СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 7ЈУЛ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Српско друштво "Привредник": његов оснивач Владимир Матијевић није имао деце,
али 40 хиљада дечака и девојчица звало га је "оче"
"Широм српства треба да одјекне поклич Срба-Загрепчана: Снажимо се економски!"

РАДИ, ШТЕДИ И БОГУ СЕ МОЛИ

Пише:
Петар В. Крестић
Године 1895. основана је Српска банка у Загребу. наредне године, Савез српских земљорадничких задруга, а неупуних годину дана касније "Привредник"- друштво које ће помагати да бистра, радна и сиромашна српска деца, заврше занат или се оспособе за трговачке послове. Оснивач све три српске институције у Загребу био је Владимир Матијевић, банкар и велики национални радник, који је Србе звао да се ману политичких трвења и окрену се економији, речима: "Политичка моћ једног народа почива на економској моћи!" За педесет година свог рада - укинут је 1947. - на занате, у трговину и угоститељство, "Привредник" је упутио 40 хиљада сиромашне, сеоске, српске деце. Начело "Привредника" гласило је: "Највеће је доброчинство дати човеку поштена рада и зараде"

Мало је српских привредника који су за живота стекли такав углед и поштовање својих сународника, као што је то случај са Владимиром Матијевићем. Иако је од савременика сматран за "највећег, највреднијег и најзаслужнијег радника на национално-културном и привредном пољу", потоње генерације Срба, чијем је напретку посветио највећи део живота, у потпуности су га потисле у заборав, чак до мере да није заслужио ни неколико редова у енциклопедији!

Одлазак групе "Привредникових" питомаца на занат: Одабирана су здрава и паметна деца, на препоруку свештеника и учитеља. Многи од њих кад постану богати и угледни људи, биће велики добротвори "Привредника" и његови повереници

Владимир Матијевић се родио на Кордуну, у селу Горње Будачко, код Војнића, у близини Карловца, 3. августа 1854. године, као треће од деветоро деце.

Отац Петар, до распуштања Војне границе, био је официр седме компаније Слуњске граничарске регименте, када је, као порезник, прешао у цивилну службу.


Схвативши важност и значај привредног покрета, Павле Аршинов, професор и уредник листа Привредник, писао је још 1904. године: "Нити је било нити може бити што крупније у животу народа нашег, него што је покрет на привредном пољу, а који покрет потиче од Срба-Загрепчана. По-литичка моћ једног народа почива на економској моћи. У сваком куту где год има народа нашег треба пропагирати да се прибира свет наш, да се здружује и навикава на заједницу, и у добру и у злу. Широм Српства треба да одјекне онај поклич Срба Загрепчана:
"Снажимо се економски!"


Сва Матијевићева браћа и сестре умрли су још у раној младости или у средњем добу, тако да је једино он доживео зреле године. Будући да је потицао из официрске породице лошег материјалног стања, по жељи родитеља, после основне школе, уписао је региментску кадетску школу у Турну код Карловца. Међутим, када је отац, као разборит човек, који се, стицајем околности, доста кретао у друштву образованих Срба разнородних занимања, уочио отпор који његов син испољава према војсци и војном позиву, пружио је подршку младом Владимиру да настави школовање у редовним цивилним школским установама. Управо уз његову помоћ, са непуних седамнаест година, непосредно пре ступања у војну службу, Матијевић је уписао реалку у Раковцу, у непосредној близини Карловца. Током школовања, на Матијевића је велики утицај извршио прота Никола Беговић, познати национално-просветни делатник, који му је предавао веронауку. Беговић је, поред тих предавања, своје ђаке учио српску историју и напајао их народном књижевношћу. Беговићевом утицају може се приписати и матијевићево учешће, као добровољца, у Српско-турском рату, 1876. године.

Практикант код загребачког Сахера

Послушавши савет једног очевог пријатеља да, због урођене окретности, речитости и комуникативности, изабере посао трговца, Матијевић је, после реалке, уписао Високу трговачку школу у Бечу.

Упутство шта будући шегрт треба да понесе и како да се припреми: "Ко носи, не проси" - понеси за успут и хлеба и што има, нек се нађе

Када је завршио школовање, запослио се у трговачкој радњи Густава Сахера у Загребу, где је радио као практикант, а потом као заступник и трговачки путник. Од самог почетка, пажљиво је пратио и упијао начин рада, проучавајући практичне трговачке послове. Као вредан, способан, послован и перспективан човек, који је све послове завршавао на време, ефикасно и педантно, био је миљеник свих власника трговачких пословница код којих је радио. Праксу је стицао по највећим трговачким фирмама, доприносећи да свака од њих прошири послове и увећа капитал.

