Kako su saveznici bombardovali Srbiju i Crnu Goru: operacija „Nedelja pacova"

NA BOMBAMA JE PISALO SREĆAN USKRS

Piše: Petar Aleksić

-Zašto je ¸englesko i američko razaranje Srbije i Crne Gore, bilo i ostalo jedna od najvećih tabu tema i Titovog i sadašnjeg režima -Zbog čega se više od 50 godina tvrdi da Tito i njegov Vrhovni štab nisu imali nikakve veze sa anglo-američkim masakriranjem najvećih gradova u Crnoj Gori i Srbiji? -Šta je bio pravi cilj najvećeg razaranja naših gradova u njihovoj istoriji? -Kako je funkcionisao scenario klasične terorističke invazije Engleza i Amerikanaca na Srbiju i Crnu Goru? -Zašto nikada nisu popisane žrtve naših "zapadnih saveznika i oslobodilaca"? -Zbog čega su gubici našeg nevinog civilnog stanovništva bili 300 puta veći od žrtava nemačkog okupatora? -Ko je tražio, ko predlagao, a ko odobravao "saveznička" rušenja desetina srpskih i crnogorskih gradova, varoši i sela? -Kako su Englezi i Amerikanci organizovali "Nedelju pacova" u Srbiji? -Kakvu su ulogu u masakrima nad hiljadama bespomoćnih žena, dece i staraca imali maršal Tito, Koča Popović, Mitar Bakić, članovi Titovog Vrhovnog štaba i njegovih glavnih štabova u Srbiji i Crnoj Gori? -Kako je posle vazdušne invazije sa Zapada usledila klasična kopnena invazija sa Istoka?

STRANA 42 NASLOV U NEGATIVU: TITO SEJE SMRT

STRANA 44 NASLOV U NEGATIVU: SRBIJA JE PALA NA KOLENA

STRANA 49 NASLOV U NEGATIVU: KRVAVI USKRS

Besomučno anglo-američko razaranje desetina srpskih i crnogorskih gradova, varoši i sela, započeto 20. oktobra 1943. a okončano 18. septembra 1944. godine, uoči Staljinove invazije na Srbiju, jedna je od najvećih misterija naše novije istorije. O ovoj velikoj vazdušnoj operaciji koja je progutala živote hiljade nevinih ljudi, čak i nekoliko tek rođenih beba, za Titovog života niko se nije usuđivao da kaže ni jednu jedini reč. Niko to nije ozbiljnije pokušao da uradi ni posle njegove smrti pa čak ni posle raspada Titove Jugoslavije. Zvanični režimi Srbije i Crne Gore, režimi Slobodana Miloševića i Momira Bulatovića, ni danas ništa ne pokušavaju da učine kako bi se utvrdila prava istina o najvećoj i najtragičnijoj vazdušnoj invaziji koja je na naše prostore ikad organizovana.

Misterija kojom je ova akcija Engleza i Amerikanaca obavijena istrajava tako i do današnjeg dana. Ključne karike te velike enigme potpuno su zamagljene. Još se pouzdano ne zna ni ko je tu operaciju zahtevao, a ko odobravao. Sve je to normalno činjeno pod firmom isterivanja Nemaca iz Srbije i Crne Gore, a ni danas se ne zna ni šta je bio pravi cilj ove invazije, ni kakvi su bili njeni pravi efekti. Još manje se zna zašto su Englezi i Amerikanci ovu operaciju izvodili "na poseban način„. Zašto su Srbiju i Crnu Goru zasipali tepih bombama, zašto su na našim gradovima i selima uvežbavali ono što će kasnije primenjivati u tvrđavama nacističkog režima Adolfa Hitlera u Nemačkoj? Najzad, zašto je ova teroristička kanonada sistematski produžavana iako se od samog početka znalo da Nemci u Srbiji i Crnoj Gori "nemaju gotovo nikakve gubitke", a da je njen pravi efekat "hiljade naših mrtvih ljudi", kako je tvrdio Titov najbliži saradnik Edvard Kardelj.

