СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 6ЈУН 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Нови подаци о пореклу несрпских Црногораца: када су Немци населили Катунску нахију

КО НА ЦЕТИЊУ ПЕВА "ДАНКЕ ДОЈЧЛАНД"

Пише:
Слободан Јарчевић
"Пошјетник о Црној Гори и Црногорству" групе аутора, који је објавио цетињски издавач "Дигнитас - Елемента Монтенегрина", са новом граматиком и азбуком латиничног писма покушава да објасни зашто Црногорци не припадају српском народу. Писци ове књиге отишли су корак даље од Шпире Кулишића, који се пре двадесетак година "прославио" својом "Етногенезом", и фалсификујући историчара проф. др Рељу Новаковића доказују да су преци данашњих Црногораца немачког порекла

На Цетињу је, издавач "Дигнитас - Елемента Монтенегрина" (1996), штампан "Пошјетник о Црној Гори и Црногорству" групе аутора, којим се, новом граматиком и азбуком латиничног писма, објашњава зашто Црногорци не припадају српском народу. Писци су желели да оставе "научнији" утисак од Шпире Кулишића, који је пре двадесетак година своју "Етногенезу" базирао, претежно, на разликама између говорног језика у Црној Гори и оног који је усвојен као српски књижевни језик. Оваквом методологијом, могао би се староседелачки живаљ у било којем нашем крају прогласити несрпским, јер је и у њима наслеђен дијалекат, мање или више, различит од српског књижевног језика. Тако би, примера ради, становници Купрешке висоравни (где сам ја рођен) могли бити проглашени несрбима, јер говоре икавским наречјем и употребљавају неке старе речи - које се ретко срећу у књижевном језику. Да не говоримо како би, при оваквој одредници о националној припадности, прошли становници Пирота, Далмације, Баната...


Писци "Пошјетника" тврде да је старије име Никшића (Оногошт) потекло од немачког појма за госта (Гаст), заборавивши да је Европа била пуна храмова посвећених словенском богу Радгосту пре него што су Немци крочили на њено тло - и то као завојевачи

Аутори "Пошјетника" су се одлучили да, проналажењем постојбине црногорских предака, изведу непобитан закључак да Црногорци нису ни Срби. Покушали су то да потврде ослањањем на историјске радове проф. Реље Новаковића, али су, тиме, навелико погрешили. Вероватно да то не би учинили да су стигли да прочитају Новаковићеве књиге: "Непознати Црњански - српски трагови на Британским острвима" и "Карпатски и ликијски Срби", (ИПА "Мирослав", Земун - 1997. године). Проф. Реља Новаковић је најнепогоднији историчар за сведочење да су Црногорци несрпског порекла. Зато су аутори цетињског "Пошјетника" приредили себи велику неугодност што су се позвали на његову књигу: "Одакле су дошли Срби на Балканско полуострво".

"Кроз векове", на лужичком српском језику, књига штампана у бившој Демократској Републици Немачкој, пише о историји Срба између Одре и Лабе: Доказујући несрпско порекло Црногораца, историјски необразовани "етногенетичари" тражећи Немце, налетели на Србе!

У "Пошјетнику" су коришћена географска имена у Полабљу (данашња Немачка), којих има и у Црној Гори и тако је изведен закључак да су црногорски преци стигли из ове области у Црну Гору и у новој постојбини дали имена својих старих насеља, планина, река и језера. Проф. Реља Новаковић је претпоставио блиску сродност средњовековних становника Црне Горе и Полабља, али само на основу обостране припадности српском народу. Сам наслов Новаковићеве књиге (Одакле су дошли Срби на Балканско полуострво), на коју се позивају писци "Пошјетника", показује да је посвећена прошлост српског народа. Ове чињенице су, изгледа, били свесни споменути писци, па је један од њих пожурио да у поглављу: "Одакле су дошли преци Црногораца" делимично оспори проф. Новаковића, не признајући му да је у своме делу писао о Србима:

"Овде, наравно, морамо истаћи да прије досељавања на Балкан није било формираних словенских народа, као што није постојала ни већ формирана будућа јужнословенска заједница, јер је Балкан насељен са различитих праваца из словенске прадомовине."