Преданим радом, и сам Матијевић стекао је значајна новчана средства, када му је 1882. године, у његовој двадесет и седмој години, Коншак, власник највеће трговачке радње у Загребу и његов последњи послодавац, постао пословни партнер. Под Матијевићевим вођством, та фирма је проширила обим пословања и увећала се неколико пута.


ХРВАТСКЕ ПОГРДЕ ЗА СРПСКИ ЛИСТ

Као илустрација нетрпељивости и мржње Хрвата према свему што је српско, може да послужи и непотписано писмо, по свему судећи неког од чланова уредништва "Привредника", који, у писму упућеном Стевану Перовићу у Сплит, овако одговара на питање зашто лист није понуђен Хрватима, Немцима и другим народима:

"Кад је лист покренут, онда је по обичају разаслато свим новинама, каванама, установама и.т.д. Нико га није осим Срба претплатио, ниједна редакција није дала замену, већ су га вратиле и погрдама поздравиле и перманентно нападале. Умазан је са погани и враћан са најружнијим погрдама и.т.д. а да и не спомињемо септембар 1902. године. Онда је 30 трговаца оробљено, од којих је 10 тотално упропаштено, те никада више не издигоше главе (...) а скупштина је закључила, да се обустави претплата, да се лист даје само задругарима и члановима (...) никад се ниједан Хрват није пријавио за члана, већ само Срби пригрљују ствар, а ради оно 2-3 Хрвата, Немца и других, што их сад преко године за лист запита, није вредно то питање пред скупштином покретати, тим више, што тај бојкот и сад још траје. Истина, целу ту акцију удесили су нам Јевреји, али као што рекосмо, све је уз њих пристало...".


Сам Матијевић овако је писао у то време:
"Кад сам у тај посао дошао, били смо тројица, а после нас је радило тридесет и више. Умео сам и ваљане људе окупити - најбоље што их је у моје доба у нас било".

Годину дана касније, 1883, Матијевић се оженио Паулином Лађевић (1861 - 1926), ћерком Ђоке Лађевића, трговца из Горњег Карловца, која ће бити његова верна животна пратиља и сарадник у бројним патриотским подухватима и прегнућима.

Владимир Матијевић (снимак из 1897. када је основан "Привредник"): "Ја не тражим ништа, и место да ме хвалите и уздижете, учините нешто за 'Привредник'!", говорио је човек који је читав жи-вот посветио школовању српске сирочади, оставивши у те сврхе огромно богатство од седам милиона ондашњих динара - сву своју имовину

Време партијских сукоба међу Србима

Да бисмо разумели разлоге покретања Привредника и других сродних српских национално-економских удружења и организација у оквиру Аустроугарске монархије, на заласку ЏИЏ века, потребно је сагледати околности у којима се налазило српско становништво Аустроугарске, и посебно Хрватске и Славоније у другој половини XИX и почетком ХХ века. Време у којем је настао Привредник карактеришу велике међустраначке супротности и партијски сукоби међу Србима у Монархији. Подељени на бројне политичке странке и фракције (либерали, радикали, социјалдемократи, самосталци и други), Срби у Угарској и Хрватској били су до те мере острашћени партијском борбом да су занемаривали општенационалне, а посебно привредне интересе, залажући се за њих само декларативно. Матијевић је увиђао сву штетност партијско-политичких сукоба и користио је сваку прилику да јавно жигоше оне политичаре чија "странчарска политика" води разбијању српског народа, а он је радио на његовом сабирању и економском јачању. "Ми смо исувише тенденциозни и још сувише загушени у нашем међусобном, несретном партизанству, а према нашим непријатељима - који нас свуда у свему систематски, тенденциозно, смишљено, успјешно и ужасно потискују - нити имамо тенденције, нити знамо правца, нити доспијемо, нити маримо, већ се међусобно грдимо, ружимо, сумњичимо (и) омаловажавамо. Само се кука, нити ко мисли, још мање се учи - како да се опремо туђој најезди, а о каквом раду, правцу, тенденцији, смишљености, да и не говоримо.

