СРБИ НА ВЛТАВИ

Пише: Мила Алечковић - Николић

Како су Чеси чешког председника прогласили за (уа!) Немца.

Град у пастелном древном камену са изваја-ним металноцрним, допола изглачаним, позлаћеним статуама старим вековима, Праг, јуна месеца 1998. године дише тешки, запарни ваздух. За централноевропске Словене, чудесна топлота и врућина. Стара словенска насеобина гаси жеђ спасилачком водом зелене и модре Влтаве. Хлад повремено праве шумарци подигнути у висину брда која заокругљују давно словенско утврђење, хрид, туристима преплављене Храчане. На краљевском Карловом мосту коме време није успело да наметне своју променлјиву помодност, гурају се знојави љубитељи историје. Знају или не знају чешку прошлост?

Космополити, Европљани, панслависти, славјанофили, или све ово помешано?

Праг светлуца, сија се, шепури. Није то више онај град из сивог совјетског блока кога сам једне давне зиме, пре пуних двадесет година, угледала први пут.

Прилазим, подижем руку и прислањам длан на камен. Сабирам мисли и изговарам у себи, једну једину, тога тренутка важну реченицу: Нека живи дуго и сједини се словенски свет!

1. јун 1998. година. У фараонском хотелу "Пирамида" који се с висине степеничасто нагиње над нама смртницима, почиње Свесловенски конгрес, после предугог необјашњивог затишја и сна. Буди се сећање на 1848. годину, на храбри словенски Конгрес, на коме је Кнежевина Србија имала почасно и упамћено место. Дошли смо да се тог места сетимо и да га оживимо, да поново уђемо у старо, али очувано одело, да се опет замислимо над својим идентитетом. Ретроградна идеја или природно психолошко право да се не буде неко лажан и други? Признање да смо само ситне карике једног предугог ланца предака? Дођосмо да се опет упитамо зашто нас се канцелар Хекер, у та давна времена, у свом параноидном говору толико уплашио. Зашто је мислио да ћемо баш ми помрачити славу и Римљана и Германа?

Словенци од давнина воле природу и дрвена божанства. Зато пре уласка у камену тековину најаве трећег миленијума, застајемо на пропланку испред хотела на којем се буди заједнички архетип. Садимо словенску липу. На ужареном сунцу, као да нас и галаксијске висине поздрављају. Стоје Руси, Белоруси, Украјинци, Русини, Пољаци, Бугари, Чеси, Словаци, Словенци, Лужички Срби, Македонци, Црногорци и Срби. Међу њима, као поучан пример, и један свестан Србин муслиман. Излазе нанизана као перле деца, не старија од шест година, држе се за руке, окрећу у круг и певају народне словенске песме. У тренутку затичем себе у мисли да су они прави победници и једини меморијски чувари будућности ове саборности. Деца из обданишта и стари, храбри словенски лав, професор, инжењер, др Хвала, као главни организатор Конгреса, симбол су животног биолошког круга и виталног обима овог конгреса. Господин Хвала хода на штакама, не дозвољава да му ико помогне, изнад свега воли Југословене, односно Србе и, иако је убеђени левичар, не тиче га се много идеолошка оријентација словенске браће. Све је то наш заједнички идејни синкретизам.

Звуци словенске химне. Хеј Словени, као обједињујућа архетипска музика, није више привилегија Југословена. Исте речи свако наглас пева на своме језику и сви осећамо да се ра-зумемо.

Вероватно зато јер смо још сви живи.

Полако пада ноћ. У њену част, као у остацима паганских свечаности, почињу игре, песме, баладе и фолклор свих словенских земаља.

Српске игре и песме паралишу пет стотина душа. Одзвања тапшање у ритму који свако осећа као свој.

2. јун. Огромна конгресна сала пуна је говорника и поздравних речи. Умерени или егзалтирани говори, превод или без превода, како је коме воља. Српски језик званични је језик Конгреса. Најзад осећај да нисмо, сабијена у ћошак, провинцијска нација, која саму себе непрестано објашњава на туђим језицима. Волимо, ми њих, али да ли ти језици воле нас?

Ређају се вође националних екипа, а затим генерали, научници, привредници, песници. Већина говори емотивно и виче, понеко изговарајући реч Славјани диже стиснуту песницу. Препознајем руске медведе који су спавали педесет година, али и младе, живе духове луцидних и пробуђених, жилавих, патриота. У име српске и црногорске екипе, професор Калезић поздравља скуп и све душе у њему. Следи говор писца Владимира Јанковића. Духовни позив на братство и уједињење прати овоземаљска Јанковићева искрена егзалтација. Сала се тресе од трења дланова. Конгресу присуствује амбасадор Југославије у Прагу, Ђока Стојичић, са господином Миланом Вељашевићем.

Црногорску екипу воде господин Радусиновић и академик Лековић.

Разумемо се сви, и пре, и између и после изговорених редова.

Важан тренутак и тихи час одигравају се објавом доспелог најсвежијег писма уваженог председника чешке Републике. Господин Хавел, под утицајем прича о ретроградним црвеним снагама, или још вероватније под утиском близи-не немачке гран-ице, обавештава нас писмом да се он, од читавог Конгреса неопозиво дистанцира! Истина да су на Конгресу и леви и десни, и северни и јужни, и хатмани донских Козака и банални чиновници, на њега није утицала. Не мари. Као психолог знам да је страх најјачи аргумент. Међутим, реакција Чеха избрисала је у тренутку предрасуду о мирним северним Словенима. По прочитаној поруци господина председника, повици заглушише огромну салу:

"Герман, герман, нациста!!! Није он једини! Доле погермањени Чеси!"

Природни закон натерао ме је да верујем сопственим ушима!

У том тренутку поглед ми пада на Вестендорпову босанску заставу, окачену у другом реду стварних, нефантомских и од својих народа прихваћених застава. Ни ово није ништа мањи апсурд од "погермањеног и самомрзачког Чеха", будући да ову заставу не прихвата нико. Ни муслимани, ни Хрвати, ни Срби. Али, овако значајан конгрес не би био то што јесте, да у свему нема бар једне почасне људске глупости.

