СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 13ЈАНУАР 1999.
SRPSKO NASLEDJE

Последнји дани Петра Кочића:
Запис из београдске Душевна болнице на Губеревцу

По летњој жези у зимском капуту

Написао:
Милан Јовановић
Стојимировић,
1916.

 

 

 

 

 

 

Смедеревац Милан Јовановић Стојимировић, једно од најзапаженијих имена српске публицистике између два рата, објавио је велики број текстова, уређивао више новина и часописа, бавио се књижевношћу и критиком, али ће остати најбоље запамћен по својим историјским записима и сведочењима, објављеним под насловом "Силуете старог Беорада". То нису само цртице о битним догађајима и најважнијим личностима из београдске чаршије 19. и 20. века. То су, језгровито и јасно казане, истине о људима који су на овим просторима живели пре нас, у којима се - као ретко где у нашем писаном наслеђу - догађа срећан сусрет документарности и литературе. Бежећи од аустроугарске интернације, млади Милан склониће се у београдску душевну болницу, где га је ујак, лекар и управник, формално запослио у администрацији. А ту се од прогона и затвора био склонио -тешко нарушеног душевног здравља - велики босански писац, револуционар и српски националиста Петар Кочић... Стојимировић је о последнјим данима писца антологијског "Јазавца пред судом" оставио дирљив запис

Године 1915, после пропасти Србије, да се у својој шеснаестој години спасем од интернирања, ступио сам за писара у београдску Душевну болницу. Дошавши тако пуким случајем у једну кућу од које у нормалним приликама бежи цео свет, ја сам за време окупације имао прилике да се сасвим слободно крећем по њој и да се, у границама у којима сам могао, бавим помало и филантропијом. Не би ми никад пало на памет да то признам, да нисам у то време упознао Петра Кочића, који је био болесник Душевне болнице. Време, које све лечи и поправља, и које после апатичних епоха ствара нове епохе пуне радозналости, побуђује ме да објавим нека своја сећања из тога времена.

До краја није признавао своју болест, љутио се на пријатеље што га пуштају да "чами међу лудацима":

Петар Кочић на портрету Јована Бијелића

Интересовање за личност П. Кочића, нарочито за последнје дане његовог живота, све је јаче. Ту скоро је један његов призренски пријатељ објавио леп чланак о несрећном писцу, кога још жале добри знанци и босански родољуби... Из дана у дан Кочићево име се понавља, а политичке партије га, са бмање или више права, ревносно присвајају, као да хоће једним мртвим именом да повећају свој демагошки капитал. Неки листови су ми се обраћали да им уступим своја сећања, и понављају ту своју жељу, али ја то у прво време нисам могао да учиним. Међутим, вести које се шире о П. Кочићу као болеснику врло су противречне. Једни од њега праве бедника, други бесомучника. Устајем да то оповргнем.

Блед, осамљен, преплашен, учтив

П. Кочић није умро у беди. Да, он је умро тешко болестан. Али не, он није умро непонуђен и непонегован. Бићу кратак и покушаћу да кажем све што знам, а да никога не увредим и не ожалостим. Све сувишне појединости изоставићу и чуваћу их за доцнија времена.

Чим сам дошао у Душевну болницу, чим сам добио у њој стан и средио се, покушао сам да створим себи једну колико-толико могућну средину, како бих могада живим у оној страшној кући, која заиста вређа осетљиву душу и слабо срце. Требало је, онако сам и без друштва, мењати са неким мисли и делити бригу. Тако сам се упознао са Душаном Срезојевићем и П. Кочићем.


Кочић је био смештен у такозвану Кинибертову кулу сазидану за лекара кнеза Милоша. Ту је било чувено Пето одељење где су тегобне дане своје болести проводили "мирни лудаци". Ту је некада лежао бунтовни народни трибун Васа Пелагић. А Кочић је ту премештен кад је његову засебну собицу погодила аустроугарска граната. Кочић, срећом, није био у соби, а кад је видео крш, горко је коментарисао:
"Е, и овде ме нађоше!"

Природа Срезојевићеве болести онемогућавала је сваки разговор. Он је био болесно горд, "куцнув у узвишено звоно" и осетивши да се пред њим "буди универзална загонетка ствари"... Сем тога, он је био свађалица, а његова болест увек му је давала повода за бесмислице и непристојне мисли, које је изражавао без устезања.

