Град Смедерево има Тврђаву а у Тврђави летњу позорницу. Овде је још почетком века био значајан позоришни центар,нарочито лети, и то захваљујући Нушићу и краљици Драги

ДВОРСКИ ГЛУМЦИ И НЕМОРАЛНИ ДИЛЕТАНТИ

Пише: Драган Мрдаковић

У крагујевачком позоришту глумило је пет Смедереваца. Прво дилетантско позориште, под руководством учитеља Десимировића, давало је Стерију у "једној лепо уређеној дашчари". Бранислав Нушић, који је гимназију учио у Смедереву, ту је поставио свој први комад, под називом "Риђа брада". Краљ Александар и краљица Драга, у свом Летњиковцу на Плавинцу, примали су уметнике и глумце. Народно позориште је, краљевском пару, у башти Летњиковца приредило позоришну представу "Ивкова слава". А на премијеру у Смедеревској тврђави, где је још тад радила једна од најлепших летњих позорница овог дела светга, Краљ и Краљица стизали су из Београда, лађом. Премијера комада "Ђурађ Бранковић" на позорници у Малом граду, биће уједно и крај једне фазе позоришног живота Деспотовог града

Крајем XИX и почетком XX века Смедерево је развијена и многољудна варош. Тих година кренуо је први воз пругом Смедерево - Велика Плана, изграђена је зграда Окружног начелства, подигнут је млин, хотел, ударени темељи првој циглани, почела је са радом међуградска телефонска линија, приређена је прва изложба грожђа, појавила се прва разгледница Смедерева, почела са радом Читаоница, основано певачко друштво Коло српских сестара, основано позориште...

У Смедеревској тврђави, још почетком века, била је "најлепша позорница Европе". Касније српским драмским посленицима Дубровник је био ближи од Смедерева (Каницов цртеж из 1897)

Прво Дилетантско позориште у Смедереву формирано је крајем 1841. или почетком 1842. године. Њиме је руководио смедеревски учитељ Светозар Десимировић. Српске новине су тада забележиле да је приказана комедија Лажа и паралажа Јована Стерије Поповића у дашчари која је била доста урдна и са декорацијом. Позориште је онда у Смедереву било забава грађанског слоја.

"Једно позориште, по Нушићу, требало би да има: старијег глумца који би био и управник, редитеља, глумца - љубавника, глумца - комичара, глумца - певача, два млађа глумца, два почетника, глумицу - драмску, глумицу - певачицу, глумицу - љубавницу (млалђу), две млађе глумице (обичне), две почетнице,капелника, суфлера, и сталног момка. Цинцарски рачуна да би њихове плате могле изнети око 18000 динара. Суми додаје још 400 динара месечно на име трошкова реквизита. Трош кови дружине су око 2 200 динара. А узима само пример Смедерева, где је путујуће друштво за месец дана инкасирало лепу суму од 4 300 динара "и то у најнезгоднијем добу године".

Међутим, забележено је да су чак седам година пре овог културног догађаја, 1835. године, у крагујевачком позоришту "Јоаким Вујић", глумила петорица Смедереваца: Сретен Поповић, Паун Јанковић Баћа, Павле Станишић, Антоније Мајсторовић и Милан Давидовић!

Свакако, најзначајнија личност у историји позоришта у Смедереву је Бранислав Нушић.

Рођен је 8. октобра 1864. године у Београду али је детињство провео у Смедереву где је завршио основну школу и нижу гимназију. Трећи и четврти разред гимназије је завршио у Београду. Животни пут га је водио кроз многе Сциле и Харибде али се он увек и радо враћао у Смедерево.

Први Нушићев комад: "Риђа брада"

Бранислав Нушић је први пут у животу видео позоришне представе када је у Смедереву 1873. године гостовала Димићева чпутујућа трупа која је давала представе у башти кафане "Зелени венац" или у кафани код "Џоџе" близу куће у којој су Нушићеви становали. После пропасти Димићевог позоришта, игром случаја кулисе овог позоришта остале су у дворишту Бранислава Нушића који тада почиње да пише неке своје најраније радове, претежно комаде које изводи са својим друговима по шупама и двориштима. У Смедереву је режирао и своје прво дело Риђа брада. Основао је лист Смедеревски гласник. Лист је излазио током 1883/84. године два пута недељно.