Ми свуд - у најбољу руку - једва тек 1/4 житељства сачињавамо. Оне 3/4 непријатеља не видимо, не тичу нас се, ми се само у међусобној борби губимо. Кога се тиче на примјер ово: На линији од Босанске Градишке до Бањелуке (то су четири сата колима) не бјеше пре 24 године ниједне католичке душе, већ само православни Србин и нешто Турака. међутим, су тамо силне римске колоније никле, а међу њима и девет католичких манастира (у највећем од њих има 400 калуђера). Источно од споменуте Бањелуке има на пр. Прњавор. Тамо не бјеше прије окупације ниједног Турчина камо ли католика, већ чист округ 30.000 само православних Срба. Данас је и тамо већ преко 10.000 католика угурано итд. Како ли ће и туди још за 20 или чак 50 година изгледати?"

Расформирање Војне границе

Процесом развојачења Војне границе, који је текао од 1868. до 1873. године, као и њеном провинцијализацијом, насталом припајањем хрватској, 1881. године, нагло је прекинут начин живота српског граничног становништва, који се током деценија изграђивао и у приличној мери усталио. После укидања старих установа, у новој, непознатој средини, која није одговарала њиховој свести, навикама, природи и степену развитка, српско становништво, потекло, највећим делом, од развојаченог кадра Војне границе, оспособљено током дугог низа година, готово искључиво за војну службу, или пољопривредне послове, није било у стању да се снађе у новим околностима.

"Привредников" календар, са сликом Владимира Матијевића: Добротворни рад на збрињавању српске деце почео је сам, распитивао би се код попова и учитеља за бистро али сиромашно дете, а онда би га, узгред, кад заврши посао, препоручивао пословним пријатељима као "свог малог рођака". Имао је, кажу, око 250 "малих рођака" на занату, кад је одлучио да се обрати за помоћ у својој мисији, угледним сународницима, добротворима и националним радницима

Крајем XИX века, привредни развој захватио је, у почетку, најсеверније, а потом и остале делове Троједнице, носећи увелико предзнаке капиталистичке привреде. Немилосрдне последице разорног дејства капиталистичке привреде осетило је целокупно становништво Границе, али су његове последице најснажније осетили Срби.

Наши људи потискивани су на економском, али и на свим другим пољима. Странци су у својим рукама чврсто држали све значајније позиције у друштву, почевши од власти па до најситније трговине и занатства, остављајући Србима да се баве застарелим струкама, те стога није чудо што су најнапреднији занати у народу називани "немецки", пошто су се налазили у рукама странаца.

Српски капитал три пута мањи од хрватског

У најгорем економском и политичком положају налазило се аграрно српско становништво. Веома мали број села имао је основну школу, неупућени земљорадници нису рационално и ефикасно обрађивали земљу, у крајевима насељеним Србима готово да и није било железнице и путева, а тамо где су постојали - били су лоши, док су државни намети били изузетно високи за сиромашан народ пасивних крајева.

Један "Привредников" питомац, по доласку из села, спреман да пође на занат. Исти питомац, неколико година касније, као трговачки помоћник

Посебно тешку ситуацију изазвао је Закон о укидању кућних задруга, које су представљале економску основу граничарског становништва и чиниле основни облик његове друштвене заједнице. Доношењем овог Закона, дошло је до тешких и свеобухватних друштвено-економских поремећаја, као и до наглог сиромашења и пропадања становника Границе. Како није било у могућности да уредно плаћа порезе, сиромашније становништво, пре свега, оно из бивше Славонске и Сремске границе, често је, у последњим деценијама XИX века, губило своја имања. Ове поседе, продаване под принудом, углавном због неподмирених дугова, већином су куповали странци, најчешће Немци.

Српски капитал не само што је био нешто више од три пута мањи од оног који се налазио у рукама Хрвата него је био и несразмерно распоређен. Најслабије је био концентрисан у областима где су Срби чинили већину становника, тачније у Лици, Банији и Кордуну, а најјаче на северу земље, у источној Славонији и Срему, где је конкуренција била најснажнија, али су и услови пословања били најповољнији због великих вишкова пољопривредних производа, релативно густе железничке и путне мреже и развијене транзитне трговине.

Осим тога, у то време Срби нису имали организоване новчане институције, тако да ситни капитал наше народне привреде није стајао у националној служби.

Све ово омогућило је странцима, пре свега Немцима, Мађарима и Јеврејима, да постепено започну оснивање својих колонија по Угарској, Хрватској, Славонији и Босни, истрају у томе, и да систематски преузимају природне ресурсе и све значајније институције у тим областима.

