СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 6ЈУН 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Дворска љубавна прича: Ратни сватови краља Петра Другог

КРАЉ БЕЗ ЗЕМЉЕ И ПРИНЦЕЗА БЕЗ МИРАЗА

Пише:
Перо
Станивуковић

Деветнаестогодишњи краљ Петар II, утегнут у енглеску пилотску униформу, био је главни гост чајанке у Клубу савезничких официра. Сместили су га поред младе принцезе Александре, посмртно признате кћери грчког краља Александра из брака са грађанком Аспазијом Манос. Краљ без земље и принцеза без мираза. Недостајао је још добар проводаџија - Винстон Черчил... Свадба је обављена у згради југословенске амбасаде у Лондону. Црњански описује како је Петар много пио, "стално се церекао и ништа није разумео". За то време, Југославија је грцала у крви, и председник Владе у избеглиштву, Слободан Јовановић, не одобравајући женидбу, поднео је оставку...

Љубав "на први поглед" између краља Петра II Карађорђевића и грчке принцезе Александре зачела се с пролећа, 12. априла 1942, на чајанци посвећеној "Југословенском дану", коју је организовао Клуб савезничких официра, солидаришући се са југословенским народом под Хитлеровом чизмом.

Александра и Петар: за потребе званичне, дворске фотографије Петру је потурено јастуче - био је три сантиметра нижи од будуће супруге

На чају је било и неколико грчких министара, који су присуством показивали традиционално пријатељство према Југославији. Протокол-мајстори младог југословенског краља, утегнутог у енглеску авијатичарску униформу, сместили су између енглеске маркизе Тауншенд и младе грчке принцезе Александре, посмртно признате кћери грчког краља Александра I, који је изненада умро од тровања крви 25. октобра 1920. За руку га је угризао његов мајмун љубимац. Умро је у највећим мукама, четири месеца пре Александриног рођења. На чајанци тога је дана била и Александрина мајка, Аспазија Манос, ћерка једног чиновника на грчком краљевском двору, коју је Александар И на самрти признао за закониту жену.

- Одлазећи у Официрски клуб у Гросвенер хаусу у Лондону - записао је Петар II Карађорђевић у својим мемоарима - на једној чајанци први пут сам срео грчку принцезу Александру. Сећам се, да сам бринуо због говора који се тада од мене очекивао. Једна од првих ствари коју сам јој рекао била је. "Шта бих тим људима требало рећи"? Она ми је предложила неколико тема. Био је то за мене судбоносни сусрет".

Има бракова из љубави, има их из рачуна" - објашњавао је Коста Ст. Павловић, у то време шеф кабинета председника Југословенске владе у избеглиштву, Слободана Јовановића. "Има и бракова из разума, који се, када су краљеви у питању називају браковима из државног интереса. Овај брак није био из рачуна, јер принцеза Александра није имала никакав мираз. Још је јасније, да тај брак није био из државног интереса, јер сви они који су колико-толико могли да представљају државу листом су били против брака Петра и Александре. Тај брак био је, колико нам се чини, производ младеначке љубави и сплеткарења Александрине мајке, гдје Аспазије".

Ни славни писац Милош Црњански не верује у "обострану љубав на први поглед", између Петра и Александре, али он за разлику од Косте Ст. Павловића за главног проводаџију и кривца означава Винстона Черчила, енглеског премијера.

Краљеве живе очи, готово пакосне

- Када је Петар II стигао у Лондон, његови најближи су били Черчилови. Черчилова је заслуга што се југословенски краљ оженио усред рата, што међу српским краљевима није уобичајено.

Црњански није волео Петра II Карађорђевића. У својим мемоарима назвао га је лажовом након изјава младог краља да су "Александра од Грчке" и њена мати Аспазија "једини чланови грчке краљевске породице са грчком крви".

- Мати "њеног величанства" - цинично објашњава Црњански - је једна госпођица Манос, једна од трију сестара добро познатих у Атини, која је била љубавница краља Александра и већ три месеца у другом стању као госпођица, у тренутку када се десила несрећа (угриз мајмуна) која јој је донела титулу "принцезе".