Нушићев портрет, рад сликара Таресјевића, чува се данас у Смедеревском музеју. Нушић је детињство провео у Смедереву, и често му се враћао: нарочито је волео да долази у краљевски Летњиковац Александра и Драге

Бранислав Нушић је постављен за драматурга и заступника управитеља Народног позоришта 14. јула 1900. године. Именован је захваљујући личном пријатељству са Павлом Маринковићем, тадашњим министром просвете.

Да би Бранислав Нушић имао у Позоришту више простора, морали су отићи стари чланови Књижевно-уметничког одбора: Богдан Поповић и Душан Ђокић. Место њих су постављени Јанко Веселиновић, Стеван Сремац, др Мирослав Спалајковић, Станислав Бинички и Милован Глишић. Кад је октобра исте године из Одбора иступио Спалајковић, Нушић је предложио за члана Павла Маринковића, бившег министра, па кад се с тим Љуба Ковачевић, нови министар просвете, није сложио, Нушић је предложио Симу Матавуља. Како је Милан Грол отишао на двогодишње усаврешавање у Париз, место секретара добио је, по предлогу Нушићевом, Борисав Станковић, да би ускоро због сукоба с Нушићем био отпуштен из државне службе. Једино су остали исти редитељи: Милорад Гавриловић и Љуба Станојевић.

Нушић је био далековид, човек широких потеза. Он је био иницијатор издавања Позоришног листа и Зборника драмске књижевности. Замисао да се у Зборнику објављују оригиналне драме, прераде и преводи класичних дела била је оберучке прих-ваћена, па ипак није остварена. Позоришни лист се у два маха појавио, али се није одржао, угасио се одласком Нушићевим из Позоришта.

Бранислав Нушић је радио на оправци и модернизовању позоришне зграде, као и на подизању угледа и проширења утицаја Народног позоришта како у земљи тако и ван њених граница. Он је творац једног повећег меморандума о укидању дилетантских дружина и о формирању једне путујуће трупе састављене од бираних дилетаната, у првом реду глумаца нишког позоришта "Синђелић", која би затим била кооптирана у Народно позориште. Ова би трупа, под управом Народног позоришта радила на терену, у унутрашњости, ослањајући се на месне позоришне одборе, који би се оснивали по свим већим градовима у земљи.

Нушић се залагао за зближење београдског Народног позоришта с другим југословенским и словенским позориштима, па је у том циљу, путовао у Хрватску, Пољску, Чешку и Русију...

Врло скуп и врло пргав управник

Замашни потез Нушићеви изазвали су изванредне трошкове, па се он користио приватним зајмовима, на које Позориште није могло на време одговарати, те је тако и себе и Позориште довео у незавидан положај немоћног дужника.

Нешто због увлачења позоришта у дуг, а нешто због сукоба са људима, нарочито с Љубом Стојановићем, Нушић је навукао на себе нападе, београдске штампе, која није презала и од увреда, од којих се Нушић бранио на суду. То је дало повода Љубомиру Ковачевићу да 14. јануара 1902. године донесе одлуку о смењивању Нушића и о послтављању Јована Докића за управника Народног позоришта, што су чланови Књижевно-уметниког одбора примили с негодовањем и обележили истовременом оставком.

У част рођендана краља Александра Обреновића, Народно позориште у Београду, гостовало је с представом у пет чинова, "Ђураш Бранковић", у Смедеревској тврђави. Представу је написао Мађар, Карло Оберњик, а постала је позната кад је највећи мађарски глумац тог времена, Габор Егерши, боравио у Смедереву, да би, по повратку у Пешту, команд поставио уз помоћ групе Срба која је тад у Пешти студирала - Лазе Костића, Руварца... Кажу да је отворена сцена у Смедеревској тврђави пружала" изванредне могућности за извођење ове историјске драме."

