СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 7ЈУЛИ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Почеци српске привреде, економије и банкарства: Три финансијска генија - Вајферт, Цукић и Пачу

ДИНАР ОД СРЕБРА

Пише:
Велимир Буцало

Не бити у Београду преварен у трговини, било је готово немогуће. Закидало се и на дужини и на тежини. А и мере су биле "приближне": ока (око 1,2 килограма), аков (50 литара), аршин (0,7 метара), па онда још ,,приближне'': рабош, канап, прст, лакат... Поред гроша, у употреби је било 10 златних, 28 сребрних и 5 бакарних новчића. А коришћени су и турски новци, који су се мењали по два курса -званичном и чаршијском. Па сад замислите кад за два аршина и пола лакта платите у грошима, а враћају вам кусур бакрењацима, обрачунато у турским лирама, по званичном курсу! А онда су на сцену ступила два значајна човека, два генијална министра финансија: Коста Цукић уводи динар као платежно средство, а Лаза Пачу ће га учинити јачом валутом од златног француског франка, и то упркос трговачкој блокади и Царинском рату (ничим изазваним и неоправданим санкцијама, које су Беч и Пешта увели Београду)

Нагодбом Милоша Обреновића са Турцима окончан је Други српски устанак. Највиши орган власти пред Турцима и једини за Србе у Београду, постала је Народна канцеларија, за разлику од Магистрата, на челу са Петром Ичком, који је за време Првог устанка управљао Београдом.

Београд - хотел "Босна"

По природи, Милош није волео да дели власт. Канцеларију није уважавао а због честих сукоба ликвидирао је њеног "надзиратеља" Петра Молера, да би на крају исту преселио у свој конак код Саборне цркве - трошну једноспратницу у којој никада није становао.

Некако у исто време, уз помоћ виђенијих житеља Вароши, као самоникла установа, настала је Општина београдска. За првог варошког кнеза биран је неки Николча а општина је без сопствене жеље примала наредбе и од Милоша. Њему се и обратила, у јуну 1822. молећи га да поред кнеза варошког одреди још четворицу "отмених" који би уредили трговце и занатлије. Законом о "устројенију општина" из 1839. установљено је Управитељство вароши, а Београд проглашен општином која је такође смештена у згради Господарског (Милошевог) конака.

Увоз пасуља и лука из Панчева

Године 1815. увидело се да Србији никад доста ратовања и - новца. Несташица овог другог попримила је драматичне размере, јер новца нису имали ни Срби ни Турци. Нешто мало пара, убирано дажбинама, није задовољавало унутрашње потребе, а Београд, због беспарице и неродних година, остао је без најосновнијих животних намирница. Јаја, лук, пасуљ и остале потрепштине набављани су у Аустроугарској, махом у Панчеву. Сељаке на путу за Варош сачекивали су Турци и силом одузимали робу. Оно што би пропустили да опљачкају, откупљивали су накупци за багателну цену.

Било је потребно само неколико родних година у миру и стање се видно поправило. Требало је уредити занатство и трговину.

Први београдски еснаф:Терзијски

Уочене су видне промене после хатишерифа из 1830. Куће и дућани добили су застакљене прозоре, обојене капке и дрвена врата.

Занатлије су уживале велики углед у Вароши. Подизали су најлепше куће, по њима се понекад читав крај називао.

Јављају се еснафи. Занатлије се удружују по струковној линији. Први еснаф - терзијски, основан је 1817. године. Трговачки су настали касније - бакалски, механски, лончарски...

Трговина у Београду одвијала се на три места. Роба на велико за широку потрошњу продавала се на Зереку. На Варош-капији су били ситни дућани и пиљарнице а у Савамали био је смештен увоз-извоз. Уведене су разне дажбине за трговце на мало, а странци су плаћали такозвану дућанску аренду.

Преко Београда обављао се увоз за целу Србију. У почетку је то био шећер, кафа, пиринач, бибер, сапун, бадем, алева паприка, тамњан, пакована вина. Извозила се углавном сирова грађа, суве шљиве и нешто мало стоке - скелама у Остружници и Вишњици.

Београдска задруга

Странце је све више привлачила трговина са Србијом. Осетивши могућност добре зараде, лукави Милош отвара представништва страних фирми за увоз и шпедицију - комисионаре. Знатне суме новца зарађивао је "безерџан-башлук" (шпедитер) који је контролисао целокупан увоз и извоз робе, наплаћивао царину, услуге и транспорт. Држали су га Турци али и Милош је основао своје, на Сави и Дунаву, под именом конзулати. Први конзул био је Наум Ичко.

