СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 6ЈУН 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Како су Растко и Немања саградили нови Хиландар, на месту старог, разрушеног, Богородичном ваведењу посвећеног, "не могавши гледати разорена Божја жилишта"

ЗА СПАС ДУШЕ СВОЈЕ И ПРИБЕЖИШТЕ СВОМ ОТАЧЕСТВУ

Написао:
Владимир
Ћоровић

Из књиге
ПРИБЛИЖАВАЊЕ
ХИЛАНДАРУ

 

Прва српска грађевина на Светој Гори била је црквица Рођења Богородичиног, у Ватопеду, коју подиже принц Растко, у монаштву Сава. Недалеко одатле, Сава ће потом подићи црквицу свецу, патријарху и беседнику цариградском, Јовану Златоустом. А трећу црквицу подиже у манастирском пиргу, посветивши је Преображењу. Када је Сава позвао у Ватопед оца Немању, у монаштву Симеона, поставши духовни отац свом телесном оцу, обновили су цркву Светог Симеона, обзидавши око ње "тврд град за одбрану". Потом обновише Хиландар...

О српским монасима у Светој Гори ми немамо никаква помена све до одласка св. Саве у тај крај. Њих је тамо по свој прилици било и раније, јер знамо да су 1185. године при одбрани Солуна од Нормана, међу другим борцима учествовали и српски монаси из манастира Св. Димитрија, и да су се понели врло храбро.

ХИЛАНДАР

Земаљско и небеско
у каменобучено.
Песма и прича
ћутањем испричана
и земља обећана
на туђој земљи.

Молитва непрекидна
и царски потпис
исклесан кроз векове.
Тврђава и ћелија
за беле душе
у црно одевене.

Лађа на земљи укотвљена
с једрима раширеним.
Старина читко исписана
за свако поколење.
Светлост без сенки
и вечност очевидна.

Матеја Матејић

Али прави значај за српску културу Света Гора добија тек од краја XII века, откада између ње и српских земаља настаје жив и непосредан додир.

Зетска династија XI века, као католичка, одржавала је везе више са Западом а из политичких разлога чак је и зазирала од веза са Византијом. Тек са Немањом долази до изражаја православни курс; с њим је створена једна стабилна династија и отпочело развијање Рашке као правог државног седишта, које ће дати Србима прави историјски значај.

Немања је, прича његов син Стефан Првовенчани, осећао потребу да своју верску ревност показује и на тај начин што је слао богате прилоге чувеним храмовима и ван своје државе. Тако је обдаривао Велику Господњу цркву и цркву Св. Јована у Јерусалиму, цркву Св. Петра и Павла у Риму, Св. Теодосија у пустињи, Св. Николе у Барију, Богородице Евергетидске у Цариграду, Св. Михаила у Скопљу, Св. Димитрија у Солуну.

Наш писац Теодосије изрично казује како су на Немањин двор долазили монаси "От Свети Гори Атоса" "приети трбујемија им", за "ништете поможение".

Свети Сава, одавно уловљен Христом

Путници калуђери који су свраћали Немањи нису могли остати незапажени од његова најмлађега сина Растка, седамнаестогодишњег младића, већ тада са жељама далеким од овога света, који је читао свете књиге и интересовао се за духовне ствари. Он је сам тражио те монахе и разговарао са њима. Међу осталим који су долазили у Србију било је монаха из руског манастира Св. Пантелејмона. Сава је такве монахе волео више него друге, јер се с њима могао лакше споразумевати. Теодосије прича да је један од тих руских монаха и приволео младога Растка да оде у Свету Гору. Теодосије Доментијан вели само да му је Бог послао "некојего црнца знајушта Светују Гору". Он је младићу описивао богоугодне напоре побожних и знаменитих подвижника и светаца светогорских и сав начин њихова живота тамо у далеком, скровитом куту Свете Горе. Младић је сав горео слушајући његова казивања, и стога се лако одлучи да остави и оца и кућу и владарске дворове и крене у тај мистични молитвени крај да би се сав предао томе животу побожне смирености. Превари оца да га пусти у лов, па се, "одавно уловљен Христом", како вели Доментијан, упути у Свету Гору.

На кули манастира Рустик

Светогорска традиција добро памти Растков долазак у руски манастир. Доментијан и Теодосије, светогорски монаси, који су писали у XIII веку (први још као Савин ученик), казују доста појединости о томе, а у старом Рустику, који је удаљен једно пола сата од данашњег Св. Пантелејмона на морској обали, још показују кулу у коју се младић склонио, па чак и место са кога је говорио очевим људима који су пошли да га траже.

Фотографије: Драган С.Танасијевић

Стари Немања је, чим је обавештен да му је нестао син, на све стране послао потере да га траже. Али је, слутећи добро где би га могао наћи, упутио једну потеру и у Свету Гору. По причању Савиних биографа, а посебно Теодосија, Немања је био решен да Растка макар и силом изведе из те нове средине. Са потером је упутио и писмо заповеднику Солуна да му и он помогне у том послу. Прича се чак да се, знајући за аутономију Свете Горе, обратио и у Цариград свом новом пријатељу цару Исаку Анђелу, чија се синовица мало пре тога удала за његова сина Стефана.


Растко се постригао у Рустику, али ће убрзо прећи у Ватопед где је замонашен од игумана Теостирихта, добивши име по Сави Освећеном. Зашто ће од Руса, са којима је побегао за Пантелејмон, прећи у грчки манастир? Највероватније да би боље научио грчки језик и дубље упознао грчку хришћанску литературу. Црквене књиге, минеје и беседе на руском, изгледа да је већ довољно познавао. А Грци су тада важили за водећу хришћанску нацију, за водећу православну културу.


Кад је потера стигла у Свету Гору, затекла је Растка још као мирјанина. По манастирским правилима он је био искушеник. Људи из потере хтели су одмах да поведу Растка са собом, макар и силом. Калуђери, прича Теодосије, смислише тад побожну превару, с којом је и Растко био сагласан. Растко се претварао као да пристаје да се врати с њима кући, али се претходно требало одужити Богу. За пратњу би удешена велика гозба, после које су имале почети ране јутарње молитве и бденија. Кад су људи, уморни од пута, гозбе и вина, пошли на починак, на игуманов знак удари клепало за јутрење, као у почаст недеље која је освитала. Калуђери почеше дуга читања и пјенија, а људи из потере који дођоше у цркву, савладани сном, заспаше полако један за другим. За то време Растко преобуче једног од млађих у своје одело и остави га у цркви на свом месту, да би, ако би се ко од потере тргао из сна и погледао где је он, поверовао да се налази међу њима, на богослужењу. За то време он оде у манастирску кулу, где га постригоше и обукоше у монашку ризу.