Нешто касније, 1904. године, Нушић постаје управник српског народног позоришта у Новом Саду, затим, 1905. године оснива, с Михаилом Сретеновићем Мало дечје позориште у Београду, 1906/7. године понво се прима за драматурга Народног позоришта у Београду, ради на оснивању Народног позоришта на Цетињу, суделује као драматург у раду Опере Жарка Савића, иде 1913. године за пуравника Позришта у Скопљу, одакле ће крајем 1916. године отићи у изгнанство,да би после Првог светског рата наставио у отаџбини своју плодну и значајну делатност.

Књижевно-уметнички одбор Нраодног позоришта (Милован Глишић, Драгомир Брзак, СТанислав Бинички, Јанко Веселиновић, Бранислав Нушић, Стеван Сремац): место секретара једно време заузимао је Борисав Станковић, који ће, зубог сукоба са Нушићем морати да напусти државну службу, а једно време у Одбору ће бити Сима Матавуљ, Милан Грол, Мирослав Спалајковић и други

Позитивни примери Шапца и Смедерева

Нушићев предлог и план (меморандум) о оснивању једне путујуће позоришне трупе под окриљем Народног позоришта упућен је министру просвете 1. октобра 1901. године.

Неколико извода из тог предлога указују на Нушићеву бригу о позоришном животу у унутрашњости Србије, естетским критеријумима и организацији позоришта. Наводи позитиван пример Шапца и Смедерева. Са малим изменама овај Нушићев предлог могао би и данас бити актуелан. Текст почиње оценом многих путујућих позоришта тога доба.

"По Србији постоји безброј малих путниких позоришта, која појединци час збирају а час растурају. Та су друштва обично састављена из најгорих елемената, из пролетера кјои су напустили све часне путеве у животу и женскиња којима је поред парчета хлеба потребан и заклон од власти.

Такве се дружине час збирају а час растурају; раде без система и без правила; представљају репертоар који збирају са сокака, често пута познате комаде профанишу прекрајајући их за своје позорнице и за свој број особља а српске историјске догађаје, у најчешће случајеве иносе пред српску публику у таквом облику и спољашности како то не би ни највећи непријатељи српски чинили.

Осим тога, такве су дружине права напаст за варош у коју стигну, а кубура и невоља за власти које са њима морају да имају посла. На тај начин, такве дружине чине многоструке штете од којих су најважије ове:

а) шире неморал у народу

б) постају од власти заколоњена прибежишта свега што је нечасно

в) убијају у народу углед позоришта и позоришне уметности, профанишући ову.

Колико се год пута покушавало са надлежне стране да се овоме стане на пут, није се успело извесно зато што се никје погодио начин, јер простим укидањем ових друтава, што би на први поглед изгледало као најкраће и најупутније средство, одузимана је народу ова врста забаве, те су на место њих ницале друге, можда и опасније.

Ваљда дакле наћи такав пут и начин да се у исто време кад се ове самовласнепозоришне дружине укину, да народу нешто боље".

Укидање глумачког пролетаријата

Очигледно да нису само "сумњива лица" била по Нушићу опасна за право позоришта, већ да је главна опасност долазила од најезде позоришног шунда и кича. Нушић даље наставља:

"Данашња Позоришна управа бавила се овимпитањем већ од дуже времена, па га је покушала да реши и кроз Пројекат Позоришног закона који је поднела господину министру изјављујући овим да и сама сматра да ни поменутим Пројектом ово питање није довољно решено.

Чињеним покушајем у Шапцу и Смедереву, где је Краљевско позориште одвојило један део своје трупе и са успехом одржало низ представа Позоришна управа дошла је до једног искуства и до једне основе, на којој би се могло питање о уметничким позориштима у Србији решити.

Наиме, Управа Краљ. срп. народног позоришта, води рачуна и о томе још да Народно позориште није установа која припада искључиво Београду.

