СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 7ЈУЛ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Два српска милионера остаће запамћена и кад њихови милиони буду спискани. Капетан Мишино здање и Коларчев универзитет, у истој улици, чувају успомену на два човека, која ни њихова баснословна богатства нису могла да сачувају од горчине и разочарења, која чине "живот на Балкану"

ИЛИЈА СЕРВИЈАНЕР И ДУНАВСКИ РОТШИЛД

Пише: Милан Јовановић-Стојмировић Илија Коларац, држао је, на панчевачкој пијаци, трговину житом и брашном, понекад тргујући и стоком. Илија Сервијанер - тако су га звали -имао је своје магазе, и своје лађе. Од њега, на Дунаву, богатији је био само Капетан Миша, назван "Дунавски Ротшилд", који је прво богатство стекао тргујући сољу, капиталом кнеза Милоша, да би на крају имао и шездесет својих испостава на Дунаву!

Колари су једно мало, лепо место у близини Смедерева. Кажемо место, а не село, јер су његови мештани по менталитету варошани и своје место сматрају варошицом. Додуше, тамо се по кућама живи и полусељачки, али старе коларске породице, због својих предака, истакнутих јавних радника, сматрају себе уопште за нешто особито и изузетно. Из једне такве породице поникао је и Сава Грујић, чувени дипломата и једно време председник владе, из друге славни јунак, генерал Панта Грујић, из треће Милан Марковић, који је утврдио везу између Толстојеве философије и Гандијеве политичке тактике и који је постао професор Сорбоне, из четврте је био др Мика Поповић, министар финансија... Те Поповиће је кнез Милош доселио у Коларе кад су Турци обесили њиховог родо-начелника поп-Стојана у Нишу. Они су се ускоро ту закопитили и избацили из свога племена десетак попова, као и чувеног Матију Поповића (зета кнез-Милошевог пријатеља, полковника и кавалера Татар-Јованче Спасића), који је 1858, при рестаурацији Обреновића, играо велику улогу и који се тада показао као страшан обреновићевац. Његова кћи Стојана добила је у мираз чувену београдску боемску кафану "Дарданеле", која се налазила на месту где је сада Народни музеј (иза споменика кнезу Михаилу). Та кафана и њен власник - госпа Стојана - спомињу се и у историји књижевности, јер је Стојана Ивковића давала скоро без кирије своје дућане редакцији "Звезде" и за друге културне подухвате.

 

Капетан Миша учинио је све да на престо доведе зета, Ђорђа Карађорђевића, па да његова мезимица, Сара, постане краљица. Капетан Мишино здање зидано је да буде њихов, и српски дворац. Али Ђорђе је био млакоња...

Илија с панчевачке пијаце

Кнез Милош је сазидао коларску цркву каменом из рушевина некадашњег петријевачког манастира, а навраћао је код Поповића, који су, вероватно, пре 1850. добили у свој посед Коларску механу, некадашњу турску мезулану у којој су смењивани поштански и курирски коњи, а која је свакако још од Римљана била поштанска станица, чувена због јаке чесме поред себе, чији су извор каптирали још римски инжењери.

У првом устанку Колари су избацили јунаке као што су били Врета из Колара и Вуле Коларац. Тај Вуле је 1813. отишао у Бесарабију, тамо се поново оженио, па кад се после вратио у Србију, имао је две венчане жене. (Он је своју у Русији васпитану кћер удао за Цветка Рајовића, који је оставио врло интересантно потомство). Друг из устанка те двојице, аба-Милосав - назван тако зато што је знао абаџијски занат-био је отац Илије Коларца (који се по њему и презивао Милосављевић).

Тај аба-Милосав је 1806. године при освајању Београда под Карађорђем био рањен у чело и до смрти носио белегу од те страшне ране.

Он 1813. није смео да чека Турке, него је са женом Јованком, сином Илијом и другом децом прешао Дунав и нашао се у бежанији у Банату. Од имања имали су нешто покретних ствари и, како изгледа, само једно ждребе, које су везали за чамац, те је препливало велику реку. Нешто писмен, Илија Коларац је тада био момчић са много пословног смисла. Прави промућурни и предузимљиви Коларац, није хтео да седи скрштених руку, него је куповао у Панчеву рибу па је разносио и продавао избеглицама. Прве паре је морао стећи још тада. Он је уопште био један од оних људи за које се каже да могу створити новац и на камену.

