СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 6ЈУН 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Академик Дејан Медаковић: Једно казивање о Светој Гори

КАКО СУ РУСИ СТЕКЛИ ИВЕР С ХРИСТОВОГ ГРОБА

Пише:
Јелица
Роћеновић

Група посетилаца солунске изложбе "Благо Свете Горе ", окупила се око академика Дејана Медаковића, и нарушила приватност његовог "ходочашћа" у Солун. Заокупљен радозналошћу земљака, разоружан пажњом с којом су ловили сваку његову реч, господин Медаковић је, спонтано и непланирано, уз кафу и пиће, окупљенима изговорио право мало предавање о Светој Гори - чија вредност није само у обавештености и ерудицији, него и у једноставном стилу излагања, усклађеном са овом неформалном приликом. Објављујемо нередигован и неауторизован запис његове "Солунске беседе", читаоцима остављајући задовољство да замишљају како су пола сата били у друштву са нашим гласовитим историчарем уметности

Надам се да сте баш пажљиво обишли ову изузетну изложбу, изузетну, зато што се први пут, ван Свете Горе, појављује једна оваква велика драгоценост, које се иначе не могу видети, не само зато што је Света Гора затворена за жене, него и што их монаси врло тешко и нерадо показују, а један - највећи део светогорских манастира и нема сређене ризнице. То што има Хиландар - то је изузетак, јер то је направљено управо као неки музеј, док друге цркве, односно манастири, поседују ризнице више-мање затвореног типа, не у музејској презентацији. То важи и за Ватопед, као једну велику и богату збирку, и наравно, то важи и за Лавру, као најугледнији манастир.

академик Дејан Медаковић

Ми смо, наравно као народ посебно заинтересовани за Свету Гору, и можда би било погрешно ако бисмо се везивали искључиво за Хиландар, иако је Хиландар у нашој националној свести на првом месту. При том заборављамо да су и други светогорски манастири били под пажњом наше властеле и владара. То важи, рецимо, за манастир Светог Павла, који је у једном тренутку био потпуно српски манастир, то важи и за Симонопетру, или манастир Ватопед где је у дворишту сазидао једну цркву деспот Угљеша, једна невелика капела са живописом, а да не говоримо о светогорским ризницама.

Било би потребно, наравно, да уводимо целу причу у сам постанак Свете Горе, и да повежемо ту необичну монашку заједницу манастира која је ту настала као резултат развоја источног монаштва.

Пустиножитељи: Разлика источног од западног монаштва

Источно монаштво је прво монаштво у хришћанском свету, и оно се развило из пустиножитеља који су побегли из већ декадентних грађанских средина, градских средина хеленистичког света, као што је била Картага, као што је била Антиохија, Александрија и други велики центри. Пустиножитељи су се посебно склањали у велике пустиње Египта, где се и налазе те прве њихове насеобине. То је време трећега века, односно трећега и четвртог, када се јављају прве монашке заједнице, када се први анахорети, како их ми зовемо, или пустиножитељи, придружују осталима и праве прве манастире. Први манастири, дакле, настају у 4. веку, два века раније него што се то десило на Западу. Западно монаштво је нешто млађе, а као најстарији манастир западног хришћанства сматра се Монтекасина - бенедиктински манастир, матица свих бенедиктанских манастира значајних за Европу.


Први православни манастири настају у IV веку, два века пре него што ће се манастири појавити на Западу. Источно монаштво створило је само један ред - василијанце, а западно је стално стварало нове редове, као одговоре на актуелну кризу: фрањевци, доминиканци, језуити... Источно монаштво суштински се разликује од западног по "затварању", повлачењу из живота. Атос је најстарија преживела монашка "зона". Кападокија и неки делови Палестине били су старији, али су тамо монашке насеобине изумрле, једноставно: ислам их је почистио.