Државна каса је највише зарађивала од "ђумрука" (царине). Тарифа је била 2-3 одсто од вредности робе а у Србији су биле четири царинарнице са државним чиновницима, док су остале издаване у закуп!

Две године шегрт, три године калфа

Усвојене су одредбе по којима је сваки Србин могао да добије дозволу за отварање дућана ако је провео пет година изучавајући занат (две године као шегрт а три као калфа). За странце је био потребан капитал до износа од 10.000 гроша да би обављали послове у Србији. Полагањем мајсторског испита при струковном еснафу стицало се звање мајстора или трговца. Сви шегрти и калфе били су под строгим надзором еснафа односно мајстора.


Коста Цукић, хајделбершки доктор економије, за седам година баратања државном благајном ништа није стекао. Чак је, као министар, стално сам себи смањивао плату - све док је није свео на обичну чиновничку. Књаз Милош није га много ценио. "Није власт за туњавце!", говорио би књаз, кога је нервирала Костина тиха, скромна и отмена природа


Према белешци Општине београдске из 1890. године Београд је имао 54. 000 становника који су живели у девет квартова. Били су то: Град (тврђава), Варошки, Врачарски, Теразијски, Енглезовац, Дорћолски, Палилулски, Сава-малски и Топчидерски.

Преласком из деветнаестог у двадесети век уведен је јавни саобраћај у Београду. Одвијао се на потезу Калемегдан - Славија трамвајима са коњском запрегом. Коловоз је био поплочан дрвеним коцкама које се и данас налазе испод слоја асфалта.

Према подацима Трговинског гласника, у Београду је 1910. године било 32 еснафа са 1.229 чланова.

Овде је била такозвана Мала пијаца (остала је само песма "Мали пијац, мали пијац, потопила Сава..."). Хотел "Босна" (снимак из 1900. године) на углу Карађорђеве и Травничке, било је место где су одседали трговци, а ту је била и прва робна односно новчана берза. На снимку где је величанствена грађевина некадашње Занатске задруге, хотел "Босна" види се у десном углу. Испред зграде бившег хотела данас је бензинска пумпа, а зграда Занатске задруге под заштитом је државе као један од најрепрезентативнијих архитектонских објеката свог времена. На потезу Малог пијаца отворена је Гођевчева гвожђара, која је, после три поплаве, морала да буде премештена на Сењак. Тамо је страдала 1941. у немачком бомбардовању

Занатлије и трговци, највиђеније личности у чаршији, битно су утицали на јавни живот. Осим што су представљали богатији слој грађана, уживали су глас добротвора. Оставили су народу многе задужбине, уметничке збирке, новчане фондове и лепе палате. Били су то Миша Анастасијевић, Илија Коларац, Сима Игумановић Пироћанац.

Почетак индустрије: стаклара Аврама Петронијевића

Преломна година за привреду обреновићевске Србије била је 1842. Те године Совјет је одобрио свима који "капитал и вештину имају" искључиво право на вишегодишњу производњу одређеног артикла или коришћење државне својине. Нешто касније, то право се називало повластица или концесија. Био је то прапочетак београдске, односно српске индустрије. Први корисник повластице (концесионар) за 12 година био је Аврам Петронијевић на фабрику стакла у Јагодини. Стаклара је пропала пре истека концесије.

Године 1888. дата је концесија на 15 година Ранку Гођевцу за производњу предмета од лима и метала.

Варошани заједно са сеоским живљем опремали су своје домове робом из "прека" - Аустроугарске. Прибор за јело, лавор или гвоздени кревет, у то време права сензација, набављани су преко Саве и Дунава. Може се само претпоставити колико је "лакнуло" народу када је Гођевац отворио прву радионицу на Малој пијаци, на Сави. У њој су обављани ловачки, лимарски, стругарски, браварски и фарбарски радови и производила "дефицитарна" гвожђарска галантерија. Три поплаве и пожари нису прекидали производњу у овој радионици која је достигла обрт од фантастичних 1.200.000 динара. Породица Гођевац отворила је и другу радионицу - фабрику код Господарске механе, на Сењаку, која је срушена у Првом светском рату.