Илири ни(су) Срби

Овим се жели рећи, то је очигледно, да су словенски досељеници који су формирали српску нацију, пореклом из различитих крајева, а да су они који су формирали црногорску нацију стигли само из једног подручја - данашње територије Савезне Републике Немачке. (Својевремено, у Другом светском рату, представници Хрвата и наших муслимана убеђивали су Хитлера да су им преци Готи - они народи за које се сматра да су и немачки преци. А после Другог рата, као одговор Павелићевим Хрватима певала се позната песма: "Ми прастари сви смо, ми Готи нисмо, Словенства смо древнога чест. Ко друкчије каже, клевеће и лаже...") Ауторима "Пошјетника" је толико стало да су им преци (а несрби) дошли из Немачке да неколико пута наводе да су (ти средњовековни преци у Немачкој) одлучили да пронађу обалу топлог мора и да се тамо преселе. Успут, они подсећају да се Јужни Словени, у то време, "само крајње условно могу помињати као народи: Срби, Словенци, Хрвати или Црногорци". Ова напомена је била потребна да би се, колико-толико, обезвредила чињеница да се у сачуваним документима средњег века, ипак, претежно спомињу Срби, без обзира да ли је реч о онима у Полабљу (Немачкој) или на Балканском полуострву, Карпатима и Малој Азији.

Српско говорно подручје, према немачким изворима, из 1850. године: Новокомпоновани црногорски "аријевци", слични Павелићевим "расним Хрватима" доказују порекло "црногорског језика" (бар неких речи и топонима) од немачког, а не знају да су словенски језици старији од западноевропских, који су настали мешањем локалног говора са исквареним латинским.

Опасност по промовисање црногорске нације лежи и у све бројнијим истраживачким радовима о Илирима. Нису само наши историчари износили претпоставке да су Илири, у ствари, Срби - староседеоци Балкана и да није било никаквог досељавања Словена у VI и VII столећу после Христа. Зато писци "Пошјетника" само бележе да Илири нису Срби. Не покушавају да оповргну наводе у сачуваним документима и закључке неких историчара да је у питању само један балкански народ са два имена. Они се ослањају на званичну историју у Европи, за коју су многи Европљани рекли да је писана из побуда сличних онима у књизи о црногорској анцији. (Друго је питање што се у званичним историјама европских држава такве примедбе игноришу, као и велики број докумената који поткрепљују њихову оправданост).

Писце "Пошјетника" чека таква историјска документација. У њима је много података о томе да је данашња Црна Гора била једна од централних српских области пре него што су се Срби, званично, доселили на Балкан у VI и VII столећу.

Професор историје на Сорбони Франсис Конт (1944) написаће у својој књизи: "Словени", (Београд, "Филип Вишњић", 1989) да су Словени господарили целим Пелопонезом (сем неколико приморских градова) од 585. до 807. године, а делом овог полуострва још око 150 година.

Љиг у Шкотској

Проф. Реља Новаковић ће разочарати писце "Пошјетника", кад сазнају да је у његовим књигама: "Непознати Црњански" и "Карпатски и ликијски Срби" побројано много дела британских и ирских научника, с почетка нашег столећа, у којима се Илири сматрају Србима. Међу њима су Гордон Чајлд, проф. Ј.Б.С. Холдејн, проф. Стјуарт Пигот, проф. Мак Алистер и други. Проф. Реља Новаковић је, наводећи речи из њихових дела (за које су ови научници тврдили да су келтске), омогућио сваком читаоцу "Непознатог Црњанског" да закључи да су неке од њих управо из српског језика. Као "Љиг", јер имамо и насеље с таквим именом у Србији и изведену реч - "љигаво". Интересантно је да проф. Новаковић прихвата да је град у Шкотској, у римско доба, имао име Брабоњакум (на енглеском Тороваца) и да је оно потекло из келтског језика. Међутим, свакако је у питању српска реч "брабоњак - овчији". Ова запажања обичног читаоца говоре о томе да су, поред узгредних двоумљења о пореклу Келта, наведени британски и ирски научници у праву кад Илире сматрају Србима и веома сродним становницима предримске Британије и Ирске.