Насупрот томе, П. Кочић је био нешто сасвим друго. Он је волео саучешће и примао га је с учтивошћу која му је била урођена. Онако бледа, осамљена, преплашена, доведоше ми га једнога дана. То је био наш први сусрет у животу. Ми седосмо на једну клупу, и ја одмах видех да он није нимало опасан. Разговарасмо о најобичнијим стварима. Он је имао још доста свеже памћење, нешто замагљен унутрашњи видик и донекле отежано схватање онога што се око њега збива. То га је чинило мало нервозним, али не на опасан или непријатан начин. Мало би се намрштио, али би се прибрао и настављао да разговара са исто онолико такта и уздржљивости са колико то чине и најпаметнији људи.

Сутрадан је сам дошао. Пре него што ћу му понудити цигарету, предложих му да опере руке, а док сам му поливао, вешто му приметих да су му нокти одвећ израсли

"Ма немам маказа", рече он.

"Ево их", рекох ја и, пошто смо сели, ја му одрезах нокте, јер су му руке дрхтале, па није могао сам да рукује њима.

Био је миран као јагње и правио је при тој операцији гримасе као мало дете. Тако је почело наше пријатељство.

Тетка Мара, тако пуна пажње

Болничарка која ме је служила била је једна од оних наших простодушних жена к Њоје читају новине и које су помало обавештене. Душа сажаљива и материнска, она се такмичила са мном око неге "нашег господина Кочића". Прва кафа, прво млеко, први чај били су њему намењени, макар за њу и не остало. Кочић, иако старији од ње, ословљавао ју је, готово побожно, као и ја, са "тетка-Маро". Она је била тако добра и пуна пажње да ми с њом заиста није било тешко да поделим своја старања.

Г. Тутуновић, болнички магационер, долазио би и сам да нам помогне. Било га је дирљиво гледати, онако предана нашем труду, кад нам донесе кафе, шећера или консервираног млека преко следовања, изручујући своје џепове на сто пред несрећног писца Јазавца пред судом, у тежњи да га одобровољи.

Из кухиње су такође гледали да Кочићу издвоје хранлјивије и укусније делове, сасвим онако како су им лекари препоручивали. Ја немам довољно речи да одам признањеим добрим људима.

Сви смо били свесни да је пред нама један заслужан и редак човек, мада он више није давао повода за дивљење. Гледали смо да никад не оскудева у дувану, хартији за писање, лектири, храни, сухоти, топлоти, милошти, чистоти, пажњи. У оним тешким данима интимног патриотизма, скривеног и пригушеног, човек је тражио начина да изрази своја осећања. И ми у тој тежњи створисмо од П. Кочића једну лепу, малу, скривену националну светињу, ако се тако може рећи а да се ипак не буде баналан.

Било је дана када је П. Кочић збиља био "живи леш", то се не може оповргнути. Тада сам увиђао с колико су тачности лекари оспоравали моје лепе наде. Он би тада долазио не називајући ником бога, седао би, пушио, ћутао и одлазио опет не опраштајући се ни са ким. Али та расположења га нису никада дуго држала. Дан-два, и њему би се опет враћао стари изглед, био је опет вољан да чита, да разговара, каткад и да се смеје.

Известан унутрашњи умор

Његово нормално рсположење била је нека утученост, известан унутрашњи умор, који је пратила мала независност мисли и мрзовоља; али он никада није губио изглед човека који мисли. Додуше, његова мисао је била трома и реч му неизразита, али он никад, ни у данима највећих криза, није мислио сасвим лудачки и никада није био комичан, никада бедан, па ни кад је изазивао највеће сажаљење. Претпоставка о оздрављењу, коју су неки, рђаво обавештени, износили напомињући да га је убила средина, била је неоснована. Он је патио од прогресивне парализе, за коју данашња наука још нема лека. Та околност објашњава сву његову трагедију.


Кочић је све до смрти веровао да је здраве памети. Само се једном о себи изразио као о лудаку - кад су аустријски жандари дошли да га траже и да провере да ли је збиља болестан. До последнјег часа говорио је како "само да дочека Србију", па ће у планине, на опоравак. Дрхтавим рукама, прерађивао је за позориште своја "Суданија". Био је врло поносит на свој рад, хвалио се како ће се то играти "у свим српским позориштима", жалећи се на пријатеље
"што га пуштају да чами међу лудацима".