Година 1869. рачуна се за почетак српског банкарства. Тада је формирана, угарским и француским капиталом Српска банка. Две године по оснивању, Српска банка је - банкротирала. Београдска задруга, прва значајнија установа српског капитала лепо је зарадила зидајући хотел "Бристол", у Карађорђевој улици. Преко пута "Бристола" био је хотел "Босна", где је формирана прва незванична, па затим и званична трговачка и новчана берза, касније исељена у данашњу зграду - Етнографског музеја.


Вајфертова пивара, Гођевчева гвожђара

Ипак, развој београдске индустрије највише је везан за пиварство. Доминација у овој области припадала је Ђорђу Вајферту. Његова пивара у данашњој Цетињској улици у Београду прочула се широм Балкана па и Европе.

Постојала је и Мала пивара чији је власник Филип Ђорђевић покушао да са Ђорђем Вајфертом оснује прво српско акционарско друштво. Међутим, као и раније а и касније, све због српске неслоге и акционарско друштво се угасило, а огромни капитал прелази у руке Игњата Бајлонија, такође пиварског индустријалца.

Пијаца Зелени венац настала је на ободу баре, преко које се чамцима саобраћало. Кад је бара исушена, одлучено је да се на том месту подигне зграда позоришта. Доведен је италијански архитекта, сакупљен новац (приложници су били Александар Карађорђевић, Миша Анастасијевић...), а започети радови прекинути су после годину дана. Архитекта је побегао, а супервештаци доведени из Беча рекли су да ће зграда сигурно потонути, због нестабилног тла. Данашња пијаца изграђена је на потонулим темељима и конструкцији позоришта!

БИП на Смутековцу

Крајем 19. века један од најбогатијих људи Србије био је надалеко чувени индустријалац Ђорђе И. Вајферт. Почео је да се богати када је 1871. затворена Велика или Кнежева пивара а он сазидао нову на Смутековцу, данашњем Топчидерском брду, где и данас ради, наравно модернизована - Београдска индустрија пива (БИП).

Његов слоган "Пиво лади, душу слади" требало би допунити... "а из џепа паре вади", па да се схвати његова филозофија брзог прављења новца.

Пореклом Немац, за кога се тврдило да је душом Србин, потиче из пиварске породице. Његов деда, такође Ђорђе, пореклом из горње Аустрије изучио је кожарски занат од кога није могао да издржава породицу. Имовину стиче превозећи дереглијама житарице од ушћа Саве до Сиска.


Октобра 1929. отворена је у Топчидеру "кованица новца", званично Завод за израду новчаница. Одлуку о отварању Завода донео је Управни одбор Народне банке. До тог дана српски новац штампан је и кован у Француској. Пројекат зграда и систем обезбеђења израдили су француски стручњаци. Обука 137 мајстора обављена је такође о трошку француске владе. Завод је 1935. израдио 35 милиона комада новца у разним апоенима. Оправдао је своје постојање 1994. за време хиперинфлације. Ради и данас, надајмо се са смањеним капацитетом.


Рођак деда Ђорђа држао је пивару у Панчеву. Посао му није ишао од руке па је стари Вајферт прихватио његову производњу пива, мало преуредио погоне и посао је кренуо. Незадовољан постигнутим деда шаље сина Игњата у Минхен "да сврши течај" код чувеног стручњака за пиво, професора Седлмајера и усаврши науку у познатој минхенској пивари "Шпатен". Вратио се Игњат, добио пивару на управљање, мало је дотерао по "швапски" и претворио је пивару у фабрику новца.

Али, и Игњатов син, Ђорђе, у међувремену је почео да се "гњура" у пиву па му је отац 1873. предао Кнежеву пивару "зарад посла и зараде". Дотле је користио као закупац и добро разрадио посао. Био је задовољан кнез а богами и Игњат. За себе и другог сина задржао је Панчевачку, а деда Ђорђе живео је старачке дане пресрећан што му се син и унуци "купају" у пиву.
Дефинитивно, Вајферти освојише Србију - пивом.

Штићеник кнеза Михаила

Двадесеттрогодишњи Ђорђе, већ поменуте 1871. на рескир купује велики плац подаље од града, а на брду Смутековац и подиже модерну пивару, једну од највећих у Европи. Пре почетка градње морао је доста мука да претрпи јер није поседовао српско држављанство. У прибављању дозвола доста му је помогао кнез Михаило Обреновић коме се Ђорђе, због својих способности и марљивости, веома допао а посебно његовом "настојнику", доктору Пацеку, који га је препоручио кнезу. На крају, рескир се исплатио и пивара је почела да ради.