Tek u poslednje vreme neke od ovih enigmi su, ne samo stidljivo i oprezno, već i krajnje površno, pokrenute s mrtve tačke. U Leskovcu, verovatno najvećoj žrtvi ove "pomoći" anglo-američkih "saveznika i oslobodilaca" organizovan je i jedan naučni skup, ali posle svega kontroverze o svemu tome danas su izgleda još i veće nego što su bile. Formalno tabu tema je načeta, a pravi smisao i cilj ove operacije još nije otkriven. Čak se polako stvara utisak da se ta velika misterija do kraja i ne može rasvetliti.

Sve je počelo još 1943. godine: prvo bombardovanje Niša

Posle višemesečnog istraživanja u jugoslovenskim, ruskim i engleskim arhivama, "Evroglas" je prvi bio u prilici da tu veliku tajnu, svakako jednu od najvećih iz naše novije istorije, potpuno dešifruje.

Iz priče koja sledi videće se sve. Videće se hiljade nevinih žrtava, žrtve i dželati, scenario po kome je sve to činjeno. Videće se i oni koji su to tražili i odobravali, videće se i sav cinizam ove "humane misije". Videće se i smisao i besmisao i onih koji se i danas plaše istine, kojima su zablude važnije od ljudskih života, dogme preče od elementarnog ljudskog morala, utopija draža od obraza. Videće se oni koji su za vlast davali i daju sve, od nemoćnih staraca do tek rođenih beba.

Prva žrtva naših zapadnih "saveznika" bio je Niš, najveći srpski grad posle Beograda.

Bila je sreda, 20. oktobar 1943. godine. Časovnici pokazuju da je 13 časova i 3 minuta. Nebo je proključalo. U niskom letu, sa zaglušujućim motorima, Nišu se približava nekoliko desetina bombardera.

S pomešanim osećanjima, lebdeći između straha i nade, Nišlije upiru poglede ka plavom svodu iznad grada. Samo koji sekund kasnije neverica prerasta u šok. Zaglušujući huk avionskih motora meša se sa potmulim eksplozijama, koje se čuju sa svih strana.

Iz guste prašine, koja je prekrila ceo grad, čuju se samo vapaji. Najviše iz najsiromašnijih delova grada smeštenih oko železničke stanice, iz Šumadijske, Drinske, Prizrenske, Kajmakčalanske, Šiptarske, Gvozdene i Banjalučke ulice.

Pakao je trajao 14 minuta

U ruševinama život gubi više od 250 ljudi, žena i dece. Među njima su bili Marija Stojanović sa svojim malim sinovima Miodragom i Slobodanom, pa Draginja, Verica, Ljiljana, Dragan i Vlastimir Milenković, učenici Radomir Đorđević, Dušan Jovanović i Aleksandar Janković, radnici Živojin Đorđević, Nikola Vujaklija, Milan Stojanović, Ljubomir Kosovac, Božidar Velačić, Kostadin Zdravković, Milun Stojanović, Milosav Jovanović, Svetislav Ranđelović, Dušan Jokić, njegova supruga i troje dece, ćerka i dva sina.

Ubijeni su i Novka Pajić, Borjanka i Dimirije Ivković, Zorka Vukanović, Zora Marinković, Borka i Dimitrije Dimitrijević, Persa Jovanović, Ranđel Ristić, Ilija Jovanović, porodica Dragoljuba Mitrovića, seljaci iz Gabrovca, Pečenjevaca, Supovca, Brestovca, Lipovice, Donjeg Matejevca, Bukovice, Jošanice, Grajača...

Opelo za žrtve saveznika

Nemački okupatorski objekti u Nišu pretrpeli su samo manja oštećenja.

U prisustvu nekoliko hiljada Nišlija većina žrtava je, posle opela, sahranjena u zajedničku grobnicu. Na svaku humku poboden je krst, a na sredinu zajedničke grobnice stavljen je veliki čamov krst na kome su krupnim crnim slovima ispisane reči:

"20. oktobar 1943."

Na vest o angloameričkom razaranju Niša, koje je usledilo samo nekoliko dana posle moskovske konferencije predstavnika SSSR-a, SAD i Velike Britanije, na kojoj se raspravljalo i o situaciji u Jugoslaviji - u Beogradu su preduzete sve mere za proglašenje uzbune. Železnički saobraćaj je odmah obustavljen. Sa železničke stanice sklonjeni su svi civili, a činovnici Ministarstva saobraćaja poslati su kućama.