О Србима, као Илирима, проф. Реља Новаковић сведочи на основу једног докторског рада из Беча из 1821. године. У њему се наводи да су Илири Срби и да су се они (некад давно) селили са Балкана до севера Европе и онда се враћали.

Интересантни су подаци о Србима на Карпатима и на обалама Дунава, почетком IV столећа у књигама проф. Новаковића. То је време старије за 300 година од времена кад су се Срби (према тумачењу званичне историје) доселили у ове пределе. Проф. Новаковић описује међусобно ратовање два римска цара - Константина Великог и савладара му Ликинија. У средњовековним изворима је више података да је Ликиније био Србин и да је од карпатских Срба добио војну помоћ. Место рођења цара Ликинија је у документима различито обележено: Далмација, Дукља и Дакија јужно од Дунава. Сасвим је вероватно да ту нема никакве непрецизности, него је могуће да се мисли на исту област, а да је називана тројако. Као што се, данас, именима: Шумадија, Метохија, Космет, Војводина означавају делови Србије, а да се то не мора посебно наглашавати.


Да ли су Кучи пореклом из Авганистана

Проф. Новаковић излаже и податке о епископу Никети из истог столећа. Овај хришћански веродостојник је из Ремизијане (Беле Паланке) ширио хришћанство "међу примитивним Србима". Ако се у IV столећу помињу Срби на Балкану, онда немају право писци "Пошјетника" да српско име за народ није било познато од VI до IX столећа, кад су се, наводно, спремали и доселили несрпски преци Црногораца из Полабља у Црну Гору. Њима на жалост, види се да је проф. Новаковић веома неугодан сведок за оно што они траже - да није било српског имена на подручјима куд су се кретала и где су се настањивала племена од којих су потекли несрпски Црногорци. Да бисмо се у то уверили, треба прочитати делове наведених књига проф. Новаковића.

У њима он, заиста, наводи да су се нека племена досељавала на Балкан из Полабља - у време како то наводе и писци "Пошјетника". Међутим, проф. Реља Новаковић каже да су се ти досељеници, на изненађење Срба на Балкану, такође представљали као Срби.

Погрешно читање историје

"Регио Сурби" крај Ерфурта, на мапи потписаној као "карта од Словена поседнутих предела средње и северне Немачке, у 9. веку": Хитлер је зауставио немачка истраживања о Лужичким Србима, кад се испоставило да би "виша раса" могла у себи имати много "ниских словенских гена"

Пошто проф. Новаковић налази Србе у IV столећу на Балкану и у данашњој Румунији, мора да се запитамо да ли је могуће да су на истом месту, и у исто време, живели и Илири, и Дачани, и Трачани, а да они нису били Срби. Да је то било могуће, онда би историјски извори забележили једне поред других, али то се не дешава. Спомињу се или Илири, Трачани, Дачани и Далматинци, или само Срби. Двоумљење може да се отклони читањем наведене књиге француског проф. Франсиса Конта ("Словени"), јер налази на Балкану - јужно од Дунава - у VI столећу само Србе (Словене):

Аутори "Пошјетника" су се ухватили за топониме у Полабљу, које је објавио проф. Реља Новаковић у књизи: "Одакле су дошли Срби на Балканско полуострво" и пошто су нашли да има истоветних географских имена и у Црној Гори, изабрали су ово подручје у данашњој Немачкој за постојбину својих предака. Но, ови топоми су неуверљива подлога за тезу о црногорској нацији, с коренима на немачком подручју, јер проф. Новаковић проналази истоветне топониме и у Румунији, и Британији, и у Француској, и у Италији, и Малој Азији, и на Кавказу, и у Сирији, и у Ираку, и у Индији, па и у Авганистану. А у Авганистану живи и племе Куча (Енглези га - због несавршености свога писма - зову "Качи"), па би само овај податак требало да мотивише заговорнике несрпског порекла црногорске нације да, уместо Немачке, изаберу Авганистан - као постојбину својих предака. (Иначе, слично су поступили и хрватски интелектуалци - трагајући за својим коренима у Ирану, само зато да би побегли од чињенице да су својом већином, на разне начине, преобраћени Срби).

