СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 10ОКТОБАР 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Осам деценија од пробоја Солунског фронта:
Књиге Антонија Ђурића поново пред читаоцима

СОЛУНЦИ ГОВОРЕ:
ОВАКО ЈЕ БИЛО

пише: др Драгоје Тодоровић

Требало је да прође више од једне деценија па да се пред нама поново нађу три изузетне књи-ге неуморног публицисте Антонија Ђурића: За част отаџбине, Солунци говоре, Жене Солунци говоре, књиге поноса и бола, књиге у којима "јуна-ци из бајке" говоре о једном страшном рату и стра-вичном непријатељу, али и о својим делима и изу-зетним подвизима у борби за очување независно-сти своје земље и опстанка српског народа.Овај вредни поклон српском роду појавио се са благословом митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија и трудом Издавачке установе Митрополије црногорско-приморске Светигора, појавио се на осамдесетогодишњицу пробоја Солунског фронта и тим најприкладнијим начином обележио овај историјски догађај одајући тако пошту и признање храбрим Солунцима и свим ратницима, знаним и незнаним, који нештедимице заложише своје животе за одбрану својих огњишта и своје слободе.

О тој ратној драми српског народа коју нам је кроз казивање његових јунака дочарао Антоније Ђурић, говоре они који су стварали историју, они који су се увек налазили тамо где је најпотребније и најопасније. Они говоре конкретно, присећају се до детаља доживљенога и преживљенога, казују то својим народским језиком, скромно, без самохвалисања и преувеличавања. Њихове речи се доживљавају као израз пуне истине и зато остављају снажан утисак и неизбрисив траг код савременог читаоца.

Њихова казивања дочаравају праву димензију тоталног и стравичног рата који је повела аустро-угарска солдатеска против српског народа. То није био само напад на живу војну снагу и војне објекте Србије, био је то напад са циљем истребљења јед-ног народа. Вођен том пакленом намером, непри-јатељ је, попут варварских најезди, уништавао све пред собом: убијао и вешао људе, жене, децу, стар-це; пљачкао имовину, палио куће, клао и убијао стоку, уништавао летину, секао воћњаке, загађивао бунаре.

Због те његове хајке на све живо у Србији, сваки педаљ српске земље постао је ратно поприште. Таквом опаком и свирепом непријатељу супротставила се цела нација почев од краља па до чобанина. У тим судбоносним данима хероји отпора били су јунаци чија казивања доноси Антоније Ђурић. Заслуга је Антонија Ђурића што је сабрао њихова казивања и сачувао од заборава подвиге јунака са Цера, Колубаре, Београда, Мојковца, Кајмакчалана и Солунског фронта чијим ће се јунаштвом, родољубљем и борбом за слободу напајати поколења.

 

Из плејаде неустрашивих бранилаца Београда који стадоше на његове одбрамбене бедеме уз бојни поклич: "Само преко нас мртвих непријатељ може ући у нашу престоницу" и којима Антоније Ђурић посвети књигу "За част отаџбине" - одабрали смо сторију која носи назив Митраљез 'Црног анђела', говори о ратним подвизима голобрадог јуначине Миодрага Рајковића, брзоногог митраљесца

МИТРАЉЕЗ "ЦРНОГ АНЂЕЛА"

Многи су га помињали, али ниједан од ових већ одавно седих бранилаца Београда ни-је могао да наведе његово име. Описивали су га као још голобрадог дечака, али необично снажног и брзоногог. Појављивао се у одсудним тренуцима кад су Швабе, гоњене својим официрима и потпомогнуте снажном артиљеријском ватром, освајале метар по метар српске престонице. Најпре са кровова кућа, а потом, кад су оне нестајале у пламену, штићен комадом крхког зида - дочекивао их је овај храбри младић и косио митраљезом као снопове.Ко је, шта је, одакле је - нико није знао да каже. По опреми - био је кадровац. Један од оних неустрашивих из јединице мајора Гавриловића.Само је Светислав Крстић рекао да му се чини да је тај младић био из Крушевца и да је на Дунавски кеј дошао са обуке. Неки су га звали "Црни анђео". Био је гарав по лицу, ваљда од дима и пламена митраљеских рафала којима је засипао нападаче. Носећи сам тешки митраљез промицао је у трку, прескачући преко лешева и срушених зидова кућа, застајао на најугроженијим местима, испаљивао смртоносне рафале и трчао даље. Браниоцима се чинило да је звук његовог митраљеза друкчије од осталих: препознавали су га. А кад би подуже ћутао, помишљали су да је јунак пао на бојишту. Но, његов митраљез се поново оглашавао, па су тешки рањеници шапутали како ће их осветити "Црни анђео".Тајна, дуга готово седам деценија, свакако би остала, а тиме би и ова књига била сиромашнија за једну причу да се ових дана "Црни анђео" није јавио. Написао је писмо Петру Паљићу, председнику Савеза ратника ослободилачких ратова Србије. Уз само један податак да је био митраљезац и адреса: Миодраг Рајковић, Крушевац, Таковска 8.