Источно монаштво је, за разлику од западног, створило ред василијанаца. То је једини ред источног хришћанства који траје и данас. Западно хришћанство непрестано ствара нове редове: они непрекидно прате живот, и према том животу се прилагођава Католичка црква. Ниједан ред у Католичкој цркви није настао, а да није одговарао, на известан начин, кризи времена. Тако су настали фрањевци у 13. веку, тако су настали доминиканци, такође у 13. веку, или капуцини, као огранци фрањеваца... Наравно, онда долазе језуити као посебан ред који је директно у папској или служби контрареформације, да спасава католичанство угрожено реформацијом. И то је основна функција језуита и њихово право име је Цомпаниа ди Јесус. То је право име језуита. Зашто? Јер је Свети Игњације Лојола који их је основао био професионални официр, који је, рањен у бици, у болници медитирао и дошао до тога да осети озив, итд. Тако је Лојола основао језуите као једну војну формацију.

Источно монаштво се суштински разликује од западног (и ту већ долазимо на Атос) - карактерише га удаљавање од живота. Дакле, не улазак у живот, као што то чине католици, већ излазак из живота. Источни монаси се повлаче, затварају у одређене зоне. Наравно да је најпознатија која је преживела Атос. Али и Кападокија и поједини делови Палестине били су препуни монашких насеобина које су изумрле. Једноставно их је ислам очистио: зато је толико драгоценија - ова атоска групација.

Како су Грузинци нестали са Свете Горе

Атоски живот се обично везује за оснивача Велике Лавре - Светог Атанасија Великог који је основао прву велику заједницу- грчки манастир Велику Лавру. Лавра је у 9. и 10. веку на један необичан начин изграђена као једно насеље, готово као једна градска четврт, готово да тако делује. То је био тренутак када и други манастири почињу да се оснивају, што не значи да, каошто рекох, и раније није било анахорета - пустиножитеља, као што их има и данас. На Светој Гори данас постоји око 20 манастира. Они су сви окупљени у Светој општини чије је средиште у Кареји и имају посебну управу. У самој општини бира се прот, старешина целе Свете Горе, по једном протоколу установљеном у средњем веку, и тај се поредак не може мењати. Пет најугледнијих манастира рангирано је тако да се из састава њиховог братства бира прот. Занимљива је та ранг-листа: на првом месту је Велика Лавра, као најстарији манастир. На другом јеВатопед, на трећем месту је Ивирон, стари, некада грузијски манастир, помаган некад од грузијских царева и краљева, једне, дакле, старе хришћанске културе са својим ослонцем на Атосу. Данас, Грузинаца нема, манастир је грчки. Хиландар је по рангу на четвртом месту. На петом је, мислим, Дионисијат. Сваке године се тај поредак мења у круг, тако да је Хиландар заиста у најугледнијем друштву.


На Светој Гори има данас 20 манастира, окупљених у "светој општини", у Кареји. На челу те заједнице је прот, старешина који се бира по средњовековном протоколу, из једног од пет главних манастира. Хиландар је четврти на тој листи која почиње Великом Лавром, грчким манастиром из IXX века, који је основао свети Атанасије Велики.


Руси су у једном периоду наступали од 16. века, од времена Ивана Грозног, као носиоци империјалне идеологије Трећега Рима.

"Два су Рима прошла", тако су писали летописци, "трећи Рим је Москва. Она постоји и никада неће проћи" (до Јељцина, разуме се).

Дакле, идеја Трећег Рима је истовремено подразумевала да он као наследник византијских царева, василеуса, преузме и улогу вицариус деи, намесника Божјег на земљи, да буде нека врста надзорника земаљског поретка, и да за њега одговара Пантократору. То је велика улога институције византијског цара коју Руси преузимају,ада би је легитимисали, они почињу да даривају манастире по целом Истоку, многе који су били већ у Турској - Турска се империја већ усталила - у Кападокији, Светојземљи,Африци...

