СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 7ЈУЛИ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

СВЕТИ САВА У СВЕТОЈ ЗЕМЉИ

Пише:
Јован Пламенац

Дубоки су српски трагови у Светој земљи. Манастир Светог Јована Богослова, манастир Часног крста у Јерусалиму, и цркву Светог Ђорђа у Акру, подигао је Свети Сава. Краљ Милутин, у Јерусалиму, подигао је манастир посвећен Светим архангелима. Први српски патријарх, Јоаникије, на Тавору, дићи ће цркву Светог Илије. Срби ће управљати манастиром Саве освећеног 130 година, игуман синајског манастира у 14. веку, био је Србин, Јоаникије... Тамо где су Срби, вековима, остављали широк траг, данас је само један Србин - монах Григорије у манастиру Саве освећеног, и једна Српкиња - монахиња Михаила, у руском манастиру Свете Магдалене. Данас, Срби кад дођу на ходочашће, спавају у прљавим арапским хотелима, у собама без прозора
Свети Сава два пута је ходочастио на Христов гроб: први пут имао је и државне разлоге, а други пут, одлазећи, као да је знао - у отаџбину, у телу, неће се више вратити

Мој петроградски пријатељ Јевгениј Борисович Ивашкин крајем 1994. године био је на ходочашћу у Јерусалиму. Када се вратио, за изванредни часопис "Словен", којег је у Петрограду издавала група Козака, написао је подужи запис са путовања. Ту каже да су му, тек после обиласка светих мјеста у Јерусалиму и околини, постала блиска осјећања чувеног руског ходочасника из XИИ вијека, игумана Данила, описана у чувеном "Идењу у Свету земљу".

И ми Срби имамо свог знаменитог ходочасника - светог Саву. Он је два пута ишао у Свету земљу, 1229. и 1234. године. Ова путовања описали су хиландарски монаси Доментијан и Теодосије.

Ићи у Свету земљу као туриста значи од вреће блага добијене на дар узети само новчић. Тамо се иде срцем и вјером, као што је и свети Сава ишао.

Из Будве, са товаром блага

Фидрих други Хоенштауфен, њемачки краљ и римски цар, који је живио углавном на Сицилији, као велики непријатељ папства био је искључен из цркве, али водио је ВИ крсташки рат и 1229. године успио је да на необичан начин, дипломатским путем, од египастког султана Ал-Камила добије, на десет година, надзор над Јерусалимом, витлејемом и Назаретом, најсветијим хришћанским мјестима, и приступ луци Акр. То је била прилика коју је наш свети Сава дуго чекао. Претходно, хришћанима тамо није било пута, јер Светом земљом су владали муслимани. У тих десет година видјели смо, свети Сава је два пута боравио у Светој земљи.

"Послије престављања благочестивог Стефана и првога краља, свети архиепископ вјенча краљевством најстаријег сина његовог Радослава у великој цркви, у поменутој Жичи, утврдивши га молитвама и благословом, предаде му да самодржавно управља отачаским и српским скиптром", пише монах Теодосије у "Житију светог Саве".

Српски епископи и краљ Радослав молили су Светога да остане код њих, али његово срце је горјело чежњом "да се поклони спасном животворном светом гробу Христа Бога нашега".

Када нијесу успјели да га задрже, краљ Радослав га испратио товаром злата и сребра.

Свети Сава је, са ученицима, испловио највјероватније из Будве. Вријеме га је послужило и без проблема је стигао у древну луку акр, данас град Ако на сјеверу Израела, а одатле у јерусалим. Одмах је отишао у цркву Васкресења гдје "проливши многе сузе, дотичући се очима и тијелом животворнога гроба Владике својега Христа, и рукама га грлећи, с љубављу целива".


На првом путовању у Јерусалим, свети Сава купио је кућу Јована Богослова. У овој кући је Соба тајне вечере - одаја у којој је Господ апостолима опрао ноге, а затим, на последњој вечери, установио Еухаристију Свету тајну причешћа. У овој кући Господ се после Васкрсења, јавио апостолима... Испод ове собе, у истој кући је и Давидов гроб. Кућу је свети Сава купио од Сарацена. Ту је сазидао цркву светог Јована, одлажући повратак кући све док црква није била завршена. Црква и кућа су, у потоњим крсташким ратовима -порушени.


