СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 6ЈУН 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Српски владари у посети Хиландару

ЧЕТИРИ КРАЉЕВСКЕ МАСЛИНЕ

Пише:
др Животије
Ђорђевић

Од Цара Душана, до Његове екселенције Даче Марковића: ко се све, у Хиландару, надахнуо "новом снагом за рад на јачању свега што је српско"

Хиландар је био предмет посебне бриге и пажње свих Немањића, али од свих њих, после светог Симеона и Светог Саве Хиландар је од Немањића (поред, можда, Стевана Првовенчаног) посетио само цар Душан, који је у њему и на Светој Гори боравио од 1. сепрембра 1347. до јуна 1348. - читавих девет месеци и то са царицом Јеленом. На месту сусрета цара Душана са братственицима, подигнут је "Крст Цара Душана", а у близини је цар Душан засадио маслину. Приликом те посете цар Душан је богато даривао све манастире на Светој Гори, а новчано је помогао Хиландару да изврши обједињавање свога поседа на Светој Гори. Од тада до данас хиландарски посед на самој Светој Гори није увећаван, а најновија војна мерења показују да Хиландар на Светој Гори поседује 10 хиљада хектара земљишта, што је највећи земљишни посед једног манастира на Светој Гори - који чини приближно једну трећину читаве Свете Горе, при чему Лавра има посед по величини приближно раван хиландарском, па излази да осталих 18 манастира деле једну трећину Свете Горе.

Крст цара Душана, на пола пута од мора према Хиландару: Света гора тада је била српска, не само духовно, него и територијално

Цару Душану се приписује изградња параклиса Светих Арханђела (непосредно испод пирга Светог Саве, северно од олтара Саборног храма).

Не треба губити из вида да су Света гора, па и Хиландар, од 1342. до 1371. године биле у саставу српске државе - Душановог царства, и да је можда та околност, а можда и пребогати дарови свим манастирима, били од утицаја код доношења одлуке да се царици Јелени одобри да ступи на тле Свете Горе и на њој остане за све време боравка цара Душана на Светој Гори. Цар Душан је њен долазак правдао тиме да она на Свету Гору не долази као жена него као царица.

Ускрс са хиландарском браћом

Од Обреновића само је краљ Александар Обреновић, на повратку са Олимпијаде у Атини 1896. обишао манастир Хиландар и финансијски га помогао (да добрим делом ликвидира свој дуг). Као успомену на сусрет са краљем касније је архимандрит Василије у Савином пољу подигао чесму, која и данас постоји.

На свом путу за Цариград краљ Александар Обреновић је 1894. требало је да сврати у Хиландар, путујући преко Солуна, али на тај пут није кренуо. По Ивану Павловићу, тадањем српском конзулу у Солуну, послао је, као поклон, шест хиљада динара у злату, који је конзул 14. децембра 1895. уручио претдставницима Хиландара (архимандриту Василију и Дамаскину).


На улазу у Свету Гору, краља Петра Другог Карађорђевића, испред протата, дочекали су поздравом: "Ваше величанство! Премилостиви господару!" назвавши га "правдољубивим нашим сувереном".

Нишки епископ Инокентије је, 11. марта 1896, обавестио архимандрита Василија да ће краљ Александар, по повратку из Атине посетити Свету Гору и Хиландар на Велики Петак. О овом путу краља Александра писао је и епископ жички Сава, 15. марта 1896, митрополиту Михаилу.

"Било из озбиљне намере да се предузму кораци за женидбу краљеву са принцезом Јеленом, било да се учини похода атинском двору, а узгред види и кћи краљева, тек буде закључен пут у Атину с пролећа ове 1896. године. Марта 19, изда краљ прокламацију, и истога дана увече био је у Солуну, где су га дочекала два ађутанта султанова да га поздраве. Но пре одласка у Атину, краљ је отишао у манастир Хиландар, у Св. Гори, где је провео ускршње празнике, дочекан и испраћен лепо од братства манастира св. Саве и св. Симеона, као и од изасланика свију манастира светогорских. Док се краљ Александар бавио у Хиландару, убрзан је, по свему судећи, један акт на атинском двору: принцеза Јелена верена је са једним великим руским кнезом. Ишло је на брзу руку, тако, да је верење објављено још за трајање Велике недеље! Сва та журба доведена је у везу са гласовима о намерама да Краљ Александар запроси исту принцезу, одавала је лоше п рикривену жељу да се та намера учини безпредметном. И кад је српски Краљ 27. марта поподне дошао у Атину, он је још само имао да честита верење своје несуђенице.".