Пред зору, кад се свршило јутрење, људи из потере, пробуђени, видеше да поново нема Растка. Тражећи га буновни и љути, стадоше да бију калуђере. Када је Растко то чуо и видео, јави се својим Србима са куле где су га калуђери били склонили за сваки случај, и баци им своје световно одело и одрезану косу да носе у Србију као знак да је прекинуо са старим животом. Упутио је и писмо родитељима да их обавести о својој одлуци. Потера сад није више имала куд. Стављена је пред свршен чин. У Србију се вратила да само исприча родитељима све како је било.

Можда у овом причању има прилично легенде и комбинације, доста ране склоности ка, како би се данас рекло, "романсираним биографијама". Теодосије у том погледу даје исувише примера. Али је несумњиво да се у овом причању очувало доста и од старијег светогорског предања, посебно руског.

Свети Сава напушта Русе и прелази код Грка

Немања је био ожалошћен тим поступком свога сина. (Сава сам каже за себе како: "обнажи все безуимеи своим"), али се, после овог покушаја да га врати, утешио видевши да се ствар више не може изменити. Тако је сада између Свете Горе и њега настала још непосреднија и трајнија веза, а тако је и цела његова земља почела да се живље интересује за ту "страноу туждоу далече".


Сава је, упркос младости, изненађивао калуђере ревносним обављањем својих дужности, и великом строгошћу према себи, тако ретком код младих људи, (па још принчева!). Преко дана обављао би све монашке послове, а ноћу би дуго остајао у молитвама. Сваку суботњу ноћ проводио би у молитвеном бдењу. Јео је најчешће само суви хлеб, ишао бос по светогорским камењарима, а и воду је пио врло мало - трпећи глад, жеђ и телесне муке, уздизао се од телесног, ка духовном животу. Био је импресиониран светогорским испосницима чији је живот, у самоћи, "бескрван и без узбуђења, без пути и бестелесан, готово анђеоски". Игуман Ватопеда имао је мука да га одговори да се не повуче у брда, у неку од испосница.


На дан Благовештења Богородичиног, празника манастира Ватопеда, позове игуман и све братство манастирско и новог искушеника на своју славу. Теодосије изрично наводи да је то било с намером да га придобију и "да угоде оцу његовом". Удесили су, прича се, све што су могли, да сјај и лепота њихова манастира остави што лепши и што јачи утисак на младог монаха. Очаран домом Богородичиним, Растко пређе у тај манастир и наскоро би ту и замонашен од игумана Теостирихта, и доби име Сава, по славном синај-ском светитељу, веома штованом у калуђерском свету. И у манастиру Св. Пантелејмона и у Ватопеду Сава је давао богате прилоге; онамо "на требованије", а остало "на разданије светим црквам и судбогими".

Зашто је Сава тако брзо напустио руски манастир? Стари биографи хоће да представе ствар тако, као да је удешено славско торжество засенило Саву и привукло га у Ватопед. Мада би тај моменат био довољан да утиче на младог човека, иако му, истина, не би баш служио на част, али би био разумљив, ми ипак мислимо да је код Саве било и других разлога. Није ли он пошао у Ватопед, који није био далеко од старог Рустика, да би боље научио грчки језик и упознао грчку црквену књижевност? Црквене књиге, минеје, беседе и поуке светих отаца на словенском језику он је делимично могао упознати и у Србији, а у руском манастиру није могао наћи толико нових словенских ствари да га оне задрже за дуже време. Његово интересовање за те ствари, младости жељној да што више сазна, лако је разумети. Грци су тада важили као први међу хришћанима, који имају понај-више хришћанске културе у свим правцима, а Сава је, прелазећи у њихов манастир, ишао на прави извор.

У заносу прве младости, жељан подвига и жудан да се што пре изједначи са великим монашким примерима, који су препоручивани као узор и светила, Сава је изненађивао све људе својим строгим одржавањем правила и верским одушевљењем. Дању је обављао исте послове као и сви други монаси, а ноћу се дуго посвећивао молитви. Сваку суботњу ноћ пробдео би целу до зоре. Са планом се уздржавао од хране. Јео је понајвише само сув хлеб, и воду је само помало пио, држећи се старим да је врлина подносити жеђ, као доказ воље за патњом. Вина и уља узимао је још мање.

Босоног, на врху Атоске горе

Кад је успоставио везу са родитељима и од њих почео добијати новчану помоћ, Сава је, по дозволи ватопедског игумана, кренуо кроз Свету Гору да је упозна и види све главније манастире и лица у њој. Игуман му даде као пратњу "искусне калуђере" да му показују пут и да га чувају. Сава је, идући босоног, обишао са њима све манастире, па се, одморивши се у Лаври попео и на сам врх Атоса.


Предање каже да се Сави и Немањи (Симеону Мироточивом) јавио глас Божји, затраживши да Хиландар не дижу само "за спас душе своје", но да га дигну да буде српски - "прибежиште свом отачаству српском". Тражили су од Цара нову хрисовуљу и Алексије им одобри 1198. године да Хиландар "ослобођен од свих власти буде, па и од власти прота светогорског", установивши му највиши ранг "царског манастира", признајући му да буде "самосталан, својевластан и самоуправан".


Сава је видео обитавалишта испосника, горе на висини, где се друже са јеленима, "имајући небо као цркву, а Христа у душама, и тесне им колибе са травом као украсом", испоснике у столетним шумама, буђене птичијим цвркутом или друге, у пећинама и јамама "као птице морске кад се угнезде", "бијене кишом и ветром, паљене сунцем и знојем, мрзнући се од зиме и мраза". Он се дивио њиховом животу, лишеном сваке земаљске бриге, посвећеном молитви и задовољном само с тим да им уста могу одавати хвалу Богу.

"Живот је њихов бескрван и без узбуђења, без пути и бестелесан, готово анђеоски."

Дирнут тим, он "на хартији срца написа те утиске и жалећи, што је и толико закаснио за такав живот, паде пред њихове ноге и мољаше од њих поуку и благослов. Дубоко тужан вратио се потом у манастир. Калуђери су мислили да је то умор и бол израњављених босих ногу по оштром камењу, али Сава рече игуману да он жели оставити манастир, и почети живот какав је малочас видео. Игуман га одврати од те одлуке, указујући на његове године, а и на опасности, с обзиром на његово порекло и везе, које би могао имати тамо у осами од гусара и других каквих непријатеља, а то је завршава Теодосије, било чак од провиђења одређено, јер би била неизмерна штета да се такво светило "изгубило у пустињи као сунце кад зађе за гору..."