Потом је, недалеко, у склопу исте базилике (у ствари, исправно је: "василике"), изашао на Голготу, гдје је такође пролио сузе. Свети Сава Српски имао је ријетки, али за духовни живот веома значајни дар од Бога - изливања обиља суза. Потом је обишао и остала света мјеста у великој василики. Затим је био гост јерусалимског патријарха Атанасија Другог. Сјутрадан су у цркви Васкресења, служили службу Богу. Свети је од патријарха добио благослов да може свету службу обавити у Палестини, у области која је под његовом јурисдикцијом.

Чудо у цркви Светог Саве Освећеног

Наредних дана свети Сава се поклонио у Витлејему, светом Сиону, Светињи над светињама, Гетсиманији, на Гори Јелеонској, у Галилеји, витанији, Постници Господњој. Одморивши неколико дана, наставио је: спустио се на Јордан, у Витавару, гдје је свети Јован Крститељ крстио исуса Христа, па је прешао Јордан и отишао до цркве Светог Јована Крститеља. У повратку, посјетио је манастир Светог Герасим а отишао и у манастир Светог Саве освећеног, Мар Саб, у Јудејској пустињи, један од најстаријих хришћанских манастира, који је непрекидно жив.

Када је свети Сава Српски закорачио у манастирску цркву, догодило се чудо - жезло светог Саве освећеног, које је на једном трону стајало до његовог упокојења 532. године, дакле скоро 700 година, из чиста мира је пало. То је збунило монахе који су се затекли у цркви. Међутим, сљедећег јутра догодило се исто: када је свети Сава ушао у цркву, жезло је пало... Онда се неко сјетио аманета светог Саве Освећеног да његово жезло - патерицу ("пастирску палицу") предају архијереју царског рода и истог имена када једног дана дође са Запада. Игуман је поставио неколико питања Светоме и видио је да се завјештање (и пророчанство) светог Саве Освећеног остварује на светом Сави Српском.


Цркву и кућу Светог Јована Богослова, свети Сава даће као метох лаври Светог Саве Освећеног, по коме је добио монашко име. Поред цркве Светог Јована, саградио је и манастир Часног крста, и то на месту где је расло дрво од кога је начињен крст на коме је Господ распет. Свети Сава основаће и српску монашку колонију у манастиру Светог Саве Освећеног (Мир Саб), и овим манастиром Срби ће управљати 130 година. ПолазећИ на брод за повратак кући, свети Сава купиће у луци Акр цркву Светог Ђорђа, и поклонити и њу да буде метох Сави Освећеном.


Одлазећи из Мар Саба, свети Сава је понио жезло свог великог имењака (по коме је, вјероватно, добио монашко име) и оно се сада налази у хиландарској келији Патерица, у административном центру Свете Горе, кареји. Братија овог манастира дала му је и двије иконе: "Мљекопитатељницу", која је сада у иконостасу капеле испоснице светог Саве у Кареји, и данас најчувенију српску икону, некада домаћу икону великог православног теолога и бранитеља иконопоштовања светог Јована Дамаскина, Тројеручицу, која је дуго била игуманија манастира Хиландара, а сада је на трону поред игуманског, у главној манастирској цркви.

Соба тајне вечере у кући Јована Богослова

Из Мар Саба свети Сава је обишао манастире Светог Евтимија, Светог Никона, Светог Теодосија Општежитеља и друга света мјеста у околини Јерусалима. Онда је отишао у Назарет, у цркву Благовјештења у којој је извор на којем се Пресветој Богородици јавио архангел Гаврило и благовијестио јој да ће безмужно, осјењена силом Вишњега "од пречисте своје крви дјевичанске родити тијелом Христа Бога нашега". Из Назарета је отишао на свету гору Преображења Господњег - Тавор, одакле се вратио у Јерусалим.

Манастир Светог Герасима Јорданског: У Свету земљу Сава је понео земаљско благо, трошећи га да би стекао божанско

"Многе свете мошти у манастирима и у Јерусалиму и од патријарха затраживши и купивши, и свете службене одежде и часне сасуде, и по цијелој Палестини ако би налазио што свето и часно свети архиепископ куповаше, хотећи донијети у своје отачество".

Оно силно благо које је добио од краља Радослава, свети Сава је утрошио у куповину црквених утвари и реликвија. Такође, свуда је обилно даривао манастире, као и самог патријарха, и "ниште" (сиромашне).