"Ово вам је за потпоручника Перића!"

Миодраг Рајковић:
У младости звали
су га Црни Анђео

"Београд је био захваћен пожаром. И земља и небо били су у пламену. Куће су претворене у прах и пепео, а улице у масовне гробнице жена и деце. Макензенова артиљерија изливала је на српску престоницу дотад невиђени бес, а његова пешадија, непрекидно довлачена понтонским чамцима с леве стране Дунава, бесомучно је наваљивала на проређене браниоце.

Тај призор, ту страхоту, нисам никада успео да потиснем из сећања. На моје очи, десетак метара од мене, погибе мој командир, потпоручник Милан Ерић: граната га дохвати, подиже увис и растави на комаде... И данас ми у ушима забруји његова заповест: "Пази, момче, осматрај, буди на опрезу, али не гађај без моје команде. Пустићемо их да се приближе. Онда плотун, а ти распали..."

Са мном је био Чеда Јовановић. Земљак, како се то каже, из Текије, код Крушевца. Од почетка смо заједно. Тек шест месеци смо војници. Кадровци. Он ми је био по-моћник. Пунилац. А Радивоје Башић, и он земљак, из Жупе, додавач муниције. Обука у Раковици, кратко потраја. Овако се поставља митраљез, овако нишани, овако гађа, цев се замењује овако. А сад, пази - гађај у мете. Тако су нас учили. А после, на Дунавском кеју, биле су живе мете: Немци, Аустријанци и Мађари. Кад погибе потпоручник Ерић, није прошло ни пет минута, навалила сила, граби уз пругу и насип. Мисле: сатрвени смо, побила нас артиљерија, па царској сили ослободила пролаз. Ћутимо и чекамо. Тек кад су били на тридесетак метара, онда плотуни. Пустим дуг рафал, гледам како падају, чујем јауке, па шапућем: "Ово је за потпоручника Ерића..." Стижу им појачања, талас за таласом, чамац за чамцем, а њихови монитори туку град. Цев митраљеза се усијала, не смем ни да је пипнем, остаће ми на њој, бојим се, кожа... Чекам да се мало охлади.


Рањен је мајор Гавриловић, рањен је потпоручник Рош, рањен је капетан Ресимић. Остали смо без официра. Сад је свак себи заповедник, а заповест је једна: рафалом по непријатељу!

Присећам се савета неког Десимира, старог војника, од кога сам примио митраљез кад је он прекомандован.

"Пази" - говорио ми је - "митраљез је чудо божије. Он није само твој заштитник. Војници у теби гледају - Бога! Охрабриће их сваки твој рафал. Зато га чувај. Овај митраљез је био на Куманову, на Дрини, Мачковом камену, Церу... Пази: артиљерија прво гледа да уништи митраљез. Нађи добар заклон, не откривај се..."

Е, мој Десимире, мислим, није ово планина, нема брда, нема ни заклона, Београд је ово, а Шваба кидише, хоће у престоницу... И како ја сада могу да мислим на заклон.

Наиђе, изненада, мајор Гавриловић: рука му у крвавим завојима...

"Не показуј се превише!" - заповеда војницима. "Не истрчавај! Чекај да приђе. Нишани, па гађај! Не пуцај у ваздух, ниси на свадби! Гађај у месо!..."

Једног, који је главу изложио мецима, повуче за ногу. После одјури даље, да храбри изнемогле војнике.

Мало после шапатом стиже вест да је мајор Гавриловић рањен. По други пут...

Остали смо без официра, сад свако сам себи заповеда

Не знам како је усред тог љутог боја, усред те вреве, борбене хуке, допрла вест да је тешко рањен и потпоручник Ђорђе Рош, кога сам случајно упознао пред рат. Рањен је и капетан Ресимић. И њега сам познавао. Остали смо без официра. Сад је свак себи заповедник, а заповест је једна: рафалом по непријатељу!

Испалио сам три смртоносна рафала и погледао последнји сандук с муницијом. Још који рафал и - крај. Нестаће муниције. Јењава и пушчана ватра. Војници изгинули. Живи немају муниције. Поред мене су још само Јовановић и Башић. Доносиоци муниције изгинули. А Швабе наваљују, има их као плеве, крећу се слободније. Имам још само три реденика.