Sedam dana kasnije, 27. oktobra u 11 časova, u Sabornoj crkvi u Beogradu održan je pomen nevinim niškim žrtvama. Uz sasluživanje velikog broja beogradskih sveštenika i hora Prvog beogradskog pevačkog društva činodejstvovao je episkop Valerijan, a govor posvećen žrtvama prvog "savezničkog" bombardovanja Srbije održao je Vlada Milutinović, protojerej beogradske Vaznesenske crkve.

Tajna čuvana pola veka

Istog dana, u isto vreme, pomen prvim stradalnicima anglo-američkog bombardovanja, koje, inače, nije imalo nikakve veze sa bilo kakvom kopnenom operacijom u ovom delu Balkana, održano je i u Nišu, Kragujevcu, Požarevcu i mnogim drugim gradovima Srbije.

Mesec dana kasnije, krajem novembra 1943. godine, Tito je, na predlog svojih saradnika iz Slovenije, u Jajcu proglašen za maršala. Dva meseca kasnije, 5. februara 1944. godine, on će svojim izaslanicima u Srbiji uputiti depešu koja će više od 50 godina skrivati jednu od najvećih tajni Drugog svetskog rata na našim prostorima. Tajnu - ko je, u stvari tražio, ko predlagao, a ko odobravao najbestijalnije razaranje srpskih i crnogorskih gradova u njihovoj istoriji.

U ovoj depeši Tito svoje poverenike u Srbiji najpre obaveštava da im u specijalnu misiju šalje engleskog majora DŽonija Hanikera, člana Britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOVJ, a onda im od reči do reči kaže:

Depeša koja otkriva: Tito je bombardovao Srbiju

- Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovstva on će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu NOVJ. Vrhovni štab će pak ODLUČITI da li će predloženi cilj da se bombarduje.

Ova depeša razrešava sve dileme koje su naši istoričari i drugi Titovi doušnici decenijama izmišljali da bi "najvećeg sina naših naroda i narodnosti" sačuvali od njega samoga. A oni su decenijama, mnogi to čine i danas, tvrdili da Tito i njegov Vrhovni štab nisu imali nikakve veze sa anglo-američkim bombardovanjem najvećih gradova Srbije i Crne Gore, da oni tu operaciju ni slučajno nisu odobravali, da se Tito navodno ljutio na Engleze i Amerikance zbog ove čudovišne operacije, čak da je kod svojih zapadnih saveznika protestovao što tako bezdušno uništavaju srpske i crnogorske gradove, što bezrazložno ubijaju bespomoćno civilno stanovništvo... A sada je, kao na dlanu, jasno da je sve te terorističke akcije tražio i odobravao sam Tito, da je njegova reč bila i prva i poslednja. NJegovi izaslanici u Srbiji i Crnoj Gori prijavljivali su, po Titovom nalogu, svoje želje, njihove želje on je usaglašavao sa svojim željama i sam je odlučivao kad će one, kako i s koliko aviona i bombi, biti realizovane.

Kapitulacija pred Titom: drugo bombardovanje Niša

Ova depeša skida bilo kakvu primesu enigme sa bilo kog potonjeg bombardovanja bilo kog srpskog i crnogorskog grada, ali i sa prvog anglo-američkog mitraljiranja Niša. Na osnovu mehanizma koji je u njoj izložen, najlogičnije je pretpostaviti da Tito za to masakriranje Niša nije tražio nikakvo "pokriće" u željama svojih poverenika u Srbiji, već da je tom prilikkom ispunjavao samo svoje želje.

Da je taj zaključak tačan potvrđuje činjenica da će se Englezi i Amerikanci ubrzo posle slanja ove Titove depeše ponovo obrušiti na Niš. Desilo se to 30. marta 1944. Samo jedna bomba teška 500 kilograma srušila je i u prah i pepeo pretvorila četiri porodične kuće u centru ovog izmučenog grada.

Izvlačenje mrtvih i ranjenih trajalo je punih šest dana. Sedmog dana pored zajedničke grobnice žrtava od 20. oktobra 1943. iskopana je nova kolektivna grobnica. U nju su 7. aprila 1944. spuštena tela 11 Nišlija, a nekoliko desetina preostalih nesrećnika sahranjeno je u porodične grobnice.

