СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 6ЈУН 1998.
SRPSKO NASLEDJE

КОСОВО НЕКАД И САД:
Прилози за етничку историју Космета
Петком муслимани, недељом католици, за славу православци

ЉАРАМАНИ ВЕРА ШАРЕНА

Пише:
Радован
Томашевић
Албанци се нису лако одлучивали да приме турску веру. И католички Малисори, и православни Химариоти, пуна два века, готово стално у устанку, опирали су се исламизацији. Затворени у својим планинама, под тешким теретом сиромаштва и глади, најзад су се одлучили да јавно приме ислам, а тајно задрже веру својих предака! Петком су одлазили у џамије, а недељом су вадили из сандука крстове и, заједно са укућанима, молили Оченаш. И наставили су да славе славу. Народ их је, с презиром, назвао љараманима, шареним. Премда је папа забранио свештеницима да их исповедају и причешћују, локални католички клер често је кршио ту забрану, сматрајући да она штети мисионарењу и враћању тог "католичког отпада" у "латинску веру". У току 18. века љарамани су преплавили Метохију, Биначку Мораву, и Скопску Црну Гору

Немци за Косово-поље имају од давних времена своје име Амзелфелд (Амселфелд), што је дословни превод српског назива Косово поље, насталог по црној птици косу (немачки - амсел). Тако га каткад и обележавају на географским картама.

Чудесни кип тзв. Летничке госпе (Мајке Божје Црнагорске): Ходочашћа у Летницу заједно предузимају Шиптари-католици, али и љарамани (Шиптари, тајни католици), који обично одговарају "да су дошли само да гледају". Манастир Летница подигнут је на месту некадашње дубровачке трговачке колоније. Муслиманке су, пред овим кипом, скидале зарове

За разлику од Немаца, Албанци ни до данас нису створили своје име за ову стару српску област, нити су се потрудили да назив Косова поља преведу на свој језик. Па ипак, они траже да им се српски Космет данас, под тим истим, непромењеним именом, мада делимично очишћено од Срба, преда у трајно власништво.

Туристичка дипломатија је, крајем прошлог века, лансирала крилатицу о вишевековном заједничком животу, у миру и слози, Срба и Албанаца, односно хришћана и муслимана, на Космету, не улазећи у детаље како су тај мир и та слога конкретно изгледали, о чему је у"Српском наслеђу" писано у прошлом броју. Истом том циничном флоскулом користили су се и Титови сатрапи Фадиљ Хоyа, Синан Хасани и други, који су непрестано говорили о "братству, јединству и заједништву", а на делу спроводили политику националне и верске сегрегације, претварајући српски народ на Космету у сиротињу и грађане другог реда.

А данас, тим питањем активне мирољубиве коегзистенције Срба и Албанаца на Космету бави се католичка братовштина "Санто Еуђидио", чијим је трудом и посредовањем и склопљен споразум Милошевић - Ругова о успостављању сепаратне албанске просвете на Космету, изван контроле српске државе, али о њеном трошку.

О светом Егидију, епониму наведене братовштине, у православним синаксарима пише кратко да је живео у 7. или 8. веку, а да га западни хришћани поштују као "патрона плодности у браку".

И тако, испада да један хришћански светац, кога и Срби поштују, постаје заштитник шиптарске исламске експанзије и покровитељ једног својеврсног џихада. А да су шиптарску изузетну брачну плодност исламски фанатици претворили у национални програм и инструмент политичке борбе, то хоџе на Космету одавно више не крију.

Разлике између Шиптара-католика и Шиптара-муслимана

Код Црногораца постоји изрека: "Дочека ме ка' Арбанас!" Што значи - пуног срца, али празних руку, пошто је пуки сиромах. То се односило на Албанце католике, Малисоре, који су, изоловани у својим горама, током прошлог века заиста били пука сиротиња, али још чувајући традиционалну честитост, гостољубље и потребу за присним људским разговором и срдачним другарством. И о том сиромаштву, и о тој честитости сведоче многи примери чојства и јунашва, које је забележио наш самоуки књижевник, кучки војвода Марко Миљанов Поповић. Штавише, војвода је посведочио и то да је Малисорима њихово сиромаштво било најстрашније баш зато што често нису имали чиме да угосте пријатеље и намернике.


Кад Албанија буде масовно исламизована, нови потурчењаци желеће да буду већи Турци од Турака, у чему ће им сметати једна ситница: нису знали турски. Зато су и себе назвали "Схљиптари". То ће рећи "Турци који говоре схљип" (кратко и јасно, тј. разумљиво). Име шиптарског народа и нови национални идентитет Арбанаса, градили су се на оваквој лингвистичкој комбинаторици.


