СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 6ЈУН 1998.
SRPSKO NASLEDJE

И као Истина

Пише:
Павле Цетински
Истина, правда и Бог, склапају се у српском епу у једно: Правда Бога истинога

Има ли истине и правде под капом небеском? Важније од свих могућих одговора на ово питање је метапитање: Шта то тера оваквог питача да се узноси у опоре висине једног неухватљивог, лелујавог појма, једне болне речи која упитаном увек доноси само мучнину или јаде?

Није ли ауторство над том питалицом знак дубинских поремећаја личности или заједнице, знак патолошког самопрецењивања? Проповедници неорелигије мондијализма презриво би закључили да је оптерећивање оваквом темом знак детињег нарцизма, или, у најбољем случају, необјашњивог мазохизма.

Један круг аналитичара сматра да је снажно осећање праведности код Срба израженије но код било ког другог словенског народа. По тој етноцентричној (историјској) верзији корен таквог осећања налази се у примарним страховима, прецизније у страху од греха, односно у осећању "изабраног" народа. Тумачи ове тезе имају прилично материјала за илустрацију, нарочито у народном пјесништву, том јединственом и чудесном менталном запису. Најчувеније место је, свакако пасаж из народне пјесме "Урош и Мрњавчевићи" у којем се мајка Марка Краљевића, Јевросима, обраћа сину који треба да пресуди коме ће "останути царство":

"Марко сине, једини у мајке,
Не била ти моја 'рана клета,
Немој, сине, говорити криво,
Ни по бабу ни по стричевима,
Већ по правди Бога истинога!
Немој сине изгубити душе!
Боље ти је изгубити главу
Него своју огријешити душу."

Срби су, дакле, по свом аутентичном етничком квалитету заветни праведници и ту се не да ништа учинити.

За Јована Цвијића, осећање правдољубивости скоро искључиво веже се за динарски психички тип.

У својим студијама он то подвлачи на бројним местима:

"...Људи динарског типа су често необуздане природе и не могу лако да поднесу чак и ситне неправде..."

"...Још дуго после ослобођења Србије Старовласи су бежали у шуму и одметали се у хајдуке због неправде, често безначајне, бар по нашем данашњем схватању..."

"Једна особина преовлађује у свеколиком бошњачком менталитету. Врло се чврсто држе онога што сматрају за правично и добро."

"Чести су случајеви да се динарски људи одлуче на крајња решења, без обзира на интерес, на корист и на "практичност", свесни да им је живот у опасности или да ће им остати црн и упропашћен. И цео је народ способан да тако ради. За људе од срца и савести имају посебна имена: душевници, савесници, која датирају још од Душановог законика из средњег века. По народним песмама они штите правду од неправде, бране "Божју правду", апсолутну правду. Кад виде неправду "у њима се распале пламови" и тад "саме би им сузе прокапале..."

Гледано социјално-историјски, дакле, аутентична српска правдољубивост смештена је у горским ("динарским") заједницама, "хајдучким" дружинама,

релативно изолованим од окружења Кривде (турске окупације) које се држе нултог, примарног, "искреног" моралног кодекса који не извире из некакве етичке, племениташке супериорности већ опет из апсолутне нужде.


Праведнички комплекс код Срба, историјски и етнички, итекако је изражен. Данас, у доба унификације менталних стандарда на планетарном нивоу, питање истине и правдољубивости у српском етничком стаблу предмет је профитабилне патетике и приземне ироније. Случај за разматрање и непрекидну присмотру!


Репродукција, односно опстанак такве заједнице могућ је само у случају непомућеног увида у стварност око себе, увида у способност, труд и допринос сваког члана, задруге, племена, породице, села. Тако је, како би рекли филозофи, настајала приближно идеална хомологија ријечи и ствари. Ту није било нити је смело бити хијерархијске перверзије у виду функције и посредовања већ само свима јасних способности и вјештине. Ако би се најбољи ловац послао на принудни одмор због недисциплине, а најгори био именован за "координатора" ловних активности онда је то било звоно за узбуну, удар на темеље опстанка (глад), или, у најбољем случају скора дегенерација, дакле права, правцата "неправда". У инсистирању на правди провлачила се извесна нит дарвинизма.

Тако је правдољубивост наставила да опстаје и у новим околностима.

Јер, видели смо зашто се Цвијићеви Старовласи одмећу у хајдуке и после слома Кривде (ослобођења од Турака). Елиминисањем турског терора није нестао и резидуум (талог) државне хијерархије, присиле и намета. Државна дистрибуција "пра-вде" далеко је од идеалне, али ова боли још јаче јер је, ето, "наша", дуго чекана, "ослободилачка"...

Можда се управо на овом чвору налазе узорци "митске" српске неслоге. Јер, пропаст сваке српске "буне" (национално-државног хтења) настаје кад та операција почиње да се институционализује, кад се уводе формални односи посредовања!

Тако је у српском етносу настајала фасцинантна опседнутост неправдом, таложећи у себи историјски све новије наносе. Поједини аутори нашли су у тим наплавинама и зрнце инфантилизма.

На пример, Иво Андрић:

"Многи наши људи носе у себи наслеђен комплекс одметника и страдалника, човека коме је учињено криво, кога прогоне на правди Бога зли непријатељи правде и поштења. Он се свиђа себи у тој улози и спреман је заиста да се жртвује за њу и одриче, ако треба, много, много чега."

Било како било, били Срби "праведници" због свог племенитог соја, због неког необјашњивог атавизма или због историјски стеченог рефлекса, биће да је близу памети и истине како је српска опчињеност правдољубивошћу један од оних менталних прореза кроз које се, тако снажно и поразно, у њих уцијепила (психолози би рекли интериоризовала) комунистичка пустош. Идеална пора за увлачење тог тако продорног вируса.

Црвена утопија нудила им је изнад свега - правду. Можда се и може одбранити теза да комунистички отпадници, како они из '48. тако и они из '68. нису ништа друго до она Цвијићева старовлашка хајдучија. Уосталом, зна се из којих крајева потичу они први, а за ове друге (важи за групу која је своју активност наставила до осамдесетих година) њихова сопствена анкета каже да су то у осамдесет посто случајева момци из региона где обитавају динарци.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“