Српски светац и горски разбојници

Живећи на Атосу, Сава није био и без неприлика. Једног јутра кад је, по обичају, на мазгама носио топле хлебове пустињацима, на путу за Милопотам нападоше морски разбојници њега и мазгаре и све их заробише. Овакви препади морских гусара бивали су чести на Светој Гори и пре и после; а нарочито су од њих страдали манастири који нису лежали далеко од обале. На питање ко је и одакле је, Сава је одговорио да је ученик оца Макарија, да је био у манастиру Есфигмену, који је најближи Ватопеду, и да су га одатле послала браћа, задржавши га преко ноћи, да по њему пошаљу хлебове. Разбојници, дирнути његовом скромношћу, а не знајући, наравно ко је, пустише га да иде.


Пошто су обновили и утврдили разрушен манастир Светог Симона, Сава и Немања, кренули су да траже место за нови, српски манастир. Недалеко од Зографа и Есфигмена, у лепој удолини, крај потока каменитог корита, а мору близу, нашли су остатке, од гусара порушеног, старог манастира Хиландара (помињао се у десетом веку) посвећеног Успењу Богородичином. Цар Алексије цариградски, пријатељ Немањића, дозволи им да обнове Хиландар и да га прикључе Ватопеду.


Други пут требало је нарочитог лукавства да се Сава спасе. Он је једног дана кренуо из Ватопеда са неким калуђерима у Лавру, и то не тешким путем преко горских кланаца, него морем, на малој манастирској лађи. Кад су дошли близу Лавре, изненада испадоше морски разбојници и заробише их све осим једнога, који побеже у манастир и исприча случај. Лаврани се забринуше и послаше одмах једног мудрог калуђера да обавезно спасе Саву и то чим пре, док разбојници не дознају какав им је плен упао у руке. Кад онај калуђер стиже међу разбојнике позва их смирено, у име игумана и остале браће, да сврате у манастир. Манастиру није претила никаква опасност, пошто је братство било велико. Угледавши Саву у лађи, калуђер се као разљути и подвикну му:

"А куда ти то ходаш? Зар те није онамо послао игуман, а ти своју вољу чиниш?"

И приђе му, као да ће га, онако љут, ударити. уплашени Сава искочи из лађе и отрча у манастир. Разбојници су дошли потом у Лавру, на разговор, па кад су после сазнали ко им је био пао у руке, би им веома криво и на себе и на калуђера, који их тако превари.

Дозиђивање манастира Ватопед

Немања је, у жељи да му живот сина у Светој Гори буде што сношљивији и да калуђери према њему имају што више обзира, слао богате прилоге, нарочито у Ватопед.

Један део тог новца Сава је давао убогима, а са главном сумом почео је да зида и врши преправке у свом манастиру. Подигао је малу цркву у свом манастиру. Подигао је малу цркву у част празника рођења Богородице, коме ће касније бити посвећена и Немањина задужбина - Студеница. Та црква се налазила у манастирском граду, на истоку, иза саме велике цркве. Недалеко одатле подиже и другу црквицу, посвећену цариградском патријарху и чувеном писцу и беседнику Јовану Златоусту, кога је дубоко ценио. Најпосле, у манастирском пиргу подиже и трећу малу цркву, посвећену Преображењу. Поред тога, он је оловом прекрио и саму Ватопедску цркву која је дотле имала кров од камених плоча, и дозидао је по један-два спрата манастирских келија и приведе људе из своје земље.

На Благовести 1195. године одрекао се већ остарели Немања престола, навршивши једно лето пре тога 80. годину. Његова оставка није дошла, по свој прилици, из сопствене иницијативе, него у вези са извесним смутњама у Византији, које су две недеље после тога довеле до пада цара Исака и до доласка на престо његова брата Алексија III. Нови цар био је отац Јевдокије жене Стефана Немањића, средњег сина и старијег брата Савина. Немања стога није ни оставио престо најстаријем сину Вукану, него Стефану, можда и по некој ранијој обавези датој поводом женидбе. Вукан, дубоко незадовољан, добио је на управу Зету, Хвосно и Топлицу. Сам Немања, после абдикације, примио је монашки чин и постао отац Симеон, а жена његова Ана, следећи његов пример, постала је монахиња Анастасија. После тога Немања оде у свој манастир Студеницу.

Када је Сава дознао за ту промену у Србији, намисли да позове оца у Свету Гору на потпуни спокој и коначно повлачење од света.

Опростивши се на новом сабору од свога народа, праћен Стефаном све до границе, Немања је 8. октобра 1197. године кренуо у Свету Гору, а тамо је стигао 2. новембра. Његовом примеру следило је и неколико српских великаша. У Светој Гори Немања се, природно, придружио свом сину и ушао у Ватопед.

У Светој Гори Немања је, као бивши владар и штедри приложеник, био примљен с нарочитом пажњом. Са свих страна долажаху калуђери са протом да виде Немању, да се узајамно благослове и да "љубазно беседе о користи душевној". Симеон је обилато делио прилоге по манастирима и у злату и у руху, оставивши по свима светогорским црквама свој спомен. Ватопеду је приложио два кабла злата и сребра, много утвара и руха, коња и мазги, а обдарио је и игумана и све братство "од првог па до последњег".

Како је био онемоћао, он замоли управу манастира да му дозволи да сагради једну келију уз црквени олтар и пробије прозор, да би тако могао пратити ток службе и испуњавати своју молитвену дужност. Управа му је ту жељу, наравно, радо испунила. Запустелу, од гусара опљачкану цркву свог имењака, светог Симеона, на месту Просфори, даде из темеља обновити "не трпећи да гледа разорена Божија жилишта"; а да је унапред поштеди од сличних напасти, подиже уз њу и тврд град за одбрану. Тако обновљену цркву даровао је Ватопеду, коме је и раније припадала.

Поред тога је и Сава, у самом Ватопеду, дао да се подигну "превисоке палате", од којих неке назва по свом, а неке по очевом имену; засади винограде и приложи му неке пусте метохије измоливши их од цара. Доментијан чак изрично наводи да је почео и колонизацију српских људи на манастирском подручју. "Људе приведе од своје земље и насели их" по тим метохијама.

Тамо где је некад ходала Богородица

После извесног времена, са благословом игумана Теостирихта, коме су се по правилима имали јавити, кренуше Симеон и Сава по Светој Гори да је прођу и разгледају и да учине своје побожно поклоњење већим храмовима.

Најпре су се упутили у Кареју, "јеже јест мати всем црквам светогорским", и пошто су се поклонили славној икони Богородице и облили је топлим сузама, како се то воли да каже у хагиографској књижевности, обдарише и тај храм богатим поклонима; златним и сребрним сасудима, разним покровима за часну трпезу и разним сасудима, искићеним бисером и драгим камењем, и дадоше целу царску таларију суха злата. И понаособ обдарише прота и све друге од најстаријег до најмлађег. А захвални монаси уписаше их међу ктиторе за спомен "ва цркви тои до скончини века". Одатле су отишли у Ивирски манастир, па у Лавру, где су се са нарочитим пијететом задржали на терену, куда је по веровању Светогораца, некад ходила сама Богородица. И ту су, по обичају, давали богате поклоне храму и монасима.
Овај пут имао је можда и други циљ, сем саме поклоничке побожности.