У таквој ситуацији, народ је, немоћан да било шта суштински измени, а у жељи да обезбеди егзистенцију својим породицама, започео масовно да продаје земљу и другу имовину и да се исељава, у највећем броју потраживши уточиште у Америци. Стога није ни чудо што је ондашња пештанска штампа злурадо писала "да се Срби повлаче испред притиска са севера на југ, као што су Индијанци узмицали у прашуме испред крчевина белих људи".

Оснивање Српске банке

Значајан корак у прерасподели дотадашњих привредних, а самим тим и политичких позиција, било је прикупљање разједињеног српског капитала и његова концентрација у Аустроугарској, оснивањем Српске банке д.д. у Загребу, 1895. године. Њен председник био је Владимир Матијевић, а директор Ђорђе Велисављевић.

Истакнути добротвори "Привредника": "Без основног капитала се не може" говорио је Матијевић, па је питомцима, после завршеног заната, обезбеђивао и кредит да почну самосталну радњу
Слика 2 стр.58: Исидор Добровић "Привреднику" је оставио велику задужбину, између осталог и две куће, у Загребу и Дарувару. И поручио у тестаменту: "Ми старији морамо помагати, морамо задужбине оснивати, а ти, омладино, ради, ради и штеди, Богу се моли, старије слушај и свој занат воли - а остало ће све само доћи!"
Слика 3 стр.58: Никола Ћук, један од оснивача "Привредника": Стигао је у Загреб, да шегртује, са једним цванциком у џепу. Из његове радње изашло је 60 "научењака". У првим данима рада "Привредника" Никола Ћук уступио је питомцима своју кућу, у винограду крај Загреба, одакле су отпремани на занат и науковање. У уличним демонстрацијама, Хрвати су опљачкали и разрушили његову радњу, а секирама посекли виноград. Никола је све то обновио - нису га могли отерати и уплашити

Поред централе у Загребу, Банка је имала филијале у Новом Саду, Сомбору, Суботици, Дубровнику, Митровици, Сплиту, Шибенику и Книну.

Највеће заслуге у њеном оснивању, чиме је започео организованији рад на подизању српске привреде, имала је група српских грађана из Хрватске и Славоније, са Владимиром Матијевићем, Богданом Медаковићем, Јованом Живковићем и Светиславом Шумановићем на челу.

Уз непосредно учешће ове банке, да би решили све тежи положај села и сељака, 1896. године, сједињавањем више од 400 српских земљорадничких задруга, основан је Савез српских земљорадничких задруга, са преко 400 задругара на територији Хрватске. Задатак Савеза био је да окупља и обучава сељаке земљорадничким, потрошачким и кредитним пословима, да им обезбеђује повољне кредите и да их усмерава на штедњу.

За бистру и сиромашну српску децу

Српско привредно друштво Привредник, као трећа у низу институција основаних у овом периоду у Хрватској, представљало је једну од најзначајнијих установа српског народа у Аустроугарској монархији.

Основан по идеји Владимира Матијевића, уз финансијску помоћ његових истомишљеника, пријатеља и родољуба, Привредник је био замишљен као институција која ће помагати да се бистра, радно способна и сиромашна српска деца, највећим делом из економски заосталих сеоских средина, поред стицања основног образовања, оспособе за занате и трговачке послове. На тај начин, творци Привредника желели су да образују јак кадар Срба привредника и да помогну сваки српски привредни покрет, чиме би се створили услови за настанак снажног српског грађанског слоја, који би био у стању да, како економски, тако и интелектуално, одговори захтевима времена и да омогући српском народу опстанак и напредак у ондашњем окружењу, изразито ненаклоњеним Србима.

Одлука о оснивању Привредника није се код Матијевића родила одједном, већ је сазревала током година које је провео као трговачки путник, обилазећи много пределе Монархије. Опрезни Матијевић своју одлуку није одмах разгласио, него се опробао на појединачним примерима. Тако је, после обављеног посла, помињући то тек узгред, нудио трговцима са којима је пословао једног свог тобожњег "малог рођака", дечака са села, за шегрта. Пошто су понуде најчешће прихватане, Матијевић се, затим, обраћао сеоским учитељима и свештеницима са захтевом да му пошаљу одабрану децу, коју би упућивао на изучавање заната. На тај начин, он је на разне занате "наместио" око 250-оро деце.