Приликом ове своје посете Хиландару Краљ је засадио трећу маслину.

Прича да је краљ Александар приликом те посете исплатио хиландарске дугове није тачна. Тек 31. маја 1900. митрополит је писао епископу тимочком Мелентију:

"Владика Димитрије срећно је лепо све свршио ... Дугови - око 100 000 динара исплаћени су. Облигација пренета на Митрополију Краљевине".

Чесма Александра Обреновића: Краљ је дао прилог да манастир отплати своје дугове, монаси су Краљу поклонили "Мирослављево јеванђеље"

Од Карађорђевића први је манастир посетио Његово Краљевско Величанство краљ Петар Први. На улазу у манастир Њ. К. В. Петра Првог, по решењу свештеног сабора, поздравио је први члан свештеног сагбора архимандрит Василије:

"Ваше величанство! Премилостиви господару! Смерно братство хиландарско са највећим одушевљењем и топлим срцем предусрета Те на прагу свог светог дома и радосно кличе: Добро нам дошао! ... Драги Господару, под кровом старославног дома Немањића данас лебди дух светог Симеона над Твојом крунисаном главом, јер види правог наследника свог престола, од чисте српске крви, унука славног Карађорђевића".

Отац Дамјан, секретар Прота у Кареји, поздравио је краља у име целе Свете горе следећим речима:

"Ваше величанство, Господару!

Радује се и поноси Света Гора, дочекујући високог госта Њ. В. правдољубивог нашег суверена!".

Приликом ове посете,у књигу посетилаца, Њ. В. Петар Први написао је: "У нашу српску старославну лавру Хиландар дошао сам да се поклоним њеним светињама и пожелим братству и даље пуно истрајности у чувању ове српске светиње 29. март 1910, благоверни краљ Србије Петар Први".

У књигу посетилаца се уписао и тада председник владе инжењер Никола Пашић:

"Давно сам желео да посетим ову нашу стару и славну задужбину, па сам увек очекивао згодног слободног времена, кад ћу моћи ту моју жељу испунити. Сада у пратњи Њ. К. в. Петра испуни се моја жеља. Ако ми Бог подари дужи живот доћи ћу још једном да дуже останем овде и одморим душу моју. 29. март 1910. Никола П. Пашић"

О Малој Госпојини 1995, у књигу посетилаца уписао се и потомак Николе Пашића, његов најмлађи унук Ђорђе Пашић:

Својеручно се уписао у велику књигу гостију: Краљ Петар Карађорђевић Ослободилац

"Стигао сам у царску лавру манастир Хиландар са тугом у души и болом у срцу, мислећи на бескрајно трагично страдање мог рода српског православног народа. У мислима се обраћам свом деди: Потомке су ти разбаштинили, достојанство су нам одузимали, историју су нам брисали, данас Срби опет страдају. Ти би ме сигурно тешио речима: "Србија ће и ово преживети, наши коренови су дубоки и добро су чувани од братства Хиландара. Бог нам их благословио."

У књигу посетилаца се 29. марта 1910. уписао и др Мирослав Спалајковић:

"Пример Растка Немањића најбољи је доказ, да не треба увек слушати своје родитеље. Син, па затим отац, свети Сава, па онда свети Симеон - тако је постао Хиландар. Темељ му је у синовљевој непослушности."

Немирни Спалајковић је у томе нашао корен рађања Хиландара. То је онај Спалајковић који је 1917. на првом пријему дипломатског кора у Русији, после Октобарске револуције, Лењину, као "белосветском шпијуну" пљунуо у лице.

Томислав Карађорђевић и Дача Марковић, надахнути српством

Као други Карађорђевић (којима је Народна скупштина ДФЈ ускратила право да се врате у земљу, из које их је прогнала немачка војна сила 1941) који је боравио у Хиландару, принц Томислав је 23. септембра 1964. посетио Хиландар, а онда и 9. јуна 1973. по други и 31. маја до 1. јуна 1994. по трећи пут. У име свештеног сабора принца је поздравио проигуман Данило:

"Ваше краљевско височанство, братство манастира Хиландара, задужбине светог Симеона и светог Саве срећно је и пресрећно што може данас поздравити долазак у ову српску највећу светињу унука вожда Карађорђа, унука краља Петра Првог и сина великог краља Александра I Верни данас аманету и намени коју нам је свети Сава остави, Хиландар је и данас у претешка времена у којима се налази српски народ и српска земља, једина оаза у којој се овај аманет чува и у којој се и данас само српски мисли и осећа."