Од посебне пажње Руса према Хиландару, ја бих поменуо само Ивана Грозног и његову велику катапетазму, или завесу за царске двери. То је једна огромна завеса са извезеном иконографијом на којој су и српски светитељи Свети Сава и Стефан Немања. У његово време српски владари и светитељи не улазе сви у минеје, месечнике, него по избору. И Руси су изабрали Саву и Немању, затим, Стефана Дечанског и кнеза Лазара; њих је, дакле, признала Руска црква. Четири српска светитеља унела је Руска црква у своје минеје, Грчка црква признаје Саву и Немању, но добро.

Завеса за царске двери, поклон Ивана Грозног

У 16. веку Руси покушавају да добију своје ма-настире на Светој Гори. Они имају неколико врло значајних манастира -прво стари Русикон, који је везан за нас јер је ту извршен постриг Светога Саве. Светог Саву је неки руски монах Теодосије, према житију, и довео у Свету Гору. Њихов је и Свети Пантелејмон, други велики руски манастир. Све друго што имају Руси, а то је огромно било, су скитови. И ту долазимо до основне разлике између манастира и скита. Посед манастирски на Светој Гори испарцелисан је у средњем веку, земље нема јер су је свети ктитори дали, и границе се не могу мењати, али су се амбиције Руса да направе велики манастир решавале тако што је на територији једног манастира који може бити и мањи него будући скит, Руси изграђивали и велики скит. Али он нема ранг самосталног манастира, јер зависи од свог матичног манастира, и тај га манастир и наслеђује уколико он изумре. Рецимо, највећи скитови које су Руси имали су Светога Јована Златоустог, и велики Светоандрејски скит, близу Кареје. То је огроман скит, последња велика инвестиција царске Русије на Светој Гори. У време када је Октобарска револуција истерала један огроман број Руса, онда се на Атосу појавило неколико хиљада монаха, тако да је захваљујући "великом октобру" Атос био потпуно русификован.

Хиландар су два века држали Бугари

Манастир Хиландар

Пет-шест хиљада монаха било је распоређено по Атосу, разуме се, највише у Пантелејмону. Тада Пантелејмон добија штампарију, амбуланте, све што треба, наравно, као и огромне конаке који су служили да се у њима сместе ходочасници, јер је Пантелејмон имао недељну линију са Одесом. Кад пароброд искрца једно 2.000 "паломника" испред Пантелејмона онда они, после неколико дана у манастиру развију барјаке по целој Светој Гори, уз громке руске песме. Међутим, нису се обнављали, из емиграције није долазио подмладак, и они су данас спали на десет-петнаест монаха. Ако би пали на седам, критични број, манастир - скит би прешао у грчке руке, односно оног манастира на чијој територији је сазидан. И то је крај. Скоро да се више не може говорити о повраћају: ако би до тога дошло, тај манастир би во вјеки вјеков за тај народ био изгубљен. Грузини су свој манастир изгубили, Румуни су имали свој манастир, Кутлумуш, близу Кареје, и он је такође изумро, па је данас грчки манастир. Срби су изгубили неколико манастира, између осталих, Симонопетру и Светога Павла. Руси се још жилаво боре. И бугарски Зограф дошао је до критичне границе, али се ипак одржао. Бугари су некад имали велику епоху: држали су и Хиландар и Зограф. Два века је Хиландар био у бугарским рукама.


Када се монашко братство смањи на седам калуђера, манастир прелази у грчке руке - Грузини су изгубили свој манастир Ивирон. Румуни су имали Кутлумуш, близу Кареје - данас је то грчки манастир. Срби су, између осталог, изгубили Симонапетру и Светог Павла. Бугари су два века држали Хиландар, а после је њихов Зограф стигао до критичне границе, али се ипак одржао.