Чеда предложи да се пробије кроз ватру до првих кућа у Јеврејској мали. Тамо ће, вели, сигурно наћи који сандук. Пристајем на то тешка срца. Бојим се погинуће... Носићу га на души... Он отрча, а Башић заузе његово место. Гледамо како Швабе куљају, као да из Дунава извиру, а погледам и митраљез. Растојање је све краће: нека их, мислим, нека приђу још који метар. И - рафал... Мајко моја, разлеже се јаук. Попадаше као снопље... С леве стране, од Небојша куле, праште меци, зује поред мене. Не бојим се. Мислим: ако је суђено... Није ми жао да погинем на прагу своје престонице: ни моја глава није боља од оних што већ падоше... У то стиже Чеда - вуче два повећа сандука муниције. И прича:

"Доле је - ужас. Отворио се пакао и гута... Душанова улица је пуна лешева. Још има наших. Туку се. Бране прилазе Теразијама. Ако останемо овде - заробиће нас... Муниције - колико хоћеш. И пушака. Остало од изгинулих. Има и непревијених рањеника. У дворишту једне куће нађох ову муницију. Умало се од бола нисам онесвестио. Видео сам једну жену како копа раку у дворишту. Крај ње искомадан мртвац. Брат или муж... Немци у масама надиру Банатском улицом..."

Сјурисмо се у Душанову. Иза првог угла приметисмо неколико жандарма - извиривали су за тренутак, испаљивали покоји метак и опет бежали у заклон. Продужили смо да трчимо све до пијаце. Ту истрча један наредник и заустави нас.

"Стој, војско!" - виче, а види само нас двојицу.

Пита нас где смо досад били, а ја кажем да смо се тукли близу Небојша куле, да је готово сва послуга изгинула, да у том делу града више нема живих, па кренусмо да неког свог потражимо. Дотрчаше још неки војници, али и њих заустави наредник. Већ нас је било двадесетак. Наредник рече да од овог часа морамо да слушамо његову команду. Он је, рече, послао двојицу војника према Банатској улици да виде иду ли Швабе. Чека да се сваког тренутка врате.

Како их није било ми сви пођосмо у том правцу. Нисмо прешли ни стотинак метара, угледасмо Швабе. Нису могли да се развију у стрелце, већ су ишли у - гомили. Наредник нестрпљив: хоће да их брзо потаманимо док су у гомили. Наређује ми да застанем и оспем рафал. Учиним то брзо - рафал и јауци испунише простор...

И остали припуцаше из пушака. Све се у тој улици распршта. Ако је и било живих, нису се мицали. Хвали ме наредник. Каже:

"Браво војниче, браво анђеле наш..." Неко добаци: "Црни анђео заштитник..."

Одатле смо се вратили према синагоги. Ту нови распоред и нови сукоб.

Цетињском до Теразија, где је пружен последнји отпор

Није прошло ни пет минута - ето Немаца. Иду опрезно - развили се у стрелце. Наредник нареди да отворимо ватру, а сам истрча пет-шест метара напред и завитла бомбу... Немци се приљубише уз зидове кућа, али отворише снажну ватру и један метак погоди наредника у стомак... Он само процеди кроз зубе: "Удри, анђеле, не дај..."

Испалио сам неколико рафала и тако омогућио двојици војника да притрче, зграбе наредника и извуку га из овог пакла. Немци пођоше, још неколико метара напред, али осетише ватру иза леђа и - збунише се, не знајући на коју страну да крену. Неки наш добровољац засуо их је бомбама с крова куће поред које су пролазили...

Али, ту више није било фронта, није било одбране, на једној страни били су појединци и понека група, на другој - батаљон одлично наоружаних и добро ухрањених Немаца. Повукли смо се Цетињском према Теразијама. Ту је пружен последнји отпор. И преостале групе, које су се тукле дуж Дунавског кеја, код Аде Циганлије, на Торлаку - сјуриле су се на Теразије, ухватиле заклон и чекале освајача. И све се поново, као на почетку одбране српске престонице, претворило у паклено гротло - одјекнуше пушчани плотуни и митраљески рафали, а наше бомбе "крагујевчанке" изазваше највећу пометњу међу нападачевим редовима. Нису се овом отпору надали - мислили су да је скршен отпор бранилаца Београда, да више нема живих. Све до ноћи трајала је борба.

"Не знам колико је наших преживело и ту битку, али знам да смо се око поноћи окупили код Топовских шупа и да нас је ту било петнаестак. Међу нама није било мог друга Башића. Нисмо знали да ли је погинуо или се, у оном метежу, придружио некој другој групи која је тукла Швабе. Чеда Јовановић је био уз мене и - наш митраљез. Нас двојицу метак није ни окрзнуо..."