Подилажење туђину

У "Пошјетнику" је настављена и игра језиком, али не тако упорно као код Кулишића, раније. Али, аутори су пре показали своју инфериорност у односу на Немце - којима и у овом делу подилазе - него што су нас уверили да им преци из старог краја доносе у Црну Гору и оне топониме који су потекли из немачког језика. Они тврде да је старије име Никшића (Оногошт) потекло од немачког појма за госта (Гаст), не досетивши се да је Европа била пуна храмова посвећених словенском богу Радгосту пре него што су Немци крочили на њено тло - и то као завојевачи. Повлађивање "културном Западу" следи и у навођењу да су, од немачке речи "Струмпф", црногорски преци творили своје речи: Трст, прст, крст, прт, срп, стрп! Забога, оваква тврдња је ван сваке логике, из два разлога:

"Лимес Сорабицус", српска граница, од Магденбурга до Регензбурга (9. век)

1. Немци и други Западњаци тешко изговарају речи у којма се "р" појављује као самогласник и

2. западноевропски језици су настали тек после римске окупације, кад су поробљеном становништву наметнути дијалекти вулгарног латинског језика - оног језика којим су се служили државни чиновници, официри и војници нелатини - то пише у свакој енциклопедији под одредницама "Језик".

Тако су западноевропски језици, поред тога што су наметнути силом, млађи од словенских, па није могуће да је немачки језик могао утицати на обликовање најосновнијих речи српског језика - речи које су биле коришћене миленијумима пре Римске Империје.

Своју инфериорност према другим нацијама, поборници несрпског порекла Црногораца показали су и издавањем "Пошјетника о Црној Гори и Црногорству", јер су се одрекли ћирилице и штампали га на латиници, с упадлјивом употребом речи које нису уобичајене у српском књижевном језику (слично пракси у Хрватској), али и с новим словом, које сам разумео као два гласа (шј), а означавају га латиничним "С" - са једном цртицом изнад.

Полабље - српска земља

Према ауторима "Пошјетника", Полабље не би могло да буде постојбина предака Црногораца - уколико они остају при тврдњи да ти преци нису били Срби (и ако дозволимо да је било неког пресељења становништва из овог подручја у Црну Гору). Ови крајеви су, пре доласка Немаца, били насељени Србима. То нам потврђује проф. Реља Новаковић, али да се не задржавамо само на радовима овог нашег историчара, јер аутори "Пошјетника" неће да поверују ни њему, без обзира што су га, претходно, изабрали за свога сведока. Они ће више поверења поклонити историчарима са Запада, па ћемо их упознати с текстовима немачких историчара о Полабљу и становништву у њему у средњем веку.

Немачки научници, сходно својој пословичној педантности, изучавали су историју српског народа између Одре и Лабе све до краја XIX столећа. Али, тада су немачке државне вође одлучиле да створе немачко царство на рачун суседних народа и Германе су прогласили припадницима више расе. С обзиром да су знали колико српске крви тече венама људи "више расе", забранили су даље истраживање српске историје, а претходна изучавања више нису публикована. Није било могуће да Немци признају да воде порекло и од Срба, које су сматрали нижим бићима, и да признају да су централне немачке земље делови српске постојбине.