У књигу посетилаца принц Томислав је 9. јуна 1973. записао:

"Величанствен је изглед овог светог духовног центра ... Огромна ризница представља највеће благо српског народа, духовно и уметничко благо које се не може ценити и проценити... Братство се труди да својим наследницима остави диван пример како се служи Богу, светосављу и роду српском. 9. јун 1963, Томислав".

А 1. јуна 1994:

"Благослов светог Саве и светог Симеона почиње на овој царској лаври и чува и нас и наш народ. Молићу се Богу и пресветој Богородици нашој молитвама светог владике Николаја "Дај Боже да се Срби обоже, сложе и умноже", Томислав Карађорђевић".

О светом Игњату - 2. новембра 1990. године манастир Хиландар је посетио и принц Александар II Карађорђевић и том приликом засадио још једну - четврту маслину.

Деветнаестог и 20. јула 1993. Хиландар је посетила и делегација Владе Републике Србије на челу са др Данилом Ж. Марковићем, потпредседником владе Србије и Ђоком Стојичићем, министром културе Србије и у књигу посетилаца уписала:

"На овом светом месту српске духовности надахнули смо се новом снагом за рад на јачању свега што чини српство. У Хиландару су темељи сваке нове српске куће, у Хиландару су корени сваког новог српског стабла".


Душан и Јелена на Светој Гори:

ЦАРУ СЕ У СУСРЕТ ХИТА

Одломак
из романа
Жике
Лазића

"Ко не уме да слуша, нек се уклони с пута. Не упућује се благослов жени, него Царици. Ко се успротиви мојој жељи, неће измаћи мом гневу. Скинићу му камилавку, а може бити и главу с камилавком!"

Кретање галате успораваху веслима у хиландарској луци. Бок лађе дотаче пристан. Угледавши Цара на прамцу, монаси и обалски аргати се узбунише, руке им се сврзоше, а мазге се поплашђише и нагоше да беже путем, не слушајући повике мазгара. Дуго им беше потребно да набаце конопце на битве. Кад након натезања, спојише галату са обалом, капетан нареди да се постави мост. Цар први ступи на свету земљу. Окрте очи према небу и склопљених руку се мољаше, а сви око њега падоше на колена. Ову тишину пуну побожности разби њак луде мазге.

Цар Душан, царица Јелена и краљ Урош Нејаки (на цртежу Милића од Мачве) дошли су на Хиландар да се сакрију од куге

Душаново лице бљесну надземаљским сјајем, засени све очи као сунце, па сви обараху погледе ка земљи.

- Где је игуман? упита цар.

Нико се не усуди да одговори.

- Величанство, игуман Сава са часним збором чека пред манастирским вратима, рече Лабуд, кога Цар не препозна, јер дијак беше још увек у монашкој раси.

- Цар се не чека, него му се хита у сусрет, загрме Душан.

Лабуд одмах журно крете према манастиру, али се чамyија Макарију учини да је дијак преспор, па задиже мантију и потрча што га ноге носе да псрви дојави о гневу високог госта.

Душан уђе у лучку зграду, а слуге за њим унеше шкрињу с државним грбом, оковану гвожђем.

Пошто сви видеше да се Цар искрца на леву ногу, очекиваху најгоре, а Макарије трчаше према Хиландару. Калуђери се ретко виђају да трче, али овај монах љубљаше јурњаву у свету, а жељу за трчањем му не сузби ни постриг. Бар дваред дневно чамyија претрчава растојање од манастира до пристаништа, упркос опоменама да је то грешно, неприлично испољавање телесности. Пред отвореним вратницама Макарије улгеда игумана са одабраним старцима.

+ Оче Саво, Цар је људ као насамарени ђаво! Рече пред свим громогласно да се владатељ на чека пред манастиром, него му се хита у сусрет. Потеците док има времена.

Игуман се уплашено прекрсти, па крете брзо, предводећи тешко покртљиве старце, па чак и оне који годинама не изађоше из ограде. Макарију се игуманова хитња учини преспором, па задиже мантију и потрча натраг.