Зелена шума и жива вода

Код Саве је све више сазревала мисао да у Светој Гори и Срби добију један свој манастир и једну своју монашку колонију, као што их већ имају Руси, Бугари, Ивирци и Амалфићани.

Да нису Немања и Сава, обилазећи Свету Гору, хтели да изближе разгледају и те манастире и да изаберу место за свој манастир?

Њима је запало за око место и положај малог старог манастира Хиландара, који је у то време лежао у рушевинама, опустео од гусара. Манастир се налазио на северу Свете Горе, недалеко од Есфигмена и Зографа, а близу македонске обале. Удаљен је био једно пола сата хода од морске обале, са које се лепо видело далеко острво Тасос и венци македонских планина, а на којој се већ налазио мали стари манастир Св. Василије.


Када је Немања стигао на Свету Гору, приложио је Ватопеду, између осталог, "два кабла сребра и злата". Замолио је да уз цркву сазида своју ћелију, и пробије прозор, не би ли, због старости, из ћелије могао да присуствује служби и врши своје молитвене дужности. Одобрили су му што због злата и дарова а што због година: био је прошао осамдесету.


Манастир Хиландар налазио се на дну једног кланца, изнад кога су прилично стрме косе са доста шуме и зеленила и са нешто живе воде. Кроз кланац се пробијао један мали поток, чије је корито, пуно шљунка, преко лета често остајало без воде. Манастир није био много удаљен ни од Ватопеда. Лађом се стизало до Св. Василија за два-три сата вожње, а преко брда и кланца могло се за исто толико времена стићи и сувим. Немањи и Сави допало се то место и они одлучише да обнове тај манастир, као што су обновили и Св. Симеона на Просфори.

У то време требало је да манастир Ватопед добије неке потврде од цара, али како су оне биле замашније природе, учинило се братству као врло опортуно да у Цариград пође лично Сава, као пријатељ цара Алексија, да би се те потврде добиле што сигурније. Сава се примио те дужности и у Цариграду је свршио посао без много муке. На царском двору били су пажљиви и предусретљиви према њему. Овом приликом Сава је замолио цара да му уступи и разорени Хиландар, да би га са оцем могао обновити. Цар је ту Савину молбу радо испунио и Хиландар је био, преко прота, уступљен Ватопеду, као манастиру у којем су се налазили Симеон и Сава.

Прибежиште свом отачаству

Пошто су то постигли, током обнове решише Сава и Немања да добијени манастир учине српском општином. Доментијан и Теодосије причају како се том приликом јавио обојици српских монаха један човек, који је, по Божијем провиђењу, почео да им говори: ви нисте обавезни да се бринете само за спас своје душе, него треба да створите нешто као "прибежиште свом отачаству", где ће и други људи вашега племена моћи поћи истим путем.

Теодосије још вели како је тај човек препоручивао Сави да обновљени манастир "својему отечеству утврдите србскиј моностир звати се". Психолошки мотив Савине одлуке сасвим је јасан. Док су обнављали Хиландар, на том лепом месту, и док је он растао, Симеону, а нарочито Сави учинило се да би било целисходније за циљ коме су се посветили, да развију тај манастир до пуног сјаја, да га учине равним осталим великим манастирима и да га створе српским и самосталним.


Сава и Симеон убрзо ће припојити Хиландару чак 14 мањих светогорских манастира - прво су им светогорска братства уступила манастир Светог Исповедника, уз већ поменутог Светог Симеона - и тако су своју задужбину подигли у ред првих светогорских задужбина.


У тој врло занимљивој молби светогорски прот и манастирски игумани, сви сем ватопедског, казују цару своју бојазан како Ватопеђани неће имати много интереса за Хиландар, него ће он и манастири "и око њега" бити остављени да потпуно пропадају и ишчезну, и да ће се изгубити успомене славних царева и стараца који су у њима спасли душу своју", па су се стога, веле обратили Немањи и његову сину Сави, "да приме ове манастире као своју имовину и да оснују у њима манастир по својој вољи, као што има и других манастира царства ти по својој Гори, разних народности на пример Ивирски и Амалфићански".

Иницијатива, дакле, за промену властелинства Хиландару и за уступање његово Србима дошло је пред цара од самих Светогораца. Они су упутили са том молбом свог сабрата Никона у Цариград, да цар изда нову хрисовуљу. Права иницијатива потицала је, међутим, сигурно од Саве. Да би постигао жељени циљ, и Сава је са Никоном и том молбом, пошао у Цариград да код цара лично издејствује измену првавшње одлуке.

Постоји у Хиландару један жезао са натписом у ком се каже да га је 1181. године цар Алексије дао Сави "знак царској власти постављати игумана самовластна". Натпис је неаутентичан. Нити је цар Алексије 1181. године био цар, нити је Сава тада био монах. Натпис је чешће издаван и помињан пошто су биле очуване све форме и пошто је молба имала пристанак целог светогорског братства, изузимајући само заинтересовани Ватопедски манастир.

У другој половини 1198. године издао је цар нову хрисовуљу, уступајући Хиландар Немањи и Сави и издижући га на степен царских манастира. Обновљени Хиландар има "служити за примање људи од српског народа, што се одају монашком животу, баш као год што и манастири ивирски и амалфићански постоје на тој Гори, ослобођени од сваке власти па и од саме власти прота те Горе".

Манастир ће, према тој одлуци бити самосталан, својевластан и самоуправан". Сва имања, која су раније припадала Хиландару и другим манастирима на месту Милејама, са келијама, па дошла под власт прота, вараћају се понову Хиландару "као да не беху никад под влашћу прота те Горе већ да постају сад први пут и да су од самог првог постанка добила слободу."

Косовска села и зетске кобиле

Одлука Симеонова и Савина тешко је погодила Ватопед. Видећи да ће бити обиђени, Ватопеђани су предлагали да се Ватопед и Хиландар уједине, а обојима да постане врховни поглавар Сава. То решење би било, наравно, само привремено, док је жив Сава. Знајући то, Сава је с Немањом одбио ту понуду, желећи да Србима осигура Хиландар и за будућност.

Подизање Хиландара помагано из Србије, напредовало је брзо и лепо. Црква, посвећена Ваведењу Богородичином била је прва узета у посао. За њом је подигнут град с пиргом "сличан царском дому", па калуђерске келије.