Из ропства на дослужење војног рока

После неколико дана почело је повлачење војске и народа према Косову и даље... Црни дани су били на помолу. Пратиле су нас свакојаке невоље. Ноћу, из заседе, припуцавају на нас Арнаути. Негде иза Пећи, идући према Чакору, застадосмо поред ватре коју су упалили наши војници да се мало огреју. И, замислите, кога ту нађем, оног Десимира од кога сам наследио митраљез! Изљубисмо се као рођена браћа. Распитује се како је дејствовао митраљез, а ја му причам шта се догађало у одбрани Београда. Таман да му кажем како сам се држао његових савета, кад плануше плотуни. Опет - Арнаути. Ту, крај ватре, паде мој друг Чеда Јовановић. Убише га... Попадаше још неки војници. Легнем за митраљез и испалим неколико рафала у ноћ. Насумице. Не знам одакле гађају Арнаути. Те ноћи ранише ме - четири метка, два у раме, по један у груди и ногу. Нисам више могао ни да се помакнем. Једино сам видео како је онај Десимир залегао за мој митраљез и осуо ватру...

Кад сам се освестио, схватио сам да сам у пољској болници, на отвореном простору. Два дана касније целу болницу заробиће Аустријанци. Пао сам у ропство.

А кад сам из ропства дошао, била је већ проглашена нова држава. Позваше ме да дослужим рок - с правом, јер сам био војник само девет месеци.

Оженио сам се 1922. године. Прву честитку добио сам од свог команданта мајора Гавриловића. И данас је чувам..."

Из књиге Солунци говоре доносимо казивање Француза, ратника са Солунског фронта.Лисјен Рејн, брат по оружју наших славних ратника, живео је по завршетку рата у Паризу и био, како записа Антонија Ђурића, председника Савеза бораца са Солунског фронта, носилац Ратног крста са златном палмом, Обилићеве медаље за храброст и других ратних и мирнодопских одликовања.До смрти је у срцу носио љубав према српским саборцима и целом српском народу, љубав коју је у данима ратних искушења изражавала и цела Француска.Лисјену Рејну, саборцу наших очева и дедова, преко ових редова палимо, у знак захвалности, нашу свећу воштаницу.

КАПУ ДОЛЕ ЛИСЈЕН

Звали су ме Јелисије. Име ми је Лисјен. Моји другови, српски војници, са којима сам провео две године на Солунском фронту и у његовом пробоју, као да нису могли да упамте моје крштено име, па су ме звали - Јелисије. Одазивао сам се на то име, јер ми је било драго да ме сматрају својим.. А ја сам то и био. Лисјен Рејн, француски војник, кадет, на служби - српском народу. Тако сам се понашао и тако се осећао. Имао сам тада, приликом пробоја Солунског фронта, само двадесет једну годину. А већ сам имао две године ратничког искуства. Но, то је био рововски рат, нисмо се кретали, све до пробоја. А кад смо кренули - зауставили смо се у Београду. Био сам у оним француским трупама које су за 45 дана стигле од Кајмакчалана до Смедерева и Београда...

. Много је времена прошло, а мени се чини као да је јуче било. Дочекивали су нас као најбоље пријатеље. У Прокупљу, сећам се, мој друг Вељко хоће да ме поведе код свог рођака. Не могу да се одбра-ним и кренусмо на крај града. Прасе на ражњу! Причају ми како се то прасе чувало за овај тренутак, надали су се скором ослобођењу и све што је у кући било најлепше - чували су за ослободиоце. У тој кући је млада девојка која течно говори француски. И њена судбина је била необична: прешла је преко албанске голготе и била у прихватилишту Бизерти, где је научила француски... Кад је пробијен фронт, девојка се нашла међу војницима, тако да је међу првима стигла својој кући...

"Моји другови Срби звали су ме
"Лисјен Рејн"

... У тој кући много гостију, много девојака и мене хоће да - ожене. Девојке говоре француски, неке течно. Учествујем у тим шалама, јер знам да се моји другови само шале. Рат још траје и ми смо сада само у предаху...

Да, рат још траје, али не тако жестоко као у пробоју, јер се непријатељ повлачи и предаје. Прва српска армија, са француском коњицом генерала Гамбете као извидницом, пошто је разоружала бугарске дивизије близу Скопља, иде према Нишу. Нема застоја, нема предаха, борбе су непрекидне и Прва армија само граби напред и жури да ослободи своју земљу. Њен поход је записала историја: 3. октобра она потискује код Куманова аустро-немачке заштитнице, а већ сутрадан уништава аустријску девету дивизију на 65 километара од Куманова! Војници као да су добили крила, као да лете и у том застрашујућем лету ломе и уништавају непријатеља...


На дан 31. октобра српски војници су угледали воде Дунава и Саве. А сутрадан, 1. новембра, тачно у 10 и 30, 45 дана после пробоја Солунског фронта, после маршевања од 700 километара, војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије, победоносно улази у Београд.

