СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 6ЈУН 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Пера Тодоровић, за живота, променио је седам српских краљева. Некима је био противник, некима жртва, некима га, а био би им и пријатељ, али је знао да краљеви немају пријатеља

ВРЕМЕ БУДИ МИ СВЕДОК

Пише:
Бане Јовановић
Једно од последњих писама које је примио Александар Обреновић, био је извештај Пере Тодоровића о политичким приликама "дубоко у народу", који је завршавао пророчанским речима: "Ви, Величанство седите на оштрици бријача... Једног тренутка немате за дангубљење. Дванаести час већ откуцава."

 

Пера Тодоровић, зачетник модерног српског новинарства, преко главе је претурио: две буне, један рат, двадесетак хапшења, пет година робије, смртну казну и помиловање, четири године изгнанства, уређивао десетак листова, био најљући опозиционар па "миљеник три краља", а за пола века живота упамтио је на српском престолу четири Обреновића и два Карађорђевића

За нанете му увреде, Пера Тодоровић је налазио утеху говорећи: "Време, буди ми сведок", а за срећне исходе мислио је да треба да захвали што се родио на Спасовдан, који је те 1852. године био баш 2. маја.

Животна свећа догорела му је 7. октобра 1907. године, три дана после пикника, који је код "Господарске механе" у Београду приредио један винарски трговац и народни посланик, а на који је Пера дошао из болесничке постеље, под температуром.

Између ова два судбинска прста, одвијао се узбудлјив и драматичан живот једног од највећих српских новинара на размеђи два века: живот романсијера, политичара и надасве полемичара - а о том животу сам је написао у првом броју Огледала, с јесени 1903. године:

"Мој живот био је врло буран и променлјив. Пун борбе и потреса, пун мука и опасности, где је често и сама глава о кончићу висила."

Приљежни хроничар открива да је Пера Тодоровић, жањући многе буре, преко главе претурио: две буне и један рат, четири године изгнанства и више од 20 хапшења, осуде на 27 година робије (одробијао 5 година, 7 месеци и 10 дана), осуду на смрт, па помиловање, а да је успут, готово до смрти, уређивао десетак листова и часописа, што у земљи, што као изгнаник. Све то само за 55 година живота, стигавши да напише најбољу ратну хронику (Дневник једног добровољца, 1876), најбољи историјски роман (Смрт Карађорђева, 1891) и најбољу књижевну репортажу (Хајдучија, 1887). Да буде међу оснивачима Радикалне странке, од које ће потом доживети највећа прогањања, да буде миљеник три српска владара, да би и од њих доживео понижења и да би, при свему томе, опседнут опаком болешћу, спас потражио у морфијуму који је тада служио као лек против болова и од којег се затим лавовски бранио да не постане зависник, знајући за све опасности које собом носи узимање наркотика.

"Решења о хапсу ја сам ко позивницу за бал примао"

Но, после свега, већ на заласку, Пера Тодоровић је осетио потребу да, махом аутобиографским записима, у сто свезака Огледала (1903/1904) још једном пише за савременог читаоца, али и за будућег. За историју.


Земаљски закони и добре нарави траже од нас да будемо поштени и праведни. Међутим, како је данас то тешко! Потребно је читаво јунаштво да когод може бити обичан, поштен човек! А то је зло. То значи да је ово друштво у моралном распадању.


У својој последњој преписци са читаоцем Огледала, он открива зашто је најзад тамницу заменио прогонством:

"Мени је, драги пријатељу, већ поравнало педесет и две године! Па ћеш дозволити и сам да се у овим годинама не иде тако лако у хапсану. Некада сам ја решења о хапшењу примао као позивницу за бал. Али, где је сада она младост и снага? Она вера и оно надахнуће? А после, драги пријане, ако је за вајду, од мене је доста било хапшења и тамновања! У целој Србији нема човека који је као новинар и политичар толико хапшен и гоњен. А нисам ни ја од челика..."

А на питање: Шта хоће још од мене? - Пера Тодоровић, пошто је указао на "разуздану дерлад политичку" која се "башкаре" по Самоуправи (званично гласило радикала, чији је оснивач и први уредник био Тодоровић) и срамоте је: у Огледалу износи чињенице о себи, у напису "Карађорђевац - обреновићевац", па пише:

"Ти си карађорђевац!

Те су речи биле страшне и опасне пуних 45 година! - све од 1858, па до 29. маја ове (1903) године.

Од 29. маја ствар се изврнула. Сад постаје опасно кад се коме рекне: "Ти си обреновићевац!"

