, одмах је спаковао породицу и побегао преко Саве. По иностранству је провео годину дана, док оптужба није повучена.

По полицијским извештајима у Мајским нере-дима повређено је 30 напредњака, четири изгредника (од којих је један умро) и 20 жандарма.

После распада прве изборне коалиције у Србији, радикалско-напредњачке, следећи избори, 1888. године били су први једнопартијски, бар према резултатима: у Скупштину, осим ради-калских, није ушао ни један једини посланик.

Прва радикалска влада генерала Саве Грујића пала је после четири месеца - оставком после сукоба премијера и Краља око закона о локалној самоуправи (У младости генерал Грујић био је следбеник Светозара Марковића и тај закон био је "дуг" многих радикала социјалистичкој младости.

Србија је, за кратко, била сита "партизанства" и партијских борби. Краљ Милан издао је декларацију која је почињала речима: "Србијо, нек у теби умукну сви гласови раздора..." Шефови странака, Ристић, Грујић и Гарашанин председавају Уставотворним одбором.

Први избори који се тад организују бивају поништени пре него су до краја обављени, јер су били под диктатом либералне владе Николе Христића. У поновљеном току контролишу их мешовити страначки комесари. Донесен је нови Устав, у чијем стварању су учествовале све странке, а Скупштина га усвојила у целини, "од корица до корица". Готово изненада краљ Милан је абдицирао, а власт у име малолетног Александра обављало је Намесништво Ристић - Протић - Белимарковић. Радикали поново добијају изборе, следи још једна Грујићева влада... И 11. фебруара 1891. Никола Пашић постаје први пут председник владе.

Када је умро генерал Коста Протић, долази до намесничке кризе. Пашић подноси оставку због сукоба са Јованом Ристићем око избора Протићевог баскедбуја. Намесници су састав нове владе поверили либералу Јовану Авакумовићу, иако је његова странка, насупрот 117 радикала, имала само 15 посланика.

Нова влада одмах расписује изборе за фебруар 1893. године, који - после неколико мирних - наговештавају године нових "партизана".

Министар унутрашњих дела, Стојан Рибарац, показао се као врло вешт политичар: допустио је пуну слободу радикалској штампи, проценивши њен ограничен домет. Главни удар против радикала усмерио је на - учитеље. Уочи избора, у сред зиме, премештено је 774 учитеља с једног на други крај Србије. Неки су премештани и по више пута! Рибарац је проценио како су учитељи главна снага и главни агитатори Радикалне странке. Рад у школама био је у тој мери поремећен, да те школске године није могло бити спроведено оцењивање ђака!


Ранко Тајсић, један од радикалских првака, на питање суда да ли је осуђиван, одговарао је: - нисам осим за велеиздају!


У склопу припрема терена да се на изборима одузме скупштина радикалима, либерали су кренули - на општине.

Постојао је закон по коме су бирачи могли, у свако доба да изгласају неповерење општинској управи. И либерали су то користили. Избор нове управе, по закону, обављао се јавно, па су ти избори били подложни полицијском утицају. Либерали су и то користили.

Осим законских, била су дозвољена и друга средства. Као, полиција утврди неку проневеру или неку незаконитост у раду општине, па је једноставно - смени. Уведе "принудну управу".

У општине у којима су радикали имали јака упоришта, влада је слала чете војника. Један срески начелник писао је: "Присуство војске на сељаке чини добар утисак."

До Божића, та радикалско-либерална борба око општина водила се притуљено, иако су радикали у својим новинама вапили: "Браћо, не дајте општине!"

После Божића, влада губи живце, јер се отпор показује жилавим, и у битку за локалну управу, уводе се све грубља средства.

"Оће народ, оће маса, оће да се заталаса."

Војска пуца на народ

Србијом је поново кренуо талас буне. Пред општинама широм земље, скупљале су се масе људи, који су демонстрирали, викали и претили. Тамо где је полиција била вешта, успевало јој је да стиша те мале, локалне побуне. Али, тамо где су жандарми били збуњени и уплашени, ствар се преувеличавала, и у паници, полиција је тражила помоћ војске, чији долазак на сељаке "има добар утисак".

Чете војника, уз команду "нож на пушку", марширале су у селима где су најгласније бунyије хватали, везивали их и спроводили у апсане.

Атмосфера је била "затегнута као кишобран", претње да ће локални сукоби, како би се данас рекло - ескалирати, висила је у ваздуху.

Кулминација сукоба десила се у Драгачеву, "леглу" једног од водећих радикалских, сељачких трибуна, Ранка Тајсића. Ранко је издао наредбу својим кортешима да се општине морају држати у рукама све до избора.