Жалостан што није могао да учествује у балканским ратовима, Ђорђе је српској коњици послао вагон пива на поклон. Тек да се момци окрепе!

Не зна се када је почела његова авантура са руднцима.

У близини Великих степеница (од Саве до пред Саборну цркву) које и данас постоје, сазидана је зграда Ђумрукане - царинарнице. Била је то прва "западњачка" грађевина у Београду. Срушена је у бомбардовањима Београда (снимак из 1930). У сали ове зграде радило је дилетантско позориште које је водио Атанасије Николић, професор геометрије. 1842. Ова дружина прерасла је у прво српско професионално позориште - Театар на Ђумруку

Отворио је прво рудник у Костолцу из веома практичних разлога - угаљ му је био потребан за парну пивару у Београду. Ветропираст по природи, тражио је и добио одобрење Српске владе и отпочео да истражује рудна налазишта у Србији. Од тог тренутка Вајферт хода ивицом финансијског понора. Чешће је спавао по врлетима Србије, него у Београду. Вукао је за собом инжењере и рударе, куповао опрему, подизао рударска насеља и на то трошио велике паре.

Чега год се дотакао све је пропадало.

Зарађивао на пиву, губио на живи

Јалово је било отварање Топионице у Рипњу надомак Београда, јер рудник живе на Авали готово да је био без руде. Истоје било у рудницима "Света Ана" на Дели Јовану, "Света Варвара" на реци Пек и коповима на Мирочу, Руднику и у Злоту.

Пивара није могла да оточи толико пива колико је Ђорђе трошио на ова истраживања. Уследила су три банкротства из којих га је увек извлачио "на плајваз" ревносни Арера, књиговођа пиваре на Смутековцу, јер да њега не беше пивара би отишла сто пута на добош, како су закључивале старе варошлије.

Злобни савременици Ђорђа и Вајферта говорили су често да је "виђен" за самоубиство. Али, његово хазардерско понашања одједном се посрећило. Када су му све београдске банке затварале врата и одбијале менице Ђорђе се једнога дана, елегантно обучен, са цветом у реверу, појавио у Трговачкој банци. Тражио је, по свему судећи, из само њему знаних разлога, зајам од 50.000 динара у злату? Милош Туцаковић, директор банке, опет, из својих разлога, без речи, потписао је меницу не слутећи да је тиме омогућио отварање Борског рудника!

Оснивач Борског рудника

Ђорђе И. Вајферт постао је тог тренутка власник најчувенијег налазишта бакарне руде у Европи. Било је то 1903, али власништво није задржао више од једне године. Изгледа да ни он није био свестан на какву је "жицу" налетео током вратоломија по горама Србије. Наиме, за експлоатацију рудника био је потребан огроман новац кога ни он а ни држава Србија нису имали. Ортаке је нашао у Француској, тако да је основао акционарско друштво са именом "Француско друштво борских рудника". Основни капитал износио је пет и по милиона златних француских франака а Ђорђе Вајферт је имао у рукама 3.300 акција вредних преко милион златних франака.

Ђорђе Вајферт, гувернер Народне банке, шеф српских масона, живео је од пиварства, а највише је волео рударство. На слици: у рударској униформи. Он је оснивач рудника бакра Бор, и оснивач пропалог рудника живе под Авалом, на који је спискао огроман иметак. На месту Вајфертове пиваре данас је Београдска индустрија пива - БИП. У Србији је било и богатијих људи од Вајферта, али није било привредника са толико предузимачког духа, и онога што би данас звали - менаџерским особинама. Волео је новац, али не да га стиче, него да га улаже у нове привредне подухвате

Ту би се завршила прича о финансијско-истраживачким авантурама Ђорђа Вајферта. Ипак, требало би је допунити податком да је био прво вице а затим гувернер Народне банке Србије. За живота је био и богат и сиромашан. Делио је народу оно што је стекао.

Нумизматичку збирку са преко 14.000 примерака античког новца поклони је Београдском универзитету.

Музеју града оставио је велику колекцију слика.

Поклањао је имања у добротворне сврхе.

Када је био без новца (било је то често) позај-мљивао је да би га некоме поклонио.

Иза њега су остале две цркве. Прву је подигао у Глоговцу код Бора а другу у Панчеву која и данас постоји.