3. јун. Водим секцију младих научника, уметника и привредника свих словенских земаља. Одлучили смо да у "младе" убројимо све испод педесет година животне радости или патње, али је сала пуна и средњошколаца и студената. Поздрављам скуп на руском језику и говорим о моделу словенског живота који, уместо пуке крви и расе, морамо да изградимо.

Позивам их на тражење заједничких психолошких црта западно-хришћанских и источнохришћанских Словена, али без потцењивања важних разлика. Говорим о сопственим истраживањима у том правцу. А онда дајем реч свима и молим их да говоре на својим матерњим језицима, мало успореније него обично. Кажем им: "Ко не разуме ближњег свог, погрешио је што је дошао на Конгрес". Схватају о чему је реч и труде се да једни друге разумеју. У томе, без муке, сви успевамо.

Није, дакле, створена нова Коминтерна под хегемонијом једне велике силе, како су се неки, у дубини костију, плашили!

Али, одлуке су донете: састајаћемо се сваких шест месеци, центар ће бити у земљи домаћина, делићемо узајамно стипендије, лекаре и уметнике, направити словенски есперанто, "помешати" бракове. Речју, ићи у нове словенске векове!

4. јун. Све секције раде у заносу. У пуној менталној концентрацији, читају се научни реферати, расправља и закључује.

Заједнички обедујемо, испијамо чешка пива, а затим се поново враћамо у радне сале.

Једини представник тзв. несловенског Запада, француски историчар Ив Батај излаже реферат са темом: Геополитичке игре и трагедија Словена на примеру Срба. Преводи вођа пољске екипе, словенска дама, госпођа др Барбара Кригерова. Сви укључују своје мале магнетофоне. Реферат се завршава бурним аплаузом. Закључком да Европе у свом вековном значењу без Словена, нити има, нити може бити.

5.јун.Последњи дан од господина Хавела анатемисаног Конгреса. Али, била је то у ствари грешка у корацима. Јер, после лукавог и мудрог думања нашег политичког непријатеља, његовог Височанства римског Папе, лукавост и мудрост су победиле. Папа у име Ватикана шаље благослов читавом свесловенском Конгресу, а посебно, што је и за очекивање, млађима од педесет лета.

Благослов српског патријарха Павла увелико је већ прочитан, а потом и онај руског Патријарха. После њих, католичка црква још једном показује да је са обе ноге укотвљена на земљи и чешка штампа и телевизија нагло прекидају наређену им медијску блокаду Конгреса.Го сподин Хавел просто није био довољно интуитиван у односу на сопствене бираче. Лукави, стари Папа га је надиграо.

Али, надиграли смо и ми стварност. Једногласно је усвојена резолуција о Косову, резолуција о скидању санкција Југославији, и храбро писмо Патриотског савеза руских жена за спас српског Косова и српске Босне. Жене су, наравно, као и увек, најрадикалније.

У последњем тренутку, савладавши све пери-петије око изнајмљивања камере коју је чешка амбасада у Београду забранила, улеће државна југослвоенска телевизија и снима завршницу Конгреса.

Најзад, залазак сунца и завршна прослава на огромном прашком тргу Вацлавских Намјести. Маса окупљених васкрслих Словена, говорник за говорником, дирљиви говори и стихови. Температура од тридесет и пет степени у хладу. Пењемо се на бину, сви који желимо нешто да кажемо. Српски сликар у мантији, с Мојсијевим штапом и романтичним шеширом, стоји поносно. У име своје, и Свесрпске Заједнице.

Један сабрат узвикује: Ја нисам Немац, ја сам Чех! Громовити аплауз. Пољак држи патриотски говор. Традиционално обучен хатман донских Козака испречио се свом ширином и висином ка камерама, а руски академик Осипов гура ме у леђа да продрем напред до камера, понављајући: Југославија, Југославија, у први ред, јако важно!

Владимир Јанковић држи један од последњих говора, после чега Вацлавске Намјести брује од чешких повика: Подржимо Србе! Подржимо Србе!

Туристи се збуњено окрећу и сликају.

Још једном, на тргу Вацлавских Намјести, свира се свесловенска химна Хеј Словени. Можда да би нас одржала у уверењу да смо још живи, до следећег свесловенског виђења. Држимо се за руке, фотографишемо, грлимо, љубимо.

Растргнути поздрави, недовршене реченице, хватање за рукаве, испрекидана обећања...

Ноћи, до повратка у Београд, биле су кратке и беле. Прошла ми је кроз главу мисао да се, опраштајући се са неким градом и земљом, ако у њему има воде, увек последњи поглед мора бацити на море, језеро или реку. Провела сам последње вече на прашком мосту дуго гледајући у моћну Влтлаву.

Пена која се испод моста стварала, увијала се у нашу словенску пробуђену част, сву ноћ играјући по току и души Сметанине музике.

(Извештај из Прага са Словенског конгреса)

ИЂИНЂИ И БИРИНЂИ

Пише: Јанко Вујиновић

Зашто је Петар Кочић речи Истина, Слобода, Отаџбина и Бог писао увек великим словом!

Један од најпознатијих Кочићевих записа гласи: Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и не-устрашив као Бог, а презрен и гладан као пас. Како је живео онај ко је записао ово, рекли бисмо, свето начело? Да ли је увек жудео за Истином, трагао за Слободом, љубио Отаџбину? Затшто је речи Истина и Отаџбина, реч Слобода и реч - Бог писао великим словима? Ко је био Петар Кочић?

Петар Кочић је рођен 1877. године, годину дана после аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, годину дана пре Берлинског конгреса на којем је управа над Кочићевом Отаџбином уместо дотадашње Турске царевине препуштена Аустроугарској, црно-жутој монархији. Или, како би то сам писац у чудесној визији-причи под насловом Староставна књига Симеуна ђака записао:

"У Босни, у срцу и снази сербског отечества, на иљаду осам стотина и неколико година послије Кристова рожденија настаће превратнија и друга судија. Земљом ће завладати два господара. Један ће се звати Иђинђи, а други Биринђи. Иђиђи ће почети слазити са пријестола, а Биринђи се пењати."