Осим тога, он је на свом првом путовању у Јерусалим купио - кућу светог Јована Богослова. У тој кући је соба Тајне вечере, јеванђељска "горња соба", "горњица", у којој је Господ апостолима опрао ноге и у којој је на последњој вечери установио Евхаристију, Свету тајну причешћа. Ту се, касније, по Васкресењу, Господ јавио својим ученицима. Обећао им је силазак Духа Светога на њих и рекао да се не удаљавају из Јерусалима док се то не збуде. Било је то на дан Вазнесења Господњег, на Спасовдан. Испод "горњице" је Давидов гроб. Ту је свети Сава подигао цркву Светог Јована Богослова. Није се враћао кући док градња није била готова.


Када је свети Сава ступио у цркву манастира Светог Саве Освећеног догодило се чудо: жезло Освећеног, које је на једном трону стајало пуних 700 година (од упокојења Освећеног, 532. године), одједном је пало. Монаси се сетише завештања Саве Освећеног, да ће стићи монах краљевског рода и истог имена - те му поклоне жезло. Жезло се данас чува у Кареји. Братија истог манастира поклони му две иконе: "Млекопитатељицу" која је у Савиној испосници у Кареји, и најчувенију хиландарску икону, "Тројеручицу", која је дуго била "игуманија" манастира, а сада стоји на трону поред игуманског, у главној манастирској цркви. Одлазећи из Јерусалима, од патријарха је добио сребрно жезло, при врху украшено дијамантима, које је било у манастиру Милешева, да би, због сигурности, средином 16. века било, пренето у ризницу манастира Свете Тројице, код Пљеваља где се и сад налази. А из Никеје, свети Сава донеће и највећу реликвију - делић крста на коме је Господ распет.


Кућу светог Јована Богослова свети Сава је купио од Сарацена. Запалили су је, по свој прилици, темплари у последњем крсташком рату. И црква коју је подигао свети Сава је порушена. Касније су ту фрањевци подигли василику. Од 1524, када су их истјерали муслимани, до 1948. године хришћанима је било забрањено да се ту моле Богу. Данас су ту муслимани и Јевреји, и хришђанима је дозвољено само да се моле у себи, без богослужења.

Троједно дрво: кипарис, кедар, бор

Манастир Светог Јована Богослова (кућа - конак и црква) свети Сава је дао као метох Лаври светог Саве Освећеног, гдје је, као и у манастиру Часног Крста (Подножја Божијег) - који је саграђен на мјесту гдје је расло троједно дрво (из једног коријена израсле су гране три различита дрвета: кипариса, кедра и бора) од којег је направљен Крст на којем је распет Господ - основао монашку колонију.

Јаковљев зденац: Манастир Светог Јована богослова, који је изградио свети Сава, спаљен у једном од крсташких ратова, био је подигнут на месту Тајне вечере

Када је бог сумпором сагорео Содом и Гомор, чији остаци су сада испод Мртвог мора, чија је површина 394 метра испод нивоа свјетског мора, поштедио је једино праведног Лота и његову породицу. Али, удаљавајући се од своје куће, Лотова жена прекршила је Божију забрану да се не смију окретати и истог тренутка се претворила у стуб соли. Тако је Лот остао без жене. Није имао сина, већ само двије кћерке. Да им отац не би остао без мушког потомства, да би му сачувале "лозу" њих двије се договоре да га опију и да са њим спавају. Тако је од Лота настало велико племе. Али праведни Лот је био свјестан страшног гријеха који га је разједао. Отишао је код свог стрица Аврама, патријарха. Овај му је дао три суве гранчице и рекао да их посади, па ако озелене то значи да му је Бог опростио гријех. Од те три гранчице израсло је једно дрво са три гране.

Манастир на том мјесту подигнут, свети Сава је дозидавао и, по свој прилици, у њему је боравио за вријеме свог првог путовања у Свету Гору. Ту је доскора, у библиотеци (вивлиотеци) било српских рукописа.

Свети Сава је основао српску монашку колонију и у манастиру Светог Саве освећеног, којом су, касније, 130 година управљали Срби. Треба рећи да је овај манастир важио, а важи и данас, као мјесто најстрожег монашког подвига.

Али, не треба заборавити да је свети Сава Српски био од Бога призвани монах. Он је то био у младости, када је напустио раскош свог оца владаоца и отишао у манастир, тако је живио, такав је био и када се упокојио. Као усрдни монах, ревнитељ, строг према себи, он је боравак у Светој земљи искористио да поразговара са пустињацима, анонимним подвижницима, тим од људи незнаним светитељима, и да као на Извору живоносном напоји своју, Бога стално жедну душу. Боравак и Светој земљи искористио је да набави утвари и реликвије за младу Српску православну цркву којој је био глава, да је утврди подршком јерусалимског (а касније и александријског и антиохијског) патријарха и монашким колонијама тамо гдје све подсјећа на Исуса Христа, али и да - поради на себи, да што је могуће више избистри своју душу. Свети Сава је знао да духовна искуства пустинижитеља немају цијену.