Кад је манастир био готов, средином 1199. године, Немања му, у своје име као ктитор, издаде од Саве написану повељу, добивши за њу и пристанак сина Стефана. Та повеља Симеонова, која је у оригиналу била сачувана до светскога рата, представљала је једну врсту његове опроштајне речи с земаљским животом.

У договору са сином Стефаном он је за нови манастир измолио од цара парике у Призрену, па их доделио Хиландару са неколико села (Непробишта, Момуша, Сламодрави, Ретаивља, Трње, Ретивштица, Трновац, две Хоче и Трг. Овде су била два винограда и четири уљаника: у трпезама, Дабшору, Голишеву и у Парицима. Са сваким уљаником ишла су и по два човека. Уза све то додао је и планину Богачу. од Влаха приложио је Радово судство и Ђурђево са 170 људи. Из Зете имале су се давати манастиру кобиле и 30 спуди соли). Како се види, Немања се довољно побринуо да свом манастиру обезбеди приходе, да га довољно осигура и оспособи за његову велику мисију у будућности.

Стари манастир Хиландар, који је био посвећен ваведењу Богородичином, основан је можда у X веку, али сигурно помиње се први пут у једном акту из 1076. године. Порушен је био и настрадао иза 1169. године, кад се помиње последњи пут. Од старих манастирића у Милејама, чији је укупни наследник постао наш Хиландар, помињу се у XI веку манастир старца Лаврентија, Паксамиде, који је већ 1076. године био опустео, и манастир Св. Константина, звани Зевитов.

Лађа од 1000 амфора

Кад је манастир био готов, Немања се из Ватопеда преселио у Хиландар. Уза њ се, наравно, нашао одмах и приличан број калуђера, од којих су неки нема сумње били Срби, ако не и већина. У споразуму са Савом он им постави и игумана, једног, како Сава каже, "преподобног мужа", неког Методија, Србина и човека изузетних способности, који ће доцније имати знатна учешћа у јавним пословима Србије и бити уз Саву, претеча светогорских калуђера-дипломата. Он је пре тога два пута слат у Србију великом жупану Стефану: први пут да тражи помоћ за градњу манастира, а други пут да однесе крст, што га је Немања с благословом слао своме сину.

Сава је за то време пошао поново у Цариград, да за довршени манастир изради још нека права. У јуну 1199. године издао је цар Алексије, на Савину молбу, још једну своју повељу Хиландару.

Он треба да има своју лађу, са којом ће одржавати промет, и један свој метох, за који Сава беше изабрао давно разрушени манастир Зиг (Иваницу). Тај манастир, односно место "које је пусто и већ од много година сасвим избрисано и из саме успомене, па је потпуно изгубило и облик манастира, и нема ни једног насељеног монаха" имало се одмах предати Хиландару, и ту предају имао је извршити један царски чиновник у присуству јерисоског епископа.

Цар је одобрио, природно, да манастир има и своју лађу са запремином од 1000 амфора и ослободио је од плаћања свих државних такса и пореза.

"Кад пак та лађа или ваременом иструне или кад год претрпи бродолом, биће слободно поменутом манастиру Хиландару саградити другу, па то чинити непрестано, до год сунце обасјава ово светско саздање."

Уз ту хрисовуљу цар је, као свој прилог за нови манастир, дао доста злата и један жезао као симбол непоредне царске власти при постављању игумана.

Светогорци, сем Ватопеђана, нису били рђаво расположени према целој овој ствари. Њима је било главно да се свака нова повластица искупи прилозима и да у Србији не учине рђав утисак својим понашањем према Симеону и Сави. Стога у својој предусретљивости оду и даље. Нешто доцније, они су им уступили још и манастир Св. Исповедника, наравно уз богат прилог у злату, руху и коњима. Доментијан каже за тај манастир, да је био "подобан правим манастирем царским". Куповином и поклоном Немања и Сава прикупише уз Хиландар 14 малих манастира и подигоше тако своју задужбину у ред првих манастира светогорских.

Смрт пред иконом Богородице

Одлучивши се једном за православље као главну веру своје државе и династије, Немања је подигао у самој Србији неколико манастира, од којих Студеница тако речито говори о полету, стабилности и уметничком смислу њезиних твораца. Како је Света Гора у то време сматрана као нека светиља православља са најбољим што је постојало у калуђерском реду теоријски и практично, са представницима разних народности и средина, то је сасвим природно што су Симеон и Сава зажелели да у свом новом манастиру створе могућности српском калуђерству да изиђе из уског круга Рашке и Зетске области и да у туђини, у најбољој или бар у највише цењеној монашкој средини, прошири своје образовање и употпуни своје знање. Тако су се надали да добију бољи и спремнији свештенички кадар као главног помагача и изграђивању државне творевине, којој је Немања, са толико напора, поставио темеље.

Немањин син, велики жупан Стефан, сам доста подобно прича како је радо учествовао у помагању градње Хиландара, за који наводи да се налази "в среду Гори Светије". Стефан приказује ствар тако, да је Немања њему јавио о својој намери да обнови Хиландар као своју задужбину која ће остати после њему и његову потомству. Стефан има с њим да постане ктитор овог манастира, као што је постао и ктитор Студенице и то "ни с ким необично ткио тебе и семени твојему по тебе".

Тешко је рећи да ли је Немања баш овако одсечно искључио из ктиторских права и остало своје потомство Вуканове линије, али је разумљиво што се обратио Стефану као свом наследнику и владару Србије. Да се Стефан одазвао очеву позиву, разуме се само по себи. Сем прилога у новцу, он је манастиру дао и неколико села, да би га што боље обезебедио. То су: Ђурђевић, Петровић, Крушево, Книна, Рубач Поток, Дрстник, Гребник, Гован, Заљуг и планина Добри доли, два винограда и трг Книнац. Сем тога, приложио је још у Зети половину Каменице с људима и додао томе села: Виђен и Беличишта са Горњим Вранићима.


Немања је у Хиландару провео свега осам месеци. Умро је 13. фебруара 1200. године, у 86. години живота. Прво се опростио од сина и братства, затим легао на под, на обичну монашку ризу, замолио да му донесу икону Богородичину, и молећи се пред њом, испустио своју племениту душу.


Немања је у Хиландару провео свега осам месеци. Разболео се 7. фебруара 1200. године, а умро је шест дана после тога, 13. фебруара, у дубокој старости, са 86 година. Уочи смрти зажелео је да му принесу Богородичину икону, да пред њом испусти дух и да га, као самртника, обуку у монашку расу у којој ће бити и сахрањен. Легао је на суру рогозину, прострту по земљи, са каменом под главом, да као најсмиренији монах заврши свој живот. Сава нарочито помиње да су над мртвим Немањом певали заупокојене песме монаси разних народности Свете Горе. И то редом Грци, Ивирци, Руси и Бугари, па најпосле Срби.