Наш извор наводи пример како је скадарски везир Бушатлија осудио на смрт неког Албанца католика, Хота, па га на губилишту, док џелат већ држи исукану сабљу, цинично пита да ли је икада у животу био на већој муци. А овај му сасвим прибрано, хладне главе, али са старом бољком на срцу, одговара:

"Јесам два пута, када су ми били дошли гости, а ја нисам имао хлеба да им дам, него су ми коначили без вечере!"

То му је било страшније од смрти, пред којом је стајао и која ће га већ следећег тренутка покосити.

Али, што се тиче Албанаца муслимана, потурчењака, Шиптара, њихови појмови о гостопримству стоје нешто друкчије. Уосталом, као и много шта друго.

Поједине хришћанске врлине и обичаји православних и католичких Албанаца, међу потурчењацима су временом губили свој првобитни смисао, извитоперавали се, а каткада се претварали и у своју супротност. Тако је крвна освета, међу хри-шћанима, имала узвишен смисао, не само као кажњавање криваца него и као испуњавање Божје пра-вде, па се компликованим ритуалима покушавала дознати Божја воља, то јест, да ли крвну освету уопште треба извршавати или не. Међу муслима-нима, пак, тај обичај се претворио у сурову одмазду, с циљем да се демонстрира сила и надмоћ, при чему би најчешће казна заобилазила кривце, а погађала невине, али знамените, угледне људе, да би губици кажњених били што тежи и што болнији.

Јуначке песме о неделима и подлостима

Слично је и са албанским јунаштвом. Код хришћана је оно увек било повезано са правдом, истином и човечношћу, а јуначка смрт била је равна победи, или чак понекад стајала и изнад ње. Код муслимана, међутим, степен јунаштва по правилу мерен је исходом - победом или поразом. А да ли се до победе дошло витешким начином или лукавством и марифетлуком, томе није поклањана нека нарочита пажња, јер циљ оправдава средства.

Жупа Летница, на Скопској Црној Гори, познато миријанско светилиште католика са Космета: Мање је позната чињеница да је у српској сеоби под Арсенијем Чарнојевићем, учествовало доста Шиптара-католика и љарамана на челу са надбискупом Михајлом Сумом, који је из Скопља побегао, настанивши се у Осијеку

И док су јуначке песме Албанаца хришћана опевале њихова јуначка дела, борбе за слободу и отпоре турскоме насиљу, зулуму код Албанаца муслимана су често управо ти зулуми у песмама појединих шиптарских качака и дурдеyија појавили су се и професионални певачи, ласкавци, који су за малу плату, или чак само за напојницу, злодела својих господара китили венцима лажне славе и витештва. Таква изопачења и самог смисла јуначке народне поезије и њене социјалне улоге нису могла проћи без народног отпора, па се међу Шиптарима временом развила нека врста сатиричне песме, ругалице, којом су они жигосали и исмејавали кукавичлук, нејуначко држање и поразе својих агалара, војних старешина - барјактара и буљукбаша.

Наш војвода Марко Миљанов сведочи да су албанским насилницима, армијама, те песме биле страшније и од саме смрти, јер љага није падала само на њих него и на њихове потомке.

У таквом духовном и моралном миљеу, у тако изопаченом вредносном систему, амбициозни албански главари и официри, болесно частољубиви, постајали су још лукавији, још подлији и суровији, те служећи се свим средствима, па и "поезијом" својих корумпираних песника - певача, кангатара, ласкаваца, успели да у свом народу успостве неку врсту усмерене и контролисане анархије. Свему томе су, наравно, кумовале и турске власти.

Шиптарска лажна част и "зле фантазије"

Писцу знаменитог списа "Живот и обичаји Арбанаса", Марку Миљанову, замерано је каткад да је некритички уздигао Албанце до небеса, мада се мора признати да је он и њихове мане, и њихов анархични менталитет, приказао у пуном светлу, посвећујући албанској "лажној части" чак два поглавља. Ова њихова "зла фантазија", како је назива, постала је безмало национални идеал Албаније - убијати људе! Не из освете, због некакве кривице, или из користољубља, него "пер љејф е пер фаљен", ради задовољства и ради образа, односно, ради стицања славе, имена и престижа. И то не било каквог човека него најбољег, најлепшег, најотменијег... Ко је таквога убио, за њега се рекло да је своју пушку "омрсио и угостио", а ко је убио незнатног човека, каквоме се ни на чему не може позавидети, тај је пушку "опоганио". Та сорта Албанаца, каже војвода, кад угледа младог, лепог, лепо одевеног човека, одмах пада у своју погану страст:

"Гле лепога момка. Како би лепо било потро-шити на њега метак, да се оном лепом крвљу оне лепе хаљине попрскају!"