Само после три дана, 7. октобра, Прва армија заузима Лесковац, 66 км. северно од Врања, да би пет дана касније, после тродневне жестоке борбе њена Моравска дивизија ушла у Ниш. А Ниш су браниле четири немачке и три аустријске дивизије! Два дана касније, 14. октобра, француска коњица улази у Пирот, спречава пут немачким појачањима која пристижу са Црног мора, не дајући им да се приближе Нишу...

Две недеље раније, Друга српска армија је била на бугарској граници. Бугари су, плашећи се освете, тражили примирје. Да то није прихваћено, српске трупе би биле у Софији. Међутим, српским јединицама је наређено да остану на граници, док се изврше услови примирја... То је био маневар савезника - како би се српским трупама онемогућио улазак у Бугарску...

.Моја јединица, 17. колонијална дивизија, прикупља се 22. октобра у Пироту. Три дана раније, потпомогнути једним батаљоном и једном српском батеријом, заузимамо Зајечар. Марокански коњаници ушли су 21. октобра у Неготин, а Први ловачки афрички пук брзим покретом стиже да спречи разарање рудника бакра у Бору...

Жртве које не смеју да буду заборављене

... Прва српска армија продужава напредовање. Ништа не може да заустави залет ових величанствених ратника! Они су недељама у походу, без обуће, готово и без муниције, али им храброст све надокнађује. После трогодишњег изгнанства, српске трупе, ево, изгоне непријатеља из своје земље. На дан 31. октобра српски војници су угледали воде Дунава и Саве, а 1. новембра, тачно у 10 часова и 30 минута, 45 дана после пробоја и маршевања од око 700 километара, војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије победоносно улази у Београд. Србија је ослобођена...

... Како све то сада изгледа лако, једноставно. Сада кад се употребљавају речи: напредовање, опкољавање непријатеља, предаја, примирје, капитулација... Али, кад се помене број мртвих - то је ужас! Сад је свечана прилика, слави се 60. годишњица од пробоја Солунског фронта, па треба о свему да се говори. И зашто не рећи да је српска војска у Церској бици, у Колубарској бици, на Косову и преко Албаније, у Плавој гробници и на острву Видо, на врху Кајмакчалана и Ветернику, на Груништу и Катунцу - изгубила око 370.000 војника?! Србија је тада дала своје најбоље синове... А колико је било рањених војника и официра, колико инвалида регрута и ђака, колико несталих и заробљених, колико их је који су умрли од глади и по логорима, који су страдали у поробљеној земљи, колико је обешених у Мачви, покланих крај Дрине, спаљених у кућама...

... О свим тим жртвама говорило се и на Солунском фронту, и после пробоја. Причали су ми моји српски другови, моји вршњаци, како је то било преко Албаније, како је било у Драчу, на Крфу, у Бизерти, Лазуазу, Кап Матифу, тамо куда је несрећна земља сејала - своју децу, своје најлепше цветове...

И зато сада, на 60. годишњицу пробоја Солунског фронта, издајем себи заповест: капу доле, Лисјен! Капу доле пред жртвама српских и француских војника који су дали животе за највеће идеале света - за слободу људи, за правду и истину, за мир и спокојство, за рад и песму... Те жртве не смеју да се забораве!

Василија Вукотић, кћи сердара Јанка, учествовала је као болничарка у Балканском рату, а у Првом светском рату налазила се уз свога оца у огњу историјске Мојковачке битке.Своје виђење овог судбоносног и значајног отпора црногорске војске, Василија је описала Антонију Ђурићу, а он га унео у књигу "Жене Солунци говоре" мада Василија није била на Солунском фронту, али је то учинио због значаја Мојковачке битке за српску војску у повлачењу 1915-16. године.Казивање Василије Вукотић доносимо у скраћеном обиму.

СЕРДАРЕВА КЋИ НА БОЈИШТУ

Врховној команди српске војске није преостало ништа друго већ да своје трупе усмери преко Косова и Метохије за Црну Гору и северну Албанију.Претећи српским трупама окружењем и уништењем, непријатељ је груписао све јаче снаге према Црној Гори, настојећи да бар на појединим деловима војске пресече одступницу. Зна се да је према Црној Гори било упућено око 90 хиљада српских војника и неколико хиљада избеглица. Највећи део аустроугарских војника, око двадесет хиљада, са близу седамдесет топова угрожавало је пут од Рожаја преко Сјенице према Бијелом Пољу и Мојковцу. Други део аустроугарских трупа нападао је положаје из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Бијелом Пољу и Мојковцу. Један део непријатељевих трупа јуришао је на положаје Гацко-Метаљка и према Билећи. У Боки которској и Кривошијама, међутим, биле су концентрисане јаке непријатељске снаге са мноштвом топова разних калибара, од којих је само према Ловћену било усмерено више од 270. Црна Гора је из свих праваца била под опсадом. Било је само питање дана када ће њена малобројна војска, исцрпљена у многобројним борбама и притиснута оскудицом у наоружању, муницији и храни, почети да попушта. Истина, непријатељ је рачунао да ће брзо сломити тај отпор и да ће заробити и уништити знатан део српске војске у повлачењу. Али, те наде су се изјаловиле.