Гдје год је стигао, на овим светим мјестима свети Сава је обављао службу Божију. Одлазећи из Јерусалима, Свети је (вјероватно од патријарха) добио на поклон лијепо сребрно жезло, украшено при овалном врху дијамантима. Ово жезло било је у манастиру Милешеви до 1545. године, када је, ради сигурности, пренијето у рзиницу манастира Свете Тројице код Пљеваља, гдје се и сада налази. За ово чудотворно жезло везана су многа исцељења.

Прије него се укрцао на брод, у повратку из Свете земље, свети Сава је у луци Акр купио од Латина цркву Светог Ђорђа и уступио је Лаври Светог Саве Освећеног, чији је она метох била раније.

Из Акра, свети Сава је отпловио у Малу Азију, у Никеју. Ту је владар био Јован (Калојован) Ватац, који је светог Саву дочекао највећим почастима. Даривао му је одежде, црквене сасуде, мошти светих, злато и - дјелић Часног крста, на којем је Господ распет. Сада се овај дјелић троједног дрвета чува у манастиру Хиландару. (Такође, једна честица Часног крста, али другим путем, стигла је на Цетиње, и сада је на кивоту светог Петра Цетињског.)

"У отаџбину се, у тијелу, вратити нећу"

На друго поклоничко путовање у Свету земљу, свети Сава Српски пошао је 1234. године. Претходно је нашао себи насљедника, јеромонаха Арсенија, "кога тачно познаваше да је више од других украшен безлобношћу и правдом", и "даде му сву власт коју је сам од Духа Светога примио" (хиротонијом). Арсеније (Сремац) је тако постао други архиепископ српски. Мошти су му данас у манастиру Ждребаоница, код Даниловграда.

Свети је, можда и знајући да се у отаџбину неће вратити у тијелу, све порадио на организацији Цркве која је Божијом благодаћу њему била дата на управу, тако да и без њега може да функционише. Потом је опет узео велико злато од краља Владислава, али сада и од Архиепископије, и кренуо на пут. Опет се на лађу укрцао у Будви (Старом граду).


Синајски манастир, на коме је свети Сава, други пут одлазећи на ходочашће, провео Часни пост, дуго је био у брзи и старању краљева Драгутина и Милутина. А крајем 14. века, игуман Синајског манастира био је Србин, Јоаникије. Краљ Милутин, подигао је, недалеко од гроба Господњег, манастир посвећен Светим Архангелима. Овај манастир био је под покровитељством Душана Силног, а Дубровникје имао обавезу да му сваке године плаћа порез. Метоси јерусалимских архангела, били су један манастир на Бојани, и манастир Светог Николе, на Врањини, острву Скадарског језера. Манастиром Светих архангела, Срби ће управљати пуних 300 година. Патријарх, Јоаникије, у време цара Душана, подигао је на Тавору цркву Светом Илији. На ходочашће, у Јерусалим, ишао је цар Лазар, запамћен као велики дародавац.


Али, "многи су чули за путовање Светога у Јерусалим, и знајући да носи са собом много богатство, крвници звани гусари, укрцавши се у брзе галије и у морским заливима у засједи чекајући, вребаху на њега, тражећи да га опљачкају. Али Бог који је Велики у милости и неизмјенлјив у доброти, који познаје и чува оне који га увијек љубе, и као што својим ученицима повика 'Ја сам са вама и нико против вас!' - био је и овоме помоћник на спасење и покровитељ од оних убица. Јер густом маглом зави морске заливе, у којима бјеху у засједи против Светога, и учини га невидлјивим, и неповријеђена проведа га", написао је Теодосије.

Када се магла подигла, лађа светог Саве већ је била у Брендиџу, данашњем Бриндизију у Италији. Гусари су се, у бијесу, живи јели што им је измакао толики плијен. А онда су схватили са ким имају посла, јер чак и многи разбојници оног времена знали су за Бога, и пошли су пред Светога. Све су му испричали, кајући се, како су хтјели да га опљачкају и како им је измакао, и поклонили му се, попут доброг разбојника Дисмаса који је и сам распет на крсту признао распетог Исуса за Христоса. Захваливши Богу што га је сачувао, Свети опрости гусарима, који се горко кајаху и благослови их.