Застаде на путу тек кад угледа цара на коњу у другом, свечаном руху. Макарије виде да су коњска леђа и бокови прекривени великим покровцем с два извезена бела орла. У једној канджи царске птице држаху по два крина, а у другој Земаљску куглу. Наш автократор постаће цар васељенски, помисли Макарије и заслепљен раскошјем, склони се устрану.

На глави Царевој је калпак са челенком у кјој блистају драги каменови, а рамена му покрива плашт од црвене кадифе. Снага му је у контушу од атласа са бисерним грањем и колутовима. Пас стеже појас од златних верига на плавој свили. Све хаљине Цареве пресијаваху се у многим красним бојама и у светлуцању рубина, смарагда, сафира и тиркиза.

Гардисти који прате Цара на главама имају лаке шклемове с кокардама - двоглавим орловима, прслуке од чоје, преко које падају доламице а на чизмама звецкају мамузе. Тако лепу слику Богомајка први пут виде у свом перивоју.

Душан често притеже дизгин жестог пастува Гала који, гризући жвале, хода поребарке. Силном коњицу засмета лагани ход по равном путу наткриљеном кипарисима и чемпресима.

Цар угледа игумана који жури, прађен развученом колоном часног збора, на чијем зачељу бејаху старци са штаповима. Задихани Сава се поклони, а потом рашири руке, очекујући братски загрљај од себи наклоњеног владара, али му Цар показа на своју чизму. Стидећи се братије, старешина пољуби Цара у колено.

Сви виде да је Стефан Душан леп чак и у намрштеном лицу, а прави колос у расту. Громогласно их поздрави:

- Помоз Бог, оци!

- Бог ти помого, Светли Царе, отпоздравише сви.

Тако снажан отпоздрав не зачу се у Светој Гори од њеног постанка, а ходаху по њој многи краљеви и цареви. И све српске душе испуни неки понос и истог тренутка не само да опростише Цару што показа игуману да га целива у ногу, него у себи помислише: тако треба да буде!

- Величанство, мољу те у име часног збора да засадиш дрво пшокрај пута којим сада пролазиш. Пред манастирским вратима расте Немањин капирис.

- А крај ове стазе нека плодове рађа маслина - рече Душан и пободе младу стабљику у ископану рупу, затим јој корен прекри земљом и нагази је чизмом.

Не измаче монасима да Цар уме и воћке да расађује. И што стиже на жестоком ждрепцу не замерају му, јер му приличи. Не пристоји Силномда до задужбине својих предака дојаше на мазги или стигне пешке. Цар је свуда цар, па и у Светој Гори.

Лепо и тачно забележи летописац:

"Бог милошћу својом и на молитву царевих прародитеља, даде у власт Стефану Душану сву српску земљу, и бугарску, до Видина, и грчку, до Морунца, и сву Диоклицију, до Драча. А цар је милостив, кротак, трпељив, украшен мужевношћу и лепотом тела као ни један од царева".

Ушавши у двориште Хиландара, упути се равно у храм свога деде Милутина и са по којом сузом радосницом очита молитву Господњу, па припали велику свећу захвалан Богородици што га повољно прими у задужбину светих предака. Док одаваше пошту култном месту Срба, над главом му лепршаху анђели благовесници послати од светог Саве и светог Симеона да га дочекају и помилују.

Из цркве се Цар с пратњом својом упути у примаћу одају, где га млади монаси, дрхтавим рукама од узбуђења, послуживаху ливадским медом исцеђњним из светогорских трмки и бистром водом из Савине штерне.За све време брујаху хиландарска звона поздрављајући Силног.

- Величанство, ми који се одрекосмо света да би у славној задужбини Немањића свакодневним подвизањем и молитвама заслужили од Господа и Матере Божје милост за наше душе несравњиво смо срећнхи што стојимо пред твојим светлим царским ликом. Откако је Немања предао круну и жезло своме сину Стефану, славнија друнисана глава не заблиста на овом светом месту. Ми смо од царства ти обилно даривани имањима, метосиа, новцем, светим сасудима и другим драгоценим стварима, али већег поклона за све нас нема од твога доласка. Поштовани старци и црнорисци пажљиво погледајте свете наше владаре на иконама и зидовима. Ореоли им сјајније светле, а лица прекрива умиленије што виде у храму онога кои победоносно и смело носи заставу Немањића.