Премијер краљевске владе Слободан Јовановић и министар иностраних послова Момчило Нинчић сматрали су да народ "никад неће опростити Петру женидбу у сред рата". Краљица Марија, љута, није чак ни дошла на свадбу, под изговором да има зубобољу. Јовановић је о свадби рекао да је то "изношење печења на свадбену трпезу припремљену за даћу српским родољубима". Черчил је подржавао младог краља: "Само добро може да произађе из брака који ће чвршће повезати савез између Југославије и Грчке". Чак и Дража Михаиловић дипломатски се изјаснио против брака формулацијом "да би га требало одложити док он и официри не припреме народ који би то можда лоше схватио". Али, млади заљубљени краљ није желео да чека!


Други сусрет Петра и Александре опет "случајно" за младог краља "Петра од Југославије" уприличен је код Леополда С. Емерија, енглеског државног секретара за Индију. После официрске чајанке Александра је у свој дневник записала: "Приметила сам да је нешто нижи од мене и да су његове очи живе, готово пакосне".

Заљубљени Петар у својим сећањима пише, да су он и Александра у кући Емеријевих били неучтиви гости, "уместо да се измешамо са осталим, сели смо заједно у један угао задубљени у разговор...".

Трећи сусрет је био у позоришту. Александра се поверава мајци да је све заљубљенија у "Петра од Југославије". А када је мајци једног дана рекла "Петар ме је запросио и ја сам пристала", принцеза Аспазија, за коју Михаило Марић каже да никада није имала титулу краљице, није могла поверовати. Радовала се јер се навикла на безбрижан дворски живот а знала је и за величину апанаже југословенске краљевске породице.

Против краљеве женидбе први су устали председник југословенске владе, Слободан Јовановић и министар спољних послова, Момчило Нинчић. Петру и његовој мајци, краљици Марији, рекли су да му "народ никада неће опростити женидбу усред рата".

Министар др Часлав М. Николић помиње три највеће трагедије краља Петра II Карађорђевића, које су истовремено и трагедије земље и народа од кога је потекао: погибију његовог оца Александра у Марсељу, 27. март 1941. и Черчилову издају краља и националне Југославије. У време очеве смрти Петру је било једанаест година, 27. марта 1941. седамнаест, а у трећој трагедији имао је само 21 годину. А његова четврта животна трегедија био је неуспели брак са Александром од Грчке, коме је кумовало зло време и висока политика, домаћа и светска.

Краљевска свадба, Краљ у омиљеној авијатичарској униформи, краљица у позајмљеној венчаници: брачни пар са краљевићима Томиславом и Андрејом

Британски амбасадор при Југословенској краљевској влади у Лондону, сер Џорџ Вилијам Рендел, у једном извештају од 1. јуна 1942. године, обавестио је Форин офис како југословенски председник Јовановић и министар Нинчић убрзавају званичну посету Петра II Карађорђевића САД. Рачунају да ће се тамо проводити и заборавити грчку принцезу, иначе, "складно развијену, у пуном цвету девојаштва, привлачну и симпатичну".

Словеначки представник у југословенској влади, Миха Крек, 6. јуна 1942, амбасадору Ренделу рекао је да су Јовановићеви и Нинчићеви аргументи против краљеве женидбе, док у његовој земљи траје рат, сасвим смешни. Чак је измислио како су три српска краља током историје усред рата правили сватове. Једино се, кажу историчари, кнез Милан женио за време Херцеговачког устанка.

За краљеве сватове усред рата који је беснео у Југославији били су и Хрвати а најгласнији потпредседник владе др Јурај Крњевић. Он је амбасадору Ренделу оговарао и председника Југословенске владе Јовановића, тврдећи како је један дан за краљево венчање са Александром а други дан против. Али, ни после разговора са краљицом Маријом, Петровом матером, председник Јовановић није попустио. Ратни брак Петра и грчке принцезе у Србији ће бити објашњен као "изношење печења на свадбену трпезу припремљену за даћу српским родољубима".