Е, сад, цео тај живот на Светој Гори одвија се по типицима, правилима. Ми имамо своје типике. Свети Сава је компиловао типике Саве Освећеног, у Јерусалиму, или опет Евергетидски типик посвећен Богородици, али прилагођен за српске прилике. Хиландар је по типику припадао монашкој заједници општежића. И ту се сада налазимо пред два модела монашког живљења. Први модел, основни и најправилнији је киновија или општежиће. Општежиће је манастир са једним игуманом или архимандритом, ако би добио титулу, и његов избор је доживотан. Он наређује, и по његовом - нема поговора. Уколико дође до неког сукоба, монах може да добије више казни, као што је, између осталог, епитимија - обавеза на већи број метанисања. Други тип живљења на Атосу је идиоритмички, где у манастиру свако живи за себе.

Сви ти манастири у православном свету, не само на Атосу, су велика властелинства, већа или мања. Хиландар спада у велика. Он је и по броју поседа на првом месту: има око 30 000 поседа, што на самој Светој Гори, од шума и маслина, углавном, што ван Свете Горе. Као јако добар, плодан комад земље посед Каково. Ту је сазидана црква Светог Саве, и ту јеобично један дежурни Хиландарац који се бави економијом. Захваљујући тим властелинствима манастири су материјално осигурани, и за разлику од католичког монаштва нису, рецимо, били произвођачи сира или правили и продавали пиво или кобасице у својим гостионицама, као што су то бенедиктанци радили у Баварској. Материјална обезбеђеност православних манастира постизала се даровима светих ктитора, а то је било велико племство.

Било је на Светој Гори чак и свргнутих царева, из Цариграда. Пошто би им поштедели живот, наследници би их послали у манастир. Пошто би на брзину ту постао монах, цар би ту и скончао. Дакле, манастири су имали и ту функцију, били су места за интернацију, као што су имали функцију азила, спасавања разних претендената на власт.

То, наравно велико, даривање манастира поткрепљено је било повељама. Хиландар је један од манастира који има преко сто српских владарских повеља.

Како је Хиландар Русима поклонио ивер са Христовог крста

Највећа хиландарска реткост је оснивачка повеља Стефана Немање, дата 1198. године. То је прекрасна повеља! Прекрасна? Ми знамо само један њен препис који је у литографији извео Димитрије Аврамовић. Када је он 1847. боравио, односно штампао књигу о споменицима на Светој Гори, дао је факсимил те повеље која је касније поклоњена краљу Александру Обреновићу, 1866, када и Мирослављево јеванђеље. Кад је дошла у посед двора, краљ Александар је повељу поклонио Народној библиотеци, и она је нестала у Првом рату, а јеванђеље је задржао у двору, и тако је оно сачувано, чак прошло неке несрећне конзервације.

Хиландарска збирка повеља не обухвата само српске повеље. Када је настало наше племство и српска држава падом Смедерева пала под турску власт, још се једно време јављају као дародавци последњи изданци Бранковића, тада већ у угарској служби, као командант јужне границе према Турској. Као власници некадашњих великих имања у Срему - то су ти такозвани сремски деспоти, сада већ јако осиромашени, они заиста откидају од уста да би дали за Хиландар.


Српски светитељи нису сви улазили у минеје, него по избору. Руска црква изабрала је Светог Саву, Немању, Стефана Дечанског и кнеза Лазара. Грчка, ре-цимо, признала је само Саву и Немању. Два руска атоска манастира везана су за Србе: Русикон, где је Свети Сава пострижен, и свети Пантелејмон. Поред ова два манастира, Руси су на Светој Гори градили велике скитове: Светоандрејски, Јована Златоустог... Пантелејмон је, уједном тренутку, имао директну везу са Одесом, паробродски: овде је одједном долазило по две хиљаде руских ходочасника.