Моме оцу, сердару Јанку Вукотићу, свакодневно стижу извештаји о кретању србијанских трупа: знао је, из дана у дан, да су поједини делови избили на обале Скадра, други су у том часу били у Тузи, трећи на маршу према Подгорици, четврти такође у маршу од Андријевице према Матешеву, пети између Андријевице и Виницке, а последнји одреди у пределу Ругова...Све те извештаје ја сам дешифровала и предавала оцу и другим официрима из Штаба. Мој отац је говорио да непријатељ неће моћи да концентрише знатне снаге преко Рожаја и Пећи због високих планина и лоших временских прилика - снажни ветрови и јаки мразеви десетковали би аустроугарске трупе. И други официри су закључивали да ће се непријатељ усмерити од Фоче, Горажда, Пљеваља, Вишеграда, Сјенице и Пријепоља према Тари и Мојковцу јер су путеви били неупоредиво бољи за кретање трупа и превоз топовских батерија.

Отуда су се и наше, црногорске, и непријатељске снаге груписале претежно на мојковачким положајима. Знатан део црногорске артиљерије, који се налазио у Босни и Санджаку, пребачен је на положаје око Мојковца.

Битка на Божић

Уочи боја на Мојковцу, у Колашину, где је био мој отац, прослављено је Баднје вече. Војници и официри насекли баднјаке и запалили велику ватру пред зградом у којој се тренутно налазио Штаб. Ватру је упалио мој отац, сердар Јанко, па редом остали официри и војници, бацајући на пламен храстове гранчице, које су варничиле и пуцкетале. Ја сам међу њима била једино женско чељаде. Дочекивала сам их са упаљеном свећом и житом. Плануше пушке и означише почетак великог славља. Божићње расположење беше све обузело.


Око баднјака који су сагоревали, одјекнуше гусле. Мој рођак, Ђуро Вукотић, изговара Његошеве стихове. И каже: "Важно је да братска српска војска измакне, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу!"

Око баднјака који су лагано сагоревали одјекнуше гусле, песма испуни простор и све ме то подсети на оне сцене из "Горског вијенца". Ноћас, уочи великог празника православних, осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се и сутра сударити две војске, једна малена, али храбра, која брани своје куће и свој голи крш, своју чељад и своје мајке, и друга, силна, која је кренула да освоји туђе, да нас учини робљем... И, ево, у здравицама, уз подигнуте чаше, чују се и речи заклетве да непријатељу неће уступити ни педаљ земље, да ће изгинути на бранику отаџбине.

- Нека буде борба непрестана, (нека буде што бити не може,) крст и топуз нека се сударе - Његошеве стихове говори мој рођак Ђуро Вукотић, наздрављајући осталим официрима. - Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу...

Кад се мало стиша расположење, мој отац нареди покрет. Кренули смо према Мојковцу. Ноћ мрачна. Ледена. Ми на око хиљаду метара надморске висине. На челу колоне је сердар Јанко...

У свануће смо стигли на положаје Доњег Препрана. Од Горњег Препрана, где је био непријатељ, делила нас је река Тара. Лепо су се могли видети непријатељски ровови...

Борба је већ у јеку... Земља и небо су у пламену...

"Планина се цепа, столетна дебла претварају се у иверје, снег се боји крвљу" Василије Вукотић

И као да се наједном, неочекивнао, пред мојим очима, пуним језе и ужаса, отворио пакао и наговестио да је само питање часа кад ће све да се суноврати са ових висова и нестане. Огањ већ увелико сажиже људе који покушавају да се одупру злој судбини; сажиже и коње одавно посустале под теретом топова и граната које месецима вуку с брда на брдо. Шума унаоколо је рањена, стабла пресечена у корену, гране искидане и здробљене, а изнад обале реке сукљају дим и пламен...

Непријатељ је заустављен

Не зна се само кога ће пре да прогута: њих или нас? Или, можда, заједно, у исти час? Хоће ли ико преживети да потомцима исприча како је било, како су црногорски орлови, ови кршни младићи, пуни снаге и поноса, полетели да својим грудима затворе мојковачка врата и све путеве ка Црној Гори и тако заштите одступницу изнемоглој српској војсци коју је са три стране притисла непријатељска сила и прети јој окружењем и уништењем?