Ето, тако је во времје оно приповедао Петров Симеун ђак. А данашњи би Кочићеви потомци, Крајишници за ту смену на престолу народски, онако просто, од срца рекли: Сјаши Курта да узјаши Мурта! Од зла - на горе! Одлијеће Ала - долијеће Врана! Иђинђи и - Биринђи! Курта и Мурта! Јер, српски народ расејан по Балкану се, стварно, носио са ове две царевине, са Турском и Аустроугарском од Косова до данас. А подсмешљиви назив Иђинђи и Биринђи био је само Кочићев одговор на то што су његову горду и тужну земљу Босну листови Ка-Унд-Ка Монархије све чешће почели звати - Неуес Остерреицх. Чуј ти њих, Босну и Херцеговину зову - Неуес Остерреицх! Која нова Аустирја кад је Босна старија од било које Естеррајх. А Херцеговина је, богме, старија и од самога Беча.

Сељаче рођено на Кочића главици, у Стричићима, на Змијању, школовање је започело у манастиру Гомјеница, где му се отац, свештеник, оставши удовац, закалуђерио и постао игуман ове "задужбине Немањића на Крајини Љутој". Прва два разреда гимназије похађа у Сарајеву. Из трећега је истеран због - србовања! Школовање је наставио у Београду. Почетком века Кочић је студент славистике у Бечу. Учи и пише, па се овај период може сматрати и најинтензивнијим његовим литерарним раздобљем. Али, Петар је истовремено и један од најбунтовнијих студената. У писму упућеном Богдану Поповићу у Београд млади, гладни бунджија, између осталог, пише:

"Гладан, го и биос... Ходам ја по Бечу и сјећам се свог дјетињства... И пишем с планине и испод планине... Али ја сам задовољан јер сам самосталан".

Не треба посебно наглашавати ову, сталну Кочићеву жељу, чак рекло би се насушну потребу, да буде самосталан, без обзира на све последице. У Бечу, у страшној оскудици, млади књижевник пише о Крајини, али истовремено предводи групу најбунтовнијих студената. Пошто је дипломирао, Кочић се враћа у Београд, одакле је упућен у тадашњу Стару Србију: постављен је за суплента Српске гимназије у Скопљу. Али, после само годину дана из политичких разлога напушта, такорећи протеран је из Скопља.

Несмирни књижевник одлази у Сарајево. Ту је постао секретар српског друштва Просвјета. Политички је веома активан, говори и пише чланке против црно-жуте монархије. После генералног штрајка, и наводно откривеног његовог писма-позива сељацима на устанак, Кочића протерују из Сарајева. Склања се у Бања луку. Оснива часопис Отаџбина. Због летка који се завршавао речима: Живела слобода и самосталност наше отаџбине! осуђен је на два месеца тамнице са, како је писало у пресуди, "појачаним постом" и у оковима! Минула су та два месеца робије у ланцима, изашао је непокорни писац, али је, авај, кратко био на слободи. Јер, ускоро је написао и објавио чланак са насловом Мирише барут у коме је исписана и отворена порука, позив на устанак: Брату брат - Шваби рат! Због овог текста Кочић је осуђен на робију коју је издржавао у чувеној бањалучкој Црној кући и у Тузли. Што су га власти више прогањале, чешће затварале, то се глас о њему као несаломљивоме борцу за национална и социјална права, све више ширио по бунджијској, хајдучкој Крајини. Омладина му је упућивала ватрене поздраве. А он је, иако утамничен, деловао. Истомишљеници, такорећи завереници су га посећивали у тамници, Кочић их је саветовао шта и како да раде. Чак је одатле, из Црне куће дојавио да се из манастира Житомислић у Херцеговини склони оружје тек кришом унето из Србије, како га Аустро-угари и њихови жбири не би открили.

По изласку из аустроугарских казамата Петар Кочић постаје један од најватренијих противника Беча. И најпознатијих Крајишника. На пример, на изборној скупштини у Крупи окупило се више од 4.000 људи да са заставама и песмама дочекају, цитирамо тадашњу штампу "челичног српског борца Петра Кочића, сина љуте Крајине, а дику цијелог српства"... Његов углед је растао. У 1909. години изабран је за српског посланика у Босанскоме сабору. Чувени су његови говори у Сабору, на пример онај из 1911. о аграрном питању.

Исцрпен, разједен, немоћан, бунтован, усправан, Кочић се разболео. Отишао је у Београд 1912. године, на лечење. Очајан, помрачен, сатрвен, умро је 1916. године у душевној болници, док је Србија пиштала под аустроугарском чизмом а солдати, Мађари и Швабе клали старце и децу по Мачви и Јадру. Мрак Аустроугарске се надвио и над престоницом Србије, по Београду, па и по дворишту болнице где је Кочић боловао, падале су бомбе. Отишао је Петар Кочић не дочекавши ослобођење свог народа и пропаст Аустроугарске монархије против које се борио током целог свог бурног, мучног али и мушког живота. Преселио се у Рајско насеље две године пре пропасти Аустроугарске. Дакле, свој кратки, грчевити живот, Кочић је провео под аустроугарским режимом. Или, како је то он сам на једном месту записао: У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вај ме, и умријех!

Ето, тако је за-вршио писац који је искрено и страсно љубио Истину, Слободу и Отаџбину. Не-саломиви бунтовник са посне крајишке земље, са те плани-нске чемерке. Љути сељачки трибун. Усправан, неприлагодлјив, бескомпромисан...

Кочић је створио неколико посебних народних типова који ће живети у литератури докле постоји српски језик. Чак се помало чини да су се ти Кочићеви јунаци одвојили од свога творца, тако да су данас малтене познатји Давид Штрбац или Симеун ђак од Петра Кочића! Само упућени знају ко је писац а ко пишчев јунак! Па ће се чешће чути - што оно рече Давид, него оно - како то записа Кочић!