"Тури и мени један потпис"

О њему, као и о осталим познатим људима тог времена постоји доста анегдота. Ево једне из периода када је био гувернер народне банке Србије:

У његову канцеларију бану сељак са југа Србије. Дошао у Београд да отвори ашчиницу али му недостајало око 500 динара. Онако неуком неко му рече да до новца може доћи путем менице. Потражи он у првој банци меницу али видевши га, реше да га насамаре. Пошаљу га у Народну банку и објасне да меницу треба да потпише неки Вајферт!


"Пиво лади, душу слади!", био је слоган за Вајфертово пиво. Народ је додавао: "А из џепа паре вади!". То је вероватно прва написана српска "епп" порука. Ако не рачунамо ону, запамћену, са Малог пијаца: "Прво и прво - јаворово дрво, друго и друго - потрајаће дуго, треће и треће - сломити се неће: кашика лака за сваког сељака!"


Провукао се он некако поред портира, дошао до канцеларије Вајферта и право с врата:

-Ти ли си тај Вајферт који потписује менице? Де, тури си бре, потпис и мени!

Видећи да је сељак насамарен, одушевљен његовом отвореношћу, присети се своје позајмице од 50.000 динара у злату, стави параф уз напомену да он лично гарантује за враћање сељаковог дуга.

Ђорђе И. Вајферт је умро 1937. у осамдесет седмој години. Није имао потомака. Чувена пивара и данас пуни флаше са пивом само што се данас зове - БИП.

Београд, идеалан град за дилере

На почетку и средином 19. века основна обрачунска јединица у Београду био је грош. Међутим, у употреби је било још 10 златних, 28 сребрних и пет бакарних монета. Надалеко чувена српска оштроумност била је од слабе користи полуписменом становништву јер се роба плаћала једном, а кусур враћао другом новчаном врстом.


Ђорђе Вајферт имао је девизу: "Да би добио, прво мораш да бациш!" Неколико пута у животу остајао је без динара, у својим смелим и рискантним привредним подухватима. Новац од пива, бацао је на скупа и компликована рударска истраживања. Пропали рудник живе на Авали довео га је до банкротства. На банчин зајам, који је добио кад у џепу није имао ни цвоњка, отворио је Борски рудник бакра! Кажу, одбио би ретко кога ко би му помоћ затражио - кад није имао, позајмљивао би, па би давао!


Још већу пометњу стварао је турски новац, чија је вредност варирала из године у годину. Ова појава нам је добро позната само се она данас зове инфлација или у, бољој варијанти, девалвација. На тржишту (баш као и у ово данашње време) постојала су два курса за туски новац: нереални и реални (званични и црни), такозвани чаршијски. Готово после једног и по века готово да се ништа није променило.

Свуда где се вредност новца прецењује или обрачунавају курсне разлике јављају се мењачи. Пре приближно 150 година Београдом су харали сафари као данас дилери. Радње тих сафара, готово да нису постојале или су биле мале прчварнице у којима човек није могао да се окрене око себе. Најпознатији сафар из тог времена био је Хаим Давичо, лиферант кнеза Милоша. Имао је пристојан дућан (мењачницу), од 1816, на месту данашње кафане "Грчка краљица".

Коста Цукић уводи динар као валуту

Свеопшти новчани хаос онемогућавао је развитак Србије па је морао да се уведе неки ред. По том питању највише се залагао Коста Цукић, министар финансија. Његова ангажованост крунисана је усвајањем закона о ковању бакарног новца из 1868. по коме се у Србији први пут уводи динар као платежно средство.

Законима из 1873. и 1883. године оснива се Народна банка Србије као прва емисиона новчана установа.

Оснивач српског динара Коста Цукић, професор економије, доктор са универзитета Хајделбергу, у овом народу погрешног памћења биће познат због "Цукићевих правила". И данас се санс и преферанс, у провинцији нарочито, играју "по Цукићу". Цукић је седам година водио српске финансије, и - осим по увођењу динара као валуте - остаће упамћен што је, крешући сваке године буџет, прво полазио од своје, министарске плате

Уређење нашег новчаног система потпомогнуто је закључивањем Конвенције о новцу 1865. у Паризу, познатије као Латинска унија. Србија је тек 1878. приступила Унији али је захваљујући поједи-ним деловима Конвенције, динар био изједначен са француским франком а то је значило да је у пет грама, колико је тежио бакарни динар, морало да буде 0,835 делова сребра. Сто пара је чинило динар а у промет је пуштено око 14,8 милиона златних, сребрних и бакарних динара.