Ако се још узме у обзир његов буран политички живот и муке које је претрпео по аустријским тамницама, с ётвар је, уз оно што је горе напоменуто, јасна већ и сама по себи. Та врста болести обично највише оштећује онај орган који се највише употребљава. Кочић је највише радио мозгом, иако је имао срце које је толико волело. Људи тако болесни тешко оздрављају. Нема на земљи средине која може да изазове такве промене.

П. Кочић ме је посећивао свакога дана. Изјутра смо заједно доручковали, читали новине и шетали. По подне, кад он није имао госте, опет смо били заједно. Првих дана окупације посећивала га је једна дама из Данске мисије, која му је често доносила јело и новине. Кад је Данска мисија отишла, неколико недеља после уласка Аустријанаца, ова дама још је остала у Београду. Готово сваког дана је обилазила свога болесника, који ју је звао Фреулеин Еллен. Она га је тешила, бодрила, заузимала се око њега свом преданошћу своје северне, протестантске душе. Али када јдр Рајан био принуђен и сам да напусти Србију, са његовом мисијом отишла је и сестра из Данске.

Од тада, с времена на време долазиле би Кочићу неке личности о којима он није радо говорио. То су били неки Босанци радници и војници, који су му доносили дуван у паклићу и увијене абере о приликама. Било је нечег хајдучког у тим састанцима, увек у поверењу, увек у потаји. Сем тога, ревностан посетилац била му је гђица Бошњаковић, чланица Народног позорита. У оним тешким временима она је увек нашла средстава да му пружи по неку понуду, увек расположена да му учини неку љубазност. Он је умео да јој буде захвалан.

Живнуо је кад би говорио о Босни

Бивало је дана када смо били од јутра до мрака заједно. Нарочито зиме 1915-1916. На једноме крају стола ја сам спремао своје лекције, на другоме крају он је читао, пушио дебеле цигаре или ћутао подбочен о сто... Каткада смо тако говорили о рату, о Аустрији, о народу. Он је говорио о Босни онако како је само он о њој умео да говори. Говорећи о чисто националним стварима, он је тако рећи растао, препорађао се, преображавао се у другог човека. Зачас би блеснуле његове очи, са његовог лица би се изгубила она ужасна опуштеност душе без воље и покрета. Од једног болесног, тихог, апатичног човека, постајао је опет борац, политичар, вођа. Његови судови били би опет скоро савршено тачни, као да је био сачувао моћ да прозре у суштину поличтичких ситуација кроз које смо пролазили тих судбоносних дана. Изгледало је тада да је у мозгу овог човека све паралисано сем тога центра, центра који је одређен да мисли о отаџбини, ако не о неком већем друштву. Ја сам се често дивио овој његовој бодрости и позивао дискретне пријатеље да са њима поделим то осећање. Кочић је био оптимист, и то је годило патриотским духовима под ондашњим притиском.

Свакога дана, без обзира на време, излазили смо у болнички парк, који је г. Бојановски преуређивао у повртњак, јер се већ у зиму 1915-1916. није увек имало шта да једе, а требало је хранити 400 болесника. Шетали смо једном стазом између дугог, високог зида и редова трске. С нама је увек ишао мој пас Неро, најављујући нас баштованима и говедарима.

Интелектуалци са Петог одељења

У лето 1916. увек смо туда пролазили и ишли у дно баште, на обронак неког напуштеног мајдана, к Њоји је гледао на крагујевачки друм. Ту смо, у младом орашју, лежали и читали по читаве сате. Око нас су болесници чували свој виноград и окопавали велике парцеле грашка, певајући у хору своје лудачке арије. Покупљени са села, они су задржали своје веселе навике, и уз звук њихове мотике која је радила по шљунковитом земљишту одјекивала је и њхова лудачка песма, снажна и неуједначена. Кочића су те мелодије често засмејавале. Слушао их је каткад кад би се уморио од читања.