У једном драгачевском селу народ је "ухапсио среског начелника, па је морала доћи војска да га ослободи".

А 20. фебруара, у селу Горачићу, просута је крв.

Радикалској управи је изгласано неповерење, али радикали нису хтелида предају дужност новој управи. Око општинске суднице, сељаци су се улогорили с моткама и секирама, и нису препуштали згради нову управу, која је морала да бивакује у оближњој кафани.


Свако бројање је математичка радња осим бројања гласова.


Окружни начелник из Чачка, покушао је некако да растури тај логор пред општином, али га је народ отерао псовкама и грдњама. Сутрадан, у Горачићу, појавиле су се две чете. Народ није хтео да се разиђе на командиров позив, и пала је наредба за употребу ватре.

Војска је пуцала на народ!

Погинуло је 18 сељака, седам је било рањено, а у апс је, због побуне, заглавило 70 домаћина.

У извештају, командир је тврдио како је из гомиле неко пуцао на војнике, и да су се побуњеници спремали на јуриш, па је војска морала да се брани ватром.

Све се то догађало само пет дана пред изборе, и горачићке жртве требало је да застраше народ да не гласа за радикале.

Власт се брани оружјем

На дан скупштинских избора, либерали су употребили последње средство против "налета радикалаца на биралишта". У већим радикалским упориштима, на улицама се појавила војска - груба демонстрација силе на биралиштима била је последња опомена народу да се узме у памет, јер се влада не шали. Оружјем ће бранити власт.

Непосредно уочи избора, Рибарац је издао следећу наредбу: "Све приватне депеше о резултату избора да се полицијски забране".

Да та забрана телеграфског саобраћаја није била безазлена, видело се по томе што у први мах није могло да се установи ко је победио на изборима, ни ко је добио колико гласова.

Ранко Тајсић

Ствар је толико замућена - поништавањем неких избора, разним формалностима око записника, полицијским одузимањем изборних аката од изборног одбора на Руднику, поништавањем мандата из пиротског округа због чистих формалности - да је и данас немогуће утврдити како су либе-рали имали већину мандата, кад је за њих гласао само 91.831 бирач, а за радикале 130 316!

Уосталом неко је рекао: "Избори су потпуно непотребни ако су добро организовани!"

Пошто је намесницима сервирао "првоаприлску рибу" (на вечери, уз посна јела, поднео им је да потпишу оставке) малолетни, седамнаесто-годишњи Александар Обреновић, звани Са-шењка, прогласио је себе за пунолетног и ставио себи круну на главу.

Стидлјивог и несигурног, описали су га како муцајући прилази девојкама на дворским баловима са џеповима пуних бомбона, али то несигурно и усамљено дете биће врло хладнокрван владар, ћутљив, лукав и вероломан, који ће своју судбину запечатити оног тренутка кад на бал у Конаку буде ушао са дворском дамом своје мајке, Драгом Машин. Кад их црнорукци буду измасакрирали, на ноћном сточићу примерак Стендалове "Љубави" са краљевом руком подвученом реченицом: "Готово је немогуће наћи лек за љубав."


Јединствен српски специјалитет - устав који је важио од поноћи до зоре.


Али, кад се изузме та прича о несрећно заљубљеном краљу, његова владавина биће један од најкомпликованијих периода новије политичке историје. Да не помињемо падање и образовање влада - радикалских, неутралних, радикалско-неутралних, либералских, чиновничких...

Бисер парламентарног живота у Срба, у то време, није било чак ни то што је једна влада, по свом паду (кабинет либерала Јована Авакумовића) читава стављена пред суд, него нешто чиме су Срби обогатили Риплијеву збирку невероватних ствари - Краљ ће у поноћ поништити Устав, па ће, по старом Уставу, донети неколико закона политичке природе, а пред зору, вратити на снагу Устав. Али, насиље у политици није резервисано само за краљеве. Тих година, једна појава је из епских десетераца прешла у политику - хајдуци.

Са избора у гору зелену

Године 1897. одиграо се, пред судом у Чачку, процес шесторици хајдука, а на оптуженичкој клупи, поред те хајдучке дружине арамбаше Милана Бркића, нашло се 95 јатака, а био је оптужен и Ранко Тајсић, један од радикалских првака драгачевског краја, дугогодишњи опозиционар, народни посланик и бунyија, човек који, кад приступи суду, на питање да ли је осуђиван, одговори:

- Нисам никад, осим за велеиздају!