- Ja bih razumeo bombardovanje Niša - rekao je opraštajući se od svojih sugrađana okružni načelnik Jovan Barjaktarević - da smo mi zaraćena sila, pa da oni hoće da nas primoraju da kleknemo na kolena i da položimo oružje. Da nas primoraju na kapitulaciju. Pa zar mi nismo kapitulirali i pobacali oružje još onda kada smo se vezali za one koji su ove žrtve i prouzrokovali. Sada mi nemamo pred kim da kapituliramo, jedino ako oni hoće da kapituliramo pred Titom.

Treće bombardovanje Niša

Još žrtve ovog, drugog bombardovanja, nisu bile ni sahranjene, a Englezi i Amerikanci su se ponovo, po treći put, ustremili na Niš. Bilo je to u sredu, 5. aprila 1944.

Prvi znak za uzbunu dat je u 13.30 časova. Sat i po kasnije, kad su svi pomislili da je opasnost prošla, nad gradom su se u borbenom poretku pojavili prvi anglo-američki bombarderi. Brujali su iz pravca severoistoka.

Ovog puta režija razaranja grada na Nišavi bila je još ciničnija. Prvi avioni su obavili Niš veštačkom maglom, a oni koji su stizali iza njih nasumice su, sa visine od tri-četiri hiljade metara, bacali svoj ubitačni tovar. Prvi udar počeo je u 15, a drugi u 15.15, treći, najžešći, u 15.40 časova.

Na bespomoćne Nišlije Englezi i Amerikanci su preko Titovog Vrhovnog štaba izručili 248 bombi, od kojih samo tri nisu eksplodirale. Najlakše su imale 100, a najteže 500 kilograma.

Život je izgubilo 88, a teže i lakše je ranjeno 184 ljudi, žena i dece. U ruševinama su ostale cele porodice. Pored ostalih i porodice Aleksandra Petrovića i Tome Milosavljevića. Poginuli su i osamnaestogodišnji Radomir Ilić iz sela Toponice i trinaestogodišnji Miroslav Miloradović.

Srušene su desetine porodičnih kuća i javnih zgrada. Bombe su padale čak i po gradskom groblju. Naši "saveznici i oslobodioci„ nisu poštedeli ni Sabornu crkvu, njen ikonostas, pevnicu i oltar.

Nemački objekti opet su ostali čitavi.

- Dojučerašnji naši saveznici - izjavio je predsednik niške opštine Jovan Čemerikić - svojim bezumnim držanjem i grubim terorističkim napadima iz vazduha u crno zaviše ovaj grad. Stvoriše mu oreol mučeništva. Pobijeni svet je većinom sirotinja.

Što pre bombardovati Nikšić"

U međuvremenu, dok su Englezi i Amerikanci, prema odluci Titovog Vrhovnog štaba, po drugi put sejali smrt po Nišu, svom vrhovnom komandantu se 30. marta 1944. šifrovanom porukom javio Peko Dapčević. On je svom maršalu prijavio svoju želju:

"Treba tražiti da saveznici što prije bombarduju Nikšić".

Bajlonijeva pijaca je bila provereni "vojni objekat„

Nedelju dana kasnije, 7. i 8. aprila, Nikšić je sravnjen sa zemljom. U ovom gradu, koji je tada imao 5.000 stanovnika i oko 10.000 izbeglica, nastupio je pravi pakao.

- Pod ruševinama je nađeno 500 muškaraca, žena i djece, što mrtvih, što ranjenih, dok su drugi dijelovi stanovništva bez krova i pomoći - javio je Međunarodnom crvenom krstu u Ženevi gradonačelnik Nikšića Jevrem Šaulić.

- Neprijateljski avioni - izveštavao je Šaulić - ne samo da su zasuli grad bombama najtežeg kalibra, nego su još gađali civilno stanovništvo iz mašinskih pušaka i vatrenog oružja iz aviona.

Sutradan, 9. aprila, progovorio je i Radio London:

- Prilikom napada britanskih "velingtona" na Nikšić bačene su na razne objekte blok bombe od 2.000 kilograma. Porušeno je ili oštećeno pola varoši. Nikšić je bombardovan na traženje maršala Tita.