Тако, на сличан начин, и шиптарско гостопримство се временом изопачило и дегенерисало. Додуше, и данас се међу њима пружена и примљена част сматра за највећу светињу. Понудити госта или чак и случајног саговорника цигаретом, за њих није мала ствар. Отуда и оне сцене када Шиптар узима понуђену цигарету, па је ставља за уво, пошто је непушач, клања се и захваљује: "Тако ми Бога, не пијем дуван, аљи ћаст морам да узмим!"

Некада су нас на Космету вршњаци, албански младићи, убеђивали да је довољно од некога припалити цигарету, па постати његов дужник до краја живота. Толико, наводно, учињена доброта, макар и тако ништавна, обавезује човека. У међусобним односима самих Албанаца, та правила можда и имају неку вредност, али у комуникацији са Србима све то постаје само обмана и јевтина пропаганда. Уопште, Албанци у свему имају два аршина, један за интерну употребу, други за спољни свет. Само, они странце умеју да градирају, тачно процењујући кога треба да се плаше и клоне, ко им може бити од користи, а коме ће се лако и спретно наметнути. Ако су некада Србе волели и ценили, сада су према њима изгубили свако поштовање, пошто су се безброј пута уверили у њихову бескрајну наивност и безазленост, те способност да увек изнова наседају на исти трик.

Шта су Доситеју рекли покојни Хормовити

Како је, дакле, и када настала та страшна промена ако већ готово сви знаци указују да између Албанаца и Срба првобитно није било никакве дистанце, нити антагонизма? Штавише, свест о заједничком пореклу, о истом корену два народа, дуго се одржавала управо међу Албанцима. Најлепше сведочанство о томе оставио је наш Доситеј Обрадовић, који се на повратку из Свете горе, 1768. године, задржао на Крфу, па ту прихватио гостољубиве позиве Албанаца Хормовита, те у њиховом градићу Хормову остао читаву годину дана. Тамо је научио њихов језик, обновио њихов запустели манастир, отворио школу и био учитељ њиховој деци.

Недалеко од Хормова - записао је Доситеј - наводе се нека прекрасна поља, која Албанези не зову другојачије него Лепажита. Питам и(х) ја, шта то значи? "Не знамо", кажу ми, "то је име поља." А кад им ја то изјасни(х), казујући им да је серпска реч, "Море калуђеру", одговорише ми, "не чуди се ти томе: ми смо са Сербљи један род и племе у старо време били."

Да ли је, заиста, таква традиција могла имати неки реалан историјски основ, или је све то била само пуста легенда и, можда, жеља за ширим везама усамљених, несрећних Доситејевих Хормовита, које ће само неколико година касније, као непокорне хришћане, у крви и огњу, збрисати са лица земље њихов сународник, Албанац муслиман, силни Али-паша Тепелена, јањински тиранин?

Наука се одвише бавила питањем далеког порекла Албанаца - да ли потичу од Илира, или од Трачана, или од неког другог народа или племена античког и праисторијског света - и у томе се дошло до трагикомичних неспоразума и сукоба који ни данас не престају. А све то време, врло је мало пажње поклањано у науци иначе неспорној чињеници да се генеза албанског народа одиграла унутар средњовековне српске државе, у склопу сложених политичких, социјалних, културних и етничких промена и процеса који су се у тој држави дешавали.

"Ми смо са Сербљи један род у старо време били"

Етичка историја садашњих српских земаља и земаља које су у оно време и током историје означаване као српске, у првим вековима после досељења на Балкан, позната нам је само у општим цртама, без много детаља. Од средине 10. века, међутим, слика српског средњовековног друштва лагано постаје све јаснија, да би се током 12. века, у доба настанка државе Немањића, када и почиње права историја српског народа, открила у пуном светлу, са свим појединостима и нијансама.