Убрзо потом, пошто је стекао знатан иметак и име успешног привредника, Матијевић је одлучио да престане са путовањима и да се посвети раду у својој фирми у Загребу. У то време, обавио је темељне припреме и 23. септембра 1897. године, сазвао Оснивачку скупштину Српског привредног друштва Привредник. На њој је изабран извршни и надзорни одбор, за председника Друштва постављен је Исидор Добровић (1841-?), трговац и добротвор, један од оснивача Српске банке, за потпредседнике - Владимир Матијевић и Никола Ћук, (1860-1937), такође трговац и добротвор, а за секретара - Љубомир П. Ристић. Истог дана "намештен" је и први шегрт.

Патријарх Варнава међу "Привредниковим" питомцима: Аустроугарска полиција је извештавала о "Привреднику" као о "наоко невиној организацији" која "преко својих шегрта, служавки и пикола врши "најсрамнију српску пропаганду" и "напаја их великосрпским пароксизмом" и та организација мора се дефинитивно уништити, тим пре што се примећује да Срби неће да буду "конзументи" радњи у којима "Привредник" нема своје питомце!

Шегрти, "Привредникови" питомци

Од самог оснивања, Привредник је развио веома широку активност. Пре свега, било је потребно пронаћи слободна места, у разним занатима и трговини, где би се шегрти обучавали. Привредник је са послодавцима склапао посебне уговоре по којима су се они обавезивали да ће свом будућем шегрту, Привредниковом питомцу, обезбедити пристојан стан, храну, одећу и обућу, да ће га учити занату, односно трговини, да ће бринути о редовном похађању стручне школе и успеху у њој. Такође, захваљујући мрежи пододбора широм Монархије, Друштво је развило акцију са намером да се повеже са учитељима, свештеницима и другим виђенијим људима, који су добровољно радили као Привредникови повереници на проналажењу и одабирању дечака, касније и девојчица, који су били спремни да крену на учење заната и трговине, објашњавали њиховим родитељима систем рада и пружали им сва потребна упутства пред полазак детета у град.

Сви будући Привредникови питомци морали су својеручно да напишу молбу, уз коју је била прилагана сагласност родитеља или старатеља. Услови пријема били су прилично строги: будући шегрти морали су да буду између 12 и 15 година старости, потпуно физички и ментално здрави, висине најмање 1,30 м, пријатне спољашности, доброг владања, писмени и "добри из рачуна". Свака молба, чији подносилац није испуњавао постављене услове, била је одбацивана.

Један загребачки виноград

Пошто је Матијевић издејствовао посебно одобрење од државних власти у Монархији да Привредникови питомци добијају бесплатне карте за железницу, деца су без новца, са нешто мало личног пртљага, пристизала на станицу у Загребу, где су их дочекивали представници Друштва и одводили до њиховог привременог смештаја, у адаптиране бараке са спаваоницама, трпезаријом и осталим пратећим објектима, у винограду надомак града, који је Привреднику уступио Никола Ћук. Ту су обављани лекарски прегледи и проверавана претходно стечена знања као и склоност питомаца према одређеним занимањима. Одатле су, после извесног времена, даље упућивани изабраном послодавцу, код кога су учили занат, односно трговину.

Услови под којима су живели шегрти на преласку из XИX у XX век нису били лаки. Код појединих послодаваца, они су радили тешке послове и по 12 до 14 сати дневно, у лошим условима, уз неквалитетну исхрану и неодговарајући смештај. Да би спречили да се такве ствари догађају питомцима Привредника, повереници су најмање једном годишње, а у већим местима и чешће, обилазили своје штићенике, како би надзирали тамо смештену децу и поступање послодаваца са њима. У случајевима када би утврдили да послодавац није испунио своје уговором преузете обавезе, уговор са њим је раскидан а дете је премештано на друго место.


ХРВАТСКЕ ПОГРДЕ ЗА СРПСКИ ЛИСТ

Као илустрација нетрпељивости и мржње Хрвата према свему што је српско, може да послужи и непотписано писмо, по свему судећи неког од чланова уредништва "Привредника", који, у писму упућеном Стевану Перовићу у Сплит, овако одговара на питање зашто лист није понуђен Хрватима, Немцима и другим народима:

"Кад је лист покренут, онда је по обичају разаслато свим новинама, каванама, установама и.т.д. Нико га није осим Срба претплатио, ниједна редакција није дала замену, већ су га вратиле и погрдама поздравиле и перманентно нападале. Умазан је са погани и враћан са најружнијим погрдама и.т.д. а да и не спомињемо септембар 1902. године. Онда је 30 трговаца оробљено, од којих је 10 тотално упропаштено, те никада више не издигоше главе (...) а скупштина је закључила, да се обустави претплата, да се лист даје само задругарима и члановима (...) никад се ниједан Хрват није пријавио за члана, већ само Срби пригрљују ствар, а ради оно 2-3 Хрвата, Немца и других, што их сад преко године за лист запита, није вредно то питање пред скупштином покретати, тим више, што тај бојкот и сад још траје. Истина, целу ту акцију удесили су нам Јевреји, али као што рекосмо, све је уз њих пристало...".