Šest dana kasnije, 15. aprila, na Veliku subotu, engleski i američki bombarderi, po nalogu Titovog Vrhovnog štaba opet seju smrt po Srbiji.

Na meti je opet, četvrti put, bio Niš. Razaranje ovog već duboko ucveljenog grada trajalo je, sa kraćim prekidima, ravno pet časova. Počelo je tačno u 11 časova, baš u vreme kada su, pet i po meseci ranije, 27. oktobra 1943. godine, u crkvama širom Srbije održavani pomeni žrtvama prvog anglo-američkog bombardovanja ovog grada.

Naselje Crveni krst je sravnjeno sa zemljom.

U vazduh su leteli čak i posmrtni ostaci onih nesrećnika koje su ti isti Englezi i Amerikanci pobili prilikom ranijih bombardovanja Niša. Gradsko groblje bilo je potpuno razrovano, krstovi s kolektivnih grobnica oskrnavljeni.

Preživelo stanovništvo odmah je napustilo grad, pa je Niš narednog dana, na Uskrs, 16. aprila, bio potpuno pust.

Tog dana kao da je i Beograd, više nego ikad, slutio opasnost koja dolazi. Gradom su kružili zlosutni pozivi:

"Postaraj se da u podrumu uvek imaš više sudova napunjenih vodom.

Ponesi vunene pokrivače u sklonište!

Pripremi namirnice i vodu za piće, i to za više časova, u sklonište!

Proveravaj svakodnevno da li su ti prostorije potpuno zamračene. Svetlost je najsigurniji cilj za bombe. Ukloni sa tavana sve zapaljive predmete! Da bi se uspešno mogao boriti protiv požara, treba da imaš dovoljno peska i vode na stepeništu i u stanu.

Vazdušni napadi dolaze u većini slučajeva iznenada. Zato imaj uvek na dohvat ruke svoj prtljag, koji nosiš u sklonište. Taj prtljag treba da sadrži: najpotrebnije rublje, vunene pokrivače ili ćebad, važna porodična dokumenta, namirnice za nekoliko časova, tanjire, čaše i pribor za jelo.

Čim čuješ znak za uzbunu, otvori ulazna vrata od kuće!

Zaključana vrata sprečavaju da ti sused pomogne!

Čuvaj disciplinu!

Čim čuješ znak za uzbunu napusti odmah ulicu i potraži zaklon u najbližem skloništu ili rovu.

Budi spreman da pomogneš onome koji traži zaštitu!

Nemoj uzeti ništa što je svojina tvojih suseda!"

Beograd je zavijen u crno

Sutradan, na Uskrs, uz Božić najveći hrišćanski praznik, Beograd je u ranim jutarnjim časovima zavijen u crno.

Razoren je isto, ako ne i više, kao i 6. aprila 1941.

Sve beogradske crkve bile su prepune, na ulicama je bilo življe nego bilo kog dana za vreme okupacije. Cele porodice pošle su u kućne posete svojim rođacima i prijateljima. Beograđani su tog dana želeli, makar na trenutak, da zaborave strahote rata, da sebi priušte iluziju radosti i normalnog života, da u vedrom raspoloženju proslave Uskrs i skorašnji kraj rata.

Istina, u Beograd je tek stigla vest da je upravo bombardovan Niš. Iako potišteni i zabrinuti tom vešću Beograđani nisu hteli da veruju da se to isto može desiti i njihovom gradu. U tu sumornu mogućnost nisu verovali čak ni kad je dat prvi znak za uzbunu. Mnogi su se sklonili, ali čim je prestao znak za uzbunu ulice su opet oživele. Čak i kad su se pojavili prvi anglo-američki avioni Beograđani su ih radoznalo gledali, ne sluteći šta će se uskoro desiti.

Samo za nekoliko sekundi kristalno vedro nebo nad Beogradom premreženo je eksadrilama aviona.

Počeo je pravi pakao, vrilo je kao u kotlu.

Istovremeno su fijukale stotine bombi, zavijale gradske sirene, urlali motori bombardera.