А како је баш ту чудна судбина моја! Тридесет пуних година морао сам се бранити и зубима и ноктима да нисам карађорђевац. Неколико пута умало што нисам главом платио, једино с тога, што су Обреновићи мислили да сам потајни и скривени карађорђевац. Али, Обреновићи падају 29. маја, а на престо српски долази карађорђевац.

И гле! Међу првим жртвама које падају - ту сам ја! Гоне ме, злостављају и умало што нисам главом платио! Зашто?

Зато, што ме сад опет сматрају да сам потајни обреновићевац!

Па шта сам ја управо?

Збиља, јесам ли карађорђевац или обреновићевац?

Да видимо прво дела, па ћемо после на основу чињеница мудровати."

Псећи лавеж "разуздане дерлади политичке"

Пера Тодоровић је целог свог живота чинио остављајући за собом препознатљив траг бескомпромисног истинољупца.

Прва свеска Огледала, са поднасловом "Зраке из прошлости"; изашла је 19. октобра 1903. године, да би већ друга и трећа свеска биле судски забрањене са мотивацијом: увреда владара. У њима је објављен "Последњи разговор са краљем Александром Обреновићем", а то се није свидело новом владару Петру Карађорђевићу, који је дошао на српски престо после Мајског преврата 1903. године.


СРБИЈА НИ ДАНАС НЕМА МИРА

Близу 80 година питомом Шумадијом одјекују убојити крици и осветничке лозинке завађених и закрвљених странака. Све буне које су потресале и слабиле нашу младу државу, од њена постанка па до данас, добијале су свој квасац поглавито од ових кобних династичких завада. Са тих раздора прогнато је три кнеза; са тих су пале две скупоцене жртве и проливена крв два највећа родољуба српска, два ве-лика човека којима се цело Српство поносило - Карађорђа и кнеза Михаила...

Борба је била дуга и очајна, а када је једној страни испадало за руком да надјача и силом да потчини другу страну, онда су победнички ударци неумитно падали и на криве и на праве, а у потаји се чуо шкргут зуба и у тами су коване завере и спремане осветничке побуне.

А мрачни назадојаци и бесвесни интриганти своје грешне смерове вазда су загртали пластом лажне династичности; и под изговором да гоне противнике престола, дали су вампирски сваку слободну мисао, и стотинама жртава падало је под њиховим свирепим ударцима.

Тако потхрањивана, ова злокобна борба непрекидно је ти-њала, готова да првом згодом плане у општи пожар који прождире сву снагу отаyбине и суши најбоље сокове њене.

... Србија ни данас нема унутрашњег мира, јер у њој под пепелом још тиња давнашњи проклети раздор између Обреновића и Карађорђевића.


Обраћајући се читаоцу у уводном тексту првог броја Огледала, Пера Тодоровић, између осталог, пише:

"Из дуге и променлјиве бурне прошлости има много ствари које се не знају, а треба да се знају и биће корисно да се знају. Тако исто има ствари за које се нешто начуло, али погрешно и изврнуто; као што има и ствари, које су се некад знале, па се после заборавиле. Све то треба да се зна! У Огледалу, дакле, огледаће се мој јавни рад из прошлости и сви они многи, а често и чудни догађаји и пригоде, које сам за ово тридесетак година преко главе претурио."

А на крају те прве свеске, даје се читатељству на знање:

"У Огледалу огледаће се и људи и догађаји онакви какви су. Али, баш с тога, многима ће бити криво на Огледало. Биће, дакле, критике, нападаја, вике, па и просте грдње и клевете. На разложну критику, одговараћемо критиком и разлогом, а на празне грдње и ружења нећемо се ни освртати, имајући на уму мудру арапску изреку: Кад би човек заостајао, да се каменом баци на сваког пса, који за њим лаје, никад не би стигао куд је пошао."

Шпијунирање народа за краљев рачун

Пера Тодоровић, блиски пријатељ куће Обреновића, током владавине краља Александра имао је с њим многе сусрете, у којима га је и тешио, и саветовао, и упозоравао, али је к томе написао краљу и многа писма и "записке" са истом намером.

Пера Тодоровић, са оцем Јованом и мајком Смиљаном, као млад јуноша, док је студирао у Цириху: Зашто ће радикали једног од оснивача своје странке сматрати издајником, а у својој штампи име и презиме Пере Тодоровића писали малим словом - пера тодоровић?

После убиства ркаљевског пара, 29. маја 1903. године, у јесен исте године Тодоровић је покренуо "Огледало" у коме објављује та писма под насловом "Шта сам писао краљу Александру?" и важну "записку" насловљену "Како је у Србији?"