Паралелно са пуштањем у оптицај националног новца уводи се и банкарство. Година 1869. сматра се као година почетка савременог српског банкарства. Тада је у Београду основана Српска банка са 1,4 милиона динара угарског и француског капитала. После две године Банка је банкротирала!

Берза у хотелу "Босна"

Београдска задруга се сматра првом већом српском банком. Основана је 1882. а главни послови били су јој кредитирање занатства и трговине. Почетни капитал био је подељен у десет хиљада акција. Имала је филијале у Скопљу и Солуну. Задруга је финансирала изградњу хотела "Бристол" у Карађорђевој улици. На њему је добро зарађивала.

На углу Карађорђеве и Травничке улице, данас је ту бензинска пумпам, налазио се хотел "Босна" у коме су одседали виђенији босански трговци. Добра храна и капљица уз песму Мале Маре и Гараве Јулке привлачила је и београдске трговце и извознике те су у овом хотелу почели да се закључују значајни уговори са босанском господом. Временом су почели да се размењују вредносни папири и страни новац. Сматра се да је то почетак рада Београдске берзе. Иначе њено постојање озваничено је 1885, а Закон о Београдској берзи донет је новембра 1886. Берза се после рушења хотела "Босна" преселила на данашњи Студентски трг у зграду коју данас користи Етнографски музеј.

Занатство и трговина били су у пуном развоју али се на тржишту, ипак, осетила несташица нов-ца. Није га имала ни држава. Још је теже било 1861. када кнез Михаило Обреновић уводи "Устројство за одбрану земље и одржавања кнежевства". Кнез је тада основао сталну војску. По том Устројству Србија је добила пет војних команди: Дринску, Јужноморавску, Тимочку, Источноморавску и Западноморавску са око 50.000 људи под оружјем. Први српски министар војни био је француски пуковник Иполит Монден. Он ће касније уступити место пуковнику Миливоју Блазнавцу.

Наоружање, касарне, исхрана војника, изискивали су велике новце. Михаило повећава порез по глави становника али ни то не помаже. Српска влада зато 1867. закључује са Русијом уговор о зајму за војску. Био је то први зајам који је Србија узела у иностранству.


Сматра се да је прва индустрија у Србији, почела да се развија кад је донет Закон о концесијама. Прва фирма подигнута по том закону била је јагодинска фабрика стакла Аврама Петронијевића, која је пропала пре истека дванаестогодишње концесије. Концесијом за "лим и метал", обогатио се - баснословно - Ранко Гођевац, који је на Малом пијацу отворио гвожђарску, радњу. Пре тога, чак и за лимени лавор, Београђани су морали да путују "преко". Гођевац је правио фантастичних милион и 200 хиљада динара годишњег промета. А индустрија пива просто је била освојила Србију. Мала пивара Филипа Ђорђевића, у данашњој Цетињској, Велика пивара коју су држали Обреновићи, Вајфертова пивара, на месту где је и данас БИП, Бајлонијева пивара...


Но вратимо се свакодневном животу који се одвијао на улици или дућанима. Новчани систем је уз велики напор некако доведен у ред али са системом мера било је "зло и наопако". У употреби су биле турске мере. Све неке савитљиве и растегљиве: рабош, хартија, прст, канап. Закидало се и на дужини и на тежини, па ко издржи.

Вреди се подсетити тих мерних јединица. Тежина се мерила у окама. Једна ока тежила је 1,283 килограма. Аков је био мера за течност и захвтао је 50 литара. Дужина се мерила аршином који је био 0,71 од метра.

Реформа хајделбершког доктора

Природа му је подарила две особине: скромност и умност. Од прве није имао никакве користи и засигурно му је сметала током живота, док му је друга обезбедила бесмртност у српској историји у којој је записано да је он, Коста Цукић, први у Србији увео динар као јединствено средство плаћања. Догодило се то 1868. када је усвојен Закон о ковању бакарног новца. До тада се пазар обављао азијским (турским) или европским (аустријским) новцем.

Низак растом, сувоњав, кратковид и већ речено надасве скроман, Цукић се кретао готово нечујно. Као такав није био по "мери" кнеза Милоша који је за државне чиновнике бирао плећате и главате поданике. Касније је кнез Михаило покушао да оправда свог оца, говорећи: "Шта ћете господине Цукићу, бабо само такве узима у државну службу".