Некадашњи бискуп Иван Гнидовец, на путу из своје скопске дијецезе, на ходочашће Летничкој Госпи: Љарамани су децу доносили на крштење католичком свештенику, најчешће су се и венчавали по католичком обреду, али их је сахрањивао хоџа

Први слој био је владајући. То је била српска властела, коју су свакако чинили потомци оних ратничких дружина, које су крчиле путеве словенским сеобама на југ. Да ли је међу њима било несловенског елемента - туркменских Хуна и Авара, германских Гота, Гепида и Лангобарда, келтских Волка и Боја и семитских Алана, Роксолана и Јазига - који су сви протутњали преко наших простора током такозване велике сеобе народа, до сада није специјално истраживано. У сваком случају, та је властела говорила словенским језиком и припадала једном европоидном антрополошком типу високих и претежно плавокосих и плавооких људи. Они су били носиоци српског имена и на основу њихове власти одређиван је српски карактер земаља и популација којима су владали. Пре дефинитивног досељења на Балкан, оставили су бројне трагове о свом постојању и кретању широм северне Европе, преко целе Пољске и Немачке, све до Елбе и Зале.

По култури Власи, по језику Арбанаси

Други слој су чинили такозвани себри, или меропси, потчињено становништво изразито земљорадничке културе и несумњивог словенског порекла, јер је иста таква социјално-етничка категорија људи, под истим именом себри, или под именом смерди (у Русији) позната широм словенског света. Живели су у селима, у породичним домаћинствима, каткада великим, задружним, на својој земљи, чији су били законити баштиници. Према властелину, чијој су територији припадала њихова села, имали су радну обавезу, одређен број дана у години.

Обавеза им није била одвише тешка и њихов социјални и економски положај био је знатно повољнији од положаја сличних категорија становништва у Западној Европи. Међутим, увећавањем својих породица и деобом баштина они су брзо сиромашили, па их је властела пресеља-вала на своје нове поседе, добијене од владара или освојене у ратовима. Тако су они били основни узрок експанзивној политици средњовековне српске државе и најчешћи повод ратовима и борбама за територијална проширења.

Трећи социјално-етнички слој чинили су Власи, планински сточари, полуномади, са великим стадима оваца, коза, коња и говеда. Насеља су им била у нижим планинским зонама, где су проводили зиму, док су у летњем периоду напасали стада по високим планинским суватима, боравећи у привременим колибама, такозваним бачијама или становима. Живели су у родовским заједницама, које су имале свог старешину, кнеза или челника, по коме су се најчешће и звали. На пример, Власи Шарбановци, ако се старешина катуна, влашког насеља, звао Шарбан, Власи Шишатовци, ако се звао Шишат, Барбатовци по Барбату, Дракуловци по Дракулу, итд. Њихове феудалне обавезе биле су регулисане такозваним влашким правом ("закон Влахом" наших правних споменика), и то у натури (одређена количина сира, меса, коже и вуне) и у радној обавези (каравански транспорт). Душанов законик прописује забрану "Да се Србин не жени у Власјех", како би се спречио масован прелазак људи из категорије себара у категорију Влаха, јер се сматрало да је живот Влаха лакши, а њихов социјални положај повољнији.

Цинцари, кључ за откривање порекла Шиптара

Иако су у доба Немањића, у српским земљама, готово посвуда већ говорили словенски, Власи су очигледно били источнороманског, то јест румунског етничког порекла. На Балкану су се, међутим, одржале и до данас групе несловенизованих Влаха, нарочито у средњој и јужној Албанији, а у Грчкој широм Македоније, Епира и Тесалије, све до Атике. То су познати Цинцари, или Аромуни, како сами себе зову, а који и после најмање хиљаду година одвојеног живота још говоре језиком који лингвисти сматрају дијалектом румунског.

Питање порекла Цинцара, и Румуна, и уопште Влаха, наука још није на задовољавајући начин решила. А док то не учини, остаће нејасно и порекло Албанаца. Јер, у социјалном и културном погледу, Албанци су исто што и Власи, само су етнички различити, пошто говоре другим језиком.

Они су такође сточари полуномади, са својим катунима, бачијама и становима, са истом социјалном родовском организацијом; положај у друштву и држави регулисан им је истим влашким правом, својој властели такође дају прописану количину сира, меса, коже и вуне. Али, за разлику од Влаха, они имају сопствену властелу, која говори њиховим, албанским језиком. Та околност, по нашем мишљењу, била је пресудна што се Албанци нису словенизовали и, као Власи, стопили са словенским Србима, него су се издвојили из социјално-етничке структуре српског друштва и постали посебан народ.