Из овог времена, с краја XII века, постоји један акт који говори о границама хиландарских имања. Она су тад била прилично скромна, иако не незнатна. Хватала су од обале до Армира и до цркве Св. Ђорђа "у ливаде", а одатле им је међа ишла на виноград манастира Есфигмена. Даље границе допирале су до Ковачева гумна и одатле на Лустру к Модром камену, у Селав к Злом потоку, око кога ће после бити много распре. Завршавале су према Есфигмену иза Цаинове цркве, и отуд уз брдо до Калоса.


Хиландар, 20 километара од Кареје, 36 километара од врха Атоског

У ЛАВОВСКИМ ЧЕЉУСТИМА

Написао:
Нићифор Дучић

Хиландар је на сјевернозападној страни Свете Горе први на уласку у њу сухијем путем из Македоније и солунске области међу висовима на мјесту које има облик лавовских чељусти; од обале морске унутра 2 и 1/2 км.; од врха атонскога Монт Атхос с јужне стране 36 км; а од Кареје, где је централна светогорска управа, отприлике 20 км у истом правцу.

Хиландар је са три стране опкољен висовима, а с четврте (сјеверне стране) оризонат је нешто мало отворенији. Али су и његова брда питома и обрасла ситном и крупном шумом. Покрај њега тече поток, који никад не пресушује, и утјече послије 2 и 1/2 км у море хиландарско на сјеверној страни. Око Хиландара су виногради, маслине, лимунови, поморанyе и ћипариси. Не може а да се не устави поглед на стољетнијем ћипарисима, особито крајем пута са сјеверне стране, који изгледају као уврстана војска пред Хиландаром.

Граничи: с јужноисточне стране бугарским манастиром Зографом; са сјеверноисточне грчким - Есфигменом; са сјеверне морем; а са западне морем и Превлаком; до које је од Хиландара отприлике 20 км. Превлака спаја Свету гору са солунском облашћу и Маћедонијом. Ту је и граница светогорска. Отален почиње полуострво Света Гора и пружа се у море на југ до најдивнијега од природе врха атонскога отприлике 60 км дужине; а широка је од мора до мора: негдје 10, а негдје 15 км.

Превлака је, гдје почиње Света Гора, уска. Њу је прокопао персијски цар Ксеркс, кад је војштио на стару Грчку, и провео море једнијем каналом с једне стране на дру-гу, који је доцније засут, али се пруга види; зато се и прозвала "Превлака", или како у Светој Гори уопће веле: "Провлака".

На овој је Превлаци цар Душан потписао своју крисовуљу 1348. године, у којој су побиљежене границе земаља и шума хиландарских у Светој Гори, откупивши од оближњијех манастира за Хиландар велики простор: земље, планине, маслина и винограда. На њој су потписани, поред старјешине карејскога, сви игумани 20 великијех светогорскијех манастира, а то је одобрење и потврда новијех хиландарских граница.


Има шуме, има воде: Зашто је Богородица одабрала "трећи прст" Халкидикија

АГИОН ОРОС
ПОДРУЧЈЕ СВЕТЕ ДИЈЕВЕ

Написао:
Николај
Велимировић

Три прста Халкидикија испружена ка мору: Лангос, Касандра, Атос. И само је Атос водом и шумом подарен: кестењем, боровима, виноградима, маслинама, орасима, смоквама. Атос је до давнина бо паганско светилиште. Најстарије име Атоса је Аполонија: био је Аполоново поклоничко место. Атос се ово полуострво назва по пророчништву где је божанство (или демон) Атос прорицало будућност. Мајка Божја посетила је Свету Гору 44. године после Христа. И рекла: "Нек ова земља буде моја заувек, као поклон мог Сина и Бога."Пустињак, пређашњи ратник и аристократа, Петар Атоски подвижаваше се овде пуних пет деценија, и својим чудима место прослави

Планина Атос или Света Гора је необично подручје, најчудније на целом Балкану и у целом православном свету уопште. Налази се двеста километара источно од Солуна и триста километара западно од Цариграда. На мапи се види острво Халкидики са три узана истурена полуострва, као три руке испружене према Белом мору. Први се зове Лангос, други Касандра, а трећи најисточнији Атос или Света Гора. Док су прва два гола и без воде, Света Гора је покривена зеленилом и врло је богата водом. Кестење и борови дају грађевинско дрво и гориво у великим количинама. Плодне падине, висоравни и долине су погодне за винограде, воћњаке и баште, има пуно маслина и смокава, ораха и лешника, као и разног жбуња и оструга са слатким плодовима. Путовање пешице или на мазгама је једини начин комуникација. Требало би три до четири часа пешачења да би се прешло попреко и око три дана уздуж. Према историјским подацима, Атос је био у прастаро доба паганско прибежиште. Прво је био Аполоново поклоничко место, одакле је дошло најстарије име земље Аполонијада. Касније, ту је било пророчиште Атоса, замишљеног божанста чувеног по предсказивању будућности. Земља је била насељена народима разних раса са општим грчким језиком. Живели су у девет градова. Имена неких историјских личности из Азије и Европе везане су за ово зем-љиште као што су: персијски краљ Дарије и Херкес, Филип и Александар Македонски, филозоф Аристотел и други. По хришћанском предању, Дјева Марија посетила је планину 44. године после Христа. Када је допутовала у пристаниште, демон Атос викао је мноштву народа: "Идите брзо до мора, да сретнете мајку великог Бога Исуса!" И ово бејаху његове последње речи, после којих је заувек постао нем. Народ радосно дочека Свету Дјеву и пажљиво слушаше радосне вести о њеном Сину. Тада она изјави: "Нека ова земља буде моја заувек као поклон мога Сина и Бога!" Том приликом, неки су пагани били крштени од Лазара, кога је Христос подигао из мртвих у Витанији, а који је после тога био епископ на Кипру. Он је пратио Свету Дјеву од Кипра до Атоса.


Српски епископ Дионисије тврдио је да је Рустик у време доласка Св. Саве био српски а не руски манастир, позивајући се на писања Герасима Смирнакиса и Порфирија Успенског. Те да му име потиче од речи Рас, Расианс (Рас, Рашани)

Број крштених особа на Атосу се толико повећао, да је у време владавине Константина Великог било помена о епископу на тој територији. Његово је име било Макариос, са седиштем у Аполонији. Сада се зове Јерисос. То место је посетио и Апостол Павле (Дела ап. 17, 1.). Цар Теодосије је ставио ову епархију под надзор више власти архиепископа Асколија Солунског, као знак захвалности Асколију што га је крстио. Теодосијева ћерка Пласида посетила је Атос. Њена је посета у народу побудила још веће интересовање за ову планину, народа из престонице и других народа Азије и Европе, који су желели миран живот и склониште од света, узнемиреног и поцепаног јеретичким сукобима.