Писао о својој Крајини, о Крајишницима. По причама Петра Кочића се такорећи могу проучавати етно особине Срба са Крајине. Тим људима, записује писац, влада луди, врели планински пркос. А све је, пише даље, на овој планини и испод ове планине до зла бога љуто, горопадно, немирно и тврдоглаво. А у једној другој причи се вели како је крајишка крв снажна и врела. То су, мисли с правом књижевник, врло ћошкасти људи. Преки. Али, и несебични. То је народ који је живео под две по свему, по вери па и по раси, различите царевине. Народ који је био брана на Крајини: штитио је, одбранио Запад од Турака, од продора ислама, граничар на међи Истока јер је очувао веру православну, заустављао надирање католичанства. Укратко, народ на ветрометини. Народ од којега преверавањем постадоше два-три народа. Национ у чијој земљи, очајно записује Кочић нема праве. И додаје, дописује: Наша је права на Косову закопана. Или, што би рекао Петров јунак Мрачајски прото: Дјецо, црна је ноћ на земљу пала!

Нажалост, и данас се ове речи Кочићевог јунака могу поновити. И сада, поткрај овог нашег двадесетога века овај узвик је истинитији, ова тамна ноћ над Босном је, изгледа, тамнија, мрклија него у пишчево време. Јер, збиља, Црна је ноћ на Босну, мркла је ноћца на Херцегоивну пала. Која је данас права у Босни? Која царевина у Херцеговини? Чија влада? И данас се по тој лепој, доброј, врлетној земљи шири и Курта и Мурта! Ајфор, Ијфор, Унпрофор! Иђинђи и Биринђи! Опет Кочићевом Отаџбином владају две три царевине. Турска, нешто што и јесте и није Аустроугарска, али - постоји, и нека трећа сила која је целим светом овладала. Она која ће на Кочићево невино Змијање, на Мањачу и на Бања луку недавно испаљивати разорне, убитачне "томахавк" ракете. А зашто? Па да би се латинлук и исламлук опет ширио по Крајини. Да би се у главу утукли, што би записао Кочић, Србови. И да би се раширио Сфор, Иђинђи и Биринђи. Ајфор, Ијфор, Унпрофор. Курта и Мурта, мој тужни, мој пркосни, мој добри Петрашине.

(Реч са Кочићевог сабора у Дортмунду)

КАКО ДОБИТИ ПРЕДАТУ ПАРТИЈУ

Пише: Раде Дацић

Његошев стих "Нека буде што бити не може!" поклич је који садржи визију и позив на дело. Логички одговор, мудар, једино могућ -често се то касније испостасви - био је погрешан. Немогуће често постаје једино могуће. Какве то везе има са Косовом

Једна књига може казати о неком предмету највише онолико колико у њу стаје, а дешава се да је предмет књиге неизмеран, зато је говор о њему неисцрпан. У томе је разлог што ћу и ја нешто рећи. Само део онога што имам да кажем.

Нека данашња мудровања говоре:

"Није требало дочекивати Турке у тако крвавом боју, требало их је пропустити да иду на Беч."

Требало је што се Беча тиче, требало и што се тиче Венеције и Авињона, али то српски морал и српска побожност нису могли учинити. Од рођеног да лети не тражити да пузи, пузавци су друга врста бића. Пре шездесетак година пропустише неки баш тако Хитлера, који удари на њихове суседе. Али то су били протестанти, Срби су пре шест векова били православни.

Ни много шта друго што данашња разми-шљања замерају Србима тога доба није за осуду. Није српски промашај у доба Косова опредељење за највише моралне вредности, за царство небеско- јесте неслога; није промашај херојство у борби - јесте издаја.

На наведено умовање - које је у основи добронамерно, али недовољно дубоко да би допрло до суштине - надовезује се друго, које долази са стране, долази са пакленом намером: сасећи највише врхове српске духовности сравнити их са нивоом мора, чак и потопити -како нико сазнао не би да их је било.

Оно се изражава и овим речима:

"Одбаците прошлост! Окрените се будућности!"

То говоре са другим намерама, не да нама помогну. Јер суштинско значење овог савета је: одбацити понос, самопоуздање и веру. Наводно, ради наде; али на чему то да се заснива нада? Говоре рачунајући да неће довољно промислити онај коме говоре и да ће поступити према жељи оног који говори, одбацити дакле што овај тражи да се одбаци, на начин који ће му бити дат. Биће му дато и како да мисли и шта да осећа- само нека он поступи по савету. То говори онај који у својој историји нема узвишене тренутке, нема се чиме поносити. Нема се чиме поносити, али до неког ћара може доћи. Србин који је схватио ствар, окренуће се од саветодавца, уз једно "хвала" исказано при окретању. Јер зна: ми смо будућности окренути кад грлимо нашу прошлост, ради будућности је и носимо у свести, хоћемо да наша будућност буде што поузданија и да што дуже траје, у овом свету у којем је скоро све ограниченог трајања.

Дубока је истина - а њу су турски историчари признавали до пре десетак година - да су Срби били највећи бранитељи европске хришћанске цивилизације. (То је, према тим историчарима, значило: Срби су највећи кривци што њихово царство није освојило Европу). Нису то били једино у овом великом боју - чији значај су каснији османски идеолози умањивали, доказујући тиме да имају неког разлога за стид - него и много касније, после пропасти и последње српске државе. Срби су, као бунтован народ, увек стајали као претња сваком походу из Стамбола према Средњој Европи. Никад турски предводници нису били сигурни да зачеље њихове велике колоне неће напасти српски побуњеници. На обезбеђење од тих напада трошило се време и војна енергија, а поход је морао бити изведен у току летњих месеци, за то време победити противника и вратити главнину снага. А од колико се похода баш из тих разлога одустало никад се сазнати неће.

Та Европа, тај Беч и Венеција ово нису заслужили. Нису ни њима сродни. Јер су развили цивилизацију која не може опстати без мржње према народима, развили су дух који тражи уништавање народа. Доживели смо да сазнамо: ми смо данас мета њихове паклене мржње, нас данас желе да униште (а желели су то више пута и у протеклим вековима).

Поменута је издаја, још коју реч о њој.

Више је него вероватно да се пре шест векова издаја догодила. Легенда то зна. У легенди је остала истина, у историји - празнина. Издајник тада није знао да чини издају, мислио је: поступа мудро.

Чест је случај у историји да време нуди стрампутице, навлачи човека на трагичне кораке а он је "сигуран" како поступа мудро. Код Срба је та појава чешћа него код других народа; свакако због чешћих искушења којима смо изложени.

Ради чега ова напомена?