Манастир на Гори кушања: на ходочашћу Сава је служио са патријарсима и архијерејима, али га је срце вукло пустиножитељима

А онда, "наједанпут се подигоше бура с небеса и противни вјетрови, настаде сумрак и велики метеж на мору. Вали се около гибаху, тако да су покривали лађу, и једрила су се савијала, и од силине вјетра замало се нијесу сломила. Крмар је због многих вјетрова употријебио сву вјештину управљања, и нешто боље да учини није могао смислити. А лађарима, који изгубише наду да ће преживјети, руке сасвим ослабише. И сви нашашви се у невољи од страха умираху."

Сви путници потпадоше Светоме, молећи га да умилостиви Господа да их спасе. А свети Сава, будући грјешан, јер је човјек, сваки свој гријех, па и најмањи, виђаше као планину велики и умишљаше да их је ова невоља снашла баш због њега.

"Смилуј се, оче, на живот очајника!" - вапили су људи са лађе, припавши његовим ногама.

Свети се непрекидно мољаше: "Немој да због мојих грјехова потопиш и оне који су са мном..."

На крају, са великом вјером призваши Бога, свети Сава учини слику крста на вјетрове и таласе, "и одмах именом Господа Исуса Христа и његовим устима вјетрови и море улегоше, а вали се у себи сложише, и сунце пресвијетло обасја, и настаде тишина велика", као када Господ на путу преко Генисаретског језера за Гадаринску област стиша буру и умири своје ученике које назва маловјерним.

Није штедео блага земаљска, да стекне оно што цене нема

Када су стигли у Акр, свети Сава је отишао у цркву Светог Ђорђа, коју је купио у повратку са првог путовања у Свету земљу, да се одмори. Чувши то, многи похиташе ка цркви Светог Ђорђа да се поклоне Светоме. Као уистину Божијем човјеку, указали су му највише почасти и угошћење.

Манастир Врањина, на Скадарском језеру, био је метох манастира Светих Архангела, задужбине краља Милутина, у Јерусалиму

Свети Сава се у Акру укрцао у другу лађу и отпловио је у Велику Кесарију (Кесарију Приморску), а одатле у Јопу, данашњу Јафу, која је добила име по Нојевом сину Јафету, гдје је, по легенди, Ноје саградио барку, која је од педесетих година овог вијека са Тел Авивом срасла у један град. Од Јафе до Јерусалима је шездесетак километара копненог пута.

У Јерусалиму је свратио прво у "свој" манастир, Светог Јована Богослова, а онда је, са братијом и игуманом манастира Светог Саве освећеног који га је дочекао у Јерусалиму, отишао на гроб Господњи.

Док је Свети обилазио већ му знана света мјеста у цркви Христовог гроба, чувши да је стигао, у цркву је дошао и патријарх јерусалимски Атанасије ИИ. Није било друге, Свети Сава је на ручку био код патријарха.

А и сви ништи Светог града, чувши да је опет дошао онај који им је пет година раније учинио велику милост, похиташе да га виде. Свети Сава није штедио благо које је донио, ни ништима ни светим мјестима.

Узевши благослов патријарха јерусалимског, свети Сава је са пратњом, отишао у Александрију, која је била у рукама Арапа, под влашћу египатског султана Малека ел Ћамила. У Александрији, прво се поклонио у цркви Светог Марка, јеванђелиста и апостола. Александријски патријарх Никола примио га је са великим почастима, јер већ је био чуо какав му човјек долази. Патријарх се посебно одушевио светим Савом сјутрадан, када је из разговора сазнао нешто више о њему.

Светога је опет срце вукло пустиножитељима. Од њих, знао је, увијек, може да чује нешто душекорисно. Са водичима које му је дао Александријски патријарх обишао је цркве светих мученика и чудотвораца Кира и Јована и светог Мине, које су биле у Александрији, па је отишао у Тиваиду, на средњем Нилу, у горњем Египту, и у Скит (Египатски Скит), пустињски предио између Нила и Либијске пустиње. Тако је свети Сава рођен у Црној Гори, у Рибници, данашњој Подгорици, пред крај живота отишао у Црну Гору, како Копти зову Египат (а значи: плодна земља, црница).

Гдје је из "Црне Горе" пошао свети Сава, историчари нијесу успјели да рашчивијају, а житија, и Теодосијево и Доментијаново, ту су нејасна. Ми тим проблемом нећемо ломити главу, јер за ову причу то није нужно.

