Умрла је у Бечу, последнје од тринаесторо Вукове деце. Вредни и штедлјиви Вук; способан, амбициозан и храбар брат Димитрије, склон коцки, пићу и дуговима; учени муж, професор Алекса; син јединац Јанко, добровољац и дуелант - сви су већ били мртви. Сви мушкарци за које је живела...

МИНИНЕ СЛИКЕ, МИНИНА ПИСМА МИНИНЕ ТУГЕ

Пише: Дарко Спасић

Вилхелмини Мини Караџић Вукомановић не иде у заслугу само то што је била кћер Вука Караџића нити што јој је од оца, то јест од "оца српске писмености", остало у наслеђе то славно српско презиме. Носећи га с поносом, дакако, она је задужила своје отачаство и сопственом изразитом и разнородном даровитошћу. Акорека и лепорека, са успехом се огледа и у стиху, и у пистоларним и дневничким записима; као полиглота преводила је највише са очевог српског на матерњи немачки, али и на друге језике; музиком се бавила више зовом мелоса и највише младалачке страсти; и, најзад, Мина је једна од првих жена сликарки у српској ликовној уметности, која је сликарство учила и усавршила у тада најбољим бечким атељеима...

Два су значајна повода за подсећање на знамениту Вукову кћер - стоседамдесета година од њеног рођења и излазак из штампе књиге "Писма Мине Караџић Вукомановић" у издању "Рада" и КПЗ Србије, за коју је сачинио избор и написао надахнут предговор др Голуб Добрашиновић.

Мина Караџић: Аутопортрет (Народни музеј, Београд). Вук је желео да кћери пружи најбоље образовање. Мина је одлично знала француски и италијански, тек у петнаестој години почела је приљежно да изучава очев, српски језик, са 19. је научила енглески. Очева жеља, да учи клавир код најбољих бечких учитеља није се испунила - нису имали клавир

Са те стране, из писама, ево тек сада први пут изближе упознајемо ту Мину. Ону, која је била очева миљеница, па и миљеница његовом сараднику Јернеју Копитару, али сада се дознаје и зашто. Ону која је оцу била десна рука, као секретар, преводилац, дубоки познавалац његовог дела, па и пратилац на путовањима, али је сада јасније и колике су њене личне заслуге на томе послу. Ону Мину која је била душа породичног салона у Бечу, али писма откривају и неупоредиво више - да је у дому свога оца била прави стожер породичних односа...

Вуков дом у Бечу био је стециште у које су навраћале најумније а неретко и крунисане главе, док су његови кореспонденти били најзначајније личности европске културе и уметности тога доба. У средишту свих тих односа је његова кћер Мина било као домаћица у салону, било као секретар, преводилац или пратилац на путевима које је предузимао њен славни отац.

У гостима код Ранкеа и браће Грим

Са пута у Берлин, одакле 2. марта 1849. године упућује писмо мајци Ани Караџић, Мина сведочи о сусретима са великанима, какви су браћа Грим и са историчаром Леополдом Ранкеом, који су толико задужили и српску културу. И више од тога: она одшкрињује врата њихових домова, чије је гостопримство упознала, да би изнела занимљива и драгоцена запажања:

"Одатле идемо Гримовима. Оба брата су изненађујуће остарила. Видела сам и кћер Јакоба Грима: девојка од шеснаест година највише, а већ права научница. Ни о чему другом није причала сем о књижевности и естетици, а изузетно је сврх тога ружна, а што се говора и понашања тиче - права и северна Немица.

Поподне смо отишли код професора Ранкеа, где смо могли да запазимо нешто изузетно љупко. Његова супруга, Енглескиња, у себи је, изгледа, сјединила у високој мери многе драгоцене особине. Њено троје деце, од којих ме је најстарије - леп, јак дечко од четири године - одушевило и тек касно сам се врло нерадо растала од ове породице, пошто су ме уверили у обећање да ће у недељу доћи на чај."

Цртеж кредама (бела, црна, црвена) оца Вука. Већ са тридесет година Мина је ушла као сликар и писац, у лексикон најпознатијих Срба

Два листића са кнез Милошевог дуда

На сасвим другом путовању, по Србији, јуна 1858. године, Мина је као двадесетогодишња девојка уочавала штошта: од знаменитости и историјских личности, до рафинираних запажања о храни или о нехигијени.