Тајни католици, презрени верски отпади

Све до 11. века у историјским изворима нема ни помена о Албанцима. А тада, један од првих, односи се на 1081. годину, када су Нормани из јужне Италије опсели и заузели Драч. Тада је, каже песникиња Ана Комнина, ћерка цара Алексија I, византијском Драчу притекао у помоћ, мада узалуд, дукљански краљевић Константин Бодин са одредом својих Срба и Албанаца.

Песникиња је, заправо, Албанце назвала Арванитима, што је и данас грчки назив за овај народ. Касније ће од тог облика Турци начинити свој назив Арнаути, који ће и нама постати добро познат. Сами они, пак, називали су себе Арбанасима (у северном дијалекту савременог албанског језика Арбанасх, у јужном Арбересх). Средњовековни Срби звали су их, с метатезом, Рабанасима, а њихова земља им је била Рабан, уместо Арбан.

Савремени етоним Шиптар (Схљиптар) настаће тек седам-осам векова касније, под турском влашћу, када се Албанија буде масовно исламизовала. Нови, фришки потурчењаци желеће да постану већи Турци и од самих Турака, али ће их донекле у томе ометати околност да нису научили свој нови језик, те да им је турски неразумљив. Онда ће се досетити, па себе прогласити за Турке који говоре схљип, то јест разумљиво, односно кратко и јасно, како каже велики албанско-српски речник приштинског Албанолошког института.

Можда смо ствар мало искарикирали, али, у основи, нови албански идентитет и ново име тог народа јесу настали кроз једну овакву лингвистичку комбинацију и на оваквој семантичкој подлози.

Све до те промене, између Срба и Албанаца није било проблема. Све дотле су они били своји. О томе сведоче не само историјске чињенице него чак и народне песме. Једна таква стара песма из лесковачког краја прича како су се сви свеци окупили, само нема светог Николе, а он, лађар, "отишао на бел Дунав да превезе три табора - први табор наша војска, други табор Арбанаси, трећи табор клети Турци". Превезао је и први и други табор, али је трећи потопио. Лесковачки певач још је Албанце осећао као своје, уколико под Арбанасима није подразумевао само Албанце хришћане.

Два века шиптарских борби да не приме ислам

Није лако мењати национални идентитет, рушити небеску грађевину која се стотинама или хиљадама година слагала и подешавала. То доноси страшне ломове у душама људи, отвара ране које се потом вековима не могу зацелити.

Не треба мислити да су се Албанци лако одлучили да приме турску веру. Прво су готово пуна два века крварили и тукли се, можда жешће и од Срба, непрестано у устанку, и католички Малисори на северу, и православни Химариоти на југу. Али, су на крају малаксали, остали затворени у својим планинама, голи и боси, без парчета хлеба госту за вечеру. Па падајући у малодушност и очајање пристали да приме ислам, само привидно, како су мислили. Да се јавно, у друштву, приказују као да су муслимани, док ће тајно, у срцу, остати католици. Петком су с Турцима и потурчењацима ишли у yамију, а недељом као случајно пролазили поред цркве, па тек увече, код куће, вадили из сандука крстове, те заједно с укућанима читали оченаш и певали вјерују. Та је појава током 17. века, у Албанији, попримила велике размере.

Свака породица је имала сакривен крст и понеку свету слику - писао је један католички прелат - и све су то вадили приликом празника, нарочито за време породичне славе, јер они имају породичну славу слично као православни, и то много поштују!

Више на столу, мање у души

Нису постигли оно што су желели. Истина, имали су нешто више хлеба, али су душе своје само огорчили и навукли на себе општи презир. Народ их је назвао љараманима, то јест шаренима, а на крају их је и црква одбацила и папа забранио свештеницима да их исповедају и причешћују. Чак и монсињор Алојз Турк, који је у наше време о њима писао, и то са саосећањем и топлином, није се могао уздржати а да их ипак не назове "верским отпадима". У току 18. века, љарамани су преплавили Метохију, а косовски део Скопске Црне Горе и Биначка Морава добили су назив Љараман.

За време своје каноничне визитације, 1760. године, надбискуп скопски Матија Масарек, Јањевац, открио је да у Пећи има много тих тајних католика. У цркви, после мисе, пришао му је један млади Албанац, наизглед муслиман, и замолио да га мироноше (кризма). Држећи се наредбе папе Бенедикта XIV, овај је то одбио, а дечак је на то само горко заплакао и удаљио се без речи. Касније је надбискуп ипак признао да таква поступања штете католичкој вери, јер тако осрамоћени и одбијени од учешћа у хришћанским тајнама, љарамани често постају фанатични муслимани, суровији и од самих Турака.