Bajlonijeva pijaca i sve okolne ulice, u kojima tokom rata nikad nije bio nijedan vojni objekat, bile su razorene i uništene. Prašina je prekrila pijacu na Kalenića guvnu, bolnice, u kojima su bili smešteni i naši tek pristigli zarobljenici iz Nemačke, pretvorene su u ruševine. Razoreno je i prvo beogradsko porodilište, podignuto posle Prvog svetskog rata dobrovoljnim prilozima Beograđana. U njemu su Englezi i Amerikanci prekratili živote i nekoliko porodilja sa tek rođenim bebama.

U kući Šićevića u centru grada smrt je našlo sedmoro Beograđana. Glavni nemački punktovi u okupiranom Beogradu nisu ni okrznuti.

Nekoliko sati kasnije, na drugi dan Uskrsa, usledilo je drugo još bezobzirnije razaranje Beograda. "Savezničke" bombe pogodile su Centralni higijenski zavod, Bolnicu za zarazne bolesti, Dom slepih, Berzu rada, Ortopedski zavod, Državni dom za mušku decu, Državni dom za žensku decu, dva doma za decu srpskih izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Dečju bolnicu, Dečji dispanzer...

Stradalo je nekoliko mlinova, galerija, biblioteka, izdavačkih preduzeća, muzičkih škola, bioskopi na Terazijama, Centar za humor, Srpsko narodno pozorište...

Srušene su Terazije, oštećeni svi mostovi na Savi i Dunavu, prah i pepeo prekrio je destine beogradskih ulica. Od Niške, Stiške, Alekse Nenadovića, Krunske, Francuske, Rimske, Miletine, Mekenzijeve i Kneza Miloša do Mletačke, Kraljice Natalije, Zvečanske, Hadži Đerine, Nemanjine...

Razorne "savezničke" bombe pogodile su glavnu Železničku stanicu, železnike stanice u Topčideru i Rakovici, Okružni ured za osiguranje radnika, palatu "Albanija", Poštu broj 2, Fabriku štofova Vlade Mitića na Karaburmi, Fabriku hartije "Vapa", Tehnički fakultet, Vajfertovu pivaru, Studentski dom.

Nemački gubici sto puta manji

Beograd je bio obogaljen, nemački objekti ostali su tamo gde su i bili.

Život je izgubilo oko 2.000 ljudi, žena i dece, teže i lakše je ranjeno oko 5.000 Beograđana.

Da posle prvog bombardovanja, za vreme košmarne, neprospavane noći, Beograđani nisu masovno napuštali svoje domove i sklanjali se u okolna sela, pola Beograda bi bilo pretvoreno u groblje i zgarište.

"Saveznici" su se okomili čak i na prepun nemački logor na Sajmištu. Na licu mesta poginulo je 60, a ranjeno oko 150 nesrećnih logoraša, Srba i Jevreja.

Nemački gubici u Beogradu bili su sto puta manji od žrtava nevinog civilnog stanovništva.

Samo u jednom danu ispred centralnog groblja stajalo je 450 kovčega Beograđana kojima je neko iz porodice ostao živ pa je mogao da se postara za njihovu sahranu. Među njima je bio i prota Branislav Marinković, ugledni srpski sveštenik, koji je pored maternjeg govorio francuski, ruski, nemački, grčki i italijanski jezik. NJega su veliki zapadni "saveznici" usmrtili u crkvi Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu, i to baš u času kada je otvorio svečanu Uskršnju liturgiju.

Beograđani su bili preneraženi kada su na jednoj velikoj bombi, koja slučajno nije eksplodirala, otkrili poruku koju im šalju Englezi i Amerikanci i oni koji su odobrili njihovo suludo masakriranje Beograda. Na bombi je krupnim ćiriličnim slovima bila poruka: "Srećan Uskrs".

Bombe sa ovakvim porukama na srpsku prestonicu su bacale "leteće tvrđave" B-17 i četvoromotorni bombarderi B-24, koji su se, ironijom sudbine, zvali "liberatori" - "oslobodioci". Oni su Beograd razarali tzv. tepih bombama kojima će godinu dana kasnije sravnjivati sa zemljom najveće Hitlerove tvrđave u Nemačkoj.