Фес са златном кићанком

Три-четири године доцније видимо га у Београду као трговачког калфу код Милутина Радовановића, који му даје своју кћер Синђелију (рођену 1809). Он тада преводи у Београд своју браћу, Тасу, Миту и Ранка, и постаје газда, велики трговац, који се истиче у чаршији пуној Грка, Цинцара, Јевреја, Јермена и Турака.

Леп и наочит, он је у то време био и велики кицош: носио је фес са златном кићанком и одело везено срмом. Кад је кнез Милош забранио тај луксуз и припретио батинама свима који га упражњавају, Коларац је започете послове предао оцу и браћи, оделио се од њих и вратио у Панчево, где се посветио искључиво трговини зрнастом храном. Извозио је преко браће брашно у Србију, а слао и товаре жита Дунавом за "горња места", понекад тргујући и марвом. Пара му се гомилала на пару, и он је убрзо постао личност на панчевачкој пијаци, па је Илија Србијанац или Сервијанер обртао све већи капитал и временом постао "лудо богат". У то време он је променио турску ношњу и обукао европско одело, али никад није давао себи одмора.

"Ја нисам знао ни за глад, ни за жеђ, ни за сан, кад је требало радити и зарадити", говорио је доцније о себи.

Имао је своје трговачке сензале, своје оборе, своје магазе и своје лађе. Новац му је претицао и он је помагао своју разгранату фамилију, а чинио је и друга доброчинства. Ценећи књигу, он је издао Рашићев превод романа Гроф од Монте Христа од А. Димеоца, те се зато испред те књиге налази његова слика, која га приказује као снажног човека у бунди од самура која је онда могла стајати 500 дуката. Али је Коларац био несрећан што нема порода и све му се чинило да ради за другог, то јест да ће његово богаство развући његова породица, која ишчекује богато наслеђе.

После Тополске буне, влада је, поред Јеврема Марковића (пуковника, Светозаревог брата) и Аћима Чумића (професора права, министра, градоначелника Београда) затворила и у окове бацила и Илију Коларца, који је имао готово осамдесет година и увек важио за карађорђевићевца...

Кад му је 1855. умрла жена - са којом се тако лепо слагао - он је преноси из Пеште, где је издахнула, и сахрањује је у Београду. Та га је смрт јако коснула и просто изменила. Ликвидирао је своје панчевачке послове и 1856. прешао у Бео-град, где је сазидао велику кућу у Кастриотиној улици бр. 1 (сада Македонској), која је мањим делом гледала на Стамбол-капију. (То је доцније била београдска Главна пошта, у чијем је приземљу била кафана "Коларац", нестала тек за време бомбардовања 1941). У тој великој згради он је живео и умро.

Милионер међу социјалистима

Коларац је мрзео кнеза Милоша већ као трговац који у њему види свог конкурента. Он је свакако још и пре 1842. радио против Обреновића, јер има наговештаја који га везују за Тому Вучића. Кад су Обреновићи поново дошли (1858), он је жалио за Карађорђевићима, али је за време кнеза Михаила био човек кога је кнез позивао на дворске ловове и кога је чак, изгледа, посећивао о слави у његовој кући. Али, погибија кнеза Михаила и либералски Ристићев режим сврстали су овог старог рентијера уз конзервативну интелигенцију, утолико пре што је он неком родбинском везом био везан за Аћима Чумића и што су се у његовој гостољубивој кући скупљали сви антилибералци (па и неки доцнији радикали), са којима је он из забаве играо карте, а које је свакако и помагао зајмовима. Тако се његова кућа седамдесетих година XИX века претворила као у неки политички салон.