Пре више од шест векова Косово је било кључна српска тема. Оно је то поново. И наше мисли заокупљене су питањем: шта да се ради? Међу шахистима је позната једна мудра изрека: "Предату партију још нико није добио". Шахисти су мисао уобличили после анализе неких предатих партија, које су - како се испоставило - губитници могли добити. Долазимо до питања: могуће или немогуће? Да ли је нешто могуће или није могуће одређује се увек у једном логичком систему и расположивом знању. Нешто немогуће у једном логичком систему и поседованом знању постаје могуће у другом логичком систему и са другим знањем. На питање: "Може ли човек отпутовати на Месец и вратити се?" некад је одлучно одговарано: не! Човек је, међутим, отпутовао на Месец и вратио се. Некад једини логичан одговор испоставља се да је био погрешан. Не могу овде да се не сетим Његошевог стиха-поклича: "Нека буде што бити не може." Овај блистави стих управо има у виду други логички систем и другачије знање; садржавајући визију, он позива на дело. Задатак данашњих Срба је да изграде лиогички систем и створе знање у којем ће постати могуће оно што многима изгледа немогуће. Створити ново знање које немогуће претвара у могуће. Да би се то постигло не сме бити издаје.

Да би се остварио циљ данашње генерације, не сме бити издаје. Задатак српских умних људи је да размишљају и раде, депресија ће нас једино сатрти. Још нешто је потребно: да се много више о понечему ћути. Зашто не бисмо ћутали кад не треба говорити? Наши стари су то знали и поступали мудрије од нас данашњих, много школованијих; они су чак избегавали да изговоре поједине речи.

Напослетку, један израз стрепње и позив на опрез. Стрепња долази због постојања врсте људи бескрајно уверених у своју велику памет. Они за све имају унапред готова решења, није им потребно да размишљају. Њихово самопоуздање је страховито велико, зато они могу учинити велике штете. Чувајмо их се. Најопаснији међу њима заступају мишљење даровано им са стране. Сваки наш човек са живим националним сећањима - било школован или не -зна шта се о овом питању може добити са стране. Такви људи - претежно лажни интелектуалци - могу чинити табор издаје а покривати га овде мудрошћу, веровати чак да чине мудро, уз то привлачити наивне. У књизи која се вечерас представља основано се претпоставља да је и издаја од пре више од шест векова учињена са уверењем како се поступа мудро. Мудрост је, међутим, тешко достићи. Тешко је открити шта је мудро и шта је мудрије. Тешко је открити шта је мудрије, али се зна шта је моралније. Треба се држати моралних начела, а издаја се не чини кад се то ради. Размишљање нам темељније треба, темељније размишљање и преданији рад.

(Реч ауора на промоцији књиге "Поглед с Косова", на београдском Коларчевом универзитету)

КОГА БРАНЕ ТУЖИОЦИ

Пише: Миодраг Тмушић

Кад би се срели, о чему би разговарали Понтије Пилат, Фјодор Достојевски, Франц Кафка и Миодраг Тмушић?

Скоро четири деценије, обављао сам позив јавног тужиоца, подводећи различите животне догађаје под законске норме. По ко зна који пут сам откривао библијску истину да без закона не би било ни преступа. Да ли је закон први акт насиља над људском слободом, да ли је грех, древно је питање на које се, и са овим мојим позамашним животним и професионалним искуством, не усуђујем да одговорим ни себи ни другима. Но, неће ли онда бити - да је све дозвољено? Апостол Павле ће одговарати потврдно али уз библијски мудро упозорење да није све и корисно.

Прадо, убица проститутке Мари Агаетан, погубљен 1888. године, непосредно пред извршење смртне казне хладнокрвно је цитирао Дидроа:

"За мудрог човека закони не постоје. Будући да су сви закони подложни грешци или изузетку, мудар човек мора сам да одлучи да ли да им се повинује или да их не поштује".

Раскољниковљеве речи да би требало прихватити патњу и њоме се искупити, ропске су речи закона јер, ако постоји патња, постоји и страх као основни разлог покоравања закону.

Примењујући законе у фази оптужбе, увек сам тражио у њима онај нужни дах живота који би требало да је ухваћен у паукову мрежу између диспозиције и санкције, често га нисам налазио и беспомоћно гледао како такви, беживотни, отичу низ узбуркану реку наше свакодневице. Желео сам да будем јавни тужилац кова Иполита Кириловича, државног тужиоца у судском поступку против Димитрија Карамазова вођеном због убиства његовог оца, осликаном у роману Фјодора Михајловича Достојевског Браћа Карамазови, који себе представља речима:

"Ја сам и тужилац, ја сам и бранилац".

Ужаснут, поготово у последњих неколико година, што су најстрашнији злочини за нас престали да буду ужасни, што смо се навикли на њих у отупелом, егзистенцијалном, мимикријском страху, а то је страшније од било ког појединачног злочина, после толико година, питам се узнемирено, да ли сам ипак био недопустиво пристрасан тужилац или исто тако недопустиво пожртвовани бранилац, да ли сам више грешио у једној или другој улози?

А све то да би се додворио већ традиционалној суровости, безосећајности, самозаљубљеној доследности и крутости позива јавног тужиоца, за све судионике кривичног поступка застрашујуће особе која увек види чињенично стање и законске норме различито од одбране и суда али која једина штити жртву кривичног дела и стоји, заједно са њом, у вечитој сенци одбране и суда. Неоправдано неравноправан са учиниоцем кривичног дела, јавни тужилац покривених очију тумара по лавиринту доказа којима би требало потврдити нешто што учинилац одавно зна и вешто крије. Без, сам, са законом у руци и заштитничким заносом у души води вечиту, исконску борбу са силама Зла и Неправде вешто скривених у утроби Закона.

Понтије Пилат је оптужио Исуса из Назарета, испитао га и народу саопштио да Исус није крив. Пилатова неодлучност и помахниталост светине наговорене од свештеника, распели су Исуса на крсту. Исус Христос је васкрсао, онај исти народ га је славио и покорно следио а Понтије Пилат је неоправдано ушао у легенду као Исусов тужилац и крвник. Пилат је светини опростио злочин али му она њен није. Зато се тужиоцу никада не опрашта.