После пута у Велики Вавилон, који збуњује историчаре (да ли Каиро? да ли Багдад?), свети Сава је у Египту. Султан Малек ел Ћамил примио га је усрдно и смјестио у митрополији, у манастиру који је данас посвећен светом Сергију, а који је био сједиште коптске патријаршије, у вријеме светог Саве упражњен. Ту је пребивала Пресвета Богородица са малим Исусом и обручником Јосифом, када је Света породица побјегла од Ирода у Египат. На том мјесту подигнута је манастирска црква.

У пратњи инока, којег му је дао митрополит, свети Сава је отишао у пустињу, у пребивалиште светог антонија Великог и светог Арсенија Великог. када се вратио, спремио се за пут на синајску гору. Султан, иначе наклоњен ученим људима, много је заволио светог Саву, и чинио му је почасти какве никада није једном хришћанину. Испраћајући га, даривао га је богато и дао му је пратњу. Арапски племићи су се тискали око њега само да би му се дотакли руке или барем мантије.

Синајска гора је висока, кршевита планина на синајском полуострву, између Египта и Арабије. На путу за обећану земљу Ханан, изводећи Јевреје из Египта, у ЏИИИ вијеку прије Христа, ту Мојсије је примио од Бога Таблице десет заповијести (Декалог). У подножју једног од највиших синајских врхова Џабел Мусе (Мојсијеве планине) цар Јустинијан је у ВИ вијеку саградио велики утврђени манастир Свете Катарине. У манастиру је велика црква посвећена Преображењу Господњем, али има више цркава од којих је једна посвећена Успењу Пресвете Богородице. Олтар ове цркве је на мјесту гдје се Бог (Јахве) јавио Мојсију у облику "купине неопалиме", купине која гори а не сагоријева, казавши му:

"Ја сам Бог Аврамов и Бог Исаков и Бог Јаковљев. Изуј обућу са ногу својих, јер мјесто на коме стојиш земља је света."

У том олтару свештеници служе боси. Дошавши на синај, свети Сава се поклонио прво у овој цркви.

Лазарев гроб у Витанији: време је избрисало многе српске трагове у Светој земљи

Читав синајски комплекс временом је постао један од најважнијих центара православне духовности. У широј околини манастира Света Катарина вјековима су живјели пустињаци, а живе и данас. У сталној духовној вези са Палестином и њеним духовним центрима, као и са духовним центрима у египатској пустињи, синајски пустињаци су временом стекли посебан углед у православљу. Носиоци синајских духовних искустава, преношених кроз вјекове или лично или преко списа, названи су Синаити. Збирка старих словенских рукописа, међу којима су најзначајнији глагољски кодекси из ЏИ вијека и неки најстарији српски рукописи прве половине ЏИИИ вијека, свједочи о раном присуству и духовном животу јужнословенских и српских монаха на Синају. Доласком светог Саве, однос Србије и Синаја постаје живљи. Ова веза је изузетно значајна због духовног утицаја Синаита на православне Србе кроз цијели немањићки период, па и касније. О Синајском манастиру бринула је краљица Јелена и њени синови Драгутин и Милутин. Његов игуман је, крајем ЏИВ вијека био Србин Јоаникије. Јелена, жена цара Уроша И, имала је "духовне оце у Светом Божијем граду Јерусалиму, затим на синају, у Раифи и у светој гори атонској", њима се исповиједала и слала им је богате дарове. Овакве везе постојале су и у вријеме цара Душана, па и после њега.

На Синају, у манастиру, свети Сава је провео читав Часни пост. "Сваке суботе усхођаше на свети врх и испуњаваше тамо свеноћно стојање у недјељу у пјесмама и молитвама, и свршивши Свету божанствену Службу опет у манастир ка братији долазећи остајаше, завољевши веома њихов добар живот у Богу."

До врха Синаја, наиме, воде чувене камените степенице.

"И окусивши од оне рибе, свети Сава оздрави"

Послије Васкрса, Свети се вратио у Јерусалим. Одморивши се извјесно вријеме, обишао је још једном, последњи пут у животу, света мјеста у цркви Христовог гроба, са много суза их је целивао, извршио је службу Богу и упутио се назад, ка отаџбини, у коју није стигао у тијелу.