Од 16. века се јавља нешто што раније и није било, а то је "слање у писанију". Калуђери избегавају прави термин, они не просе. Интересантно је да српско монаштво није створило монахе луталице, као руско, који беже по целој Русији, иду и торбаре. Српско монаштво је сачувало нешто од тог отменог понашања: они "иду у писанију", али носе дарове руским царевима. Ја сам налазио у томе документе: Хиландар је имао шта да да. Хиландар је добио, и данас то постоји, један комад највеће хришћанске светиње - комад дрвета на коме је Христос разапет, а који је још Св. Сава прибавио. У 18. веку, Хиландарци су одлучили да неколико комадића тог дрвета однесу Русима, те чувене хиландарске реликвије, као и иконе Светог Саве и Симеона. Тада се и јавља типично хиландарска двојна икона Светог Саве и Симеона, која се касније проширила.

Манастир Пантократор

Шта још садржи монашки дневни живот? Једно од монашких "послушања" је преписивање књига, богослужбених, оснивање скипторија. Књиге које они илуминирају шаљу се као посебни дарови из Хиландара, или се чак продају. "Послушање" захтева изузетно пажљив рад.

То значи да књига не сме имати грешке. Али, пошто су људи грешни, и греше, онда је измишљена једна завршна, заштитна формула која, по мом сећању, гласи:

"Сију књигу не писа ангел Божји ни Дух свети, него човек са руком грешном и уморном и зато викоји читате (читајушчи) не кните (не куните) него исправљајте".

Та традиција да се рукописна књига сматра подвигом дуго се одржала. Последњи примерак који сам ја видео, али не у Хиландару, налази се у малом манастиру Бања, између Рисна и Пераста, који је посвећен Светом Ђорђу. Један момак из Острога заветовао се да ће цело четворојевађеље преписати руком, и илуминирати као средњовековно, и то је урадио за време краља Петра, завршавајући овом истом реченицом: "Сију књигу..." То је божанствен пример тог великог лука који иде од средњег века до једнога подвижника из манастира Острога, и стварно је без грешке.

На темељима старијег, грчког манастира

Хиландар је био стари манастир. Ту је био порушен грчки манастир који су Сава и Немања, већ Симеон, монах, добили од грчких царева, од Андроника Другог.

Хиландар има ту срећу да има две своје оснивачке повеље у оригиналу. Андроникову је Фрања Баришић који је на њој радио, утврдио као оригинал, за Немањину знамо из те литографије. Немањина повеља је јако важна јер је садржала аренгу, уводне делове, који су до недавно у нашој науци били потцењени.

Манастир Ксиропотам

Чак и тако велики издавачи повеља као што су били Стојан Новаковић или Љуба Стојановић, који су објављивали повеље као српске писане споменике, чинили су то без аренге. То је јако интересантно јер показује степен развоја наше историјске науке, која је дуго била опседнута конкретном, материјалном страном, дакле оним што владар даје: имањем, селом, колико литар сребра итд. Међутим, мотив, који владар даје као једнумалу исповедну причу, где је истовремено дао свој кредо, своје верују - зашто он то даје, шта га је потакло, она духовна страна - то је аренга. Рецимо, повеља Стефана Дечанског (која је у државној архиви, срећом је сачувана, и у облику је свитка од пет метара, садржи у аренги идеју Страшног суда. Он верује у долазак, и он то чини, преплашен гресима које је починио, објашњава шта се догодило да се манастиру да један хиландарски посед.


Једна од највећих хиландарских драгоцености је повеља Стефана Немање о оснивању манастира. Ми знамо за један њен препис, у литографији, Димитрија Аврамовића. Факсимил повеље поклоњен је краљу Александру Обреновићу, као и Мирослављево јеванђеље. Краљ је повељу уступио Народној библиотеци и она је нестала током Првог светског рата. Мирослављево јеванђеље сачувано је, јер је остало на двору.