Черчил као краљев наводаџија

Важније је, међутим, осветлити улогу британског премијера Винстона Черчила, у љубавном роману са трагичним завршетком, о југословенском краљу Петру II Карађорђевићу и грчкој принцези Александри из морганатског (неприличног) брака између грчког краља Александра I и грађанке Аспазије Манос. Црњански је тврдио да је тај "лове сторy" од почетка до краја режирао управо Черчил.

Међутим, претресајући британске документе, Коста Ст. Павловић, аутор књижице "Женидба краља Петра Другог", којаје у Лондону објављена 1975. године, пронашао је оригинално писмо Петра II Черчилу, од 31. марта 1943:


"Постоје бракови из љубави или из рачуна", писао је Коста Ст. Павловић, шеф кабинета Слободана Јовановића, "а има и разумних бракова из државних интереса. Овај брак није био из рачуна: принцеза није ништа доносила у мираз. Није био ни из државних интереса: сви представници Југословенске државе били су против њега. Тај брак био је производ заљубљености младог краља Петра, и интригарења Александрине мајке, Аспазије".


"Како тражим да Вас видим, то осећам да ваља да Вас писмено известим о циљу своје посете, јер је то моја лична замисао. Млад сам човек, јако заљубљен у своју земљу и у своју вереницу, и хтео би да извршим своју дужност према обема".

Черчилу је потанко објаснио, да ће дужност према својој земљи, која је за њега на првом месту, најбоље извршити, ако се венча са Александром. Заљубљено је уверавао свог добротвора да ће његова женидба, против које је читава југословенска влада, "уједињавајуће утицати на народ, и да ће бити умирујући чинилац и у послератној обнови земље."

У марту 1943, када је писао ово писмо, Петар II није имао ни двадесет година. Међутим, инфантилна порука Черчилу да "само ожењен са Александром коју неизмерно и нежно воли, може узети учешћа у ослобођењу свог народа", навела је Милоша Црњанског, који изгледа органски није подносио ни Петра, ни претходне Карађорђевиће, да у "Ембахадама" до краја оцрни младог заљубљеног краља и Југословенску владу у емиграцији.

Краљ тражи сагласност од ђенерала Михаиловића

Прагматични Черчил је интимно писмо Петра II умножио и један примерак послао свом министру спољних послова, Ентони Идну, а други председнику југословенске владе Слободану Јовановићу, предлажући да се са Петровим могућим венчањем, упозна и ђенерал Дража Михаиловић, у Отаџбини, и читаво српско јавно мњење. По сагласност у земљу послат је мајор Властимир Раздјаловски. Винстон Черчил је оценио да ће одлазак и повратак гласника потрајати, па је у писму краљу Петру II, 15. априла 1943. предложио да се та процедура скрати. Да би дошао до што скоријег Михаиловићевог одговора Черчил је предложио да се Петар ђенералу у Отаџбини обрати телеграфом. Заљубљени краљ је, наравно, послушао и 21. априла написао:

- Драги мој ђенерале Михаиловићу, као што знате грчка принцеза Александра и ја се волимо и верени смо већ годину дана, пошто је то одобрила моја мајка, краљица Марија, принцеза - мајка Аспазија, краљ Јелина (Грчка) и мој кум енглески краљ Ђорђе, председник мог Министарског савета (Слободан Јовановић) и министар иностраних послова (Нинчић), такођер су сагласни, али сматрају да се званично венчање обелодани када буду повољније прилике у земљи.

Дража Михаиловић је одмах схватио, као и Министарски савет владе у изгнанству, да млади краљ тренутно више воли Александру од отаџбине, па му је из далека саветовао:

- Што се тиче самог венчања, моје је мишљење да се оно, макар и скромно и без свечаности, не би смело обавити док народ, који сада тако шта не очекује, не буде од моје стране на то припремљен. Припремање народа намеравам извести преко својих команданата, чија ће дужност бити да убеде народ да је корак које Ваше величанство предузима у интересу његовог добра, - одговорио је Михаиловић 27. маја 1943.