Од како су цареви постали заштитници планине Атоса, многи су похрлили у ово место изузетно погодно за неузнемиравани аскетски живот. И један за другим, подизани су манастири, поред колиба и пећина. Петар Атонски, пређашњи аристократа и ратник, а касније пустињак, живео је овде педесет и три године (681-734) и својим подвизима и чудима још више прочуо ово место. Многи дођоше да следују његов начин живота. Неки међу њима били су и рођаци познатих царева, као Св. Атанасије, оснивач Лавре. Најзад, у Кареји је организована централна управа, Синод са Протом на челу. Тако је успостављена монашка република - Света Гора са великим манастирима, као независним јединицама. Присуство жена и једење меса било је строго забрањено на том подручју Свете Дјеве. Морална чистота, слушање, лично сиромаштво, молитвеност и братска љубав били су основни услови.

Манастирска правила Светог Василија Великог су углавном била основ жића у већим манастирима. Поред тога, све друге форме православног аскетског живота биле су такође практиковане у скитовима, ћелијам а и пустињама Свете Горе и одатле редом преношене у све православне земље. И тако Атос, бивше паганско светилиште, постаде по Божјем промислу Агион Орос - Света Гора за цело хришћанство. Она је била духовни наследник и огњиште египатских пустињака, и све-тих отаца кад су муслимани завладали тим крајевима. Природно је да су Грци били први монаси на Светој Гори. После њих дошли су Ђурђијанци, потом Срби, Албанци, Бугари, Румуни и Руси. У време српских жупана пре Немање, било је помена о српским монасима у 12. веку који су били већ добро устаљени и имали неколико мањих манастира и ћелија. Већи српски манастир беше Русик. (Познато нам је, да је српски епископ Дионисије, први на српском језику потврдио факт да је Русик био српски, а не руски манастир у време Светога Саве и много времена пре и после њега. Он тврди да је име Русик дошло од речи Рас и Расианс, што значи Срби из Раса, а не из Русије. Епископ Дионисије ово базира углавном на тврђењу двојице великих писаца о Св. Гори, свештеника Герасима Смирнакиса (Св. Гора) и Порфирија Успенског, поред неколико српских докумената ("Алманах, Амерички Србобран" из 1947. године). Није чудо да је руски монах био тамо поменут у вези са Растком. Било је правило Свете Горе да не прави националну разлику, већ да има у братству и монахе других народности. Ове традиције се још увек придржавају. Тако се Растко, бегунац из Раса, заветовао за доживотни целибат и нађе духовно уточиште у српском манастиру једне стране земље зване Света Гора - подручје Свете Богородице.


Предање о икони Тројеручици: "Велики си Господе, и чудотворна су твоја дела"

НАЈВЕЋА
ХИЛАНДАРСКА СВЕТИЊА

Написао:
Нићифор
Дучић

 

Кад је Свети Сава ишао да мири браћу, понео је из Хиландара мошти очеве и чудотворну икону Тројеручицу коју му поклонише у Палестини, кад је опходио манастир Светог Саве Освећеног, по којем је добио монашко име. Тројеручицу остави брату Стефану Првовенчаном, да је на двору држи, а за ратова пред војском носи. Једне ноћи, игуман хиландарски, опази чудан сјај, на путу од мора. Нађоше Тројеручицу! Само чудом се могло објаснити откуд она на Светој Гори. Ставише је у цркву а она се врати за сто игуманов. Опет чудом! И још им се јави: "Нисам ја дошла овде да ме ви чувате, но да чувам ја вас". Тројеручица је прави "игуман" хиландарски, од ње браћа ишту и узимају благослов

Та је икона, по предању хиландарском, најприје била својина Јована Дамаскина, славнога догматика и црквенога пјесника.

Зна се из историје хришћанске цркве да је Дамаскин био велики непријатељ иконоборске јереси. За то га оптужи заштитник те јереси, грчки цар Лав код кнеза дамаскога, код којега је Дамаскин био у државној служби на високом мјесту.

Ражљућен, кнез заповједи да се Дамаскину одсијече десна рука иза шаке (?), па да се изложи јавно у граду, гдје се народ највише скупља - за углед и страшило!

Дамаскин је имао пријатеља и у најближој околини кнежевој, те преко њих замоли да му кнез допусти да узме одсјечену руку.

Кнез стишан у својој љутини, одобри и рука се преда Дамаскину. Примивши је, затвори се ноћу у своју собу, намјестивши шаку на зглавке куда је одсјечена, клекне пред икону Богородичину, коју је с особитијем поштовањем држао у соби, и са сузама се сву ноћ молио да му исцјели руку. У томе плачу и молитви најпослије заспа. Кад се прене, види да је шака прирасла и рука цијела и здрава. Само је остала црвена пруга да се зна куда је била рука одсјечена.

Дамаскин, из благодарности, да сковати од сребра руку, и за вјечити спомен намјести је на ту икону Богородичину, те се по том прозове: Троручица. И од тада је тако живописана.

Кнез дамаски, покајавши се за учињено зло, допусти Дамаскину да може писати шта хоће, и живјети гдје му је воља.

Дамаскин, оставив свјетску службу, отиде у лавру св. Саве Освећенога у Палестину, понесавши собом и поменуту икону, као највећу светињу.

По његовој смрти та икона остане ту у манастиру.

Свети Сава Освећени, који је умро у VI вијеку, предсказао је при самрти ученицима и калуђерима, који су били око његова одра, да ће доћи негде из Европе с јужноисточне стране у Палестину да походи света мјеста и његову лавру један светитељ његова имена од царске лозе, који ће бити велики учитељ и просвјетитељ својега народа у православљу. Па кад такви светитељ дође, завјешта да му се преда његова патерица и чудотворна Богородична икона Млијекопитатељница.


Нићифор Дучић, Херцеговац, из Луга (рођен 1832) био је ђак Ђуре Даничића, на лингвистичким наукама. Претходно је завршио теолошке школе. На Цетињу произведен у архимандрита. Ратовао у Херцеговини, учествовао у српско-турским ратовима. У Београду био на функцији библиотекара Народне библиотеке. Чувар Народног музеја. Члан Српске краљевске академије наука. Један од најученијих људи свог времена. Писао расправе, путописе, језичке студије, историјске радове. Одбијао да се прими владичанског чина, сматрајући се "недостојним". Умро у Београду, 1900.