Из Јерусалима Свети Сава је отишао прво у Велику Антиохију, у Сирији и у оближњи манастир Светог Симеона Дивногорца, а одатле у Јерменску Малу Арменију, бившу Киликију, у југоисточном дијелу Мале Азије, у прибрежју Средоземног мора. Из Јерменске лађом је отишао у Константинов Град, у Цариград, који је био под Латинима.

На путу за Цариград, "од многих напора обузе Светога јака болест у лађи". Били су на пучини, далеко од обале, и његови ученици нијесу знали што да чине. Нуткали су га свиме што су имали, али Светоме није било до јела. Једино, "када би се могла наћи свјежа, сада уловљена риба, од ње бих, мислим, окусио", рекао им је.

На узбруканом мору било је немогуће уловити рибу. Али што је у људи немогуће, у Бога је могуће. Када су ученици, тужни што не могу да му испуне, мислили су, можда и последњу жељу, дошли да му кажу да рибе нема, над лађом се узвис вал "држећи као рукама превелику рибу, и у руке Светога, гдје лежаше у лађи, на прса је његова положи" и не оквасивши га. Удивљени, сви са лађе припадоше му ногама. А он, окусивши ове рибе, оздрави.

У повратку за отаџбину, свети Сава се упокојио у Трнову, у Бугарској. Било је то 27. јануара, на (касније установљени) Савиндан, 1236. или 1237. године, што историчари такође нијесу рашчистили. Али, "жеља његова у Богу испуни се, и нада његова није била празна. Јер дошавши до светих и до светих мјеста, поклони се, и видје строге и изванредне монахе у тијелу као анђеле, и њиховим светим ријечима наслади се, благословом и молитвама њиховим веома се окористи. Обогати се много свима добрим души корисним стварима и моштима светих, и часним сасудама, и црквеним потребама, хотећи све ово донијети у своје отачество."

Напојивши душу на Извору живоносном, заузео је већ му припремљено мјесто с десне стране Исуса Христа, Господа свога.

Јерусалимски манастир краља Милутина

Видјели смо да је и прије светог Саве било српских монаха у Светој земљи, посебно на Синају. Међутим, ријеч је о спорадичним случајевима. Тек је свети Сава заорао дубоку српску бразду од Дамаска до Александрије.

У Јерусалиму, недалеко од Патријаршије и гроба Господњег, и данас се налази манастир Светих архангела Михаила и Гаврила. Њега је, прослављајући заједно са Грцима 1315. године побједу над Персијанцима под вођством српског војводе Новака Гребострека, те године, на темљу рушевина старог византијског манастира који је ту био од ИВ до ИX вијека и које је купио, а за потребе српских калуђера у Јерусалиму, подигао краљ Милутин. Краљ Милутин се зарекао богу да ће за сваку годину своје владавине подићи по један Божији храм. Манастир у Јерусалиму је један од 40 храмова које је подигао у својој четрдесетогодишњој владавини.

Цар Душан је 1348. године одредио помоћ овом манастиру: Дубровник је издвајао 500 перпера годишње на име царине за продају соли Србији, манастир Светог Спаса на бојани 100 перпера, а манастир Светог Николе на Врањини, острву на Скадарском језеру, дао је јерусалимском манастиру као метох и он је био дужан да за његове потребе издваја пола својег годишњег прихода.

Врањински манстир основао је почетком XИИИ вијека први зетски епископ, којег је у манастиру Светих архангела на Светомихољској превлаци поставио свети Сава, Иларион. када је свети Сава ходио Црном Гором, срео је, за овцама момчића који му се својом бистрином веома допао. Питао га је да ли би пошао са њим. Овај му је одговорио да би, али да мора прво да врати овце кући и пита мајку. Али Свети, видјећи што тај мали носи у себи, као што је некада Господ једном од својих ученика који је хтио прво да сахрани оца који је управо умро па да пође за Њим рекао: "Нека мртви сахрањују мртве", казао му је да остави овце осталим чобанчићима да их они врате његовој мајци. Тако, од оваца, одвео га је право на Свету Гору гдје је постао један од његових најбољих ученика. Манастир Светог Николе на Врањини био је један од најзначајнијих српских манастира. Помагали су га и Немањићи, и Балшићи и Црнојевићи, а касније и Петровићи. Краљ Владислав му је, повељом из 1242. године, даривао црмничка села Орахово, Годиње и Брчели. Тако су и ова села, заједно са Врањинским манастиром, постала метох манастира Светих архангела Михаила и Гаврила у Јерусалиму.