Игуман Сава се поклони Душану и седе.

- Часни оци, колико ме озарују свто место и моји свети преци, толико ме жалости што са мном нису моји најмилији, Царица и млади Краљ. Овде међу својим саплеменицима смем рећи: више ми неки Светогорци скривише, него цару Михаилу Палеологу, али ја нећу одсецати главе, вешати, ни са високих стена бацати непослушнике у море и адске амбисе. Бићу милостив док ме не изда стрпљење. Досад тражих, а овог тренутка заповедам да се из кареје одмах пошаљу позив Царици и младом Краљу да уђу у Свету Гору као добродошли добротвори и примерни православни хришћани. Ко не уме да слуша нека се склони с пута, а коме је важнији автократор у Цариграду од мене, нека напустисрпску земљу. Не упућујући благослов жени, него царици земаљској која својим доалском не гази законе Царице небеске. Онај пак епистат или који други ко се изјасни против ове моје жеље, неће измаћи страшном гневумоме. Скинићу му камилавку, а може бити с камилавком и главу. Ко произноси лажи да се Мајка Божја противи Јеленином и Урошевом доласку, омутавиће, урезаће му се језик, а с језиком и глава.

Громки царев гнев све утиша, па и јака црквена звона не даваху јава од себе. Нико се не усуди ни гласније да дише, а камоли проговори.


ЗДРАВО, ДРУЖЕ ИГУМАНЕ

Ево како је угледни београдски "Евроглас" описао две високе посете Хиландару: Милошевићеву и Драшковићеву.

Слободану Милошевићу, који се у цркви није прекрстио, ипак су поклонили "Свето писмо" у кожном повезу, присећајући се да је Председников отац био дипломиран теолог и исписник Његове светости патријарха српског г. Павла

У једном од претходних бројева, ЕВРОГЛАС је објавио, означену са "Ходочашћа", репортажу о две значајне посете Хиландару. Два, можда нај-значајнија човека Србије, Слободан Милошевић и Вук Драшковић, представљајући два пола располућеног народа, била су, претходних година, у посети Светој Гори, а обе ове посете, иако монаси са Атоса о томе нерадо говоре, доживљене су прилично мучно.

Када је државни протокол Грчке најавио како је српски председник зажелео да посети светски центар српске духовности, православну и светосавску "престоницу" Србије, то је у манастиру изазвало велико узнемирење. С једне стране, то је световни "владар" државе, а с друге - комуниста и безбожник. Појавио се читав низ проблема, протоколарне природе, типа: смеју ли једном безбожнику звонити манастирска звона, која би морала да сачекају личности таквог ранга? Монаси су, смерно али одлучно захвалили на посети. Али, председник је инсистирао и стигао у Кареју са пет хеликоптера. Монаси су се склонили у своје келије и у оближњи шумарак, игуман је покушао да се извуче (напустио је манастир "за послом") али су га Грци "привели", а онда је над крововима Хиландара забрујала "небеска птица", и "зракомлат" се спустио - право у манастирску башту, правећи у њој штету, крш и ршум. Председник је игумана ословио са: "Здраво, друже игумане"...

"Ушао је у цркву, стао на сред ње, гледао мало фреске, лево-десно, и након неколико минута изашао. Није пришао Тројеручици, није се прекрстио ... А отац му је био свештеник, рукоположац истог дана кад и наш Патријарх", чудили су се у Хиландару.

Игуман му је поклонио једно "Свето писмо", укоричено у кожу. И рекао му: ако се по овој књизи буде владао, и по њој народом управљао - биће успеха.

Председник је отћутао, попио лимунаду и - отишао!.

Али, Вукова посета, очекивана са много више радости - монасима је било предочено да је Драшковић светосавац и антикомуниста - а Вук је одлично обавио све протоколарне радње: крстио се, целивао Тројеручицу, присуствовао литургији... Али, Драшковићева посета монахе је, на крају, још више разочарала.

За Милошевића су бар знали да је безбожник...

Вук је, супротно свим правилима, у Хиландар унео забрањену видео камеру, снимио "себе смерног пред Тројеручицом", а затим те снимке злоупотребљавао на својим политичким турнејама по дијаспори.

У Драшковићевом верништву, за строге Хиландарце, било је сувише лицемерја и претварања.

Обе посете, свака на свој начин, симболисале су духовно стање нације, за коју се, у Хиландару, моле већ осам векова.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“