Он је још 1861. основао свој књижевни фонд и био познат као стари господин који воли напредне људе, у првоме реду западњаке, који помаже књижевнике, који даје богате "прилоге" и који радо слуша дискусије учених људи око себе, а они су, наравно, критиковали режим, говорили о реформама, о народним потребама и о злу које је притискивало Србију у облику бирократије, зеленаштва, полицијске стеге и самовоље министара неодговорних пред Скупштином и јавношћу. Можда је Коларац чак и финансирао извесну политичку агитацију, сматрајући да тиме чини само акт свесног патриотизма. Није искључено да је и сам давао оштре изјаве, које су га сврставале у отворене анти-обренови-ћевце и људе који су непомирљиви опозици-онари, везани и са Јевремом Марковићем и наследницима политичких доктрина његовог великог брата социјалисте Светозара Марковића.

Под старе дане у оковима

Зато је власт за време Тополске буне - поред Јеврема Марковића и Чумића - затворила и старога Коларца, али је то одјекнуло земљом као највећи скандал свога времена. Иако је окиван и осуђиван, Коларац је мо-рао бити помилован, али је његово здравље било нарушено. До јуче импозантан, крупан старац, под обилатом гривом као снег беле косе, увек одевен са бираном елеганцијом, он је одједном постао руина. Могло му је бити нешто преко осамдесет година кад је умро, 6. октобра 1878. и кад је пукао глас да је сву своју имовину, од неких милион динара у злату, оставио на просветне циљеве: на оснивање Беогрдског универзитета и појачања књижевног фонда Илије Коларца.

"Зар је таквог човека требало лишавати слободе, окивати и судити? Зар таквог човека умало што не страљаше заједно са Јевремом Марковићем?...


Илија Коларац оставио је имовину вредну око један милион динара у злату, 20 хиљада дуката у готовини, сребрни прибор за 12 особа и сабљу Томе Вучића. И тестаментом наменио је за просветне циљеве. Две Коларчеве синовице Нешићка и Карапешићка, оспориле су тестамент и - отворена је нова афера: зашто влада минира Коларчеву последњу вољу, да ли су судије потплаћене...

Коларац је дао отечеству, али шта вреди кад Карапешићка и Нешићка не дају! Тек на трећој судској инстанци тестамент је оснажен и могла је да буде основана Коларчева задужбина, и подигнута зграда Коларчевог народног универзитета. У истој улици где и Капетан Мишино здање.


Власти су биле стављене пред један нов скандал. Њима сад никако није ишло у рачун да дође до оснивања Коларчеве задужбине. Желели су да се заборави да је тај човек уопште и постојао. Зато је требало оборити Коларчев тестамент, писан 25. фебруара 1877. После једне тек једва завршене афере, отварала се друга. Чак и они који су мрзели Коларца жалили су што је старац умро и својом смрћу изазвао нову узбуну у јавном мњењу и опште похвале у народу.

Афера око тестамента

Поред непокретних имања, иза Коларца је остало и 20 000 дуката у готову, једа сабља Томе Вучића, коју је он чувао као реликвију, и сребрни прибор за 12 особа.

Тестамент је писао адвокат Марко Стојановић, а предао га суду др Никола Крстић. За стараоце свога фонда одредио је тог истог Крстића, К. Цукића, М. Пироћанца, Чеду Мијатовића и Аћима Чумића.

Поред главних, тестамент је имао и споредне легате. На пример, он је обезбеђивао Чумићу ренту од 200 дуката годишње, Коларчевим рођацима у Баваништу доносио је око 1000 дуката, коларској школи 200, (цркви је Коларац раније купио звоно од 300 кг), београдској сиротињи 100 дуката (као подушје завештача).

Београдски суд је 11. фебруара, на тужбу двеју Коларчевих синовица (жене Велизара Карапешића и жене професора Димитрија Нешића), поништио овај тестамент (на коме су били сведоци др Ђока Павловић, чувени правник, и Јован Наумовић Канара, пуковник и окружни начелник). Судије које су то решиле били су Стојан Павловић, Панта Савић и Милан Крле Ђорђевић.