Шапућем молитву Свевишњем не би ли нас и овог јутра, на Божић, на велики празник православних, узео под своје окриље и својом моћном руком зауставио најезду непознатих и непозваних људи који из ужарених топовских цеви сеју смрт... Јер, праведно је, и поштено је, и људски је ово што радимо: бранимо свој образ и свој голи крш. То је једино што нам дедови оставише: образ и крш. Камен се овде диже високо, у недоглед, губећи се у плаветнилу неба... А земље мало, педаљ-два, тек да се не каже да је нема. Бранимо тај крајичак, неба, тај педаљ земље, ту литицу над реком...

А ко зна, можда се овог истог часа и они тамо, преко реке, у плавичастим униформама и с телећацима на леђима, који заклоњени иза стабала ослушкују дејство своје артиљерије и чекају заповест да бесно кидишу и да нас сатру, збришу с лица земље, да нас учине робљем и обесе због понашања и непоклека пред туђином, можда се и они моле истом Богу и уздају се у његову заштиту...

И у том тренутку сулуде ратне вреве, која се од раног јутра проломи изнад обале Таре па се све више и све брже поче пењати у висине и испуњавати простор, јасно се распознају гранате аустроугарских хаубица. Њихови шрапнели, као рој свитаца, зује око наших глава. Једна тресну на педесетак метара од места на коме сам стајала и као оштрим сечивом искомада стабло букве... Суров призор пресече ми дах: снажни коњ, који је до малочас вукао брдски топ, лежао је у снегу с преднјим ногама увис, док су заднје биле притиснуте топовском цеви и гомилом сандука...

До тог часа укопан, непријатељ је прешао у напад. Рачунали смо да нас може напасти баш на овај велики празник верујући да црногорски ратници нису на положајима, да су испунили цркве и манастире да узму свето причешће, потом отишли својим кућама да помилију децу коју месецима нису видели. Сви војници су, међутим, били на положајима и као да је свак себи издао заповест: ни корака назад!

Стиже ордонанс и јави моме оцу да је непријатељ већ освојио део простора испод Развршја. После неколико тренутака ето другог ордонанса, да јави да су борбу прихватили Липовски и Колашински батаљони и да је непријатељ заустављен.

Јуриш Ровачког батаљона

Ситуација се мења готово из часа у час. Стигоше извештаји да је Ровачки батаљон предузео жесток напад и избио на Бојину њиву, пошто је силним јуришем разбио непријатеља. Тога дана, око подне, Прва санджачка дивизија генерала Петра Мартиновића напала је непријатеља фронтално и потиснула га са освојених положаја.

Планина се цепа, столетна букова шума претвара се у иверје, снег је увелико обојен људском крвљу. Тресак за треском не јењава. Све се ломи. Кида... Поред нас, на Доњем Препрану, била је наша хаубица. Кад избаци огромно зрно сукне и пламен. Хаубицом командује Митро Радовић, са леве и десне стране су батерије под командом Младеновића и Вуковића, а са Пржишта брзометном батеријом гађа Живојин Павловић.

Непријатељ је открио положај хаубице и засипа нас гранатама. Нико и не помишља на заклон. Петар Мартиновић и сердар Јанко стоје и посматрају положај захваћен огњем и димом.

Пошто учесташе гранате, генерал Мартиновић рече моме оцу:

- Склоните се, сердаре, није право да изгубите живот сада кад сте нам најпотребнији.

Али, отац ни да се помакне. Стоји на брегу и напрегнуто осматра и ослушкује ток ратне вреве...

Уто стиже мој рођак Ђуро Вуковић и рече да је Ровачки батаљон, под командом капетана Милинка Влаховића, пошто је својим грудима искидао неколико редова жице којом се Шваба штитио, успео да га потисне са Улошевине и да га разбије и гони... Ровчани су, каже Ђуро, јуришали на нож, ломећи све пред собом. Још напредују, разгоне непријатеље и Бог зна где ће се зауставити... Колашинска бригада, под командом Милоша Меденице у јуришу сатире непријатеља у густој шуми. С бока је непријатеља ударио извиђачки одред под командом Крста Поповића. Непријатељ у нереду одступа преко Бојине њиве у Улошевине, остављајући за собом своје мртве и рањене. Њихових лешева је толико, вели Ђуро, да се сатима не могу пребројати...