Многи су наговарали албанске тајне католике да се јавно врате својој вери. Они би, наравно, и сами то желели, само што није то баш лако извести. Неки, који су покушали нису добро прошли. Јер, ко је једном исповедио ислам и рекао "бисмилахи", томе више нема повратка - ако се предомисли, већ је самим тим, по шеријату, осуђен на смрт.

Да ли ту косовску драму могу да разумеју они који се тако наметљиво нуде да посредују у српско-албанским несрећама. Или се свему смеју, као људи који су изгубили веру у Бога. Док љараманима, који нису веру изгубили, али су се још давно пред Богом осрамотили, остаје да ћуте и чекају страшни суд.

Хоће ли се Арнаутлук полатинити

На месту средњовековне колоније дубровачких трговаца и рудара Саса на Скопској Црној Гори, данас се налази Летница, мала парохија Срба католика, са манастиром Пресвете Богородице Црнагорске, коју поштују и католици, и православци, и муслимани, и поготову околни љарамани, Албанци криптокристијани.

Када је давне 1843. године дошао ту за пароха отац Антун Мароевић, фрањевац, родом из Стариграда на Хвару, па од мештана Срба католика чуо да је сва околина настањена љараманима, Албанцима који тајно исповедају католичку веру, док се у свакодневном животу лажно представљају као муслимани. На такав поступак навела их је мука и невоља, њихова бедас и сиротиња, и нада да ће их Турци бар тако населити на плодној косовској земљи. Срце ватреног фратра букнуло је живим пламеном и он се сав посветио мисионарском раду међу љараманима.

За кратко време, убедио је више људи из села Стубле, Врнавокола, Терзије и Бинача да је верско претварање и двоверство недостојно честитих људи, те да се јавно огласе и почну нов частан живот. Са 17 домаћина из Сту-бле и Биначе отишао је у Гњилане код окружног кајмакама Малић-бега Ђинолија и саопштили му своју намеру. Овај их је у почетку пријатељски одвраћао да то не чине, а онда их је све похапсио и послао у Приштину злогласном Јашар-паши.


Док су јуначке песме Албанаца-хришћана опевале јуначка дела бораца против турског зулума, код Албанаца-муслимана развила су се два облика певања. Први је заснован на ласкању зулумћарима за малу плату и напојницу. Други је нека врста ругалице, сатиричног исмевања албанских главара. Док је код хришћанских певача јуначка смрт стајала често изнад победе а степен херојства мерио се праведношћу, истином, човечношћу и чашћу, код муслиманског певача једино је важан исход - победа по цену лукавства, покварености, кукавичлука, по принципу да циљ оправдава средства.


Од Гњилана до Приштине ишли су пешке, носећи на рукама и ногама окове тешке педесетак килограма, а Турци су их уз пут све време тукли. Пошто су у приштинској тамници мучени, отерани су у Скопље, где су им придружене њихове породице, од најмањег детета до болесних стараца. Одатле је, преко Солуна, ова процесија невољника спроведена право у Малу Азију. Пут је изгледао као и на почетку, све време су их тукли и злостављали, а неколико жена које су се у путу породиле, убили су на лицу места. Султану је ствар представљена као врло опасна. Ако се тим људима дозволи оно што траже, сва ће се Албанија покатоличити, говориле су муле.

У Солуну се летнички парох растао од своје несуђене пастве. Ту га је буквално отео од стражара француски конзул и сакрио га у свом конзулату. И не знајући шта друго са њим да чини, дипломата га је спаковао у велики сандук и као специјалну дипломатску пошиљку упутио у Цариград, где су га преузели француски мисионари лазаристи.

Чим се отац Мароевић осетио мало слободан, одмах се дао на посао и наставио борбу за своје Љарамане. Обилазио је посланства западноевропских држава, тражећи да велике силе интервенишу код Порте и заштите невољнике. Али, прилике за такву интервенцију нису биле нарочито повољне, а наш пастир рањених људских душа био је одвише ватрен, па му се десило да га Аустријанци, иначе самозвани заштитници балканских католика, испоруче Турцима, те да поново допадне тамнице.

Колико-толико повољније прилике настале су тек кроз коју годину и, коначно, султан је 1846. године, на интервенцију Француза, дозволио косовским љараманима, додуше, десеткованим, да се врате својим кућама, да у својим селима подигну цркве и започну частан живот као католици. Њихов ход по мукама описао је нови летнички парох, Јањевац дон Никола Мазарек, у својој латинској хроници под насловом "Виа цруцис мартyуриум цоссовиенсиум пароециа Церна Гора Сцопианси спатио 1843-1846".