"Најдивнија места, која смо походили, била су Топола и Крагујевац. У првопоменутом разгледала сам рушевине Карађорђевог 'града', доста великог, као и малу старинску цркву у којој почивају Карађорђеве мошти.

У Крагујевцу сам посетила пре свега негдашњи двор, резиденцију кнеза Милоша и оцу, који је тамо провео тако значајне дане, у прилог шаљем два листа са оног историјског дуда надомак двора: нека један да Даници (милосници кнез Милошевој) која је овде још у живом сећању. 'Шарени конак', где је она проводила срећне дане, разгледала сам са занимањем и сетом...

Син Узун-Мирков позвао нас је на вечеру и у друштву још тројице осталих официра јели смо код једног газде укусан гулаш, резанце са сиром и печене пилиће. Са коначиштем смо имали мање среће: понуђена соба у гостионици, (...), била је тако застрашујућа да смо радије провели ноћ у колима."

Држ' се зубима за ветар

Колико је дична Вукова кћер све видела, запажала и чула потврђује и пословица - "држ' се зубима за ветар" - коју је дочула од неког дерана на путу и одмах је послала оцу да је уврсти у своју књигу оних "у обичај узетих речи".

Највећи део преписке је породичног карактера и припада породичним односима дома у којем је живео и стварао Вук Караџић. Његова Минка, како ју је од милоште звао, оставила је обиље података о Вуковом односу према деци, о приликама и неприликама у којима су живели, о пријатељима, сарадницима и коресподентима, о људима и догађајима који су обележили српску историју и културу прве половине прошлог века.

Ноћас око 11 сахата преминула је моја мајка. Поред превелике жалости моје, снађе ме и биједа да сам без новаца... да матер моју, која је овдје у Бечу позната и уважена као Вукова удовица, ако не свечано као што би заслужила, а оно бар достојно сахранити могу. Ја сам принуђена досађивати Вам још* једном са молбом да ми барем 12 дуката издате да могу најнужније трошкове око црнијех хаљина намирити..."

(Минино писмо српском посланику у Бечу)

Највише нежности и највише бриге Мина је исказивала према брату Димитрију, рођеном у исти дан 12. јула кад и сестра му Мина, али осам година после ње. Као да је и та спона ово двоје Вукове деце њих посебно везивала једно за друго, а можда и чињеница да су једино они, од укупно тринаесторо браће и сестара, наџивели родитеље. Тако брижна сестра Мина саветује брата да јој пише само на талијанском, а она ће њему одговарати на немачком, њима матерњем језику, да би га вежбао и да га не би заборавио. "Најдражем Димитрију" она још пише и следеће

"Веома ме радује, како сазнајем из твог писма од 5. марта, да си примио мој портрет и да те радује. Обеси га на неко место где га најчешће можеш гледати и кад год твој поглед падне на њега, сети се да исто као што је ова слика близу тебе и моје су мисли чврсто уз тебе и нико те на овој земљи не може више волети од мене!"

Мина Карадзић: Портрет брата Димитрија. Димитрије је био један од најшколованијих српских официра. Склон коцки, пићу и дуговима, упропастио очево наследство, отишао у Русију, одакле је - да се искупи - дошао у српско-турске ратове као руски добровољац, у чину пуковника.

У то доба је Димитрије Караџић кадет цесарско-краљевске Инжењеријске академије у Клостербруку код Знаима. После четири године "Новине србске" су у броју 25. од 3/15. марта 1855. године донеле званичну вест да је кнез својим званичним указом произвео Д. Караџића у чин потпоручника, који се сада налази у аустријској Академији у Клостербруку.

Не само у родитељском дому него су и у Србији полагане највеће наде у Вуковог сина, образованог официра и културног човека, који је својим знањем и младошћу требало да послужи отаyбини свога великог оца. Сестра Мина о томе и говори у писму од 25. јуна 1857. године:

"Управо сам од оца примила приложено писмо и хитам да ти исто отпремим са жељом, да те исто затече још у Берлину. Његов садржај ће те сигурно пријатно дирнути, јер се из њега види какво се поверење у Србији полаже у тебе и шта намеравају с тобом, кад се тамо вратиш богат искуством и знањем. Нека те Бог чува и благослови твоја настојања!"