Gorka ironija sudbine prati ne samo ljude nego i radove:razoreni Beograd

Tako su s ciničnim uskršnjim čestitkama "saveznici" ubili Milivoja Čolak-Antića, konjičkog pukovnika u penziji, nosioca Karađorđeve zvezde s mačevima, učesnika svih oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine. Život je izgubila sedmogodišnja LJiljana i osmogodišnja Gordana Blagojević, pa Božidar Teofilović, šef agencije "Vagon - Li" i njegov sin Milan, penzionisana učiteljica Borka Arnautović, siroti Vlastimir Jovanović, izbeglička deca Rade, Momčilo i Anina Petrović, LJiljana Kovač i Nevenka Dabić, učenica Marija Atanacković, Bosiljka, Stevan, Vladislav, Danica i Vojislav Radonjić, knjižar Radomir Diković, Desanka Gudurić, Miloš Lale Gajinov, Mara i Živko Inćić, učenici Bogdan, Milutin i Dragutin Ilić, obućar Stanimir Milojević, Desanka, Danica, Milan i Mileva Janković, Ivan Kežman, Milivoje, Marjana i Petar Jovanović.

Poginuo je i muzičar Dragomir Prnjatović, Radmilo i Branislav Stefanović, Lepša, Brankica i Jamna Dimitrijević, Leposava, Vojislav i Ružica Šićević, Jelena Krasojević, Sergije Vasiljev, Zorka i Stojanka Vojnović, Marija i Borka Daskalović.

Ubijeni su i dr Lazar, dr Vojin i Dušan Besarabić, Veca Dedović, Mira Polaček, fudbaler Mija Marković, biciklistički as Đoka Drljačić, električar Nikola Radaković, pa Desanka Marković, Anica Nađ, Gojko Sirovina, Žarko Čučković, Dragiša Milošević, Antonije Despotović, trafikant Bogomir Pavlović, Nada i LJubinko Bosić.

Naši "oslobodioci" su usmrtili i učenika Milana Mrkića, penzionisanog generala Milutina Marinovića, inž. Mihajla Pljušića, mesara Rada Jajčanina, litografa Milana Jovanovića, vozovođu Đorđa Đukića, devetogodišnjeg Panteliju Mihajlovića. Pa Aleksu Đorđevića, Peska Regine, Vlastimira Lazarevića, Zorku i Miodraga Antića, Anicu Kojić, Mariju Besarabić...

Tito zahvaljuje Amerikancima i Englezima

Desetak dana kasnije, u sredu 26. aprila, Radio-London je javio da je maršal Tito Englezima i Amerikancima uputio poruku zahvalnosti za bombardovanje jugoslovenske teritorije.

U to vreme Beograd je gotovo sve svoje bolnice i druge zdravstvene ustanove, sa bolesnicima i svim medicinskim osobljem iselio iz grada. Gradsko porodilište smešteno je u podavalsko selo Zaklopaču.

Beograd je zamro. Saobraćaj u gradu je obustavljen, škole i fakulteti su prestali sa radom. Hiljade unezverenih Beograđana potražilo je utočište u Ripnju, Velikom Mokrom Lugu, Rakovici, Pinosavi, na Avali.

Direkcija za ishranu stanovništva počela je da preostalom stanovništvu deli namirnice preko 114 pekara i 340 prodavnica. Za nepunih mesec dana Beograđanima je na ovaj način podeljeno 126 vagona brašna, 17,5 vagona šećera, 16 vagona soli, 12 vagona sapuna, četiri vagona ulja.

Ranjenim gradom krstarile su desetine ekipa za raščišćavanje ruševina i izvlačenje mrtvih i ranjenih Beograđana. U ovim ekipama je bilo i staro i mlado - prvaci drame, opere i baleta Srpskog narodnog pozorišta, učenici i studenti, radnici i činovnici, najistaknutiji sportisti.

Javili su se i mnogi dobrotvori. Industrijalac Stevan Stefanović priložio je milion dinara, general Milan Nedić dva miliona, pančevački mlinari poslali su 25.000 kilograma pšenice i kukuruza i 150 kilograma masti. Tanasije Živojinović, predsednik opštine u Resniku priložio je 50000 dinara, Milutin Hadži-Vuković 25.000 dinara, a dr Dimitrije Miodragović je deci srpskih izbeglica namenio 10.000 dinara.