У Апелационом суду пресуда је била оснажена (судије Голубовић, Милосав Лешјанин и Коста Атанасијевић). Владина штампа је тада ликовала, али је опозиционо Видело бранило Коларчеву последњу вољу. Из владиних кругова била је пуштена верзија да би "остварење" Коларевог тестамента значило "опасност за државу и монархију", те је тај лични и хумани акт једног народног добротвора проглашен за "партијско-демонстративну ствар", која већ и зато нема правне подлоге јер је тестатор био, вероватно, обрлаћен, или принуђен... Синовице су обећавале да ће, ако добију спор, четвртину дати на добротворне циљеве, а Београд је говорио да су судије подмићене или да раде под пресијом. Част судства је дошла у питање, а велика заоставштина мамила је разне апетите.

Марко Стојановић је тада написао: "Питам се ко би могао обрлатити онога звера од човека, какав је био покојни Коларац? Ја не верујем уопште да је он икада ишта икоме веровао. Уосталом, како се час може тврдити да је његов тестамент писао један сенилни старац, а час бедник који је морао да потпише оно што му је поднесено?... Него, тај тестамент се не свиди либералној партији, која је на власти (и која никакве везе нема са тим својим именом), али се свиди конзервативцима (које се име неправедно пришива напредним људима), а Коларац није био либерал, него конзервативац..."

На трећој и последњој судској инстанци, пред Касационим судом, Коларчев тестамент је ипак био оснажен, покојникови рођаци су изгубили спор и Коларчева задужбина је била основана. Њеним трошком је временом штампано око 200 књига, међу којима је било и дела од капиталне вредности, а њеним трошком је био подигнут и Коларчев народни универзитет, који је и данас дика Београда.

Капетан Миша из Пореча

Сви београђани знају стару зграду на којој пише: "Миша Анастасијевић своме отечеству." Кад је био у Београду, Мерешковски је рекао да је овај свечани натпис "одвећ интиман", јер је дародавац забележен као Миша, а требало је исписати његово право, крштено име. Рус је имао право: Данас ваљда нико и не зна како се капетан Миша стварно звао! У свим документима и монументима он се води само као Миша, а у народу се памти као Капетан Миша, иако је он, у ствари, имао титулу мајора. Стари Београђани су зато стару зграду Универзитета увек звали "Ка-петан-Мишино зданије", а она је пре сто година била највећа и најлепша кућа у Београду, тако да је за цео свет из унутрашњости Србије представљала знаменитост, у коју су људи долазили да виде, да би после могли о томе причати. Чак је постојала и "присподоба": "Велико као Капетан-Мишино задније!"

Капетан Миша Анастасијевић је рођен негде око Доњег Милановца, 1803. године. Мати му се звала Ружа, а отац Настас, па је вероватно по њему исковао своје презиме. Његови родитељи били су сиромашни људи и рано су поумирали. Миша је био срећан што је имао племениту маћеху, Миљу, која га је чувала као рођена мати и подигла уз велике личне жртве. Миша је био паметно и добро дете, али је био неразвијен, и његов животни почетак био је веома мучан.

Одмалена морао је да ради, те се прича да је прво хтео да буде рибар, па се мучио извлачећи мреже у којима су се отимали џиновски сомови, моруне и јестере, веће него што је он сам, због чега је често долазио и у животне опасности; затим се прича да је вукао дереглије уз Дунав, а то је тако напоран посао да су му ребра "пуцала" и рамена му била у крвавим ранама од ужета; најзад се прича да је и гладовао.

Али, пошто је био писмен, он је у Поречу - то јест на острву близу днашњег Доњег Милановца - отворио школу и у њој за десет пара од читавог једног курса описмењавао децу и младиће, али пошто никад није имао више од десетак ђака, морао је да напусти и тај посао.

Служио је код извесног Динуловића, а затим је постао подрумар аге Вулета Глигоријевића, кнез-Милошевог пандура, начелника, па затим пол-ковника и кавалера, коме је, ваљда водио и тефтере и преко кога је дошао у додир са милошевском администрацијом. Пореч, који је данас једно водоплавно и пусто острво, био је ваљда од Римљана до деветнаестог века варош - паланка, чаршија и касаба посебнога типа. Ту је некада седео и војвода Миленко Стојковић са својим харемом, театром, гардом и писарима. Али кад су Банат и Бачка почели да се обезбеђују од дунавских поплава, ниво Дунава је у Поречу, као и у Смедереву, за време великих вода почео да прелази некадашњи "водостај", те је кнез Милош наредио Поречанима да се иселе и настане на копну уз обалу, и да заснују нову варош, која је добила име Дунавски Милановац.