У моме првом писму, упућеном краљу Александру - пише Тодоровић у 81. свесци "Огледала" 1904. године - исказано је једно злослутно пророчанство, које се, по несрећи, прошле (1903) године потпунце и испунило.

То моје писмо гласило је овако: "Господару!

Да сте овде у Београду, покушао бих да лично изађем пред Ваше Величанство. Овако принуђен сам да се послужим писмом и покорно молим да ми Ваше Величанство не замери за ову и оволику слободу!

Господару!

Наш народ створио је изреку: "Правда држи земљу и градове!..."

И доиста! Ма како да су велики недостаци савременога културног друштва, оно се ипак држи на правди и поштењу и морало би се срушити, да једног дана претегну супротне особине.

Стога и земаљски закони и добре нарави траже од нас да будемо поштени и праведни људи.

Међутим, како је то данас тешко! Потребно је читаво јунаштво да когод може бити обичан, поштен човек.

А то је зло! То значи да је ово друштво у моралном распадању, где тако бива.

На жалост, изгледа као да је наше српско друштво на најбољем путу да се стрмоглавце отисне баш овом опасном моралном низбрдицом.

Но ево дела, Господару, па цените сами.

Господару! Узео сам био да расправим једно мучно и тугаљиво питање, које се код нас деценијама повлачи под именом "династичког питања". Такав назив и ја сам му дао у мом листу и намера ми је била да о династичком питању напишем низ чланака, да га расправим поштено и правично, и да искрено и отворено кажем све, како мислим и како у истини те ствари стоје.

А баш стога, што би се искрено и поштено изнело све, та би расправа морала испасти у корист Вашу - у корист Династије Обреновића, пошто је она заиста највише и учинила за ову земљу.

А шта бива?!...

Тек што сам отворио уста, тек што сам изустио прву реч, и написао први чланак под именом "Карађорђе", а мене ево предусрете неодобравање, осуда, па чак и претња мога Господара.

Да, Величанство, тек што сам проговорио, а нада мном се небо натуштило и почиње страшно севати. Из Ниша добијам најцрње гласе. Краљ је необично љут на ме. Жали се да сам неискрен према њему и да сам подмукла присталица друге династије. Чак ми прети да ће просто забранити да се нигде у Србији не смеју штампати моје новине.

Тако поступа мој краљ! - тако радите Ви, Господару.

А краљ отац!

Он поступа још и лепше. Напунио yепове 253. бројем Малих Новина од прошлога четвртка, па где год кога сретне од мојих бољих познаника, пружа му тај број с речима:

- Ево ти твога Пере! Ево види за ким њега срце боли. Претекао је најцрње карађорђевце. Он покушава сад, да Карађорђа чак међу свеце прошверцује.

- Ево, Величанство, како се на ме подигла читава бура од тужаба и осуда. И можете мислити како је мени кад чујем да је главом сам краљ узвикнуо:

"Уништићу и њега и његове Мале Новине..."

А краљ отац, место да стишава младићку бујност, још је више распаљује.

А зашто све то, Величанство?

Једино зато, што сам се усудио да о Карађорђу рекнем искрену, поштену и праведну реч, и то о оном истом Карађорђу, коме сте и Ви сами венац на гроб положили.


ВЛАДАРИ ИЗ БЕОГРАДА
И СА ЦЕТИЊА ГЛЕДАЈУ СЕ КАО ДУШМАНИ

Србија и Црна Гора окрећу једна другој леђа и раде свака на своју руку, јер владари у Београду и на Цетињу мрко гледају један на другог, као супарници, готово као душмани.

Тако у истини стоји. А ми питамо је ли добро што је тако - Сме ли се то и даље тако остављати?

О, не, не! народи дижу владаре на престо и чувају своје династије зато да оне служе великим интересима и задацима народним и да олакшавају извршење тих задатака.

А кад распре и заваде српских династија уђе народној снази и наносе штете и граде сметње његовом јединству, онда народ има право и треба да подвикне својим династијама:

"Мирите се, спријатељавајте се, срођавајте се, жените се, удајте се, кумите се и чините што год знате и како најбоље знате, само се морате једном измирити и дати мира и нама и себи. Иначе, ви одмажете, а не помажете српском јединству".


Тако сам, Величанство, чак и "шверцер" постао, и то нека нова врста рајских шверцера, јер, ето, покушавам " да Карађорђа у свеце прошверцујем". Као да у повесници когод може од некога направити оно што он није! Карађорђа народ слави и велича. Ја сам поменуо само један истинити факат, забележио једну историјску чињеницу.