За нас је интересантна повеља коју је деспот Ђурађ Бранковић дао манастиру Есфигмену или како се он још зове у нашим текстовима - Шимен. То је био први сусрет између Хиландара и Есфигмена, који се прославио по отпору Цариградској патријаршији, због њених уступака католицима, и на њему је још увек црни барјак на коме пише: "Православље или смрт". Кад су грчке власти хтеле да смире иличак раселе неке бунджије против таквог цариградског патријарха, онда су се они забарикадирали и рекли да ће, ако би неко на силу ушао, дићи манастир у ваздух. Било их је око тридесет унутра, и онда је, наравно, власт одустала. Папа Павле Шести посетио је цариградског патријарха Атинагору, и они су се пољубили. Монаси су сматрали да је тај пољубац био пољубац са Сатаном и да је у цариградског патријарха ушао демон. Зато га не признају и престали су да га помињу у молитвама. То не смеју монаси да раде, и за то су постали бунджије.

Есфигменска повеља чувена је по томе што је то једина српска повеља која има ликове донатора. Цела породица Ђурђа Бранковића са женом Јерином, и синовима Лазаром и Гргуром, са свим ћеркама, принцезама, изузетно занимљиво приказаним, ту је и Мара, и Кантакузина, једина је тако илуминирана повеља. Наравно, образац византијски, да се на повељи даје и лик владара дародавца. Не знам за други пример целе породице, групног портрета, обично су ту муж и жена. Ја сам је имао у рукама два пута. Хиландарци врло нерадо показују драгоцености, једноставно кажу:

"Нема!"

Стари хиландарски трик да вас се реше је:

"Библиотека је отишла у Кареју".

"Не знамо".

То је знак да можете да се пакујете. Дају вам вечеру за збогом: не прихватају вас.

Како се византијска икона претварала у барокнуслику

Трезор који је овде изложен, могли сте видети, није селективан, већ је направљен да покаже континуитет. Та идеја је истакнута. То је разлог да се на изложби налазе ствари које су прворазредне по својој уметничкој вредности, и затим, ствари које показују једну децаденце, које говоре о другим временима, другим стилским утицајима, када се византијска икона већ мења, када те промене долазе са Медитерана, подручја итало-критске уметности или критско-венецијанске,ли су били у поседу Венеције, када долази до великих спојева, симбиоза.

Ти уметнички спојеви имали су пре свега своју исходишну тачку у самој Венецији, зато што је после пада Цариграда 1453. у Венецију добегао један велики број јако учених људи, који су основали своју општину која и данас постоји, Сан Ђорђо деи Греци. Ти Грци су изумрли, нема их више, можда неколико породица, али је остао изузетно богат архив, велики музеј, црква и брига грчке државе. Грчка тамо шаље своје научнике који у Венецији живе по неколико година, раде, и управљају тиме. Онда се смењују, као амбасадори, и после пет година, долазе други.

Манастир Ивирон

Истовремено, Венеција постаје извозник икона. Огроман број Грка који овде долазе од 15. века, почео је да ради иконе. Те иконе су се рашириле по целом Леванту, и лагано су долазиле и на Атос. Атос је постао отворен за те утицаје, и они мењају карактер византијске иконе. Суштинска промена је у томе што се византијска икона ла-гано претвара у једну барокну слику.

Византијска икона непродубљује простор, она има инверзну, линеарнуи перспективу. То је сасвим друго схватање од западне слике, која продубљује простор.

Постоји дакле линеарна перспектива, ваздушна и бојена, која онда даје илузију једног великог простора. Та се илузијаповећава употребом архитектонских кулиса, које се ту појављују као једна сцена. То није византијско. Византијска архитектура на живопису, има само стандардну функцију, нема амбицију да буде реалистичка, да верно представи грчки стуб; то су кулисе које су ту у једној секундарној функцији, једноставно наглашавају, на пример, Богородично рођење у једном простору. То је нешто сасвим друго од онога што раде западњаци. И, наравно, јавља се на Светој Гори и потпуна промена ентеријера.

Јеванђеље војводе Николе Стањевића

Хиландар и Света Гора су значајни за нас и због тога што има разних сликара који пролазе кроз Хиландар или су монаси хиландарски. Свакако најинтересантнија личност о којој овде, наравно, нема помена је Георгије Митрофановић.