Коларчева кућа, на углу Македонске и Трга Републике (снимак из 1895): На овом месту прво је била кафана "Код Чарапића", тако названа у част хероја који је погинуо на оближњој Стамбол-капији. Затим је плац, од Томе Вучића Перишића, купио Илија Коларац, и сазидао кућу, преселивши се из Панчева. Била је то једна од већих грађевина у Београду. Коларац је становао на спрату. У приземљу је била кафана коју је држао човек по надимку Прапорац (један огроман тип, због кога су странци говорили: "Кад су вам толики прапорци, колика су вам тек звона?"). Затим је ту била чувена Вајфертова пивара. У истој згради, с друге стране била је прва католичка капела у Београду, исељена кад су у Улици пролетерских бригада, подигли цркву. Ту је једно време био смештен аустроугарски конзулат, затим и Главна пошта (телеграф је стајао на кафанском столу, у углу). У кафани "Коларац" свој сто имала је Аписова група официра-црнорукаца. Ту је основано Удружење књижевника (књижевници су пре тога били чланови Удружења новинара). На месту ове зграде данас је парк

Тада је и Миша прешао у то ново насеље и почео да тргује роговима, од којих су воловски употребљавани за чешљеве, а јеленски за дугмад, те се мало занимао и оженио Христином, сестром Симе Урошевића, кнез Милошевог секретара.

Ништа у то време није наговештавало да ће Миша Анастасијевић постати изузетно богат. Али, кад је Урошевић умро, кнез Милош је, у знак нарочитог благовољења, сву његову заоставштину предао Миши и одмах га, као отреситог и писменог човека, узео за свог трговачког агента на Дунаву, утолико пре што је он ту био домородац, те је најбоље познавао и људе и прилике.

Наравно, аутоматски, Миша је постао и добављач ајвара и суве рибе за двор, као и неготинског вина и неких нарочитих печурака, које су се звале "шкрипци", а које су биле велики деликатес у червишима и маринатима кнежевске трпезе. Сем тога, Србији је била потребна румунска со, а Миша је знао влашки и био веома погодан да буде ангажован за ту врсту посла.
Углавном, већ негде око 1825. Миша је стао на своје ноге и његово имање је почело нагло да расте.

Жито за паре, паре за со, со за злато

Једном приликом кад је, услед рђаве жетве, у Видину наступила критична с итуација и завладала глад, кнез Милош је аредио Миши да пусти низ Дунав лађеса кнежевим житом и да га прода Шоповима. Миша је био мудар човек, па је дошао у Видин, прву лађу хране поклонио сиротињи "у здравље кнеза Милоша", а остатак продао шпекулантима и одмах почео да спушта све до Галца нове бродове крцате житом. Ове операције донеле су му толико пара да се бојао да са њима пође натраг, па је бисаге с новцем натоварио на саонице и отишао у Букурешт да новац претвори у со.

Врло је сликовита прича о томе како је он дошао код неког барона, који је трнутно био "шворц", и затражио од њега милион ока соли. Барон је био и запрепашћен и обрадован, али му се Миша учинио адраповац и варалица, па са њим није хтео ни да разговара. Међутим, када је чуо да тај чупави Србин у реснатоме гуњу и шубари има готове паре, посао је после извесног ценкања био брзо закључен.

Тада је Миша изјавио да би узео још један милион ока соли, али по пару јевтиније од оке, а барон је и ту попустио, љут што мора да чини и тај попуст.

Али Миша је и даље стајао пред њим и рекао: "Узео бих ја још милион ока, али још за једну пару јевтиније од раније куповине!"

Барон је праснуо, али је Миша остао хладан и неумитан! И трећа погодба је била закључена, а барон је био поражен кад му је Миша рекао да има паре и за десет милиона ока. Тога тренутка он је постао велики чинилац на румунској пијаци соли.