Откуда сад оволико зазирање од историјске истине?

Какво је ово вечито страховање од мртве прошлости, и од наших најлепших успомена из ње?

Господару, само људска ништавила без икакве цене и вредности, траже своју славу и своје узвишење у туђој срамоти и туђем понижењу...

... Можда би ми одговорили како се Карађорђевићи користе сваком приликом да славу и признање Карађорђевој успомени експлоатишу за своја роварења против династије Обреновића.

Зашто онда није причекано бар толико, да се чује шта ћу ја о томе рећи, па већ после, ако ме краљ-отац ипак стане осуђивати, да бар има зашто.

Али не! Бура се дигла чим сам ја изустио име Карађорђево, дајући му оно што му по историјској правди припада (...)"

Ето, ово је моје прво писмо упућено краљу Александру у Ниш, у суботу, 10. септембра 1894. године.

Политичка пометња и збуњеност у народу

У 92. свесци "Огледала" из 1904. године Пера Тодоровић пише под насловом "Како је у Србији" и обавештава читаоце:

У прошлих десет свезака "Огледала", почињући од свеске 82. па до 91. изнео сам записку под насловом "Шта сам писао краљу Александру".

Као што су штовани читаоци могли видети, у тој записци сам ја нагласио потребу, да краљ што пре истакне програм државни и изнео сам своје начелне погледе, какве би требало да буду наше унутрашње реформе, и како је прека потреба да се оне што пре отпочну.

Та записка предата је краљу 1. децембра, дакле, већ при крају 1902. године.

Само три-четири месеца доцније, ја сам имао прилику да предам краљу још једну записку ("Како је у Србији?"), која у неколико допуњује ону праву, иако је, иначе, имала сасвим друкчију, практичну задаћу.

Та записка била је уједно и мој последњи извештај, писан покојноме краљу, и стога је од живља интереса.

Као што сам извештен, и ова записка нађена је у хартијама краљевим.

У овој опширној "записци", Пера Тодоровић, између осталог, краљу пише:

"По жељи Вашег Величанства, ја сам у другој половини прошлог месеца, пропутовао неколико средишњих округа у Србији, и то поименце округе: београдски, смедеревски, моравски, крушевачки, чачански, руднички и крагујевачки.

Циљ је овоме путовању био да се сазна право, истинско политичко стање и расположење у земљи, као и то, би ли се ова влада могла упустити у изборну борбу и с колико изгледа на успех?"

Ми ћемо се, овом приликом, ипак задржати само на најважнијим деловима Тодоровићевог извештаја краљу Александру Обреновићу:

"Увођењем Устава од 6. априла 1901. године разорено је дело партијскога примирења, створено претходном трогодишњом владавином. Партије су опет оживеле у народу и опет почеле стицати стару снагу и углед. Нема негдашњег полета и одушевљења, али партијско интересовање опет је пробуђено. Маса народа опет се почиње живо интересовати за партије.

Бројна јачина и подела партијска остала је скоро онаква иста каква је и раније била. Огромна већина људи, који се уопште интересују за политику, припада радикалима.

Тодоровић са супругом Даринком: био му је то други брак, у првом, фиктивно се оженио са једном од сестара Нинчић, да би спречио власти да је, као социјалисткињу, протерају из Србије

Напредњаци и либерали стоје према радикалима као слаби разломци - негде као четвртина и петина, а негде још и мање. Тек изретка има општина или омањих центара, где се напредњаци и либерали укупно бројно изједначују с радикалима, а у неким општинама чак су и јачи од њих. А то је велика реткост...

...Као последица свију мана и обрта, што се код нас дешавају кроз дуг низ година, у народу се изродила нека чудна политичка збуњеност и пометња.

Народ је имао своје идеале, своје погледе на друштво и државу, али све то сад се поколебало и нагло се губи, а ништа ново није дошло да га замени, и отуда онда празнина и пометња.

Ту забуну појачавају сада и свакојаки гласови, који се по народу шире о догађајима на Балкану, и о ратној спреми суседних држава. Јавља се уверење, да ће у ове смутње и сукобе неизбежно бити увучена и Србија, а у народу као да је ослабила вера у добар исход из ових сукоба.

Врло тежак утисак учинила је последња наредба о спреми ватрених сигнала, који би се имали палити за случај мобилизације.

(У почетку 1903. године, издата је била наредба, да се у свакој општини, на згодном, високом месту, истакне дугачка мотка, са великом гужвом сена или салме, што би се имало упалити кад буде издата наредба за спремање и кретање војске - мобилизацију).