Георгије Митрофановић је сликар који је у једном распону од Хиландара, радио стару трпезарију и "Легенду Св. Саве", наиме житије Св. Саве у двадесет и више сцена. То је истовремено била академска беседа старог Владимира Петковића, родоначелника историје уметности код Срба. Као кључни доказ послужила му је управо хиландарска "Легенда Св. Саве" и да је Георгије Митрофановић, илуминирајући те сцене имао пред собом једно илустровано житије Светога Саве. Да је то постојало, иако није нађено. Свакако да је то интересантна теза.

Затим, ту долази један низ других уметника примењене уметности, до овихзанатлијакоји учествују у дневном животу, алатима, ту је и керамика итд.

Хиландар поседује и једну од највећих збирки етнографског материјала. Она је сад сређена. Нисам споменуо илуминаторе. Хиландар има, и овде су изложена два или чак три репрезентативна рукописа од којих је најпознатији - Четворојеванђеље патријарха Саве.

На жалост није изложено предивно Четворојеванђеље великог војводе Николе Стањевића. То је један "џентлмен" из времена цара Душана, који је био војвода у Македонији, и који је поклонио једно четворојеванђеље Хиландару. Још се тамо налази.

Дрворези штампара Макарија

Интересантно је да је и штампар српски, Макарије - који је после пада Црне Горе емигрирао у Влашку, и 1510. у Трговишту основао влашку штампарију, и штампао један октоих, као и на Цетињу, са једном јако лепом илустрацијом која је уникат у свету - дошао у Хиландар и постао проигуман: 1526. му се губи траг, а оставио је у Хиландару један географски спис који је недавно откривен (није било уочено да је то Макаријев спис) "О међама Дације" што је сведочанство да је био у данашњој Румунији.

Ми смо знали за тај спис, али нисмо знали да је то још једно његово дело. Хиландару је оставио и неке дрворезе. Сад суконзервирани и не може се са њих више отискивати. Дивни дрворези!


Деспот Ђурађ Бранковић био је велики дародавац манастира Есфигмена (Шимен у нашим рукописима). На том ма-настиру и данас виси црни барјак са натписом "Православље или смрт". Кад је папа Павле Шести посетио цариградског патријарха Атинагору, монаси, њих тридесет, протумаче њихов пољубац као улазак сатане у патријарха, и избаце Атинагору из Колектива. Грчке власти су хтеле да их раселе, али се монаси забарикадирају и запрете да ће дићи манастир и себе у ваздух... На есфигменској повељи су ликови Деспота Стефана, деспотице "ПроклетеЈерине", синови Лазар и Гргур.


Библиотека хиландарска има највише српских књига, један број грчких, има и руских, разних редакција. Са оним што је прикупио Димитрије Богдановић по разним келијама, што је било расуто, бројипреко 800 књига. То је највећа српска збирка, већа од дечанске, већа од оне коју је имала Народна библиотека, она стара! Шта би, смишљам, овде још требало рећи?

- Да ли се зна шта је било спаљено и уништено - упитала сам Медаковића упркос договору да нема постављања питања.

- Хиландарска библиотека је била страховито уништавана, посебно у време после грчког устанка, у 19. веку. Онда је Хиландар, као и многи други манастири добио турску посаду, аскере, који су чувену трпезарију употребили за коњушницу, у њу мазге уводили, а књиге су ложили. Ко би то знао шта је спаљено?

- Нема никаквог трага?

- Нема трага. Први опис хиландарске библиотеке дугујемо Русима. Руска наука је чврсто кренула у откривање Атоса још у 18. веку. Постоји један, како се потписао, Пјешкоходец, пешак, затим Василије Барски у 18. веку, који је имао два путовања у Свету Гору, прво је публиковано, то је модерна итерпретација и опис Свете Горе, где је он дао и опис Хиландара.