Све ово односи се на одлуку Владе Србије да пошаље потпоручника Димитрија Караџића у Берлин ради усавршавања у војним наукама, а затим у Антверпен да би изучавао грађење утврђења.

Међутим, наспрам идиличних околности у породици и великих нада у Србији, постоји код Димитрија још нешто о чему се нерадо говори изван породичног дома. Његова склоност ка раскалашном животу, неумереном трошењу новца и, изгледа већ тада, склоности према пићу довели су га дотле да је запао у дугове. Да није реч о малом ни лако решивом дугу види се из Мининог писма Димитрију од 14. јула 1857. године:

"На жалост, савет и опомену ниси уважио и тражиш од мене, упркос сваке помисли на оца, да пренесем твоју молбу. То сам учинила. Колико ми је било тешко, то само Бог зна, али какав је утисак оставило на јадног оца, можеш довољно да представиш кад ти кажем да је он плакао!

(...) Њему је дакле овим саопштењем задат један тако тежак бол, а да при томе није постигнут жељени успех.

Наде и стрепње због брата Димитрија

Мина Караџић: Јакоб Грим, у њен споменар записаће афоризам "Много је хране у браздама сиромашним"; мислећи на Србе које је Европа држала за културно сиромашне. Запањен богатством српске поезије Грим, пише Мини како је "лепо бити кћи Вукова", оца јој називајући "ратаром" српске културе

Он сад уопште није при новцу, будући да је куповина земљишта у Лозници потпуно исцрпла његову касу, а осим тога та је куповина изазвала да се задужи на приличну суму. Он жали што си ти његову опомену - да су штедлјивост и лишавање оне особине без којих човек у овом свету не може поштено да живи - тако мало уважио. Он ти је то рекао још у Академији, али ти си му тада на то договорио: не може се бити Диоген! Али сада видиш куда си доспео са својим антидиогенским идејама... Отац такође жали што ти је дао првих 55 талира, које си тражио да наводно средиш своје пољуљане финансије. Уместо тога и охрабрен очевом добротом, ускоро си изашао са новим, замашнијим захтевима, а када су и ова била задовољена, тражиш сад чак суму од 100 дуката."

Вуков син, командант Дорћолског крила

Из преписке се не може дознати како је превазиђена ова скандалозна ситуација. Вероватно је Димитрије ипак успео да нађе повериоце да би измирио дуг, ослањајући се на пријатеље свог оца или пријатељства која је већ и сам стицао. Тек његова каријера ишла је узлазном линијом и он је 1862. године већ књажевски српски капетан и професор фортификације. Од 20. јуна те године је и писмо сестре Мине:

"Ова твоја писма од 15. и 16. овог месеца, и то последнје управо сада, примила сам и због саопштења о твом изненадном одласку на границу земље тим више сам била изненађена, јер си ми ти у само дан раније у послатом писму написао да си командант десног крила Дорћола све до Дунава и да си се сместио са својим војницима дубоко у турској четврти и сасвимблизу тврђаве.

Све остало што си ми још писао већ сам раније сазнала од оца, који није како си ти мислио из Београда отпутовао у бању, већ непосредно у Беч, где се налази већ 8 дана. Такође нам је испричао тужну епизоду с Турцима на полицији и могу да замислим како је то морало да буде за тебе потресно да гледаш како пред твојим очима убијају људе који су, тражећи заштиту, тако рећи теби побегли."

"Ваше благородство, слободна сам Вас најпонизније молити да објасните словослагачу да у тужбалицама не стави рефрен сваког стиха у исти ред са стихом, већ да га дода засебно, како у рукопису стоји, и као што је отац то раније штампао."