Јован Ђорђевић био је први управник народног позоришта у Београду. Његов комад с певањем, "Сабља димискија", остаће запамћен по песми "Боже правде", касније српској химни

Када би се тако позориште, затворивши врата свима досадашњим дружинама, отпочело под управоми надзором Краљ. позоришта давати представе, оно би убрзо постигло успехе и користи, а своје постојање оправдало.

Нарочито пак користи које би тако позориште донело ове су:

а) укинуло би у Србији глумачки пролетаријат, који с дана на дан, и по бројности својој и по покварености, постаје све опаснији елеменат по друтво;

б) подигло би у народу углед позоришта и позоришне уметности;

в) отворило би сталну школу за подмладак, из које би Краљевско позориште у Београду одабирало себи најбоље снаге.

Ове набројане користи већ биле би довољне да оправдају постојање оваквог путничког позоришта.

Питање би најглавније било како би се имало организовати једно такво одељење, а, друго, би ли се такво одељење могло и одржати".

Путничко одељење Народног позоришта

Као пример добро организованог путујућег позоришта Нушић наводи Друштво "Синђелић" из Ниша.

"Од свих путничких позоришта која већ сад постоје најозбиљније је и једино коме Управа Краљ. позоришта и сад поклања пажњу, Друштво "Синђелић", коме је седиште у Нишу, али које, као и сва остала путују из места у место, а у Нишу се бави два или три месеца у години."

Тада, као ни данас није се могло без спонзора и донатора. Зато славни комедиограф наглашава улогу цењене краљице Драге.

"Ово би друштво ваљало одржати већ и са те околности што оно стоји над заштитом Њеног Величанства краљице Драге. Тој заштити тим пре треба прибавити и важности што би се постигло кад би се Друштво "Синђелић" прогласио путничким одељењем Народног позоришта, које би одељење и даље остало под заштитом Њеног Величанства.

... У свакој вароши би био образован нарочито позо-ришни одбор из грађана, који би се бринуо о овоме одељењу. Тек кад би дотични одбор изјавио Управи Краљ. пзоришта да је скупио довољан број претплатника и тиме обезбедио известан број представа, Управа би упућивала своје одељење у дотичну варош. Тако поступа и на тој је основи организовано и Српско народно позориште у Новом Саду.

Из саме организације овога одељења потиче већ и могућност његовога издржавања.

Одељење ће кренути само тад у коју варош кад дотични одбор изјави да је сабрао довољан број претплатника, што би гарантовало опстанак друштва у тој вароши и за месец, два или колико то буде требало".

Драмске глумице, глмице певачице, глумице љубавнице

У сваком граду, наглашава Нушић отворила би се могућност постојања позоришних претплатника као и обавеза општина да из буџета одвоје одређену суму новца за ту намену.

Не заборавља Нушић и могуће приходе од продатих карата од успешно изведених представа и за то, као добар пример, наводи Смедерево и Шабац. Тржишно размишљајући он даље наводи:

"Поред претплате и субвенције, претпоставка је да би и приходи били јачи но што су приходи сваког обичног путничког друштва. Оправданост ове претпоставке утврђује и успех који је Позориште постизало са својим одељењима у Смедереву и Шапцу. Смедеревско одељење које је било састављено из млађих чланова, код којега ни један од сталних није ни гостовао, и које је у Смедереву играло у најнезгоднијем добу године, имало је за непун месец дана рада 4 300 дин. прихода, а одељење које је играло у Шапцу са богатим репертоаром и старијим члановима као гостима донеоло је за месец дана 6 859,15 динара прихода.

Значи да би се једно одељење могло солидно издржавати, утолико пре што оволики приход и није потребан за издржавање једног таквог одељења".

Најновије вести из Србије

Београд, 29. јула 1900. Краљ Александар и Краљица Драга полазе данас до подне у 11 часова на лађи "Цар Никола ИИ", у Смедерево. Смедереви ће на засебној лађи "Делиград" изаћи Краљу и Краљици у сретање.