Повереници су се редовно састајали са питомцима за које су били задужени. На тим састанцима разговарано је о условима рада и текућим питањима из живота шегрта, организована су разноврсна стручна и тематска предавања, приредбе и прославе, набављане су и размењиване књиге, читане народне песме и приповетке. Велика пажња посвећивана је просвећивању питомаца. Зато су повереници водили рачуна да у свим местима књиге за одговарајући узраст буду приступачне шегртима. Књиге су позајмљиване из библиотека или књижница црквених општина (као, на пример, у Карловцу и Ријеци), школских библиотека (у Темишвару и Мохачу), разних удружења и друштава (у Сентандреји и Будимпешти), Привредникових омладинских библиотека, образованих од поклоњених књига (у Тителу, Земуну, Огулину и Баји), или приватних библиотека повереника (у Вршцу, Опатији и Жомбољу).

Сви занати и сва остала занимања учили су се четири, односно три године, у зависности од тога да ли родитељи јесу или нису били у могућности да за време трајања шегртовања одевају децу. Током школовања, Привредник је пратио кретање и рад сваког питомца. Послодавац је био обавезан да једном годишње, на специјалном формулару, изнесе своје утиске о раду шегрта. После горе одређеног времена, шегрти су "ослобађани", уручивана су им сведочанства о изученом занимању и постајали су помоћници, који су за свој рад добијали плату. Појединци су остајали код газда код којих су и изучили занат, други су преузимали радње бивших послодаваца, а неки су постајали њихови ортаци. Оне који нису успели да се сами снађу, Привредник је препоручивао, упућивао и смештао у одабране радње у земљи и иностранству, у Енглеској, Француској, Швајцарској и Немачкој.

Занат, штедња и кредит

Да би се питомци привикли на систематску штедњу, и да би се осигурао младим почетницима старни капитал за отварање самосталних радњи, иницијативом Матијевића и пропагирањем Привредника, основана је, 1903. године, Главна привредна задруга. Својим члановима, који су навршили 24-ту годину живота, уз три јемца (жиранта), а то су обично били другови зајмопримаоца - младог "самосталног господара", ова Задруга је омогућавала да подигну кредит у износу петоструке вредности своте коју је корисник поседовао.

Ту, међутим, није био крај интересовања Привредника за своје бивше питомце. Већ угледним људима, успешним занатлијама и трговцима, Привредник је помагао, саветом и препорукама, у избору будућих супруга, истичући притом предност и значај склапања бракова са Српкињама.

Радећи са српском децом, челници Привредника увидели су да је женски подмладак био у знатној мери заостао. Да би то променили, 1904. године, они су ступили у везу са Добротворним задругама Српкиња и настојали да се женска деца сместе у поштене и угледне српске куће, где би се, као чланови породица, учила лепом понашању, раду и кућним пословима. У раду на овом пољу, поред Паулине Матијевић, највише је учинила председница Добротворне задруге Српкиња у Сомбору, Јулчика Поповић. Овом сарадњом са женским удружењима, Привредник је, до Првог светског рата, збринуо око 250 питомаца, које су се све (осим једне) поудавале за Привредникове питомце.

Демолирање "Привредникове" зграде

Активност Привредника обухватала је целокупан простор насељен српским становништвом, без обзира на тадашње државне границе. Како је Аустроугарска влада будно пратила сва збивања на политичком плану, она је регистровала блиску сарадњу челних људи Привредника са Србима из Србије и Црне Горе, и окарактерисала је као организовану акцију Срба, која је била уперена против ње и хрватских привредника. Због тога је започела организовану пропагандну делатност ротив Привредника и против Срба уопште, а нарочито против српских трговаца и занатлија у Загребу, који су постали озбиљна конкуренција привредницима других народности. Та делатност резултирала је ескалацијом мржње, која се испољила у противсрпским демонстрацијама од стране Хрвата, у Загребу, септембра 1902. године, када су масовно уништаване радње српских занатлија и трговаца, а зграда у којој су били смештени Привредникови питомци била је до темеља разорена.