(Минино писмо Францу Миклошичу)

Последнје Вуково писмо: молба за повећање пензије

Догађај о коме је реч било је турско бомбардовање Београда 1862. године. После само нешто више од две године умро је у Бечу Вук Караџић. Непосредно после његове смрти образован је одбор за објављивање Вукове заоставштине у којем су били веома умни људи и добри познаваоци његовог дела. Међутим, син Димитрије је имао другачији план са штампањем очеве заоставштине. Хтео је, из неких њему знаних разлога, да то буде у Београду. У недатираном писму, вероватно из 1864. године, непосредно после Вукове смрти, сестра га одговара од тог неразумног наума:

"Ја сам ти о томе говорила првих дана твог боравка код нас, колико је дирнуо оца негативан одговор у вези с повишењем његове пензије. Већ сам ти тада рекла да је отац од тог момента на том радио, да са друге стране набави новац за плаћање његових дугова и штампања књига, зато је понављао: 'Ја ћу од сада да просим нек се зна да је Вук сирома човјек'. У том смислу писао је својеручно једно писмо Платону Атанацковићу (на Туциндан) 2. фебруара саставио је молбу на овдашњу Царску Академију Наука, ради прилога од 800 форинти за штампарске трошкове и диктирао је још 6. фебруара, заднјег дана свог живота, једно писмо на једну високу личност у Петрограду, које је и послато. На жалост, није доживео одговор његових пријатеља!"

На коленима те молим, немој даље да будеш свој сопствени непријатељ, и буди други. Мој благослов и молитва ће те пратити и нека слутња ми говори да ћеш тамо куда намераваш, наћи оно што си досад узалуд тра-жио"

(Минино писмо брату Димитрију, пред његов одлазак у Русију)

Занимљива је чињеница, коју такође дознајемо из Мининог писма, да је царско-краљевска Влада у Бечу, после само месец дана од Вукове смрти дала налог једном уметнику да изради бисту Вука Караyића од мермера и да је поклони омладини у Новом Саду. Мину је, пак, о том догађају први обавестио Феликс Филип Каниц, Вуков пријатељ и научник који је својим знаменитим књигама о Србији много здужио и нашу културу.

Не липши магарче до зелене траве кнез Михаилове

"Каниц, коме могу да захвалим за прву вест о изради бисте, сасвим се заузео за то да уметник представи оца у кућном огртачу у коме га је често виђао и, како ме уверава, увек има пред очима. Али пошто је то огртач који је мати теби дала, морам ти досађивати молбом да пошаљеш исти повољном приликом... али по могућству што скорије јер ће уметник почети са обликовањем што пре то радије."

Иако Вуку није удовољено на молбу о повишетку пензије коју је почетком године послао из болесничке постеље, до краја те 1864. године млади кнез Михаило се и лично заложио да се покојникова пензија пренесе на породицу:

"Вест о Гавриловићевом предлогу Друштву српске словесности у интересу мајке пријатно нас је дирнула, иако није била никаква новост, него више, могла бих рећи, службена потврда оног што смо већ пре неколико дана сазнале од Каница, и скоро истовремено прочитале у многим немачким новинама.

Прво је донео 'Исток и запад', после њега страни лист 'Нова штампа' и (као што сам чула од пријатеља, који су дошли да нам честитају) још и други листови. Такође пензија, коју је Његова Светлост из своје приватне благајне одобрила мајци, била је предмет једне белешке у овдашњим листовима, а обавезна честитања била су у крајњој супротности са нашом још увек сасвим празном касом, пошто, као што знаш, ми још нисмо примиле ни са једне стране ни крајцаре, због чега је код нас велика, штеднја, а о лепим изгледима које предочавају 'наши људи', мајци не можемо да пружимо бољу утеху сем да јој кажемо нашу карактеристичну изреку 'не липши магарче, док трава нарасте'!"

Димитрије почиње распродају очевог имања

Мада се није навршила ни година од Вукове смрти, његов син Димитрије намерио је да прода очево имање Лагатор код Лознице. Тај посед од 70 јутара купио је Вук на лицитацији за 1000 дуката и 1 цванцик, још 1857. године. А конто тог имања Димитрије је позајмио ни мање ни више него чак 700 дуката. О том за породицу болном и понижавајућем догађају писала му је сестра Мина из Беча фебруара 1865. године:

"Деветог овог месеца био је код нас (др Карло) Пацек, и будући да је један део његовог разговора искључиво имао тебе за предмет, сматрам својом дужношћу да ти га опширно саопштим, тим више што је он од мене то и тражио.