Нушић даје прецизну организацију таквог путујућег позоришта, наводећи особље и њихова примања.

Таксативно и према висини примања ангажованих и запослених у групи наводи потребне раднике: старији глумац као управник, редитељ, глумац љубавник, глумац комичар, глмац певач, два млађа глумца, два почетника, глумица драматкиња, глумица певачица, млађа љубавница, две млађе гл.

"Овој суми има да се дода још и 400 дин. месечно на име трошкова (реквизита, музика, листе, прив. послуга под...), те би према томе целокупан буџет таквога путничког одељења износио 2 280 дин. месечно. Ова би се сума увек могла зарадити кад се узме у обзир што сам унапред о организацији друштва изложио".

Уз умољење краћице Драге

На крају Бранислав Нушић закључује да реализција ове идеје зависи од власти, господина министра и њене дарежљивости краљице Драге.

"Да би се све ово могло остварити, потребно би било господине министре, сем Вашег решења и одобрења овога предлога, које би решење одредило да се ово позориште има остварити од 1. јануара 1902. године, још и ово:

а) ваља умолити Њено Величанство да своје протекторство које носи сад Друштво "Синђелић" поклони и убудуће овом одељењу Краљев. позоришта;

б) потребно је издејствовати решење господина министра уну-трашњих дела којим се решењем забрањује представљање свима путниким друштвима по Србији, сем оним друштвима која власти поднесу уверење од Краљевскога позоришта да могу представљати;

в) издејствовати распис господина министра унутрашњих дела потчињеним му властима да потпомогну организацију позоришних одбора у свима окружним местима;

г) овакав исти распис послати и директорима гимназија како би и они као најпозванији учествовали у организацији ових одбора".

Бранислав Нушић као управник Народног позоришта завршава писмени предлог понизно молећи министра да изволи донети решење о формирању једног оваквог Друштва (путујућег позоришта).

Краљица Драга волела је уметнике, нарочито лети

Нушић се често враћао Смедереву. Био је драг гост краља Александра Обреновића и краљице Драге у њиховом летњиковцу на Плавинцу. Из бурне историјске прошлости династије Обреновића познато је да су чланови краљевске породице волели смедеревски крај и у њему проводили слободно време. Шест дана после венчања контроверзна краљица Драга и краљ Александар обрели су се у Смедереву. Био је крај јула 1900. године када је краљевски пар стигао у Смедерево. Кад им се са брода указало Смедерево одушевили су се његовом лепотом. Нико ко је видео те зидине, подигнуте још за време Ђурђа Бранковића, није остајао равнодушан пред том сликом, па ма по који пут је гледао. Млади краљевски пар, држећи се за руике шетао је и причао о Ђурђу Бранковићу, који је ту дивну грађевину подигао и посведочио колика је у то време била моћ српске властеле, о његовој жени, проклетој Јерини и легендама о њој. Романтична љубав краље-вског пара била је прожета лепим ноћима поред Дунава и мирним, модрим смедеревским виноградима. Смедерево је било пуно лепих успомена за обоје.

У то време краљица Драга је била мецена позоришне уметности. Бранислав Нушић је у договору са Драгом, доводио у Летњиковац Обреновића тадашње највеће српске уметнике, писце: Лазу Костића, Милована Глишића, Стевана Сремца, Јанка Веселиновића, Драгомира Брзака и Милопша Цветића; сликаре: Марка Мурата, Пају Јовановића и вајара Петра Убавкића.

У ову групу треа убројати и сликаре Влаху Буковца, који је у истом Ледњиковцу 1901. године портретисао Александра и Драгу. Највероватније да је Нушић одиграо улогу и у Буковчевом доласку у Смедерево. Копије тих Буковчевих олеографија чувају се у Смедеревском музеју. Сем тога, исти Музеј поседује и неколико радоа Убавкића.