И ако није био крупан и глават Коста је постао горостас у Србији, бар што се образовања тиче. Завршио је гимназију и дипломирао на факултету у Бечу. Докторску дисертацију одбранио је у Хајделбергу. Године 1848. постао је професор београдског Лицеја, а три године касније ректор. Стручњак за економију имао је финансије у малом прсту. Написао је "Економију" у три тома, а кнез Милош, на наговор сина Михаила, понудио му је да формира владу. Цукић се захвалио кнезу на поверењу и одбио понуду правдајући се како је са тридесет три године премлад за ту функцију. Кнез Милош је прихватио изговор а касније га ружио код свих гово-рећи: "Велим ја да власт није за туњаве".

Кнежевом сину Михаилу није сметала Цукићева неугледна фигура. После смрти оца Милоша поверио је Кости државну благајну и Министарство финансија. За седам и по година баратања државним новцем није ништа стекао. Као министар стално је говорио како му је плата велика. Смањивао ју је и на крају догурао до плате обичног чиновника!

Миран потомак хајдучких предака

Цела породица Цукић оставила је дубок траг у Србији. Једина разлика између Косте и његових предака је у томе што је он био миран као буба, а они горопадни као курјаци.

Војвода Павле Цукић, Костин деда, није зазирао од Карађорђа, а ни Милоша. Први је хтео да од њега на силу купи коња. Павле је коњу одсекао реп и уши и таквог га послао Карађорђу у Тополу, а против кнеза Милоша подигао је буну и затворио се у манастир Манасију. Павле је имао ванбрачног сина Петра кога је на његову молбу отхранила књегиња Љубица, а потом оженила са Аном, кћерком војводе Молера. Петар је од Хаџи-Рувим а научио да чита и пише. Занимао се за урбанизам и израдио урбанистички план Карановца (Краљева) и Трстеника по угледу на главни трг Париза.

Петров син Коста, био је треће колено славних и одважних Цукића. Убиством кнеза Михаила, Коста престаје да обавља министарске послове и остатак живота проводи у дипломатији. Умро је 1879. у Бечу од туберкулозе. Био је први српски посланик у Аустрији. Имао је шесторо деце. Нико од њих није се ни приближио слави њиховог оца.

Лаза Пачу, самоуки финансијски геније

На самом почетку 20. века Србија је бременита проблемима. Маја месеца 1903. у атентату гине краљ Александар Обреновић. За непуних месец дана долази до смене владајуће династије. На челу Србије је сада краљ Петар И Карађорђевић. Следеће године најчувенији српски радикал, Никола Пашић, образује владу. За министра финансија изабран је Лаза Пачу.

Доктор Лаза Пачу, био је Цинцарин пореклом, а за финансије је био самоук. Док је он водио државне финансије Србије, динар је био конвертибилна валута. Господин Лаза, како су га сви звали, признавао је само новац са златном подлогом. Чак и у време Балканских ратова, господин Лаза није допустио да буџет "оде у црвено"-што је случај незабележен у историји банкарства и историји ратовања. Свет је знао за "госн Лазу" и Србија је, на његову реч, могла да дигне кредит у било којој светској банци. Једном, неки продавац "заборави" да му врати кусур од две паре. Госн Лаза се наљутио: "Кад би ја сваког дана из државне касе узимао по две паре - држава би пропала!" Кажу, умро је од инфаркта, кад су, мимо његовог одобрења узели у Лондону ратне кредите. Последње речи су му биле: "Нема више овде Устава и закона!"

Гос'н Лаза, како су га звали у чаршији, рођен је 1855. у Бачкој. Радикал по опредељењу, лекар и како је записано у многим књигама и енциклопедији, финансијски геније.

Почео је да лечи људе али је од тога дигао руке јер му није ишло - како је говорио. За банкарство је био самоук. Експерт за финансије каквог само Бог може да створи. Преузевши ресор министра финансија затиче паучину у државној каси. Огољену до краја и Србију којој нико на свету није хтео да одобри кредит. Оштрим монетарним мерама, финансијском дисциплином и пре свега зналачки вођеним преговорима успео је прво да уравнотежи буџет, а потом врати поверење европских земаља.