Краљева ташта против краљеве владе

Уместо јавног саопштења о веридби усаглашеној на свим нивоима, југословенска влада у изгнанству, предвече, 31. маја 1943. издала је неочекивано саопштење, које је парафирао и заљубљени осамнаестогодишњи краљ Петар:

- Поводом гласова који круже о женидби југословенског краља Петра и, у вези с тим, о тобожној кризи владе, саопштавамо да питање краљеве женидбе није расправљано у Министарском савету и да су сви гласови у вези с тим и са неком владином кризом неосновани".

Краљица-Мајка Марија, и принц Петар Карађорђевић: Мајка није дошла на Петрову свадбу, званично се изговоривши "зубобољом"

Александрина мајка, принцеза Аспазија, наводно се онесвестила када је то прочитала у штампи. Одмах је нашла везу, у вечерњем листу "Стар", који је објавио њен коментар, али у име деце:

- Заједнички су, краљ Петар, и принцеза Александра, порекли гласове да ће се одмах венчати. Али су о томе говорили са жаљењем. "Разуме се да бисмо волели да се венчамо што пре. Ми ћемо се свакако венчати после рата", изјавио је Петар II.

Југословенска влада је ово Аспазијино уплитање примила са великим негодовањем, и већ 17. јуна 1943. Слободан Јовановић је написао оставку своје владе. Одмах се пронео глас да је Аспазија оборила југословенску владу.

Вредно је забележити, пише Коста Ст. Павловић, да је краљ Петар, који раније није био нарочито наклоњен Хрватима, почео да их подржава откад се уверио да су они и Словенци, за разлику од Срба, спремни да подрже његов брак и венчање усред рата. И Слободан Јовановић сумња да би хрватски представник у влади Јурај Крњевић, успео изазвати кризу владе без подршке краља Петра.

Краљевско венчање и позајмљена венчаница

Венчање краља Петра и грчке принцезе Александре, обављено је 20. марта 1944. године у згради југословенске амбасаде у Лондону, у Гросвенор стриту. Будућа српска краљица Александра на венчање је дошла у позајмљеној венчаници Мами Лајам, коју је нешто пре оженио Петров даљи рођак, руски принц Всеволд. Александра је била одушевљена јер Всеволд је био син принцезе Јелене Карађорђевић Романовски. Љута због исфорсираног венчања, краљица - мати Марија није дошла на Петрово венчање. Поручила је да је боли зуб. Заједлјиви Милош Црњански овако описује краљево венчање:

"Венчање је, дакле обављено у амбасади Југославије, у време док се Европа гушила у крви и ужасу и цела Југославија налазила на гробљу. Што се тиче венчања, оно је било јако весело. Док је премијер женидбеног министарства, Пурић, силазио, леп као лепи Циганин, супруга Милана Гавриловића, рекла је: фали му само још ћемане. Петар се венчао у униформи авијатичара, која није била ни по нашем ни по енглеском пропису. Черчил је рекао, "природно је што се Петар II жени у предвечерје свог одласка у рат".

Сви који су познавали краља Петра кажу да је био весео, безбрижан и заљубљен. А Црњански додаје да се "стално церекао и ништа није разумео". И да је много пио.

Прве брачне неприлике младом краљу и краљици Александри приредио је Тито, ускраћујући ренту из Југославије. Последња исплата била је за август 1945. До тада краљевски брачни пар трошио је недељно 600 фунти. То се сада преполовило. Морали су, затим, напустити амбасаду где су становали. Намеравали су да се одселе у Париз али Французи нису хтели Петру дати визу. Земља се тек опорављала од рата а у Марсељу је убијен Петров отац па је оцењено, да, и тек свргнути југословенски краљ, такође може постати магнет за неког атентатора. Два месеца провели су у неизвесности у Сен Морицу. Овако је то краљица Александра описала у својим мемоарима:

Краљ без запослења

"Изненадно и ужасавајуће затишје је ступило у Петров живот. Ништа није имао да ради, игде да иде, и мало чему да се нада. Истина, још увек је био у вези са политичарима неки од њих су га пратили и у Швајцарску, али су му се њихове дискусије и планови чинили бесмисленим и неодређеним. Бескрајно су причали шта би могло бити да је било. Оживљавали су старе аргументе и стару чемер. Петар, нарочито није могао заборавити хватање и суђење ђенералу Михаиловићу".