"Ивкова слава" за краља и краљицу

Ови уметници су богато гошћени у смедеревском Летњиковцу. За веме једне такве гозбе за столом настао је пригушени смех. Краљ Александар се интересовао шта је смешно. Нико није одговорио. На крају је испало да је Нушић рекао:

"Да сад однекле искрсне краљ Милан, сви бисмо се разбежали као мишеви пред мачком".

После тога домаћини су направили кисело лице, јер Милан није одобравао женидбу свога сина са Драгом Машин. Да је то рекао ма ко други, сем Нушића, свакако би настао крах.

У књизи Миливоја Предића Нушић у причама забележена је занимљива епизода везана за позоришну представу "Ивкова слава", Народног позоришта у Београду која је изведена у Летњиковцу. Било је то лепо изненађење које је заљубљени краљ приредио својој вољеној Драги. Реализатор краљеве идеје о гостовању глумачког ансамбла и доласку бродом у Смедерево био је Бранислав Нушић, који је касније испричао шта се тада догодило.

Александар и Драга, 23. јула1900. (венчани снимак): Најлепше и најромантичније дане свог брака проводили су у Смедереву, у Летњиковцу на Плавинцу, где им је Бранислав Нушић доводио глумце, уметнике чак комплетне поз оришне ансамбле да играју само за краљевски пар

"Наше величанство Краљ нестрпљив и узбуђен да представа што пре почне дошао је у просторију и видевши инспектора позорнице на двокрилним лствицама како бургијом утврђује један стуб упита га:

- Хоћете ли моћи да стигнете?

- Не тртљај, већ држи чврсто мердевине, клипане, - одговори мајстор Јовановић, осорно, мислећи да га неко од момака пита.

Краљ прихвати мердевине.

Мајстор је завршио посао и можете замислити како је изгледао када је сишао и угледао краља поред себе.

Краљ се само насмејао и отишао".

"Хајдук Вељко" на смедеревској летњој сцени

Увек када би путовали у Смедерево, краљ и краљица су имали утисак да одлазе у своје сећање, у своје успомене. Тако занесен љубављу и успоменама, брачни пар је проводио на миру и јулске дане 1901. године.

Те године 23. јула, у славу годишњице венчања краља Александра и краљице Драге, у Малом граду Смедеревске тврђаве изведена је први пут позоришна представа на отвореној сцени. Из репертоара Народног позоришта у Београду за 1901. годину сазнајемо да је у Смедереву приказана јуначка игра у три дела, у стиховима, "Хајдук Вељко". Текст је написао, 1862. године. Јован Драгошевић а адаптацију за позоришно извођење извршио је Јован Ђорђевић.

Јован Драгошевић (1836-1915) је би један иод најпопуларнијих омладинских песника тог времена. Писао је студије из војне науке, историје и фикозофске расправе, путописе по Србији, историјскеприповетке. Своје родољубиве и љубавне стихове објавио је у збирци Песме. Популарност је нарочито стекао позоришним комадом "Хајдук Вељко". Несумњиви позхоришни углед потврђује и избором у програмски Одбор Народног позоришта. Филип Христић извештава 16. децембра 1868. године министра просвете да је у Одбор изабран капетан Јован Драгошевић, уредник Војина.

Драма је постављена на репертоар Народног позоришта неколико пута. Први редитељ "Хајдук Вељка" био је књиежвник Јован Ђорђевић, оснивач и први управник Српског народног позоришта у Новом Саду и позоришта у Београду. У своје доба билаје запажена његова драмска алегорија "Маркова сабља" у којој се налази и песма "Боже правде", државна химна Краљевине Србије.

Редитељи представе били су и Б. Рајковић (1896), О. Тодоровић (1900).

Премијера је изведена 30.11.1868. године. Прво гостовање "Хајдук Вељка" било је 6.6.1869. године у Шапцу а пос--ледња представа изведена је у Народном позоришту у Београду, 15.7.1914. године, бесплатно за народ. Укупно је одржано 43 реприза.