Пошто ме је упитао да ли читам београдске 'Новине', а ја сам му на то одречно одговорила, рекао ми је да си ти у њима недавно објавио намеру да продаш Лагатор (путем јавне дражбе) и тиме позиваш евентуалне купце. Извргао је оштрој критици твој поступак.

Упитао ме је да ли ја знам колики ти приход сада имаш, и како сам и на то морала одречно да одговорим, јер уствари ништа незнам,- рекао је да имаш око или преко 1900 флорина у сребру, од чега би могао не само сам врло добро да живиш, већ и да нешто учиниш за своју мајку, а да се сам ничег не лишиш. Стога је неодговорно да сада без икакве потребе продајеш Лагатор, који је отац добио на дар од кнеза Милоша, да једном остане његовом потомству као завештање, а неопростиво што си га већ оптеретио са 700 дуката уместо да си се потрудио да напрегнеш све своје снаге за његово одржавање. И са њему својственим тоном и њему карактеристичном строгошћу расветлио је твој начин живота, који стално исцрпљује твоје финансије и који ће те довести до пропасти. На крају се још једном вратио на то да би твоја дужност била да Лагатор, који је, како је он оштро опет нагласио, кнез Милош поклонио твом оцу, задржиш из пијетета према обојици - тако нешто не добија се двапут - независно од сваког пијетета било би глупо и лакомислено отуђити овај посед, будући да ће за кратко време, чим буду изграђене пограничне жељезнице, његова вредност морати огромно да порасте, и захтевао је од мене да ти о том пишем, како би још једном, док не буде прекасно, добро промислио шта радиш."

"Молим Вас отидите свакако у Јункерско училиште па испитајте тамо потанко ко је примио из руке Јанкове писма и медаљу за храброст што ју је задобио војујући против Турака, па ако је то на пошту предато, молим Вас на пошти питајте, јер се ја страшно бојим, да се последнји спо-мен на мога сина изгуби! Молим Вас учините ми то, благослов Божји ће Вас пратити!"

(Минино писмо Петру Остојићу, после смрти сина јединца Јанка)

Брат троши, сестра оскудева

У истом подужем писму Мина више саветује него што прекорева брата, али износи своје мишљење у којем су и неке пророчке речи у погледу будућности брата Димитрија:

"Сасвим независно од онога што радиш против очеве воље, не могу по својој савести да одобрим то што продајеш Лагатор, и то ради тебе самог. Јер, по мом мишљењу, овим извлачиш само себи тло испод ногу, јер, каквим све изненађењима не иде човек у сусрет у свом животу! Лагатор храни у свим приликама свог газду; ако га отуђиш, изгубио сви свако упориште и тиме сваки углед. Ти си додуше купио себи кућу у Београду, али мала кућа није спомена вредна, док те је Лагатор уздигао до земљопоседника и у сваком случају био већ нешто, што би се једној жени која има новаца, данас-сутра могло понудити као гарантија. И ја верујем и са сигурношћу могу да прихватим да су само твоје добро и твоја корист, могли да племенитог покојног оца наведу да у својој последнјој вољи нареди у погледу Лагатора да га никад не смеш продати. Он је довољно упознао твоју лакомисленост у погледу новчаних издатака, он је предвидео до чега би могло да дође ако ти наслеђе безусловно падне у руке."

Мина Караџић: Композиција у споменару Флора Огњева

Насупрот Димитрију, Мина са сином Јанком и болесном мајком живи у оскудици, али се писмом јавља брату да би радо дошла са сином у Београд на свечаност у Вукову част. Она зато каже брату у писму:

"Ја, додуше, немам новаца за пут, али верујем, да ово неће бити разлог да ме одвратиш од пута, ако си иначе са тим наумом сагласан. Трошкови нису толико велики да ми не би могао дати предујам, а ја бих ти у ратама вратила.

Ранко (Алимпић) ми је исто понудио да с њим путујем. Наравно, одбила сам га. Ја бих се радовала кад бих му могла рећи да си ме ти позвао и да путујем о свом трошку".