Најзад је јављено да ће добити привремену француску визу. Један детаљ из Александриних мемоара, о краљевој депресији, најбоље говори о његовом свеопштем разочарању. Краљица Александра пише да је иронично говорио:

"Ја сам незапослени краљ а једини посао који знам је како бити краљ. Обучавали су ме за краљевство откако сам рођен. Не, нисам могао студирати инжењерство, не нисам могао остати у морнарици, не нисам могао рескирати свој живот у ратном ваздухопловству. Утрошили су на хиљаде фунти, правећи, како се испоставило, од мене неупотребљивог појединца. Али успели су у том да заволим свој посао. Хоћу да будем краљ и низашта друго нисам спреман".

У присуству краља Петра II није се смела спомињати Југославија, није се смео спомињати новац, није се смео спомињати краљевски двор, кућа ни дом. Разговори између Александре и Петра личили су на разговоре два култивисана странца - били су бесмислени и празни. У јесен 1947. године Александра је, као и Петар, жарко пожелела да заједно отпутују у Америку. Међутим у Вашингтону, око краља Петра су се почеле врзмати младе, лепе и слободоумне Американке и Александра је осетила љубомору. Хтела је да што пре напусте Нови свет. Петра је, међутим, тај свет одушевио "због динамике". Вратили су се у Европу где је опет Петар почео туговати за Америком.

- Узалуд, Сандра све је узалуд - рекао је једног дана Петар, записала је у сећањима Александра - Исувише ми недостаје Америка. Враћам се тамо.

Била је то завршница Петрове "љубави на први поглед" али и краљев крај. Али и краљичин. Обоје су постали "миљеници" медија. Француски лист "Ердус диманш" објавио је да је сирота српска краљица Александра на рукама стално носила две огромне сребрне наруквице "да би прикрила на руцитрагове које су заувек оставили ножеви од бријача". Али није то био једини начин на који је она покушавала да се убије, пише даље овај лист, и хронолошки ређа да је 1953. године прогутала целу кутију барбитурата, јер јој је Петар из Париза поручио да жели да се разведе. Следећи пут скочила је са другог спрата, али је пала у воду и добила само лаку упалу плућа. Смрт се за стално настанила између Петра и Александре.

Краљ на дну својих јада

Пакао се разбуктавао и у Петру. Радоје Л. Кнежевић, у предговору Павловићевој "Женидби краља Петра Другог" пише да је "дно јада било" када је млади краљ по ко зна који пут поклекнуо пред Черчилом и 2. септембра 1944. и запретио четницима и другим борцима у Отаџбини:

"Ко не приђе Маршалу Титу, неће успети да се ослободи издајничког жига ни пред народом ни пред историјом."

То га је целог живота гризло, притискивало као сињи камен, прогонило као оне легендарне змијокосе фурије. Милош Црњански потсећа да "краљ Петар Последњи", није испунио ни очев завет:

- Ма шта се десило, ма шта радио, запамти да ти је дужност, чак и ако те то направи непопуларним, да чуваш јединство Југославије, јер будућност целог света зависи од тога" - саветовао је отац Петру.

Коста Павловић своју књигу о краљевој женидби завршава констатацијом неког психијатра:

"Бивши краљ нигде није могао да се скраси. Непрестано је путовао између Енглеске, Француске, Монака, Швајцарске и САД, свраћајући и до Шпаније, Италије и Немачке. Деда му је назван Ослободиоцем, отац Ујединитељем. Петар II би се могао назвати Несрећником, јер је био заиста несрећна и трагична личност."

Беле руже на Краљевом одру

Посебно је трагичан крај његовог животног пута, који описује расколник Петар Салата, парох српске цркве у Аркадији, предграђу Лос Анђелеса:

- Краљ као да није био свестан да умире. Правио је планове. Говорио је да ће живети на језеру Тахо, у Калифорнији, да ће ићи у лов и роболов. И да ће купити аутомобилску приколицу у којој ће живети.