Још веће искушење за Привредник настало је после анексије Босне и Херцеговине, 1908. године, кад је привреднику забрањена свака сарадња са Србијом, као и примање деце из Србије и Црне Горе на изучавање заната. Ипак, и поред забране, ова сарадња се није прекидала. Београдска трговачка омладина преузела је улогу организовања и слања деце, која су, како је то објашњавано званичним властима, долазила у посету својим рођацима у Аустроугарску, да би затим ту остајала као питомци Привредника.


САМО 16 ОДСТО СРПСКИХ ШЕГРТА

Оновремени званични подаци указивали су на следеће стање: "Земун има у целој земљи (Хрватској и Славонији) највише православних Срба шегрта. Од укупно 202 шегрта у Земуну равно 100 њих наши су, а остали 102 нису наши. У Земуну и котару има 41.400 житеља, од тога су 28.500 т.ј. 68% православни Срби, а 12.900 тј. 32% иноверци. Према томе требало би, од прилике да је од 202 шегрта 138 наших, а 64 осталих, а у ствари ми смо овде у Земуну - где је за нас у целој земљи најповољније размерје - иза мањине заостали. - У свој осталој земљи има свега само још 6 пута толико шегрта колико у Земуну.

У Хрватској и Славонији имаде према споменутим званичним статистичким подацима свега 717 тј. 15 8/10% православних Срба шегрта, а 3 817 тј. 84 2/10% Хрвата.

У Загребу има према истим статистичким податцима н.п. 1047 шегрта, а од тога су свега само 63 православни Срби (...) У ствари стоје Хрвати са 84% према јадних 16% у Срба".


Годину дана по оснивању Привредника, тачније 1. октобра 1908. године, покренут је истоимени лист, као гласило Савеза српских земљорадничких задруга. Замишљен као нестраначки, обухватио је све важније теме народног живота. Поред пружања савета из области задругарства и економије, лист је популарисао српска национална осећања, покретао бројна друштвена, просветна, морална и здравствена питања, али је и отворено говорио о недостацима и пропустима Срба, покушавајући да истакне грешке и подучи широке масе читалаца. Лист, кога је уређивао Павле Аршинов (1855- 1930), истакнути српски јавни и културни делатник и близак сарадник Владимира Матијевића, до 1914. излазио је двапут, а после рата, од 1924. године, у Београду, једанпут недељно, све до 1941. године. Сваке године, од 1898. до 1941. Привредник је издавао и свој календар, који је доносио податке о задужбинама, легатима, садржавао биографије истакнутијих активиста, оснивача и добротвора Привредника, као и текстове из историје, економије, народне књижевности, обавештења о сајмовима, вашарима, панађурима и слично.

На удару хрватских вандала

"Привредник" је своју делатност, с мањим или већим успехом, обављао све до 1914. године, до када је омогућио да се преко 10.500 питомаца из свих крајева насељених Србима, образује за више од 60 различитих занимања. Од тога броја, највише "намештених" било је из Хрватске, и то 4547 питомаца, потом из Босне и Херцеговине - 2133, пакрачке епархије - 1945, Србије - 491, Срема - 626, Војводине - 352, Далмације - 359 и Црне Горе - 133 питомаца.

Међутим, убрзо по објави рата, 27. јуна 1914. бан Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације издао је наредбу којом је забрањен сваки рад Српског привредног друштва Привредник у Загребу. Истовремено, док су нахушкане масе продрле у Привредник и, у рушилачком бесу, демолирале намештај, цепале и спаљивале архиву, многи чланови управе Привредника, међу њима Павле Аршинов, и угледни трговац Лазар Бачић, Стево Калембер и Ђорђе Јагњић, били су ухапшени под оптужбом велеиздаје. Матијевић је успео да побегне и емигрира у Швајцарску. После тих догађаја, званични рад Привредника је престао, али је, ипак, илегалним путем, па из тих разлога нередовно, упућено око 200 дечака на разна занимања.

По завршетку рата, "Привредник је", 1918. обновио рад, али је, због претрпљених материјалних губитака и уништене архиве, своју активност оснажио тек 1922. године. Већ наредне, 1923. године, Друштво се преселило у Београд, остављајући представништво у Загребу, са седиштем у Прерадовићевој улици број 18. Ово представништво успешно је деловало до априла 1941. када му је, нападом Немачке на Краљевину Југославију и стварањем квислиншке НДХ, онемогућена свака даља активност.