Са тог процеса извештавао је и Пера Тодо-ровић, новинар, оснивач Народне радикалне странке, осуђиван због Тимочке буне (једном и на смрт), писац првог радикалског програма, социјалиста и присталица Светозара Марко-вића, човек који је у Швајцарској учествовао у отмици анархисте и терористе Начајева из затвора. Овај необични човек је био избачен из странке коју је створио, и скроз прешао у краљеву службу, за шта је платио тешком срамотом - његови партијски другови наместили су му хомосексуалну аферу, а писали су му, у штампи, име и презиме малим словима. Он се, извештавајући са овог чувеног хајдучког процеса, упињао да докаже како "хајдучија није чедо радикалско". Али...

Главнооптужени на процесу, Милан Бркић, у хајдуке се одметнуо - право са избора.

Ево извештаја општине број 1175, од 12. 12. 1893:

"Данас, као на дан одређеног избора председника и кметова ове општине, одбор бирачки радио је до 4 сата поподне, и избор је текао у највећем реду. Но, у то време, без дозволе бирачког одбора, ушли су у канцеларију Милан Бркић и Дмитар Трифуновић из Папратишта и насилно од бирачког одбора изнудили акта изборна и уништили их."


Нушић је инспирацију за слоган "Виђен за Ивањицу" пронашао у судбинама чиновника који су гласали за опозицију.


Бркића ухапсе, он побегне из затвора и - у гору зелену. Знали су га и ужички и руднички округ, где је убијао, пљачкао, новце узимао, мучио, људе пекао да одају где су им паре (на суђењу један сељак из Полома био му је захвалан: "Није ме мучио, а то што ми је паре узео, па такав је његов хајдучки занат!") Од свих недела Бркић на суду само једно није желео да призна - како је неком домаћину украо овцу!

О својим злочинима, Бркић је редовно извештавао окружног капетана, па је чак и "изрезани" печат имао, са фирмом "М. Бркић, Горски Цар", а своја саопштења капетану потписивао је са "Напредњацима судија".

Ево како је један сељак описао свој сусрет са хајдуцима Милана Бркића:

"Казали ми да одем душковичкој механи, па ћу тамо наћи Уроша и Тихомира, његове писаре, те да нису помрли, но су их они, хајдуци, побили!

Онда ме притегли и пита ме Бркић:

- Казуј, море, које си ти варбе?

Ја сам се правио да не разумем, и гледам низа се.

- Казуј, јеси ли радикал или напредњак?"

И ту се на тренутак сведочење Вићентија Васовића, из Љутица, прекида.

- Па, шта си му рекао - пита судија - јеси ли радикал или напредњак?

- Рекао сам му: господин хајдук, ја сам рабаyија!

Према Бркићевим речима овај сусрет се десио кад су хајдуци "добрим нашим магацинкама, оставку председнику миовачком потписали", а затим, на други дан Ускрса, упали у механу села Душковци уз узвик:

- Бога ли вам вашег, напредњачког, сад ћете видети како горски цареви пеглају!

Да би то потврдили убили су сеоског кмета и његовог писара, и за једног и за другог се поуздано знало "које су варбе".

"Цар Горски", Милан Бркић, био је оптужен за 15 сличних убистава.

Ево како га Пера Тодоровић описује:

- На први поглед, рекло би се да човек пред собом гледа сеоског швалера, једног од оне пусте, лене и распуштене сељачке младежи, једнога од оних готованских ладолежа који се по цео дан протежу по механским клупама, играјући жан-дара...

И тај "сеоски ладолеж", за своја гнусна дела имао је само једно оправдање:

- Е, баш се не може живети од тих напред-њачких курyонских регената!

Стојан Рибарац

Бркић је у истрази признао да га је на једно политичко убиство - неког учитеља Бацковића - који је писао књигу о томе како су црногорски књаз и србијански радикали обични агенти руског цара - наговорио Ранко Тајсић. Овај угледни радикал, неосуђиван, "осим за велеиздају", стрпан је у апс и у истрази је одлежао годину дана, да би на суђењу био осло-бођен услед недостатка доказа.

У својој одбрани, Ранко Тајсић обелоданиће како су читав процес намонтирале полицијске власти, из политичких разлога. Била је то освета за Горачићку буну, која је завршена са 18 палих глава, и коју је власт сматрала, како је лично Тајсић организовао - опет поводом избора за локалну власт, општинску.

А кампању за изборе 1903. завршену неколико дана после Александровог и Драгиног убиства, под владом др Владана Ђорђевића, либерална "Застава" водиће позивајући сељаке да бирају између "сеоских домаћина" (либерала и "хајдучких јатака" (радикала).

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“