Краљ Петар Други је 18. фебруара 1970. довезен у болницу Сен Клер, у Њујорку. Предлагано му је да лечење настави у Чикагу, али он је по сваку цену тражио да то буде негде у Калифорнији. У Лос Анђелес, 16. марта 1970, пребацили су га његов ађутант Јован Обрадовић и отац Василије Вејновић из цркве "Св. Сава". Након првог прегледа у калифорнијској болници "Холи Парк", др Франк Лоу је рекао:"Краљ умире, неће живети дуже од неколико дана."


"Мати њеног величанства", иронише Црњански, "је извесна госпођица Манос, једна од трију сестара добро познатих у Атини". Не говорећи одакле сестрама прилична популарност, описује како је Аспазија, љубавница грчког краља, била три месеца у другом стању, кад се догодила несрећа - краља је ујео мајмун љубимац, добио је тровање крви, а на самрти стигао само да призна Аспазију за супругу. "Ова жена која никад није добила титулу краљице у браку своје кћери са младим и неискусним југословенским краљем, имала је јединствену прилику да обезбеди свој и кћеркин статус у вишим круговима Европе. А и добро је знала колика је краљева апанажа!"


Др Милер, професор интерне медицине на калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу, предложио је да се Петар II одмах пребаци у болницу "Џон Весли", јер она је тада имала најбоље специјалисте за болести јетре на Западу. Међутим, у тој болници није било слободног кревета за српског краља. Када је пао у агонију, 4. априла, коначно је пронађен слободан кревет у болници " Џон Весли" и највећи специјалиста за болести јетре, др Тефлер Рејнолдс, ту је, после четири дана, Петра вратио из агоније. Ту су га посетили принц Томислав и Петров син Александар. Томислав је још за краљева живота захтевао да се посмртни Петрови остаци пребаце у Лондон. Да се сахрани поред мајке Марије. Свој 47. рођендан Краљ Петар II Карађорђевић прославио је у тужном окружењу, болници за реконвалесценте близу океана, "Plаја Dеl Rеконvаlеsент Hоspital".

Тих дана Петар Салата и неки други имућнији Срби у Америци дошли су на идеју о пресађивању јетре. Требало је само наћи дародавца. Одлука о пресађивању донета је 23. септембра, када је Петрово здравље, неочекивано кренуло нагоре, после изненадног прилива крви у плућа. "Дародавац јетре" била је петнаестогодишња девојчица из Калифорније, погинула у саобраћајној несрећи. Међутим, трансплантација је била могућа само у Денверу, где је Петар, истог дана, око осам часова увече, тајно пребачен специјалним авионом. Срби су само тај лет платили

2 700000 долара. Краљица Александра је била неповерљива али је у телефонском разговору пристала да се обави трансплантација. Операција је трајала шест часова, Петра је оперисао др Томас Старгл. После неколико дана саопштено је да је краљево тело прихватило туђу јетру али, Петар је, тешко дишући, животарио још 25 дана. Умро је 3. новембра 1970. године.

Судбина наметнула трнов венац

Опраштајући се од Краља Петра II Карађорђевића, Драгиша Кашиковић је наглашавао политичку ноту:

- Збогом наш миљени сапатниче, тешку Круну ниси дуго носио. Морао си у изгнанство. Постао си наш први емигрант. Збогом наш честити господару, рат се завршио али нашом земљом нису поља цветала. Пшеница није дозрела међу дрвеним крстовима. Збогом мили земљаче, судбина ти је трнов венац наметнула. Носио си га храбро - Карађорђевски. Ми ти се кунемо својом чашћу и именом да ћемо те пренети на Опленац. У слободну Србију коју ти судбина није доделила да поново видиш.

Петар II је, наводно по сопственој вољи, сахрањен у цркви "Светог Саве" у Либертвилу држави Илиноис на путу између Чикага и Милвокија. На улазу у манастир је споменик краљевом "министру војном", ђенералу Дражи Михаиловићу. У порти иза олтара сахрањен је и Константин Фотић, краљевски амбасадор у Вашингтону. На Петровој сахрани Александра није била, послала је само венац од белих ружа. Није дошао ни син Александар, ни принц Томислав. Једино је из Португала, авионом долетео млађи Петров брат, Андреј.

 

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“