Страховања турских мула показала су се неоправдана, није се вас Арнаутлук полатинио, како су говорили. Напротив, масе љарамана у Биначкој Морави остале су инертне, нису следиле мученички пример својих сународника из Стубле и Бинача. Остале су у свом љараманству све до данас. Понешто учине за њих пароси из Летнице, Бинача, Стубле и Врнавокола, посећују у Летници Богородицу Црнагорску ("Само гљедамо, тако ми Бога!"). У планинском селу Дунавцима, у "чисто муслиманској средини", подигнута је црква свете Ане. Ту три часне сестре тајно пружају духовну утеху околним криптокатолицима, а ноћу дају часове веронауке њиховој деци, кршећи очигледно заповести папе Бенедикта XIВ.

 


Призренска голгота: Прича о Илији Кучу и Сулејману Коки

ШЕСТ ДАНА НА КРСТУ

У добром делу Старе Србије, у првој половини 19. века, турски односно шиптарски зулуми били су у знатној мери сузбијени, заслугом двојице метохијских хајдука, Рака Ђурића из села Рудника крај Клине и Илије Туровића Криводољанина, чувенога Или-Куча, како су га Албанци звали и у својим песмама славили. Они не само да су проредили и умирили многобројне турске и шиптарске ситне зулумћаре него су им побили и такве истакнуте буљукбаше и прослављене јунаке какви су били Сулејман Госка и Суљ-Камиш, звани Перо Мухамедово. Српска раја је тада слободније дисала, а боље дане доживели су и Патријаршија и Дечани.

То је потрајало четврт века, а онда се негде 1860. године Раку и Илији догодила невоља. У планини, на туђем терену, заробљени невероватно високим снегом, док је Рако био још и болестан, они потражише уточиште код Руговаца, албанских потурчењака, предака Ибрахима Ругове, али их ови препознаше, па на превару убише болесног Рака, а Илију савладаше и везаше.

Страдања српског хајдука Или-Куча

Чувени буљукбаша Сулејман Кока, који је после смрти Суљ-Камиша прижељкивао и вребао при-лику да се прогласи за шиптарског Малог Цара, овим је дочекао свој тренутак. И ускоро је повео крваву процесију преко целе Метохије, кроз сву Пећку, Ђаковичку и Призренску нахију, носећи на високо подигнутом коцу одсечену Ракову главу и водећи претученог и окованог Или-Куча. У Призрену, на једном згодном брежуљку, Турци и потурчењаци приредише Илији голготу. Неки аутори кажу да је био распет на крсту, док Марко Миљанов наводи да јесте био распет, али не на крсту него на три паралелно постављена коца. На њих су Илију подигли и везали: "за средњи је, преко прси, био свезан, а са стране, за два коца, руке и ноге, колико су дуге, распето свезане, раширене на десно и лијево". На четвртом много вишем коцу била је постављена глава Рака Ђурића тако да је распети хајдук увек види.

Ми војводиној верзији поклањамо пуно поверење, јер је он причу слушао из прве руке.

Мартиријум који је уследио, по много чему је личио на страдања првобитних хришћана, па и по томе што је прославио мученика, а посрамио мучитеље.

Или-Кучу су, и на рукама и на ногама, забадали под нокте дугачке клинце од лучевине, које би потом запалили, тако да му је тело било распето између четири буктиње. Тело су му, пак, опасивали врелим обручима, горели усијаним гвожђем, кидали комад по комад меса ошрим клештима... И све то тражећи да ода имена јатака који су хајдуке скривали, хранили и угошћавали. Јер, Сулејман Кока је имао намеру да приреди крвави спектакл масовног кажњавања Срба, непокорне раје која се усудила да помаже хајдуке, одметнике од цара.

Илија му је одговорио да су они, српски хадуци, Србе бранили од зулумћара и враћали им отето, али их нису глобили, уосталом, као ни турску сиротињу. Глобу су узимали само од богатих Турака, што су они уз сваку другу част давали сами, да би били поштеђени. А ко није хтео да да, томе су отимали. Кад би требало да наводи имена, могао би да набраја једино турска, али му хајдучка част не дозвољава ни то да чини. Зато ће навести једно једино, и то име свога мучитеља Сулејмана Коке који, додуше, није давао друге воље него зато што је био приморан.