Ова политичка пометња опасан је знак и заслужује да се на њу сврати нарочита пажња. Јер, услед те пометње свет постаје врло лаковеран и готов је да прими као истину највеће лудорије и измишљотине.

Све пак ово, даје велика маха политичким шпекулантима и страним интригантима, да протурањем свакојаких измишљених гласова стварају у народу узрујаност и врло неповољно стање и расположење друштвено...

"Ваше Величанство седи на оштрици бријача"

... У нас нема свестраних и сређених статистичких података, с тога је врло тешко тачно обележити: како је за 30 до 40 последњих година текао наш економски развитак и какве су управо мене настале у имовном стању нашега народа.

... Пре 30-40 година у селу од стотину домова није било ни десет домаћина који не би имали своје волове, а сваки је имао бар помало ситне стоке - свиња, оваца, итд.

Данас једва трећина сељака ретко да има запрегу, а добра трећина нема никакве стоке...

... Ваљаност државних службеника важно је питање у свим земљама. Али код нас у Србији његова је важност изузетна. Код нас је оно највеће и најбитније питање земаљско, без чијег се правилног решења никуда крочити не може. То долази од особитих историјских прилика, под којима се развијао наш народ, и услед многих народних особина наших, које су специјално српске и које само за нас у Србији важе.

Међутим, баш код нас у Србији, где је чиновничко питање од тако животног интереса, оно стоји да не може бити горе... Ужасно је рећи, Господару, али стање у коме се сада налазе наши чиновнички односи према народу - просто је очајно.


Сваки је чиновник подмитљив и пристрасан, скоро нико не врши службу по закону и дужности, сви су огрезли у партизанство, или у просту пљачку народа, који власти долази да тражи правде и помоћи.


Јер шта може бити горе, но кад сазре уверење, да је скоро сваки чиновник подмитљив и пристрасан, да скоро нико не врши своју службу чисто по закону и дужности, већ су скоро сви огрезли или у опасно партизанство, или у просту пљачку народа, који власти долази да тражи правде и помоћи.

А ми смо сасвим близу таквоме стању.

Односи чиновника и народа рђави су до зла Бога и ту се мора тражити брз и поуздан лек."

После обављеног путовања Тодоровић је стекао уверење да је:

"1.У своме развићу наша отаџбина дошла данас до тога ступња и на такву тачку, која се може обележити као епохалан прелом и завршетак једне историјске периоде, иза које има да наступи други, нов правац, има да дође стварање новога, сређеног унутрашњег стања Краљевине Србије.

Епоха бујног партијског живота, трвења и гложења има једном да се заврши, а после ње да настане период тихог и сталоженог унутрашњег рада и напредовања. Из доба декламација, празних речи и бурне хуке партијске, има да се пређе у доба где дела говоре и где живе творевине казују шта је ко, и колико ко вреди у истини.

И овај прелом мора бити извршен у свим гранама и правцима народног живота, како на пољу политичком, тако и на пољу економском, како у погледу умном, тако и у погледу моралном.

Дакле, прелом је неопхдоан и неизбежан. Питање је само, како ће он бити извршен.

2) целокупна повесница људска сведочи, да за извршење ових прелома друштвених има уопште само два пута:
- Или миран пут реформама;
- Или бурни и крвави пут преврата и револуција...

... Прилике и односи тако су заоштрени, да се Ваше Величанство налази на резу од бријача. Расудите сами, може ли се ту седети. Једнога тренутка немате за дангубљење, јер је и сувише издангубљено.

С надом у Бога и крепком вером у лепшу будућност Српства, крените напред, Господару, и Бог ће Ваше труд благословити!

Хитајте, Господару, јер дванаести час већ откуцава: један, два...

Вашем Величанству
вазда верни и дубоко одани
Пера Тодоровић"

* * *

Ево овако гласи моја последња записка, коју сам покојном краљу Александру поднео у почетку априла 1903. године.

То су били последњи редови моји, које је млади краљ прочитао - записује на крају Пера Тодоровић, уз следећу напомену:

"На концепту ове записке, по коме је овде и доносим, није забележен датум, али је ипак сигурно, да је записка краљу предана у првој половини априла. Тако исто, потпуно је поуздана и њена садржина иако није копија већ концепт преданог оригинала. Разлике би могло бити у каквој речи, у изразу и обрту реченице, али је суштина и садржина верна и потпуно истоветна. То ће потврдити и оригинал, који се налази у хартијама покојног краља, кад те хартије, једног дана, буду предане јавности."

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“