Избачен из српске војске Димитрије одлази у Русију

Шта је даље било са Лагатором, шта са кућом Димитрија Караџића у Београду, шта са његовом официрском каријером у Србији? Жалосне околности у којима је живео и неумереност у пићу и коцки учиниле су да је овај млади официр, један од најсвестраније образованих српских официра тога доба, био принуђен да напусти српску војску. Ваљда једино решење које му се указивало он је и прихватио. Пошао је у Русију да тамо служи као официр и да можда тамо потражи нову срећу. У писму од 13. марта 1868. године из Беча сестра Мина каже и следеће:

"О томе шта се десило и шта има као последицу ову катастрофу, не кажем ништа, мада све знам. Десило се и не може се мењати да си се под таквим околностима намирио. Могу само да одобравам и ако си мислио озбиљно својим обећањем да ћеш постати други човек, можеш на путу, за који си се сада одлучио, да кренеш у сусрет својој срећи! Али ти би морао да постанеш заиста други. Старе страсти које су демонском снагом владале тобом и упропастиле те, да оставиш у старој отаyбини и у нову, у коју полазиш, поред наде која ти оживљава срце, понесеш нове намере које би тамо убрзо сазреле у дела која би ти прибавила новерадости, а твоје непријатеље, на које се жалиш, разоружала.

На коленима те молим, немој даље да будеш свој сопствени непријатељ, и буди други. Мој благослов и молитва ће те пратити и нека слутња ми говори да ћеш тамо куда намераваш, наћи оно што си досад узалуд тражио!"

Ни сва Минина велика љубав ни усрдна сестринска молитва нису могли помоћи њеном брату Димитрију. Одлазећи из Србије, у којој није умео да се скраси, и напуштајући изгледну војну каријеру, која му није помогла да измени своје "антиемпедокловске" и хазардерске навике, он је готово утекао у Русију, али није нажалост могао утећи од себе самог.

Вуков син,пуковник, руски добровољац у српско-турском рату

Светла тачка његове официрске каријере био је српско-турски рат 1876. године у којем се борио, заједно са још неколико хиљада руских официра-добровољаца, тада већ у чину пуковника. У том рату био је добровољац и Димитријев сестрић, а Минин седамнаестогодишњи син Јанко Вукомановић, који се с медаљом за храброст вратио с бојишта. Само две године доцније умро је у Петровграду или од болести или од последица двобоја.

Тако је поред очевог и мајчиног, несрећна Вукова кћер сада обилазила и гроб свог сина јединца. После неколико година, тачније 1883. из Русије је примила тужну вест о смрти и брата Димитрија. Сумирајући овај жалосни животни рачун Мине Караџић Вукомановић, др Голуб Добрашиновић је, мислећи на Димитрија и Мину, овако закључио: "С њим се угасила свећа, с њом - и лоза Вукова." Добрашиновић даље наводи:

Гроб крај шумне Дичине

"Умрла је као последнји изданак некад бројне породице, у скромном бечком стану, сама и самохрана, уз свакодневну тугу крај гробова својих најмилијих, у мукама уремије. Захвална Србија испунила јој је жељу: о државном трошку пренела је њене посмртне остатке у Београд, у гроб њеног супруга Алексе на Ташмајдану да би почетком овог века, приликом прекопавања старог београдског гробља њихове кости, заједно са синовљевим, биле погребне у крипти породичне цркве Вукомановића, у Савинцу недалеко од Горњег Милановца, покрај дивље и шумне речице Дичине."

И да најзад закључимо у складу с почетком овога текста: Мина Караџић Вукомановић (1828-1894) подигла је најтрајнији спомен сама себи за живота. Још као тридесетогодишњакиња ушла је у Кукуљевићев "Словник умјетниках југословенских", нешто доцније и у Вурцбахов "Биографски лексикон", да би, непосредно после смрти, почетком овог века, њено име било заступљено међу 216 знаменитих Срба. С колико је оправданих разлога све то потврђују и данас њене слике, међу којима се истиче двадесетак углавном портрета, објављених такође у књизи посвећеној преписци.

МИНА И БРАНКО

Однос Мине Караџић и Бранка Радичевића професор др Миодраг Поповић сажето представља као "идеалну другу и жути лист." Додуше, ни наш најбољи познавалац српског романтизма не спори да је прави Бранко и у роману у стиховима "Безимена", у којем се шеснаестогодишња кћерка и њена добро држећа мајка, обе Бечлијке, отимају о српског студента.