Шест дана призренске голготе

Муке је Илија подносио без роптања, као да није ни осећао бол, остајући све време прибран, бодар и пун пркоса. Маси посматрача, у којој је било највише "Турака", албанских и српских потурчењака, али и доста хришћана, православних Срба и Албанаца католика, почело се чинити да хајдук-мученик поседује нека натприродна својства, попут некадашњих старохришћанских светаца-мученика. Мучитељ се, у бесу, свему томе смејао, обећавајући да ће им светац убрзо проговорити, те да ће он сва потребна имена добити већ за шест дана.

Када је пало вече и кад је свет почео да се разилази кућама, расположења су већ увелико била промењена и Албанци су се опраштали од хајдука речима: "Аферим, бре, Или-Куч! Нека ти је проста душа!" А распети човек одговарао им је с прекором: "Немојте се опраштати! Па доћи ћете ви и сутра, да се разговарамо и певамо!"

Сутрадан, осећајући и схватајући да се овде води утакмица на живот и смрт између острашћене сурове подлости и простог тврдокорног поштења, сва та шаролика маса знатижељних људи прешла је на хајдукову страну. Потурчењаци који су до јуче јурили одметнуте Србе, чезнући да се прославе одсецањем њихових глава, сада су соколили Србина Илију да издржи муке, а у паузама његовог мучења окрепљивали су га и водом, и вином, и кафом, и ракијом, и разноврсним јелима, јер по турским обичајима то је било дозвољено.

Бивало је Арнаута - писао је војвода Марко Миљанов - који му је тако дава, да га умиљато поглачи руком по глави, говорећи: "Е, Илије! Да ми бјеше некад твоју главу осјећ и овако поглачит, то оћаше бит за мене и моју част најскупље благо на свијет!" Тако говорећи му, проточе му два извора из очи, ка да му је мајка Илију родила! Овакви се Арнаут с тијема сузама прославио међу тијем на-родом, више но да је мејдан добио.

Све те дирљиве сцене одвијале су се у потпуном складу са естетичким принципима албанских кангатара, певача-песника, и њихове сатиричне поезије. И веома је вероватно да је до преокрета на призренској голготи дошло њиховом заслугом. Они су првог дана мучења метохијског хајдука ћутали и посматрали. А већ другог дана, видећи трагикомични положај Сулејмана Коке, који је неинтелигентно срљао у сигуран морални пораз, надмећући се с човеком који с великом лакоћом узима смрт, а ни за шта на свету не да свој образ, кангатари су дохватили у руке своје тамбурице и запевали своје веселе песмице, на подсмех и поругу уображеног насилника, мучитеља.

Шест дана је трајало мучење Илије Куча, како је насилник и обећао. На највећим мукама, гледајући у небо и у одсечену главу свог верног друга и саборца, хајдук је мучитеља опомињао:

"Пази ми Ракову главу, бре, Суљ-Кока! Па ћу и ја пазити твоју кад је будем на коцу носио!"

Присутни Албанци су клицали, дивећи се пркосу очајника како су мислили, а нису знали да је смисао тих речи много дубљи, да је то било, у ствари, пророчанство које ће се кроз неколико година и испунити.

Шестога дана Сулејман Кока је капитулирао и, не добивши ниједно од тражених имена, сем својега, полумртво, унакажено тело Илије Куча предао призренском паши, валији Косовског вилајета, на даљу надлежност. А овај га одмах бацио у тамницу, не би ли се сва та брука и срамота што пре заборавила. Четири године касније, у Призрен је дошао други паша. Нови валија, потурчени Пољак, уз то песник, лако је нашао заједнички језик са дечанским калуђерима, на-равно, не без обилатог мита, те је, упркос турским протестима, пустио Илију Куча на слободу, односно у планину.

Илија је хајдуковао још шест година. За то време пружила му се прилика да се негде на путу између Пећи и Ђаковице сретне са Сулејманом Коком. Није га убио мучки, из заседе, замаскиран, како то данас чине шиптарски терористи, него га је упозорио на своје присуство, кликујући по арбанашком обичају: "Ај, Сулејман Кока, бре!" А и овај је узвратио, по истом обичају, потежући своју чувену пушку ћошеиму и кликујући: "Чекај, чекај, Или-Куч! Да видимо ко је јунак!" Само, безимена Илијина пушка била је бржа од ћошеиме. И тако је хајдук-мученик одржао реч и главу Сулејмана Коке пронео кроз Метохију.


 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“