Доситеј Обрадовић на згаришту Протестантске академије

У 18. веку појављује се, од Срба на Светој Гори, и то је интересантно, Доситеј Обрадовић, у трагању за Академијом атоском, која је основана крај манастира Ватопеда, а коју је основао један занимљив калуђер који се звао Евгеније Волгарис, или Вулгарис, који је, као и Доситеј, био немирног духа и "догурао" до протестантских универзитета у Немачкој (нарочито је Хале играо велику улогу) и онда се појавио на Светој Гори са жељом да православље мало реформише "са натрухама" протестантског, и основао Академију Атонитану.

Доситеј, чувши да једна таква "сродна душа" постоји, појурио је да то види, али је мало "закаснио", јер су га калуђери у Ватопеду дочекали "ожалошћено", али на калуђерски начин, рекавши:
"Академија је изгорела"

Манастир Ватопед

И данас кад пролазите поред Ватопеда, на једном ћувику вам показују рушевине Академије. Јасно. калуђери су је упалили. Међутим, имамо једног другог "џентлмена" који је дошао у Хиландар. Ех, да! Доситејев долазак у Хиландар је задивљујући по једној комплетној неосетљивости за Хиландар. Доситеј је био тотално индиферентан према Хиландару и све што је уочио, то је сукоб Бугара и Срба. Они су се вероватно на некој вечери свађали око тога чији је манастир, јер су Срби били у мањини, Бугари у већини, зато су их ови можда мало понижавали, ето то је Доситеј запазио.

Али, један нови човек се појавио и хтео је озбиљно да ради у Хиландару, а то је био Јован Рајић. Јован Рајић је кренуо пешке у Хиландар. Он је, из наших крајева, из Војводине, пешке кренуо најпре у Пожун, ту је студирао, па је онда пешке отишао у Кијев, у Духовну академију. Из Кијева пешке до Одесе. Лепа шетња. Онда се укрцао на брод и стигао на Свету Гору, у Хиландар, да истражује повеље. Међутим, калуђери су га лоше примили и он, који је иначе био прзница, лоше је оценио Хиландарце због тога што му нису све дали да види, али је описао своје "мореплавније" на Црном мору, своје муке на броду, он Војвођанин. (Смех)

Манастир Каракал

Трећи значајан путник био је Герасим Зелић. Герасим Зелић је био архимандрит манастира Крупе, у Далмацији. И он је био један "немирко" који је много крстарио. Рекао сам да је први опис библиотеке дао Рус: то је био неки архимандрит Леонид који је свој боравак у Хиландару објавио у неким "Императорским записки", то је преведено у "Гласнику српског ученог друштва". Та библиотека је добила свог великог библиотекара у Сави Чеху. Сава Чех је дошао из моравске Чешке из Остраве, и постао православни монах у Хиландару. Он је описао библиотеку у издањима Краљевског чешког музеума. И сад завршимо са Димитријем Богдановићем. Има их још који су у Хиландару радили, један Владимир Ћоровић. Воја Ђурић је радио живопис и највише је радио иконе, спремао се, па га је смрт омела. То је хтео да настави његов син Срђан, а сада видим да је изашла књига "Иконе манастира Хиландара" Сретена Петковића, кога су сами хиландарци ангажовали. Матеја Матејић је направио један инвентар али то није оно што је Димитрије Богдановић урадио, али је снимио целу библиотеку, такозвану "хиландарску собу". Једну копију је дао САНУ, једну копију Народној библиотеци, а једну Патријаршији.

Кад сам ја са Димитријем био тамо, неколико пута, ми смо одлучили да кренемо од рукописа "број један" као да пре није ништа рађено. Окончали смо снимање и дошли до комплетног филмског материјала. Радили смо врло тешко, нисмо имали повољне услове. Тај посао су урадили Народна библиотека и велики Димитрије Богдановић. Велики Димитрије Богдановић. А да се роди један Димитрије Богдановић треба да прође јако много времена. Али, шта можемо.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“