Идеализован портрет Бранка Радичевића, урађен после његове смрти, у дрворезу, ("по нацрту Мине Вукомановићке и Стевана Тодоровића )

И други проучавалац нашег романтизма, др Васо Милинчевић, наводи више слутње него чињенице кад каже и следеће: "Из Мининог каснијег идеализованог ликовног и књижевног портрета Бранковог, наслућује се да су између њих постојале узајамне симпатије, а о томе сведочи и Бранкова преписа с Даничићем. Међутим, сиромашни студент није могао ни помислити да се у некој обзиљној намери приближи Вуковој ћерки."

Док су у шеснаестогодишњу лепотицу Мину заљубљени и Ђуро Даничић и Иван Ткалац, њу вере са руским богатим спахијом и лекаром Флором Огњевим. Али ни та веридба није била крунисана браком. Мина се удала тек знатно доцније, готово већ као престарела девојка, у тридесетој, за Алексу Вукомановића, оснивача катедре за српски језик, историју и књижевност на београдском Лицеју, који је био и блиски рођак кнегиње Љубице.

Али да се вратимо односу Мине и Бранка. У ту тему ушао је и Борислав Михајловић Михиз својом књигом "Аутобиографија о другима". Говорећи о другима, дакле, Михиз је представио своју гимназијску професорку књижевности Теодору Петровић као истраживача "заверенички оданог". Она је, каже затим, "сав свој живот посветила двема карловачким сасвим супротним традицијама - Бранку Радичевићу и митрополиту Стевану Стратимировићу". Поменута професорка, са надимком Мајица, "била је и остала наш најбољи познавалац живота младог песника и маторог митрополита", тврдио је Михиз. Оно што је даље навео у својој "Аутобиографији о другима" свакако делује као својеврсно откриће или бар као голицљив путоказ будућим истраживачима:

"Касних педесетих година у Библиотеци Матице српске посетила ме је Мајица. Дуго се нисмо били видели... логиком теме брзо смо ушли у њен забран, у разговор о првенцу наше лирике, сада више не језиком професора и ђака већ аргументима стручњака, од којих је, прећутно се подразумевало, један прави, а онај млађи тек приучен и на путу да то евентуално једнога дана и постане.

Баш смо били у речи о песми 'Безимена' или 'Луди' Бранко'. Распричао сам се, помало се разбацујући ауторитетом престоничког критичара, како је ненадокнадив губитак што тај спев Бранко није довршио и да би овај ироничан, па и порнографски опис живота студента, српског ђакеле у бидермајерском Бечу и његових швалераја са демимондом, курвама и једном мајком и ћерком, тај зачетак рералистичког романа у стиховима, тај помало скурилни натурализам био живо чудо српске књижевнсоти - кад сам одједном приметио да се моја строга и патријархална професорка некако чудно мешкољи. Прекинула ме је и, поцрвеневши при том као девојчица, саопштила ми нешто од чега сам се забезекнуо. Забезекнут сам и данас.

По неким одломцима Бранкове преписке са Даничићем, по чињеници да Вук ретко спомиње Бранка (у својој бескрајној преписци у којој свако значајније српско име помиње безброј пута о Бранку пише само кад мора у писмима, песниковом брижном ујаку, вуковарском трговцу и пренумеранту Јустину Михајловићу), по неким алузијама и видном и дискретном прећуткивању сведока који као да нешто крију, а нарочито и баш по песми 'Луди Бранко', лако је могло бити да Бранко није био само заљубљен у Вукову лепу и младу ћерку Мину, но је - и данас видим Мајчине стидлјиво оборене очи под увеличавајућом диоптријом наочара - но је нешто могло бити и са Вуковом женом Аном, на чијим рукама је песник и издахнуо.

Каква прича! Бркати, намрштени, костобољно сакати геније, средовечна Бечлијка која беспрестанце рађа децу која беспрестанце умиру, шеснаестогодишња ћерка лепотица и песник враголан 'који жене или уздиже до звезда или их обара у траву'. А око њих трешти променадна музика Беча средине једног века тек изашлог из револуције и мађарске буне и трешти рат за српски језик и правопис. И моја провинцијска професорка, која је живот посветила њима, у тренутку видовитости или у заблуди бласфемије."