Када је 22. фебруара 1880. године извршена смртна казна над народовољцем Молодецким, међу педесет хиљада окупљених радозналаца нашло се однекуд и бледо, унезверено лице Фјодора Михајловича Достојевског, који је из само себи знаних разлога преживљавао најмучнији и исторемено најинспиративнији тренутак у свом животу - његово сопствено извођење на губилиште. Све је, каже изгледало "ништавно пред последњим страшним тренутком преласка негде у непознато, у таму".

Неоправдана оптужба изродила је код најосетљивијег читача људске душе, страх од смрти, толико јак да га је морао бар још једном доживети, толико упечатљив да га је у грозничавом исписивању уткао у највредније странице светске литературе.

Међутим, законита, доказима оправдана оптужба, ма колико била застрашујућа и строга, штити жртву кривичног дела, даје јој право да уздигне главу али не и да се свети. Када је подигнута у јавном интересу, њоме се штите индивидуална законом заштићена добра, поред државних. Постављајући оптужбом тезу, тужилац изазива реакцију одбране - антитезу а обоје, закључак суда - синтезу. Оптужба унапред одређује дужину, ширину, дубину и ток реке кривичног поступка која се њоме покреће. Иницијални акт тужиоца је увек одсликан у пресуди или каквом другом акту суда којим се доноси мериторна одлука. Без иницијативе неког од овлашћених тужилаца кривични поступак се уопште не може покренути а ако је покренут, мора се обуставити одговарајућом судском одлуком.

Сви конститутивни делови кривичног поступка се налазе већ у првој, библијској епизоди човекове историје, у забрани брања воћа са једног дрвета у Рајском врту и то: Претња, Злочин, Истрага, Саслушање, Суђење, Казна. Једна личност, Бог, јавља се у свим правним улогама: и као законодавац, порекло садашњих тужилаца (јавног или државног, супсидијарног и приватног), што само по себи обавезује и опомиње.

Дубоко усађено у начелу легалитета, готово природно срасло са њим, начело акузаторности нас упозорава да је управо оно гаранција поштовања слободе и права човека, јер када се доследно и законито примењује, знатно пре судске одлуке, указује на могући расплет и степен кривице окривљеног али и на непостојање елемента за њу. Грађанин зна због чега и на основу чега се оптужује али и да није оптужен.

Алегоријски процес Јозефу К., без стварне оптужнице и суда, отвара низ питања, дилема, опомиње и застрашује. Франц Кафка је показао неограничену моћ метафизичког апсурда и неза-бележену количину изнуђене неслободе. Јозеф К. не зна садржај непостојеће оптужнице која полази од екстерно недоказиве а интерно непобитне претпоставке да је он крив, као од аксиома на основу којег је ухапшен, тако да је изабрао било какву одбрану, она би само и увек потврђивала његову унапред доказану кривицу. Свеколико ово земаљско постојање је један велики судски организам који је у извесном смислу у вечитом стању равнотеже а принцип оптужбе као његов важан орган је у нераскидивој вези и узајамном поштовању са осталим принципима, поготово са непосредно супротстављеним правом одбран еокривљеног. Чињеница да Јозеф К. није у стању да открије своју кривицу, прикрива нешто мање онеспокојавајућу чињеницу да по својој бити суд није у стању да докаже ту кривицу. У поступку против Јозефа К. није подигнута никаква оптужница. Али сам Процес Франца Кафке је оптужница против светског поретка у коме се лаж, апсурд и безакоње постављају као основи његовог устројства.

Док му је један од господе која су над њим извршавала смртну казну, рукама стезао гркљан а други му у срце зарио нож и два пута га окренуо, Јозеф К. изговара умирући: "Као псето'', подижући са тог недоличног места оптужнице против себе самог и против суда због измишљеног, човека недостојног и застрашујуће суровог поступка.

Негде на почетку романа Идиот, Ф. М. Достојевског, Кнез Мишкин каже:

"Доведите и ставите војника у рату пред топовску цев и пуцајте у њега, он ће се још увек надати, међутим, прочитајте том истом војнику заиста смртну пресуду и он ће још полудети или ће заплакати... Ко каже да људска природа може тако нешто поднети, а да не полуди? Чему таква поруга, ружна, непотребна, бескорисна?... Не, са човеком се не може тако поступати."

Задатак је да се на основу историјске, упоредно правне и позитивне примене принципа оптужбе у кривичном поступку, ово начело објасни, оживи, осавремени, како кроз положај јавног, односно државног супсидијарног и приватног тужиоца у кривичном поступку, тако и кроз његове последице којих се не би стидели један Ф. М. Достојевски или Франц Кафка. Тежња ка савршеним решењима је пуки идеал, она мора заувек постојати као награда ономе који се упустио у мукотрпан и незахвалан лов на неухватљиво.

(Одломак из необјављеног рукописа)

Архимандрит Герасим Зелић

У ДУБРОВНИКУ СРБСКИИ ГОВОРЕ

Приредио: Горан Комар

Герасим Зелић, епископ далматински и бококоторски, писао је о историји Дубровачке републике онако како је на свом пропутовању кроз Дубровник чуо од самих Дубровчана. Ова његова аутобиографија, објављена у Будиму 1823. године, под насловом: "Житије сирјеч Рожденије, Воспитаније, Странствованија и различита по свијету и отачеству прикљученија и страданија Герасим Зелића Архимандрита Свето-Успонске обитељи Крупе у Далмацији".

"Рагуза је била једна мала република, коју су, као и друге неке у Европи, Французи прогутали и уништожили, године 1807. Она се србски зове Дубровник, од ријечи дубрава, зашто је најприје била долина пуста и љесовита, обрасла дивијем дрвама и гајевима. Дубровник се налази међу Далмацијом, и Боком Которском илити Албаниом при Андријатическим мору меду двије планине, и кажу, да је у оно вријеме била ова дубрава прибјежиште морскије корзара, то јест разбојјника од мор аи од сува. Никакав другии народ није се у исти Дубровник селио, само србски, зато говоре и данас сви грађани, и они, који у околишу, њиовом, од 100 миља у дуљину живе, србски, и талијански, а сељани само србски. Кад су се временом Србљи умложили у овоме предјелу, а сувише обогатили, начинили су себи малу републику, установили су себи законе, по којима се има владати сваки поданик, и член ове републике, и избирали су себи принципа свакога мјесеца. Њиове су се хоругве по свима морама у четири части свјета познавале и почитавале. За покровитеља своје републике узели су били светог свјаштеног мученик аВласија, и њега су изображавали по хоругвама, с којима су по мору путовали и трговали.