Он је читао врло лагано и готово увек полугласно. Кад сам га једном морао запитати зашто не чита у себи, одговорио ми је да овако лакше разуме. Уопште узев, он је често изгледао врло детињаст. Кад бих му казао да не чита више јер се смркло, он не би више читао, кад бих га позвао да пођемо, он би пошао с послушношћу доброг детета. У шест часова по подне смо се обично ртајали. Он је одлазио у своје одељење, где би пробавио сат-два с лудничком "интелигенцијом". То је било тзв. Пето одељење, у коме се увек налазио понеки изгубљени учитељ, понеки изветрели адвокат или пометени поп. С тим мирним болесницима он би читао новине и политизирао, играо карата у грош, или би, нерасположен више за друштво, шетао по малом француском парку у затвореном дворишту, слободан и без надзора. Јер он је увек могао да изиђе одатле и да опет дође к мени, пошто је имао "кваку", што је била једна ретка привилегија, готово почаст какву у лудници имају само изванредно добри или отмени болесници. Кад би му после вечере било досадно, и кад би било лепо време, он би опет навраћао к мени. Ишли смо често опет у башту, где смо се посвећивали нези неколико хризантема на простору који нам је г. Бојановски нарочито уступио за ту забаву. Ту смо произвели и два огромна сунцокрета којима су се дивили и луди и паметни, јер смо их стално ђубрили и много заливали. Њихова величина радовала је Кочића. Хризантеме није дочекао. Кад су цветале, он је већ био умро.

"А где ме и овде нађоше"

Има једна интересантна појединост у Кочићевој судбини, која је сасвим у његовом стилу. Кад је доведен у боницу, њему је дата засебна соба у амбуланти, до сале Свете Катарине, покровитељке писаца и књижара. Он је ту имао постељу и сточић на коме је, веле, много читао и писао. У ту његову собицу пала је једна граната, и то непосредно у њу, као да је нека ћуд хтела да и Кочић, један од наших највећих националних бораца, погине у европском рату. Говорили смо једном о томе чудном случају.

"Ма камо среће да сам се нашао унутра, бар бих свршио са овим мукама."

Он је увек лигично сматрао своје боравиште за мучење.

"Само је чудно - додаде он правећи као неку опаску - да ме и ту нађоше."

Мислио је очигледно на Аустријанце. Пошто је његова соба била сва "контузована" и пошто се претпостављало да би га било незгодно оставити у њој у онаквом душевном стању у каквоме је био, преместише га у Кунибертову кулу и уведоше га у њено "општежитије".

Кунибертова кула названа је по лекару и историографу кнеза Милоша, за кога је и зидана. У ствари, то је била једна господска кућа у домаћем турско-српском стилу, и на њој и дан-данас падају у Г очи плафони, камини и врата од мечје леске. О њој би, узгред буди речено, требало водити рачуна као и о старој Касацији и о Топчидерском конаку. Кроз паркет је некада ишао пролаз за хинтове, а била је украшена и балконима, које су доцније уклонили јер су болесници са њих скакали. Она је то чувено Пето одељење у које затварају мирне болеснике-интелектуалце. У њој је, вероватно, био некада и Пелагић, а Кочић је у њој остао до смрти. Ја сам га ту посећивао и налазио га у зимске вечери за дугим столом са осталим болесницима, који су требили грашак или чистили зеље, како посматра запослене уживајући у њиховој журби.

Једнога дана он дође к мени врло узбуђен. Силазећи низ степенице, срео је једног аустријског жандарма. Ја сам га умиривао, јер сам мислио да је у питању обичан сусрет. Болесници су иначе били безобзирни према непријатељским војницима, пали су им скаредне песме о Аустрији и смејали им се у брк. Један Немац је тако једном упао међу лудаке, спроводећи своје оболеле другове са македонског фронта. На глави је имао калпак са пруским шиљком. Неки лудак му викну "рогоња", и после тога му се смејала сва кућа, која је ионако често била весела. Утолико ме је више чудило Кочићево узбуђење. Али, он ми рече преплашено:

"Познао ме је".

"Па шта вам је рекао?", упитах ја.

"Откуд ви овдје?"

"Шта сте му ви рекли?"- Кочић прогута количину ваздуха, који беше изгубио, па рече:

"Казао сам му да сам лудак."

Аустроугарски жандари долазе по Кочића

Овај одговор Кочић је дао у иронији, са једним осећањем неприкосновености које га никад није напуштало на тлу Србије. Иначе се он никад није о себи тако изражавао. Он је до смрти веровао да је потпуно паметан. Само из мржње према Аустријанцу, и да би прекинуо један тежак дијалог, он је себе прогласио за лудака. Јер он је мрзео Аустријанце до последнјег часа. Немаца се донекле плашио, више као политичар него као човек. Узевши у обзир тадашње стање у Европи, овај страх није био ненормалан. Али, Аустрију је мрзео и као човек и као политичар. За Немце је говорио:

"Порваће се они са Француском и Енглеском још добре две-три године..."