Седам палих колашинских барјактара

Предвече стигоше још неки ордонанси са бојишта и рекоше да су у борбу ступила и два наша регрутска батаљона, младићи између осамнаесте и двадесет друге године. Пуни снаге и националног поноса једва су чекали прилику да се ухвате укоштац са непријатељем, да му покажу шта је у колевци однјихала Црна Гора и како се гине за отаџбину... Младићи су, рекоше ордонанси, већ неколико пута јуришали на непријатељске положаје утврђене бодлјикавом жицом. Да би се припомогло регрутним батаљонима, у битку је бачен део резерве Дробњачког батаљона на челу с капетаном Николом Ружићем. Многи младићи су изгинули. Дробњачки батаљон има велике губитке, а капетан Ружић је рањен...

Стиже још једна црна вест: из Колашинске бригаде, која се читав дан бори, погинуло близу сто војника, рањених још толико, а међу погинулима је и седам барјактара... Стиже глас да су отац и стриц Љуба Полексића пали у боју...

Бори се Црна Гора. Рањеници пролазе поред нас, неке преносе на носилима, друге на коњима, хитају према Штитарници, где ће их превити.

Колико их је тек остало на бојишту, иза столетних букава, без свести! То нико не зна. Измеђале се у мојој глави све те црне и ведрије вести, једне пуне слутње, друге испуњене надом и охрабрењем. Обузело ме неко чудно осећање и ја бих, ако ми отац дозволи, да зграбим пушку и кренем доле, на разбојиште да, попут оних младића из регрутног батаљона, обарам Швабе... Али, мој отац, смркнут, утонуо у бриге и ја се не усуђујем да тражим дозволу да се удаљим... Дошло ми да кликћем: Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена у овом тренутку љутог боја, на овај крвави празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, Црна Горо, гориш и нестајеш; твоји синови леже међу овим деблима с пушком чврсто прислоњеном уз образ. Многи већ леже без крви, без свести, згрчени, искомаданих црева, откинутих руку и ногу... Нема ко да их опоје и сахрани. Еј, Црна Горо, племе ти љубим образ ти љубим, крш ти љубим, не дај се! Нека Шваба упамти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао...Где год је покушао продор, непријатељ је дочекан ватром и на нож. Победа наше војске била је потпуна...

Ропство сердара Вукотића

Признање донесе депеша-захвалност краља Николе за сјајне успехе Санджачке војске на Мојковцу и око Берана:

"Њ.В. Краљ Господар изајвљује нпреко начелника штаба Врховне команде своју велику благодарност храбрим и неустрашивим Колашинцима, који тако јуначки бране своју отаџбину и поздравља вас са: живела храбра Санджачка војска и њен славни командант и официри...."

Али, агонија се приближавала: Санджачка војска, која је четрдесет пет дана бранила мојковачке положаје, штитећи одступницу братској српској војсци, није више имала снаге - њено бројно стање било је готово преполовљено. Након крвавих борби на Мојковцу сазнали смо да су све српске трупе прошле кроз Скадар и да ту очекују савезничке бродове који ће их превести на Крф. Међутим, војска је држала те положаје све до 21. јануара, када је стигло последнје наређење да се разиђе "јер војска више не постоји".

Први пут у својој историји Црна Гора је положила оружје и капитулирала. Краљ Никола и поједини главари већ су били напустили земљу. Војску и народ оставили су на милост и немилост непријатељу.

Слом Црне Горе мој отац је доживео као најдубљу личну трагедију. Иако му је тада било тек четрдесет девет година - био је оронуо као старац. Пао је у очајање и ми, који смо у тим часовима били око њега, мислили смо да је свршено, да неће преживети. Одвели смо га некако у село Грлић, близу Даниловграда, код рођака да ту издане пре него што угледа плавичасте аустроугарске униформе.

Крај гробнице Николе Пашића

Али, судбина је хтела да преживи и падне у руке аустроугарских војника... После ослобођења и уједињења, мој отац се, као и други, вратио из логора дочекан свим почастима и признањима не само због битке на Мојковцу већ и због других битака које је успешно водио у три рата. Умро је 1927. године у Београду и сахрањен у издвојеној парцели на Новом гробљу, десно од главне капије, одмах до гробнице Николе Пашића. Умро је у шездесет првој години живота. Годину дана раније унапређен је у чин армијског генерала. Држава му је подигла споменик... У исту гробницу сахрањена је, 1932. године, моја мајка Милица.

А Мојковац и данас живи у памћењу потомака. Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногор-

ски орлови, они млади људи, који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства била заувек запечаћена...

Пошто су сви њени допали ропства, оставши сама, Василија се удала за доктора Ника Мартиновића у Никшићу. После његове трагичне смрти живела је усамљено да би се касније удала за генерала Блажу Врбицу. И с њим није имала среће, остала је поново удовица.

Живела је повучено и усамљена у Београду. Умрла је 1977. године и сахрањена у гробници свога оца, сердара Јанка Вукотића.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“