Трјугући по различнијем морима, и по суву, особито по Ерцеговини и по Босној, који су онда били сви како једнога језика и народа, ткао и восточног вјероисповједанија, обогате се јако. Но по раздјељенију двије родније сестре, то јесте восточне и западне цркве, почем су млоги Дубровчани путујући и пловећи по свијету често слушали проповједи и црквену науку западне цркве, и вративши се дома у Дубровник, својој фамилии и сосједима проповједали о првенству и чистоћи римске цркве, и почем су свештеници западне цркве путником разрјешавали постове, што је Дубровчанима то по све мило било, особито онима, који су путовали по мору, тако буде временом, да мало по мало возљубе Дубровчани и загрле исповједаније римске цркве.

Ово је јошт више било, кад је светии отац Папа послао у Дубровник своје апостоле реда Светога Францишка, проповједати. Овима су дали Дубровчани у граду по све лијеп и великии манастир, тако и монахињама истога реда. А да су Дубровчани били сви од почетка њихове републике, восточне цркве синови, то је истина. Ево о томе очевиднога доказатељства. Када су они били восточног вјероисповједанија, звали су се у оно вријеме "србском Дубровеничком благочестивом Републиком" како год што у Атонској светој гори има осим други два манастира, један србскии, и зове се Хилендар, а један Болгарскии, и зове се Зограф. Хилендар су градили србски цареви, а Зограф болгарски, остале пак манастире у светој гори, која је у Македонији, градили су грчки цареви, и како гоћ што су грчки Императори давали од себе основаним манастирима превелике граммате, да толико и толико новаца имају получавати сваке године из царске касссе, тако су исто и Србски и Болгарски Краљеви чинили. На исти начин дала је у оно вријеме бивша Дубровничка република восточног вјероисповједанија, граммату, србским језиком написану, горе реченом манастиру Хилендару, и одредила му је сваке године по неколико стотина њиховије дубровничкије сребреника зове ми је у Дубровнику Перепери. Осим тога далму је пол једнога од злата, по среди пререзанога, цекина, а другу половину истога цекина оставила је код себе, а то за тај узрок, да не би који монах дошао у Дубровник, и лажно дигнуо милостињу, или забиљежену Хилендару плаћу. Тако, кад би дошао који монах у Дубровник, да узме милостињу, опредјељену манастиру Хилендару, онда би свагда Дубровчани искали од њега своју граммату с оном половином пререзанога цекина, и ову половину состављали са другом оном у њи половином. И тако, кад би се двије поле онога цекина тако саставиле, да би рекао да је цјео цекин а не пререзан, и кад би к томе видили у монаха и граммату Дубровничке републике, онда би опредјељену милостињу дали. Ја сам исту граммату, и то пол цекина видио мојием очима у Хилендару, де су ми је показивали старјешине истога манастира у години 1785. но заборавио сам дани годину оне граммате, кад је написана. Јошт су ме молили исти Хилендарции, да се приобштим код њи, како што је горе већ казано, и да ће ми дати ону граммату и пол цекина реченога, да им донесем из Рагузе плаћу. И премда је временом Дубровничка република одступила од восточне цркве, и загрлила западну, опет није никада помањкала, дати реченом манастиру ону, јошт у стљро вријеме, записану милостињу, само кад би ко гоћ из Хилендара дошао с њиховом грамматом и половином реченога цекина. То је све тако било до њиовог паденија, то јест да године 1807. Како је пак сада, и од кога ће Хилендарци искати плаћу своју на мјесто бивше републике, не знам. По свој прилици нема више у Дубровнику оне половине цекина, нити се човјек томе дивити може, какве је промјене ова Република преко главе преметнула.

Како су Дубровчани установили своју републику, и почели водити славну трговину по мору, нама су учинили Закон, да сваки њиов корабаљ, који иде у Америку, Индију, иликуд му драго, по возвраштенију својему у Дубровник даде у обшту кассу републике по толико на сто, једно зато, да му може републиканачинити другим корабаљ, ако би му по несрећи његов у море пропао, а друго, да привеже господаре овије корабаља к љубави и вјерности своје републике, да се тако не би који преварио остати да гоћ под другијем коијем Краљем, или гувернијом. Ово су ми исти Дубровчани казивали године 1810.

Међутим су се католици све више и више умложавали, тако, да је на скоро половина града била западног вјероисповједанија, а друга половина восточног. Но и ова пропорција није задуго трајала, зашто су се католици како гоћ у цјелој Европи, тако и у Дубровнику тако умложавали, да је најпослије већа част житеља вјеру западне цркве исповједала. Мало по мало остане република Дубровничка чрез ненавист католика без једног христјанина восточне цркве.

Од тог времена установе исти Дубровчани закон, да никакав трговац, који је син православне восточне црквене море се населити у њиов град, а то дозволе Турцима и Чивутима Јеврејем, још им дозволе, да могу Јевреји и синагогу имати. Тако су вољели Дубровчани оне у крилу своме трпљети, који су им Хрсиста распели и мучили...

Други пишу: "Политика" о Брозу

ВРАГ ИЗ ВРАЖЈЕ ДИВИЗИЈЕ

Пише: Александар С. Јовановић

Герасим Зелић, епископ далматински и бококоторски, писао је о историји Дубровачке републике онако како је на свом путовању кроз Дубровник чуо од самих Дубровчана. Ова његова аутобиографија, објављена у Будиму 1823. године, под насловом: "Житије сирјеч Рожденије, Воспитаније, Странствованија и различита по свијету и отачеству прикљученија и страданија Герасима Зелића Архимандрита Свето-Успенске обитељи Крупе у Далмацији"

У листу "Политика" од 22. јуна 1998. године професор др Гојко Јаковчев уложио је посебан напор да докаже како Јосип Броз, познатији као Тито, није био на Дринском већ на Савском фронту 1914. године и то на "Бежанији, сјеверно од Београда, а послије код Руме".