За Аустријанце је имао увек речи омаловажавања:

"Ма, да им није Немачке за леђима, би им доста била и малена Србија, би вала!"

"Ипак", питао сам га, "зар сте му морали рећи да сте лудак?"

"Ма ми смо стари знанци још из Бањалуке. Гонио ме је више пута... Шта друго да му речем?... Нек му је псу срце на мјесту!... Хтео сам да га се отарасим, јер не могу да их гледам!"

Жандарм је тражио и у канцеларији уверење о тачности ове изјаве и умирио се тек када је био убеђен да је Кочић збиља болестан човек. Ипак, ја сам се у себи мање чудио овом глупану него Кочићу. Кочић ме је до последнјег часа уверавао да је потпуно нормалан и да још не може да се начуди "шта ће овдје". Хтео је само да "дочека Србију" па да тражи "излазак" и да иде у планине да се опорави. Избегавао би, говорио је, политику и вратио би се литератури. Сневао је чак о томе да да један роман о себи у болници. Замисао тога романа била му је и само ёме нејасна, а планове које је мени поверавао, саопштавао је замршено и нејасно. С пролећа 1916. непрестано је правио неке белешке и цепао их. Мислим да су се односиле на тај "роман". Најзад ми се исповедио да прерађује за позориште своја Суданија. Писао их је за мојим столом, за којим смо заједно радили. Смејао ми се што учим енглески и писао је полако као ђаче. Руке су му дрхтале, али је ипак "прерадио" своје дело.


Мртав, Кочић је лежао осмехнут, у чарапама и гологлав. Око лица неко му је поређао цвеће, као што понегде, на селу, чине мртвима. Тетка Мара је додала неколико лепих јабука. Спремали су се да поставе поклопац, кад једна луда рече: "Где ћете га гологлавог и босоногог?" Донесоше му неке платнене ципеле и - однекуд - њему, Србину ставише српску шајкачу! Згледасмо се и осмехнусмо од језе, нас неколико који смо разумели тај леп симбол... Погреба није било, било је забрањено од окупацијске власти свако окупљање. Само се портир прекрстио док су сандук са мртвим великаном проносили кроз широм отворена врата.

Једнога дана требало је да га чита мени и моме професору г. Н.С. Половини. Ми смо се спремили за то читање као за малу свечаност, али је ствар била толико слаба да смо једва успели да одржимо расположење у коме смо почели да слушамо, да несрећног драматичара свирепо не увредимо непажњом. Авај, били смо добри глумци, и он је отишао на онај свет с уверењем да само треба "Срби да се врате" па да се Суданија играју на свим позорницама!

Он је био толико поносит на своју "прераду" да ми је говорио о потреби да "изиђе у свијет" и да се "умијеша међу паметне људе", да настави своју драматичарску каријеру. Затим, љут на г. Цвијановића, који му није могао наћи неке књиге, и служећи се мојом библиотеком, рече ми једнога дана:

"Ви сте једини човек коме имам да благодарим што нећу још и полудјети овдје..."

Љутио се што "паметан чами међу лудацима"

Као да га сад гледам - онако простодушна и лаковерна, мало замишљена, у ципелама које му је послала на дар београдска општина, у црноме оделу које му је донела гђа Павла Марковића Адамова - како седи према мени, пуши цигарете које му завијам и жали се на пријатеље и знанце што га остављају да "паметан чами међу лудама". Човек је био принуђен да поверује мало у речи које је ставио као мото своме Јазавцу.

Поглед му се гасио, мршавео је из дана у дан. Писао је на све стране за новац, који је желео до смрти, тужио се на људе, на судбу, на бога.

Чак је мене каткад избегавао, онако збуњен и забринут, мене коме се исповедао као сину. Ја сам тада почињао да га орасположавам, и он би се опет разведрио, па ми је причао ствари које сам волео, појединости из личне животне борбе, искуства једног родољуба и књижевника. О Скерлићу:

"Ма то је био диван човјек, чекао сам увијек као озебао сунце да ме обрадује писмом из Швајцарске..."