Србија у економској блокади

Године 1906. министар Пачу улеће у "ватру". Те године почиње такозвани Царински рат између Аустро-угарске и Србије која је сметала северном суседу из више разлога. Наиме, Београд са Србијом био је природна препрека великој царевини за економски продор ка Солуну и даље према Леванту. Значи Србију је требало бацити на колена. Ратом, оним правим никако. Тако нешто било би прескупо и за богату Аустро-угарску. Изабран је онај други, дакле, економски рат. Права ствар за те прилике биле су превисоке царинске дажбине које су уведене на српски извоз. Претходно су били једнострано раскинути сви робни уговори са Србијом а под новим условима ова није могла да извезе баш ништа.


Лаза Пачу, доктор који није имао живаца да лечи људе, био је у финансијама самоук. Спретним преговорима, у доба Царинског рата, пронашао је за Србију нова тржишта. Завео је такву финансијску и буџетску дисциплину, да је Балканске ратове завршио без губитака у буџету! Динар је под његовим надзором, постао конвертибилна светска валута - вредео је више од златног француског франка. Код њега нико није имао привилегије. Умео је и краља да одбије кад би владар затражио позајмицу из државне благајне!


Много ратова војевала је Србија али овакав никада. Ипак, појавио се међу Србима прави човек и за ову битку. Био је то Лаза Пачу.

"Ратна стратегија" му је била проста, али непоновљива за све његове колеге, министре финансија, све до краја века.

Ево како је то радио гос'н Лаза.
После великог спремања у свом ресору - финансија- почео је преговоре са Европом. Тржиште за нашу робу углавном стоку, нашао је у Белгији, Немачкој, Француској па чак и Египту. Обрт спољне трговине повећан је 100 одсто. Године 1912. износио је читавих 200 милиона динара у злату. Аустроугарска се нашла у чуду. Србији, односно Лази Пачуу нуђени су кредити са свих страна.

Гос'н Лаза је тако добро проценио ситуацију да је, тако књиге казују, и током Царинског рата остваривао добит привлачећи страни капитал у Београд, углавном француски. Као резултат овог умећа отворена је Француско-српска а потом и Прашка банка.

Финансијском дисциплином и урођеним тврдичлуком успео је, већ 1909. да покрије државни буџет од 103 милиона златних динара. Из Балканских ратова Србија је изашла без финансијских губитака!

Током његове финансиј-ске владавине српски новац постао је конвертибилан. Потукао је високо цењени француски франак. Веро-вали или не, златни фра-нак вредео је мање од динара. За Европу - нечувено!

Поштен, штедлјив и циција

Можда је Лаза претеривао у цицијашењу, како су многи мислили, па ипак, иза тога стајао је невероватно поштен и штедлјив човек. Узети туђе, поготово завући руку у државну благајну, за његовом мишље-њу је био смртни грех. Све привилегије које би по његовов мишљењу штетиле Србији - укинуо је. Сви који би нешто покушавали по том питању, наишли би на затворена варата - од министра до краља!

Многе су анегдоте везане за његово име. Најинтересантнија је она везана за краља која у ствари објашњава Лазине принципе и њега као човека. Краљу Петру Првом Карађорђевићу требало је хитно 200.000 динара. Послао је секретара код министра Пачуа да му унапред испалти ову суму од владареве плате. Гос'н Лаза саслуша секретара, кисело се осмехне и каже: "Не може"!

Згранутом секретару своју одлуклу објасни овако:

Реклама за Вајфертово пиво. Први слоган у Србији, гласио је: "Пиво лади, душу слади!"

"Умре краљ, не дај Боже, а смртан је као сви ми. Ко ће онда да врати дуг државној каси? - Зна се Лаза. Или, политичари натерају краља да абдицира. Ко ће да плати дуг? - Опет Лаза. Него брате, да мене не би болела глава, иди ти у Кредитну задругу, они дају зајам. Знам те поштен си човек, бићу ти жирант на меници, код њих узми тих 200.000. Овде не може! И квит!

Секретар се вратио на двор необављеног посла, а и краљ се није наљутио.

Друга анегдота говори како је, и поред болести коју је "вукао" на ногама кажњавао и себе.

Кажу, дође Лаза у посластичарницу поручи два колача, један поједе а други врати газди говорећи:

"Мени је довољан и један слаткиш а ти у твој стомак трпај колико хоћеш!"
Плати само оно што је појео и оде.

Лаза Пачу умро је напрасно 1915. када је чуо да је министар војни закључио зајам у Енглеској без његовог знања.

"Са нашом уставношћу је готово".

Рекао је и умро.

Једна уличица у центру Београда носи његово име.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“