Крунска улица број пет

Од 1923. до 1926. године, пошто није имао довољно средстава да купи кућу, Привредник је у Београду био смештен у Дому малолетник у Студеничкој улици број 62, када је купљен дом у Крунској улици број 5. Повећан прилив деце и потреба да им се за време боравка у Београду обезбеди што бољи смештај, исхрана и лекарска контрола, били су разлог за оснивање фонда "Владимир Матијевић" за изградњу "Шегртског дома" у Београду, који је, захваљујујћи великом броју донатора, отворен 1932. године у Лазаревићевој улици број 4, где се и данас налази седиште Удружења привредникових питомаца "Владимир Матијевић".


КАКО ЈЕ ДОБИО ИМЕ ВЛАДИМИР

Матијевићев отац, као аустријски официр, боравио је око 1850. у Венецији. У то време у луку је упловила руска ескадра са више бродова. На једном од њих налазио се натпис, исписан великим ћириличним словима "Владимир". Петру Матијевићу, као Србину и православцу, импоновали су величина и изглед руских бродова, као и име брода. Као почаст Русима, на обали је била постројена Матијевићева чета, на чијем је једном крају стајао веома крупан и леп човек, из Матијевићевог села, по имену Никола Павловић. Са руског брода сишао је кнез са пратњом, пришао је поменутом Павловићу, и запитао га за име. Када је зачуо име Никола Павловић, врло се изненадио, јер се и он управо тако звао, па је ту пред свима загрлио и изљубио свог словенског рођака по имену. То је Петра Матијевића веома дирнуло и он је тада одлучио да своме будућем сину да име Владимир. На тај начин је Владимир Матијевић добио име, иако се томе противио свештеник који га је крстио, будући да је то име било необично у оном крају.


Тај свечани тренутак, оснивач и главна покретачка снага Српског привредног друштва Привредник није дочекао. У 74-ој години живота, од последица грипа, у Београду, 7. септембра 1929. умро је Владимир Матијевић. Поред поменутог, потребно је истаћи да је он, 1925. године, спровео фузију Јадранске и Подунавске банке у Јадранско-подунавску банку, чији је председник управе био све до смрти. Активно је учествовао у многим културним, националним и хуманим установама. Иако је још пре Првог светског рата поклонио Привреднику око 250 000 златних круна, будући да није имао деце, целокупан свој рад крунисао је тиме што је комплетну своју имовину, која је процењена на више од седам милиона ондашњих динара, завештао Привреднику за обављање хуманих задатака.

Човек који је мрзео нераднике

По сећању савременика, имао је изузетно добро памћење, знао је да одреди приоритете, да одабере поуздане сараднике, био је искрен, истрајан и доследан. По природи врло вредан, није имао сентименталности према нерадницима, због чега је у њима стицао огорчене противнике, који су га безочно клеветали, нападали и вређали. Никада није очајавао и није губио стрпљење. У опхођењу са људима, био је веома тактичан, пријатан саговорник, стално добро расположен. Волео је песму, добро и весело друштво, нарочито младих људи.

"Време" је читаву страницу посветило извештају са сахране Владимира Матијевића: Један мали питомац, говор над одром великог добротвора почео је речима - драги наш оче! Краљ Александар послао је венац. Од покојника опростио се тадашњи гувернер Народне банке Игњат Бајлони. Колона је ишла из Крунске улице, до Саборне цркве где је било опело, преко Теразија, поред двора, до Славије, затим Београдском и Александровом, до гробља

Од Матијевићеве смрти па до 1941. године, на челу Привредника налазили су се тадашњи најистакнутији српски привредници, као што су Тодор Мијаиловић, Светозар Гођевац, Милан Стефановић и Аврам Филиповић. И после слома Краљевине Југославије, у априлском рату 1941. Привредник је наставио да ради у отежанм околностима. Током окупације, ово Друштво збринуло је око 1700 деце оба пола. Поред занатских радњи и фабрика, већи број девојчица смештен је у двадесетак кројачких радњи у Београду.

Међутим, актом од 24. априла 1945. Министарство трговине разрешило је дотадашњу управу Друштва и поставило привремену управу, са којом је Привредник деловао још две године. Тада, крајем 1947. године, забрањен је рад свим хуманитарним друштвима у Србији, осим Црвеном крсту Србије.

За 50 година свога постојања и 46 година активног рада, Привредник је на преко 60 различитих струка заната, трговине и угоститељства, упутио око 40 000 сиромашне српске деце и тиме у потпуности оправдао своје основно начело, којеје гласило:
"Највеће је доброчинство дати човеку поштена рада и зараде.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“