Разлику од два до три милиона пара, закинуту барону, Миша, изгледа, није предао кнезу Милошу. Маја његовог богатства била је ухваћена. Сад је само ваљало бити мудар, а Миша је то био. Иако већ богат, он се није разметао богатством, и све до протеривања кнеза Милоша 1839. није показивао шта има. Седео је у Милановцу и тезаурисао свој новац, чиме је показао да је збиља био мудар. Тек после 1840. дошао је у Београд и обелоданио колико му је богаство!

Шездесет дунавских филијала

Кад су 1842. уставобранитељи удаљили са престола кнеза Михаила, Капетан Миша се сврстао уз њих. Већ пре тога, он је имао титулу "дунавског капетана", а од тога времена почео је да узима "доњи Дунав" под своје. Поред својих контролора у Бечу и Пешти, он је имао главану канцеларију у Београду, а од Смедерева до ушћа Дунава неких 60 својих "камаршија", односно бродарских агенција, које су функционисале тачно као сат. Сав промет Дунавом доспео је тако у његове руке. Транспорт робе из "горњих места" за Србију и Румунију био је посао који је обављало његово многобројно бродовље, којим су се користили и путници. Сем тога, његове агентуре су преносиле и трговачку пошту и обављале банкарске операције.

Капетан Мишино здање било је атракција на балканском нивоу. Многи су долазили у Београд само да виде то "чудо од куће". Чак се говорило: "Велик као Капетан Мишино здање". Капетан Миша почео је каријеру као набављач ајвара, кавијара и рибе, за кнежев двор, из Пореча (Дунавског Милановца)

Зато је Капетан Миша могао да даје вечере и балове на води у част кнегиње Персиде, на које је позивао и преко сто званица, и да даје добровољне прилоге за позориште и цркву, за школе и сиротињу, какве никад пре њега нико није запамтио у нашој средини. Свакако, он је то чинио, као и данас многи у циљу трговачке рекламе, али је то радио и као просвећен човек. Он се тим прилозима бранио и од зависти и пакости оних који су били љубоморни на његово богатство, јер су га људи већ у то време звали подунавски Ротшилд, српски кнез и кнез од Дунава.

Из тога времена је запамћено да он, на пример, дође у Милановац и свим девојкама о свом трошку поручи код терзије јелеке, невестама либадета, а бабама шкуртељке.

"Где год се појавио, из њега је цурило злато".
Његова доброчинства су била заиста велика.
Али тај човек није био сигуран у Србији, и он је већ од 1844. почео је свој капитал да пласира у велике шумске домене и спахилуке у Румунији. Пара је летела на пару и он је убрзо накуповао двадесет "мошија", те је тако ушао у ред највећих земљопоседника и бојара у Румунији, где су га звали Домнуле маиор.

Пет кћери, пет удавача

Паре су му отварале сва врата од Лондона и Париза до Цариграда!
Злато се згртало пред његовим ногама и он га је улагао у послове, давао га под интерес, раздавао у добротворне сврхе или бацао кроз прозор. Он је имао најлепше коње, стаклене баште, ћилимове, слике, намештај, накит и куће, а у Букурешту је, као Луј XВ, поред двороуправитеља, имао и неког пезевенкбашу, који му је као неком везиру приводио лепе девојке, са којима се Капетан Миша забављао, а после им давао пристојно удомљење и мираз.


Имовина остала иза Капетана Мише (који је у ствари био мајор) цењена је на 20 милион франака у злату. Биће сахрањен у Клежанима, код Букурешта, у цркви коју је подигао на свом румунском имању, познатом по бесним лововима и баловима, где је краљ Карол био редован гост. Коњушница на том имању била је урађена у најбољем мермеру! Налседници ће све спискати. Остаће само Капетан Мишино здање, завештано Универзитету, грађевина својевремено процењена на 110 хиљада дуката


Али он, у основу, ипак није био срећан, и то углавном зато што није имао мушке деце, а то га је пекло и болело. Жена му је родила пет кћери, и он их је разудао овако: једну је удао за дипломату Мариновића, доцнијег председника владе (чије се потомство пофранцузило и чији је један син, као инжењер, стекао известан глас при прокопавању Панамског канала, а један унук био ас француске авијације у Првом светском рату); друга је била удата за министра Рају Дамњановића; трећа за Гарашанина (Илијиног синовца); четврта за грофа Петра Чарнојевића; пета за Ђорђа Карађорђевића (који је био син старијег Вождовог сина Алексија). Оне су добиле аристократско васпитање, али осим најмлађе, Саре Карађорђевић, нису много значиле ни друштвено, ни лично.