За Босну: "Ма то ће бити Србија ко и ово овдје..."

За Јазавца: "Ма написах га обноћ у Семперстрассе 36, 18 Њерингер Безирк, у 1903, мјесеца априла..." За општу будућност: "Ма немамо ми поштен бе народне вође..."

Али последнјих месеци свога живота он сасвим подлеже нерасположењу. Један чудно интелигентан болесник, др Лоренц, опште познат и вољен, пратио је сву модерну медиицинску литературу. Он је ваљда дотурио и Кочићу неке књиге, из којих овај сазнаде свој јад, па клону, увери се, односно разувери се, јер он дотле никако није веровао да је болестан. Његова се болест само погорша. Он поче да шета сам и да гласно говори сам са собом.

Једног јутра дође на доручак са ужасном модрицом на оку. Та модрица је била плава и зелена и захватала је сав подочњак и сав очни капак. Пружајући му чај, тетка Мара, непосредна као што је била, упита га:

"Шта вам је то, господине Кочићу?" Он се љутну и оде из тих стопа... Управник болнице др Стојимировић нареди строгу истрагу. Нисмо знали је ли то последица какве туче са неким болесником или је можда неки болничар био толико нечовечан, што такође није било искључено, јер се болничари Душевне болнице још увек регрутују из нижег света, кадшто чак и из самих "прездравелих" болесника, пошто у нашем друштву све живо избегава ту службу. Докторанд Јовановић, лекарски помоћник, поведе истрагу и не нађе ништа.

После неколико дана Кочић освану очупаног једног брка. Изгледао је скоро потпуно изгубљен, а ми смо га сви толико волели, па смо се паштили да му помогнемо.

Међутим, једног дана г. Бојановски нас је журно позвао у парк. Сазнадосмо све, јер видесмо ову сцену: Кочић је ишао унезверено једном алејом, у једној руци је држао књигу, а другом, стегнутом у песницу, ударао се немилосрдно по глави. При томе је говорио гласно и невезано неке речи, које су звониле као урлици, јер му је глас био пун и невешт плачу.

Овај призор нас све дирну. Нисмо имали снаге да му приђемо, да га не коснемо самим тим што би открио да је примећен.

Инсценирасмо помоћ на тај начин што му ја приђох, правећи се да нисам видео ништа, он поверова, напусти став у коме је био, и отварајући Петерсоновог Нилс Линеа, на немачком, у лајпцишком малом Рекламовом издању, показа ми текст: "Ма ова су слова ситна да ћу просто побјеснети, јер ми очи чупају..."

Али се смешкао, блажен што је спасен мука чији је извор био у његовој сопственој природи. Он је, дакле, губио вид, а није могао то да схвати. Потенцирао је своје уверење да је паметан, и ми смо му болно повлађивали жалећи га, нагоњени на то суровом очигледношћу која нам је давала супротна уверења. Хтео је по сваку цену да иде. Куда? То није знао.

"Интернираће вас!"

"Имате право", одговарао би.

И то је давало повода за нова нерасположења. Желео је ново одело и шешир за излазак

Жарко лето 1916. стало га је много снаге. Подносио га је, али је копнио. Некад би се повратио, као у јесен 1915. па би се у њему опет пробудио стари националист. Једном ми изрече ове стихове, које никад пре тога нисам чуо и које ми рече да је запамтио из младости, у гимназији:

Горе над нама српско је небо,
На њему српски седи Бог,
Око њег' Срби анђели лебде:
Дворе Србина Господа свог!

Како је био дирљив овај шовинизам ! Он му се подавао меланхолично, и декламовао је елегичним тоном. Затим ми рече једном у шали да је Јазавца написао пушећи најгоре "Шпорт" цигарете, чију љутину није осетио у ентузијазму надахнутог стварања. Бивао је опет каткад онако детињаст и весео, да поново потоне у заборавност и ћутање. Ја сам често помишљао да бележим разговоре с њим, али нисам смео, иако су нам кофери били увек спаковани да "пођемо на место новог опредељења". Глад је у лагерима интернираних већ почињала да мори. Постојало се егоист, обазрив и саможив...

Крајем августа 1916. Кочић поста сасвим увучен у себе. Похађао ме је у зимском капуту и био је стално нестрпљив. Новац није стизао ни од куда, а он је стално мислио на ново одело и на нов шешир за "излазак".