БЕОГРАДСКЕ ВЕСТИ

Краљев полазак. Његово Величанство Краљ Александар са Њеним Величанством Краљицом Драгињом у суботу 29. ов. у 11 часова пре подне, на лађи "Цар Никола ИИ" полази из Београда и стиже у Смедерево у 1 час по подне. Смедеревци, на засебној лађи Делиграду" полазе у сретање у 11 часова пре подне из Смедерева и по сво прилици сусретање ће бити у близини Гроцке.

Сигурно да су краљ Александар и краљица Драга пресудно утицали да се драма "Хајдук Вељко" прикаже у последњој сердњовековној престоници.

Гостовање и цела организација доласка у Смедерево извршена је, опет, вероватно захваљујући Нушићу, који је као вршилац дужности директора Народног позоришта имао пресудну улогу у избору и гостовању представа. Тако је он исказао своју љубав према граду у којем је учино прве позоришне кораке.

Судбина последњег деспота пред последњим Обреновићем

Још једна представа Народног позоришта играна је у Смедеревској тврђави захваљујући краљу Александру, краљици Драги и Нушићу, исте 1901. године.

Топло лето, лепи виногради, бујна историјска прошлост Тврђаве и бистар Дунав нису само будили еротску љубав краљевског пара. Потреба за проводом и културом разонодом, пре свега краљице, довела је понво глумце у Смедерево.

У књизи др Живонија Петровића Репертоар Народног позоришта у Београду 1868-1914. објављеној поводом 125-годишњице оснивања народног позоришта у Београду, налазимо податак да је ово позориште гостовало у Смедереву 2.8.1901. године. Тада су глумци у част рођендана Александра Обреновића одиграли историјску драму у пет чинова "Ђурађ Бранковић".

Трагедију "Ђурађ Бранковић" написао је Мађар Карло Оберњик а припремио за извођење највећи мађарски глумац романтичарског периода Габор Егерши.

После Мађарске револуције 1848/49. Егерши се преко Влашке, Бугарске и Неготина обрео у Смедереву. У Смедерево је дошао да види Тврђаву која је толико повезивала српску и угарску прошлост. Вративши се у Будим приредио је Оберњикову трагедију "Ђурађ Бранковић". Уз помоћ виђенијих Срба, који су тада студирали у Пешти (Л. Костић, К. Руварац, С. Пантелић, Ј. Туромах) Егерши је 16. 1. 1860. године у препуном Националном позориштупримијерно поставио драму и сјајно играо Ђурађ Бранковића. Занимљиво је да је Егерши комад преправио тако да се у њему не спомињу неспоразум између Срба и Мађара. Било је то време искреног мађарско-српског пријатељства.

Трагедија "Ђурађ Бранковић" премијерно је у Србији изведена 10. 1. 1868. године на отварању Народног позоришта.

По овлашћењу позоришног Одбора, због жалости за убијеним српским кнезом Михаилом, управник позоришта Јован Шорђевић је превео и приредио ову драму за сам чин отварања Народног позоришта. Пре почетка представе изведена је "Српска увертира" Д. Решеа, а беседу је одржао песник и приповедач Милорад Поповић Шапчанин.

Прослављлајући 25-годишњицу Народног позоришта 20. 11. 1894. године на репертоару се поново нашла траедија "Ђурађ Бранковић". Драма је играна до 1908. године. Редитељи су били: Ј. Ђорђевић (1868), Т. Јовановић (1882), А. Фијани (1894) С. Динуловић (1901).

Сигурно је да тужна судбина несрећног српског деспота пажљиво и са сузама у очима гелдана у Смедереву, његовој последњој престоници. Отворена позорница у Тврђави, сачувана још из средњег века, пружала је изванредне просторне могућности за извођење националне историјске драме.

Убрзо су Србију, а самим тим, и Смедерево захватили ратни вихори Балканског, Првог и Другог светског крвопролића. Смедеревска тврђава биће неколико пута бомбардована. Започело је њено разарање. Катастрофална експлозија муниције 5. јуна 1941. године порушила је и оштетила Мали и Велики град и готово све куле.

Позоришни живот у највећој европској средњовековној тврђави биће деценијама замењен обновом и изградњом.