Сара је била велика очева мезимица, и он је њу хтео да доведе на српски престо. Завађен са  кнезом Александром, он је желео да га свргне и да закнежи свога зета и кћер. Зато је и зидао своје "зданије", да би они имали леп двор а на агитацију против кнеза Александра просуо сто хиљада дуката. Али пошто је толико исто ставио на коцку и кнез Милош, Миша је изгубио партију. Иако је он сам био чак и председник Светоандрејске скупштине, обреновићевци су однели превагу. Сав тај напор донео је нежељене последице: рестаурацију кнеза Милоша! Капетан Мишин зет Ђорђе био је млакоња. Он је чак отишао на подворење кнезу Милошу!

Капетан Миша је онда своју београдску палату, која га је стајала 110 хиљада дуката, поклонио "отечеству". После тога је жену оставио у Београду, а он живео махом у Румунији, одакле је путовао по Европи, разочаран, не мешајући се више у политику. Много је полагао на своја два унука, кнежевиће Алексија и Божидара Кара-ђорђевића, али је доживео да види да и од њих неће бити ништа: један је био космополит и монден, прустовски тип, кога је притискало велико име и који га је продао, оженивши се једном Амери-канком, да би се спасао од дугова, а други се изгубио у музици и књижевности, лично оспораван, али признат као уметник.

Смрт у Букурешту

Капетан Миша је умро на Светог Саву 1885у Букурешту. У часу његове смрти, имовина му је цењена на неких двадесет милиона франака у злату. Његови наследници су појели то богатство још у деветнаестом веку, тако да су у ново столеће ушли готово као сиротиња. Све је то отишло на путовања, тоалете, коцку на тркама, стране бање и кокоте, а само нешто на политику, лечење и одржање голога живота. Спахилуци су испродавани, па је продат и Капетан Мишин двор у Клежанима код Букурешта, где је он подигао двокатну школу и лепу цркву, у којој је и сахрањен. Његово тело балсамовао је неки првокласан вештак, и он се и сада може видети кроз стакло ковчега онакав какав је био 1885. Мермером патосане коњу-шнице на овом имању опус-теле су још пре 1900. Шума је временом оголела, а у њој је Капетан Миша приређивао ловове, од којих је један - дат у част румунског краља Карола (и краљице Кармен -Силве)-са баловима и другим издацима стајао 100 хиљада форинти, те тако остао запамћен у аналима румунског бојарског друштва као нешто невиђено и непо-новљено. Били су подигнути и нарочити шатори - павиљони за госте, јер су на тај бесни лов били позвани сви бојари и најлепше жене Румуније, и он је трајао више дана, уз позоришне приредбе и разне друге забаве и проводе. Кажу да је "демобилизација" гостију, глумаца, послуге итд. после те свечаности трајала више дана! Све што су румунски бојари дотле приређивали било је превазиђено и бачено у засенак, али је и то било временом заборављено. Остао је само спомен на 1.000 ћесарских дуката које је Капетан Миша дао београдском Народном позоришту и "зданије" на коме пише: "Своме отечеству". До 1914. у томе здању била је прво сва Велика школа, а затим цео Београдски универзитет и Народна библиотека. У ректоровом кабинету висио је Капетан Мишин портрет у фраку, са његовим обојеним бакенбартима. Потомство му је изумрло, али историја је остала: материјал за један роман из живота који чека на писца, који би документарну грађу уметнички обрадио и дао једну занимљиву књигу из сликовите београдске прошлости!

(Према књизи "Силуете старог Београда")

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“