Тако испада да је Броз пет месеци преседео на Бежанијској коси уживајући у предивној панорами Београда подигнутог на брежуљцима две моћне реке.

За то време Аустријанци, Мађари и "понеки Чех" жаре и пале по западној Србији, а хрватске пуковније изводе егзерцир по Срему јер на Савском фронту готово да и нема борбених дејстава - али није тако.

Хрватске јединице, посебно 42. вражја дивизија са 25. загребачком пуковнијом, у којој је Јосип Броз рочни подофицир, сеју смрт у западној Србији на најсвирепији начин. О хрватским зверствима писао је др Арчибалд Рајс, непристрасни истраживач, у познатом делу: "Шта сам видео и преживео у великим данима".

Много пре г. Јаковчева покушало се приказати Броза антимилитаристом или антиратним пропагандистом. То да није био на српском фронту већ у мемљивим ћелијама Петроварадинске тврђаве.

Данас када је истина изашла на видело и када се зна где се Броз налазио четрнаесте године, оглашавају се појединци који желе да "олакшају" Брозу и прихватају да је ипак био у Србији али само 19 дана, евентуално 29.

Односно, да је био на Савском а не Дринском фронту где се иначе "славом овјенчала 42. вражја дивизија" - како то каже Анте Павелић у Темељној уредби о устројству војске. ("Вјесник војних наредаба бр. 2/41.").

Броз је поштенији и искренији од својих заштитника. Тако је у "Зборнику сећања - Југословени у Октобарској револуцији", Института за савремену историју, 1977. године "написао":

"На српском фронту био сам до другог повлачења аустроугарске војске у децембру 1914. године":

Још је одређенији у аутобиографији из 1935. године написаној у Москви: "...Служио сам у 25. пјешачком пуку у Загребу - наводи Броз - почетком августа 1914. године отишао сам на српски фронт као водник (најнижи подофицирски чин). На српском фронту био сам до другог одступања аустријске војске у децембру 1914. године" (В. Дедијер, "Нови прилози 2", стр. 243).

То значи да је Броз био на српском фронту 126 дана, а не деветнаест и да је био у 25. пјешачком пуку.

Послужићемо се ратним документима и пратити 25. пуковнију од августа до децембра и тако установити да ли је била у Србији или у Срему.

Командант 3. српске армије ђенерал павле Јуришић Штурм упутио је Телеграм бр. 11, са 60 речи у 11.10 часова 17. августа 1914. Врховној команди:

"На основу саслушања већег броја заробљеника подофицира и редова као и једног пешачког потпоручника аустријског утврђено је да се код Крупња налази 42. домобранска дивизија која има 25, 26, 27. и 28. пешадијски пук и 3. и 4. ексадрон 10. хусарског коњичког пука...".

Командант Моравске дивизије ИИ позива извештава 22.08 команданта 3. армије: "...на целом путу, којим је дивизија наступала сазнаје се о страховитим зверствима домобрана... деца и жене нимало нису штеђени, но су их убијали или зверски унакажене оставили. Домове појединих људи буквално су опустошили... До сада је утврђено да је пред овом дивизијом 42. домобранка дивизија..." На седмом километру низводно од Лознице, на реци Дрини, налази се ада Курјачица. Вражја дивизија је 12. септембра покушала десантом заузети аду. Дошло је до вишедневних страховитих борби између Срба и Хрвата. Губици су велики на обе стране. Према аустроугарским подацима из 42. дивизије избачено је из борбе 4.500 људи. Кога није разнео српски бајонет однела га је плаховита Дрина. (Види: Остеррелцх - Унгарс Летзтер Криег 1914-1918, Њиен 1930).

Хрватски писац др Славко Павичић у делу "Хрватска војска и ратна повјест и Први свјетски рат" о овим борбама пише: "Код Курјачице баш на мосту пао је један од најбољих хрватских виших часника, заповједник 25. загребачке пуковније, потпуковник Бастал."

Броз о овом догађају, који потреса сваки пук, када погине командант, никада ништаније рекао. А Бастал га је и довео из Арсенала у Бечу у Загреб надохват Кумровца.

Шта тек рећи за Гучево, за Црни врх. У заплењеном Оперативном дневнику 42. дивизије за 4. октобар записано је: "Губици код пешадијских официра у дивизији су 60 одсто, код појединих пукова и 65 одсто... Међу погинулим и рањеним је елита нашег часничког кора. У 25. пуковнији за команданта батаљона постављени су капетани..."

Само четири дана пре ове забелешке у Дневнику на Црном врху, у једном дану, три пута је рањен мајор Славко Штанцер, командант Брозовог батаљона и том приликом остао без десне руке.

У књизи "Подофицир вражје дивизије" навео сам и друге примере тешких борби између Срба и Хрвата које због простора изостављам.

Хрвати нису толико слабији од српских ратника колико је недорастао часнички кор српским официрима. Командант Комбиноване дивизије ђенерал Михаило Рашић имао је више тешких судара са 42. дивизијом. Тридесетог новембра извештава команданта 3. армије: "Хрвати се у аустроугарској војсци врло добро боре, хоће да иду на бајонет... њихово јунаштво је близу јунаштву пукова ове дивизије."

Истог тог дана ђенерал Штурм јавља Врховној команди: "Код војника 42. дивизије изнуреност је достигла максимум... Старешински кадар рањен или изгинуо... у 25. пуковнији има свега 2 до 3 активна официра..." Ту на Колубари Броз је примио извиђачки вод, а не у Русији јер у пуку није више било официра.

Изнели смо борбени пут Вражје дивизије и 25. пуковније кроз Србију, то није пландовање на Бежанијској коси.

Истина је да је Броз бежао испред потере српских пукова преко Дрине, код Лознице, 20. августа, а 15. децембра преко Саве код Београда. Зашто то неке другове погађа - бежале су и веће зверке!

Што се тиче "сјећања" старог ратника Ђуре Станића она су лична. Ни Броз се није "сјећао" свега, делом због политике, а делом због амнезије.