СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 6ЈУН 1998.
SRPSKO NASLEDJE

БЕОГРАД СУ ОСВОЈИЛЕ ТРИ НЕМАЧКЕ МОТОРИЗОВАНЕ КОЛОНЕ, ГРАД ЈЕ ПРЕ ТОГА РАЗОРЕН БОМБАРДОВАЊЕМ, ВОЈСКА ЈЕ ДИГЛА У ВАЗДУХ МОСТОВЕ, АЛИ ПРЕСТОНИЦА НИЈЕ БИЛА БРАЊЕНА; СВЕ О ТОМЕ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ У КЊИГАМА ГЕНЕРАЛА ВЕЛИМИРА ТЕРЗИЋА О СЛОМУ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ. АМЕРИЧКО "ФИЛМСКО" ВИЂЕЊЕ ПАДА БХЕОГРАДА 1941. НИСМО ПРЕНЕЛИ ДА БИ СМО ГА ДЕМАНТОВАЛИ - СУВИШЕ ЈЕ НЕОЗБИЉНО ДА БИ СЕЊИМЕ ОЗБИЉНО БАВИЛИ,А ЧИТАЛАЦ С ГИМНАЗИЈСКИМ ЗНАЊЕМ МОЖЕ АУТОРА ДА УХВАТИ У БАР ЈЕДНОМ ТУЦЕТУГРЕШАКА - АЛИ, БЕЗ ОБЗИРА НА СВЕ, УПОРЕЂЕЊЕ ОНОГА ШТО СЕ У ПРЕСТОНИЦИ ДЕШАВАЛО 1914. (ПОЗНАТИЈУ "ГАВРИЛОВИЋЕВУ" 1915.) НАМЕРНО СМО ОВОГА ПУТА ЗАОБИШЛИ И 1941, КОРИСНА ЈЕ ИСТОРИЈСКА ПОУКА. СЈАЈ И БЕДА ПРЕСТОНИЦЕ...

ШЕТЊА РАЗОРЕНИМ ГРАДОМ

Написао:
Милан Банић,
1941. године

(из књиге "Агонија
Југославије"

У свом сведочењу објављеном 1941. у Недићевој Србији, Милан Банић помиње извидницу немачке моторизоване колоне која је прва ушла у Београд, али даје и кратку анализу априлског слома, полазећи од Петенових речи: "Дух уживања потиснуо је дух пожртвовања!"

Готово у праскозорје 12. априла, око 4 сата изјутра, необично јаке детонације пробудиле су и усплахириле становништво Београда и Земуна.

Међутим, то нису биле детонације експлодираних авионских бомби, него нешто друго.

Кад је свануо дан, пронео се кроз Земун глас да је наша војска понајпре запалила магацине са житом и брашном у Београду, а затим бацила у ваздух не само панчевачки мост него и оба моста преко Саве, железнички и колски. Пођосмо да се уверимо је ли ово последње тачно. Са земунског дунавског кеја могло се простим оком видети да су два средишта лука са панчевачког моста оборена у Дунав, а земунски колски мост да је толико слупан, да те управо језа хвата. (Железничком мосту на Сави оборена су два лука, уз једну и другу обалу реке, док је централни део остао неоштећен.

Нешто доцније сазнало се да је диван зумунски колни мост, ремек - дело савремене архитектуре, дигнут у ваздух, док су њиме још пролазили војници, чак и избеглице. (Избеглице су, наиме упторебљавале и ноћно доба да напусте Београд). Доцнијим проверавањем установило се да је то тачно, да је чак и једна лађа, услед експлозије, под мостом пострадала, и да је на мосту заглавило доста света. Неки кажу да је код тога изгубило живот 2-3 десетка људи, а неки и више.

О самом акту окупације Београда сазнало се, 13 априла ујутру, следеће: Готово у исто време, око 5.30 сати поподне, пред Београд су стигле три колоне: једна са југа, долазећи из Ниша; друга са североистока, кренувши из Темишвара, упутила је према Београду чамац и у њему девет војника, са задатком да изврше рекогносцирање на београдској обали Дунава. Ових девет војника искрцало се на дунавској страни, не наишавши ни на какав отпор, кренуло све даље и даље према центру Београда, и сасвим позитивно утврдило да овај пут, за разлику од 1915. године, нико нема воље да брани Београд. Не испаливши метка, девет немачких војника стигли су до одељења немачког посланства у Александровој улици (бивше чехословачко посланство), успут заробили неколико стотина наших војника који су бесциљно по вароши тумарали, и коначно дигли барјак с кукастим крстом на немачком посланству. Тек тада, њих деветорица присетили су се да их је премало да би окупирали цео Београд, па су затражили помоћ од своје главнине и у току ноћи је добили. Кад је сванула зора, 13. априла, Немци су већ чврстом ногом стали на београдско тле, пребацивши тамо многобројне, првенствено моторизоване јединице.

На основу свега што је било го-ворено у јавности, човек би очекивао да ће наша војска Немцима дати нечувен, општег дивљења вредан отпор; веровало се да је наша војска за такав отпор свестрано спремна, и да иза речи наших војних старешина стоје дела, врло озбиљан, успешан и конструктиван рад на модерној опреми, обуци и наоружању наше војске. Мора се рећи да је и сама немачка команда, улазећи у непријатељске операције против наше војске, веровала да ће имати озбиљна посла и озбиљних губитака.

Ујутру 6. априла ушли смо у рат, а 17. априла у 9 сати увече наша је војска већ капитулирала, пошто је сасвим била одсечена од морске обале, и пошто је изгубила целу Србију и Јужну Србију, целу Војво-дину и Срем, све словеначке и хрватске земље, целу Црну Гору и Херцеговину, па и добар део Босне. Наша је војска капитулирала, кад јој није ништа друго преостајало, кад је, опкољена са свију страна, изгубила сваку одступницу и сваку могућност давања оптора. Већ 14. априла навечер, немачи радио објавио је свету да југословенска војска, као организована целина, више не постоји, и да се тек спорадички боре само поједини одреди који међусобно немају никакве везе.

Према томе, ми смо далеко горе прошли неголи Пољска, Норвешка, Белгија и Француска, јер је ратни поход Немаца у Југославију трајао свега 12 дана, а стајао их минималних жртава у људству и материјалу.

Јер је деморализација захватила и заразила готово читаво наше дру-штво од врха до дна: нашу инте-лигенцију, наше грађанско друштво уопште, па постепено и најшире на-родне слојеве, не искључујући нипошто ни млађе нараштаје, нашу "узданицу". Објашњавајући узроке пораза и капитулације, маршал Петен је француском народу упутио посланицу, која је почињала речима:

"Дух уживања потиснуо је дух пожртвовања". Ове класичне речи вреде поготово за наше друштво, у коме је ужитак једино божанство, у коме се за вољу ужитка гази све што је нормалном друштву неприкосновено и свето, у коме због тога нема никакве кохезије ни солидарности. Модерна војска - то је наоружани народ, народна целина. Како је, дакле, могла да буде наша војска здрава и отпорна, кад је наше друштво, углавном, било болесно, кад се оно налазило у расулу, те се одржавало само по закону инерције, докле год није добило удар извана?!

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“