За вријеме цара Уроша овај манастир примао је 100 перпера годињше од Стона. Ту су почели да се окупљају и руски калуђери, који нијесу имали својег манастира у Палестини.

Манастир Марије Магдалене на Маслинској гори: једна Српкиња је монахиња у овом руском манастиру - монахиња Михаила

После пропасти српске државе, српски манастир у Јерусалиму помагали су руски владари и бољари. Из хрисовуље царице Маре, супруге цара Мурата ИИ, а кћерке Ђурђа Бранковића, види се да је овај манастир у другој половини XВ вијека једно вријеме био опустио, вјероватно од чуме (колере). За вријеме јерусалимског патријарха Теофана, у XВИИ вијеку, који је исплатио неки дуг српских калуђера из њиховог манастира у Јерусалиму, архангелски манастир потпао је под патријаршијску, односно грчку, власт. Тиме су пресјечени и спорови унутар манастира проистекли из још и тада пословичне српске неслоге.

Српским манастиром Светих архангела Михаила и Гаврила српски монаси управљали су око 300 година. Сада је он грчки манастир. И, вјероватно, још је важније: српски монаси 130 година су управљали лавром Светог Саве освећеног у Јудејској пустињи. Било је то вријеме процвата српске државности и, надасве, духовности. Било је то вријеме Немањића, када су Срби били неко и нешто.

У манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила био је српски патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић (Црнојевић), који је манастиру подарио јеванђеље на старословенском језику. Било је то 1683. године.

Године 1959. ту је тропар отпјевао српски патријарх Герман.
У данашње вријеме изузетно је значајна комуникција, пуна љубави у Господу, између митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског Амфилохија и јерусалимског патријарха Диодора, из које је проистекао захтјев Светог Синода Српске православне цркве Јерусалимској патријаршији да јој врати некада њен манастир у Јерусалиму, који, уз Божији благослов, има пуно шанси на по српски народ благодатно рјешење.

Задужбина патријарха српског Јоаникија

Српских трагова у Светој земљи било је још. За неке од њих се зна. Тако се зна да је први српски патријарх Јоаникије, дакле у вријеме цара Душана, на Гори преображења Тавору подигао цркву у грчком стилу, посвећену светом Илији. Патријарх Јоаникије је и на брду Кармил, код Средоземног мора, подигао манастир Светог Николе. Оба ова српска храма порушили су муслимани, али тако крвнички да им се данас ни трагови не познају.

У Јерусалим, на поклоничко путовање, ишао је цар Лазар. И он је био дародавац широке руке, и то не само у Светој земљи, него и у Влашкој, Светој гори, па и у Египту. Није без неке птица соко долетјела "од светиње, од Јерусалима" да га уочи Косовске битке подстакне на избор Царства небеског.

Кћерки цара Лазара, Јелени, којој је гроб на острву Бешка на Скадарском језеру, духовник је био Никон Јерусалимац, који је дошао у братство манастира на Врањини. На њену молбу, он је 1442. године саставио чувени "Горички зборник", бисер синаитског исихизма.


Кћери кнеза Лазара, Јелени, сахрањеној на острву Бешка, на Скадарском језеру, духовник је био Никон Јерусалимац, који је из Свете земље дошао убратство на Врањини.


Веза Србије са Палестином није прекидана све до XВИИИ вијека. Данас Срби у Свету земљу иду авионом: Београд - Тел Авив (Гурион) - два сата. Нема противних вјетрова, нема валова који бацакају лађу. Нема подвига, ослабила вјера, нема ни чуда.

Охрабрени лањским подвигом сестре Тамаре Шијан и њене три другарице, које су распалим "југом" отишле из Београда до Атине, па одатле, из Пиреја, три ноћи и два дана бродом до Хаифе, у Израелу, слично светом Сави, ове године је за Васкрс пошло на исти начин нас осам Срба, три из Србије и пет из Црне Горе. У потпуности смо разумјели Жењу Ивашкина. Он је разумио игумана Данила, а ми смо разумјели светог Саву.

Нажалост, од тог силног сјемена које је у Светој земљи посијао свети Сава, које је, видјели смо, вјековима било тако плодоносно, Србима у Светој земљи данас су остали монах Григорије у манстиру Светог Саве Освећеног, који је прије 30 година, по професији милиционер, отишао у Свету гору, и тамо остао, да би послије отишао у Свету земљу, и монахиња Михаила у руском манастиру Свете Магдалене на Маслинској гори. Данас Срби у Јерусалиму спавају у прљавим арапским хотелима без прозора.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“