Нови историчари Црногораца јадикују да су Зећани били вазали Србима Стевана Немање, а не објашњавају како овај владар може бити Србин, ако је и сам Зећанин - рођен у Рибници (данас Подгорица)

На срећу, неки текстови старих историјских радова о Србима штампани су у бившој Демократској Републици Немачкој и то на немачком и српском (лужичком) језику. У једној од тих књига ("Кроз столећа" - "През летстотки", аутор: Петар Кунца - штампана у Будишину, 1979. године), на страни 35. је подручје између Лабе и Одре означено именом: "Сербја" и објашњени су правци немачких освајања ове српске државе; у времену од 1050. до 1300. године (копија стране у прилогу). У књизи на немачком језику: "Зур сорбисцхен Гесцхицхте", исто подручје је обележено као "Српска област", насељена племенима: Обордити, Љутићи, Моричани, Древљани, Гламочани, Лужичани и други (приказ у прилогу).

Наравно, Немци ће, ради остваривања империјалних циљева, ову земљу - како је то наведено и у "Пошјетнику" - да називају, у овом столећу: "Земљом Словена", да би се преосталим малобројним Србима у немачкој (формално) одузело право да баштине земљу предака. Јер, "Словени" су уопштено име за многобројне народе - и оне чији корени не потичу из Полабља, па се Срби трпају с њима у исти кош.

Зле намере

Ако благонаклоно поступимо према писцима "Пошјетника", јер су, због недостатка информација, закључили да је Полабље припадало неким другим народима, а не Србима, заблудама се не би могле назвати њихове друге тврдње - за које су имали довољно историј-ских података. Тако, наводе да су њихови преци са стаништима у Црној Гори (Дукљани, па Зећани) били несрби, као и старији преци у Немачкој. Јадикују да су Зећани били вазали Србина Стевана Немање, а не објашњавају како овај владар може бити Србин, ако је и сам Зећанин - рођен у Рибници - данас Подгорица, а Зећани (по "Пошјетнику") нису Срби. Зетско-српским односима додају и то да су од 1360. године, Зећани морали да се боре "како противу Срба, тако исто и свијех осталијех непријатеља". Очигледно, Немања за њих није припадао прецима Црногораца, као што то право не дозвољавају ни кнезу Лазару Хребељановићу, рођеном у Грбљу. Они деле српске владаре и племиће на Србе и несрбе, рачунајући да су деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, Никола Алтомановић и Твртко Котроманић Срби и да су се зато тукли, за поседе, са зетским (црногорским) династијама: Балшићима и Црнојевићима. Не објашњавају ко је Србин, а ко несрбин у борбама између кнеза Лазара и Николе Алтомановића, јер су се и они, међусобно, тукли за поседе.


Зашто аутори "Пошјетника" не говоре ништа о пореклу породице Петровић, која је у Црну Гору стигла из српске Босне, али кажу да краљ Никола није био Србин.

За писце "Пошјетника" нема српских владара пре Стевана Немање, па и поред тога што везантијски цар Порфирогенит VII износи податке о Србији у десетом столећу. За њих су сви тадашњи владари несрби. Овде поборници црногорске нације морају да се "погурају" са хрватским повјесничарима, јер и они многе од српских владара (па и Немањиће) убрајају у хрватске.

Интересантно је како проф. др Војислав П. Никчевић објашњава зашто је краљ Никола Петровић опевавао српство и зашто се представљао Србином. Не говори ништа о пореклу породице Петровић, која је у Црну Гору стигла из српске Босне (околина Травника), али каже да краљ Никола није био Србин и да је његово српство било производ сопствене освајачке политике "у односу на Србе и Србију". Ова максима се толико одомаћила код поборника црногорске нације, да је они користе као непорецив одговор на изливе оноликог српског патриотизма у делима Његоша и краља Николе. Нема шта, проф. Никчевић сврстава Његоша и краља Николу, раме уз раме, с Турцима, с тим што они још подмуклије од Турака присвајају српске земље и на њима српско становништво асимилују у Црногорце - подразумева се, оне који ни случајно не могу бити Срби.