Походивши први пут Св. Сава српски Палестину и њој света мјеста у првој половини XIII вијека, дође у лавру Св. Саве Освећенога. Ушавши у цркву да се помоли Богу, стане пред иконом Млијекопитатељницом, где је била и Троручица Дамаскинова и патерица Савина; у тај мах падне сама патерица са својега мјеста пред св. Саву. Чувар изненађен тијем, отрчи и јави то игуману. Игуман, споменувши се предања о предсказању и завјету Св. Саве Освећенога, позове путника и замоли да му каже прво: име; друго откуда је; и треће од којега је рода.

Свети Сава одговори на сва три питања. Тада игуман рекне: "ти си онај за којега је свети основатељ ове лавре предсказао у VI вијеку на самрти да ће овамо доћи", па му се поклони и преда обје поменуте чудотворне иконе и патерицу.

Вративши се св. Сава из Палестине у Свету Гору, приложи Троручицу Хиландару, а патерицу у Млијеко-питатељицу - својој мучаоници коју је подигао у славу Св. Саве Освећенога у Кареји.

Хиландарци причају још и ово: завадивши се браћа Савина око власти: велики жупан Стефан и велики кнез Вукан, послије много несреће, св. Сава похити на позив своје браће из Свете Горе у Србију да измири завађену браћу, понесавши собом мошти св. Симеуна и чудотворну икону Тројеручицу. Свете мошти положи у ћивот у манастиру Студеници, а икону дарује Стефану са завјетом да је чува у дому, и да се у вријеме рата носи пред српском војском.

Икона је Тројеручица по завјету Св. Саве заиста чувана у немањићском краљевском дому, и предавана од оца сину до потоњега Немањића. Па се најпослије појави једне ноћи пред Хиландаром, по предању хиландарском, на путу од мора са сјеверне стране, гдје је сада часовница, која је ту сазидана за спомен послије те појаве.

Игуман хиландарски, устајући у обично вријеме, да иде на полуноштницу у велику цркву, наједанпут угледа кроз прозор своје ћелије свјетлоћу, као сунце, на поменутом мјесту. Одмах позове калуђере да отиду и виде какво је то привиђење и чудо. Кад тамо, а оно икона Тројеручица на земљи, с горње стране пута, који води од мора у Хиландар. Престрављени тијем, донесу одежде, крстове и кадионице, те је с појањем и читањем однесу у саборну цркву и положе на горње мјесто у олтару.

Сјутри дан, на велико њихово чудо, нађу је у игуманском столу; не знајући откуда је ту, опет је с поклонима и молитвама однесу на прво мјесто у олтар. Игуман, сумњајући да је еклисијарах (који обично држи кључ од цркве) није ноћу пренио у игумански сто, закључа цркву и понесе кључ. Али му се Тројеручица јави те ноћи на сну с ријечима: "нијесам дошла овдје да ви мене чувате, него ја вас". - Игуман прене од сна и одмах пође са свијема старцима и калуђерима заједно пред цркву, отворивши је, нађу опет Троручицу у игуманском столу. Тада јој се ту сви поклоне, ишчитавши мобан Богородичин, оставе је у столу, гдје је и дан данашњи, горећи пред њом увијек 12 кандила.

Отада калуђери, кад иду да служе у цркви, метанишу пред њом и цјеливањем узимају од ње благослов мјесто од игумана по типику манастирском.

Да су Немањићи држали ову икону по завјету Св. Саве, као светињу, потврђује се и тијем што је црква епископска у Скопљу, коју је сазидао српски краљ Милутин, била посвећена Тројеручици, коју је цар Душан, кад се ту зацарио 1346. године, с договором свега сабора подигао на митрополију.

Онијема који се баве изучавањем историје и хрисовуља немањићскога доба, кад прочитају ову кратку повијест о Тројеручици хиландарској, биће јасно ово мјесто у Душановој хрисовуљи, а тако и у другијем листинама у којима се спомиње име Троручица.

Заваршујући ове ретке по хиландарском предању о Троручици, овдје је мјесто да се рекне: "Велики си, Господе, и чудна су твоја дјела, и ниједна ријеч није довољна да опјева твоја чудеса".


Како је Хиландар добио име: По магли, старим народима и лављим чељустима

СПАС ОД ХИЉАДУ МАГЛИ

Написао:
Нићифор Дучић

Тешке магле спасоше Хиландар од најезде Каталонаца, који једни друге посекоше. Само се тројица спасоше: Манцил, Савел и Авив - и одмах се замонашише. Њихове су слике у хиландарској трпезарији

Хиландарци мисле да је Хиландар, грчки хилаи антара прозван од "тисућне магле". Изводећи ту хипотезу из овога факта: кад су Каталонци у IV вијеку нападали на Свету Гору да је освоје и пљачкају, тада се неки манастири предаду без отпора Каталонцима, а неки опет не хтјеше се предати, бранећи се јуначки из тврдијех ћелија и кула. Међу овијема је био и наш манастир Хиландар. Каталонци, не могући да га освоје, најпослије раздијеле један одред од 1000 војника надвоје, па га нападну: једна половина с јужне а друга са сјеверне стране; у тај се мах спусти густа магла на манастир и око њега тако да се ништа није могло видјети даље од себе! Те Каталонци с једне стране мимоиђу манастир, и ударе на оне на другој страни, мислећи да су калуђери, побију се међусобно, и сви изгину осим тројице, који се предаду калуђерима, и потом се закалуђере.

Њихове се слике и сада виде на зиду више врата у опћој трпезарији хиландарској. Имена су им: Мануил, Савел и Авив.

Из тога историјскога факта и грчке ријечи: "Хили-антара" изводе самовољно име "Хиландар".

Калуђери хиландарски и уопће светогорски увршћују тај догађај међу чудеса. А у бугарском је манастиру Зографу подигнут врло лијеп споменик калуђерима који су бранећи манастир од Каталонаца, изгорјели у ћелијама.

Друга је версија да је Хиландар тако прозван од мјеснога облика који је наличан на лавовске чељусти, грчки: "Хеилх-леонтари".

Трећа је версија ова: руски архимандрит и археолог (позније владика) Порфирије Успенски који је дуго проучавао старине у Хиландару и уопће у Светој Гори, тврди да би Хиландар било правилније звати "Хелантири", причајући како су Хелантири из Азије у старо доба освојили нека острва у Архипелагу, међу којима је острво Тасос спроћу хиландарскога пристаништа: па како је то пристаниште погодно за бродовље и како је у тој околици било много шуме и грађе за њих, тако су се због тога Хелантири настанили, гдје је садашњи Хиландар.

И тако је, по мишљењу Порфиријеву, назван "Хелантири" од насеобине из азијскога града "Хелани" и из тракијскога "Тири". Доцније је промијенио то своје мишљење, тврдећи да су Персијанци из Ксерксова хиландскога одреда подигли ту храм својему богу Тиру, и по томе се прозвао "Хилантир".

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“