Управник болнице га моли да лешкари, да се одмара и, нарочито, да не мисли. Непослушан, он, међутим, излази чак у подне шета по највећој жези. Сумњају да неће да бежи, забрањују портиру да га пушта, бар не за време највеће јаре од дванаест до четири часа. Он онда долази к мени и моли ме да га ја водим у башту. Ове шетње су бескрајно ћутљиве, туробне, досадне и очајне. Гуштери се не помичу пред нама, опијени омарином и сунцем, а Неро, који увек иде испред нас, кида им репове и растерује их кевћући, исплажена језика.

Г. Бојановски, духовит и немилосрдан, пита ме у поверењу:

"Куда ћете сад вас два лудака?"

Ми шетамо по усијаној земљи као Дантеова створења, знојећи се и осећајући да нам се ваздух лепи за ноздрве и да нам згушњава крв у глави.

26. август четири сата ујутру

Двадесет први август прекида ово стање, јер Кочић пада у постељу. Лекари га брижно обилазе, сви сем шефа болнице, који предсказује смрт и препоручује млађима да хитро хватају податке за несрећникову историју боловања. Заиста, већ 26. август баца га у агонију, а 27. у зору, у четири часа, он је мртав. Те ноћи ја случајно нисам у болници. Кад сам дошао, вратар ми саопштава катастрофу.

Ја желим да га одмах видим и хитам у капелу, која је празна, јер се кречи. Мислим да то није нека груба шала... али тетка-Мара трчи за мном и зове ме у купатило.

"Због оправке у капели, лешеви су у купатилу."

Кочића једва распознајем, толико је унакажен. И последнји остаци духа беху ишчезли, његова је маска ужасна, образи му беху дубоко упали, затим оне рупе на подгрлцу од шиљака крутог оковратника, чији су врхови годинама жлебили подгушњак. Очи му беху полуотворене, дуге руке раширене, прсти издужени. Крај њега је био још један мртвац. Призор је био крајње узбудлјив. Лешеви нису још били спремни.

Око подне је све било готово. Г. Бојановски, позитиван и честит, изврдао је наредбу др Стојимировића и дао лудацима инструкције да направе сандук. Један болесник Милош, који је уображавао да је бог, већ рендише даске, весео, јер он наслеђује фамозни Кочићев зимски капут. Леш смештамо у ковчег на један чист чаршав. Он је у црноме оделу, и изгледа предан само себи, као да га се више ништа не тиче...

Гологлав, осмехнут, само у чарапама

Сутрадан у три часа, отац Гавра Милошевић, свештеник ёи пријатељ покојника, чита му велико опело. Кочић лежи мало осмехнут, у чарапама, без обуће и гологлав. Око лица му је неки прост укус поређао цвеће, као што се то чини сељачким мртвацима. Тетка Мара је, ваљда, додала неколико крупних и ситних јабука уз бледе образе, фине, прозирне, и чело, жуто и хладно. Нико се не сагиње да га пољуби, спремају се да спусте поклопац. Настасија, једна лудакиња која је увек у капели и око мртваца рече:

"Где ћете таквог човека гологлава и босонога?"

Неко отрча и донесе једне нове собне ципеле од црвеног платна, које журно навлаче. Неко други му помиче главу, док остали плачу.

Одједном - је ли то игра случаја, ћуд судбине, њена логика, или лудачки прохтеви? - Петру Кочићу, великоме Србину, мећу на главу просту српску шајкачу...

Нас неколицина, који разумедосмо тај лепи симбол, згледасмо се кострешени од језе. Стари болничар који је управљао припремама рече: "И право. Право је", накрививши капу на мртвачевој глави, чији болни осмех као да се још више развуче. Неко приђе и превуче покров.

Погреба није било, јер се није смело демонстрирати. Кола истрчаше кроз широм отворену капију, портир се прекрсти и рече:

"Сад неће више тражити да пролази у невреме."

Ове редове сам написао гоњен дужношћу према лепој души коју сам волео. Мада сам то учинио с болом, учинио сам с побожношћу. Кочића сам упознао (али не Кочића, упознао сам ипак неког другог) када је он био обезглављен; но и тада, као и онај његов предак из Јаука са Змијања, што је посечене главе стајао и пркосио, његово џиновско, златно срце куцало је још иако је он био без главе.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“