Моравска, Чешка, Пољска и Србија, као Великоморавске земље у 9. веку: Где ће сад црногорски "научници", творци сепаратистичких теорија о "посебности" Црногораца, потражити "колевку својих предака", кад су се у недавно пронађеној, немачкој, угнездили Срби?

У "Пошјетнику" преовлађује закључак да су се Црногорци (несрби) борили за своју државу, после турског освајања Балкана, а да тако нешто не може да се припише и Србима. Његови аутори, види се, пишу овако из зле намере, јер да није тако, не би могли да пређу преко столетних битака Срба у свим покрајинама за своје ослобођење и стварње својих држава. Срби су у Војводини покушали да оснују своју државу још 1521. године и тад су били изабрали за вођу цара Јована Ненада Црног. У рат против Срба кренули су и Турци и Мађари. Јер, Војводина је била подручје на којем тадашње велике силе нису могле трпети ни онолико српске државности колико је могло бити одбрањено у периферним гудурама Црне Горе.

Страх од Срба

У исто време, војска Барање (у оквиру Мађарске) била је састављена само од Срба (а Барања је захватала много веће подручје него данас) и она се супротставила Турцима под вођством Стевана Штиљановића. Срби Далмације, уз помоћ пребега из Црне Горе, Херцеговине, Босне и Лике, борили су се против Турака у млетачкој војсци у Кандијском рату. од 1645. до 1669, имајући своју војну и локалну цивилну организацију у Далмацији. Од 1683. године (кад је била турска опсада Беча), Срби су, против 100 000 турских војника, извојевали бројне победе, мада је Млетачка Република помагала Турцима да угуше ову српску буну. На њеном челу био је Илија Јанковић, а његов слабији брат Стојан Јанковић је покушао (по наговору Венеције) да смири устанике. Но, они су сами ослободили данашњу Далмацију, сем утврђења у Книну, Сињу и Имотском. Наравно, каснијом одлуком великих сила Срби су развлашћени а Далмација предата Венецији.

Срби Барање су ратовали против мађарске власти од 1703. до 1711, а Мађарима су Аустријанци ишли на руку, све док Мађари нису очистили Барању од Срба, где су они, до 1711. године, били једини становници - око 80% православни и 20% католици. Тамо су имали своје цркве и 4 манастира, са административним центром у Стоном Београду на Блатном језеру. Почетком осамнаестог столећа, Срби Далмације су подигли буну против млетачке власти, под вођством Петра Јагодића Куриyе, а Срби су сличне буне дизали против Аустрије у Славонији, Кордуну и Банији.


Професор др Војислав П. Никчевић сврстава Његоша и краља Николу, раме уз раме са Турцима, јер су имали истоветну освајачку политику "у односу на Србе и Србију", с тим што су они још подмуклије од Турака присвајали српске земље и на њима српско становништво асимиловали у Црногорце - а подразумева се, у оне који ни случајно не могу бити Срби.

Српска организација у Војној Крајини у Аустрији имала је државне атрибуте и то од 1630. године до краја прошлог столећа. Коначно, пре устанака у Србији, Херцеговини и Босни, највећа епопеја српског оружја била је крајем седамнаестог столећа, кад су Срби изнели највећи терет хиршћанско-турског рата, ослободивши српске земље од Прилепа до Мађарске и од Јадрана до Вараждина. Међутим, Аустрија и друге европске земље нису могле поднети формирање српске (словенске) државе на толикој територији, па су њену већину препустили Турцима, а делове припојили себи. Да би се ово остварило, Аустрија је претходно утамничила српског вођу грофа Ђорђа Бранковића, а српске организације расформирала.

Види се да су Стојан Јанковић, Илија Смиљанић, Змај Огњени Вуче, Лука Вукаловић, Стојан Ковачевић, Голуб Бабић и други били исто тако добри јунаци као и Марко Миљанов, Пеко Павловић и Никац од Ровина, али су ови први ратовали тамо где, по геополитичким плановима великих европских сила, није било дозвољено заметање ни најмање српске државе.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“