Crveni krst Požarevca uputio je 500.000 dinara, Tihomir Dimitrijević iz Požarevačkog Aleksandrovca dao je 5.000 kilograma kukuruza, 2.000 kilograma pšenice i 50 kilograma masti...

Beograd je, strahujući od novih čestitki "saveznika„, noću bio potpuno zamračen. Kazne za krađe i špekulacije bile su sve veće. Milivoje Živanović kažnjen je sa 30 dana zatvora i 100.000 dinara zato što je izbeglicama prodao pet kilograma brašna po ceni od 180 dinara po kilogramu, što je bilo duplo više od uobičajene cene.

Istu kaznu dobio je i Dušan Vuksanović, šofer iz Kragujevca, jer je izbeglicama nalaćivao vožnju deset dinara po kilometru, a siromašne koji nisu imali novac odbio je da vozi. Jovan LJubinković kažnjen je sa 20 dana zatvora što je konjsko meso prodavao po 600 dinara po kilogramu, a Svetozar LJubinković je dobio 30 dana zatvora što je isto meso nudio po 600 dinara po kilogramu, tvrdeći da je to goveđe meso.

Pismo engleskom kralju

Azis Pelivanović je kažnjen sa deset dana zatvora zbog toga što je prodavao užegle biskvite. Pekar Ratomir Milošević je prošao još gore. Platio je globu od 200.000 dinara i u zatvoru proveo mesec dana zato što je građanima za kilogram pšeničnog brašna davao kilogram loše pečenog hleba umešenog od neprosejanog pšeničnog i kukuruznog brašna.

Simo Vidović i Jovan Milićević dobili su po deset dana zatvora zbog toga što su proizvodili zabranjeno belo luksuzno pecivo. Jedan kafedžija je zaglavio 30 dana zatvora što je srpske i bugarske cigarete prodavao po zelenaškim cenama. Jedan kuvar je proveo 20 dana na prinudnom radu zbog skuplje prodaje porcije pasulja.

Od raznih špekulanata i crnoberzijanaca svakodnevno su oduzimane stotine kilograma raznih proizvoda koje je vlast u najvećem broju slučajeva delila bolnicama, obdaništima i dečjim domovima.

Deset dana posle uskršnjeg razaranja Beograda Božidar Nedić, član Međunarodne organizacije bivših ratnika i ratnih invalida, presavio je tabak i obratio se kralju Velike Britanije. Ovo pismo, napisano u Beogradu 27. aprila 1944. godine zavređuje da bude u celini objavljeno:

„Njegovom carskom i kraljevskom veličanstvu DŽordžu VI"

Vaše Veličanstvo,

Oprostite što se u svojoj skromnosti usuđujem da se na Vas obratim. Ja sam običan sitan građanin, Vi ste Car i Kralj, koji vlada nad prostranim zemljama sa stotinama miliona svojih podanika. Znam da Vi nećete sebe preceniti, kao što ni ja sebe neću potceniti, jer smo ipak svi mi obični ljudi, jer nas smrt potpuno izjednačuje. Što sam se usudio da se i na Vas obratim, imam jedan veliki i opravdan razlog koji ću Vam odmah reći.

Nad mojim narodom, koji je okupiran od jedne od ratujućih stranaka, pa prema tome nalazi se van rata, obezoružan i pokoren, izvršen je strahovit zločin, koga svetska istorija ne poznaje ni po motivima, ni po žestini. Taj zločin izvršen je u ime engleskog naroda, na čijem se čelu Vi nalazite. Eto, zato, što Vaša ličnost simboliše engleski narod, ja se na Vas obraćam, što znači da govorim u isto vreme i engleskom narodu.

Znam šta ćete mi odmah primetiti. Da Vi imate odgovornu vladu i da se izvolim njoj obratiti. Oprostite, taj put je za mene i moj narod zatvoren, jer mi živimo u dubokom uverenju da ono što Vaša odgovorna vlada radi, bar u pogledu moje zemlje, ne odobrava engleski narod. I zbog toga, ja se obraćam Vama a ne Čerčilu, dakle obraćam se engleskom narodu.

Veličanstvo!

Ogromni napori avijacije, natovareni teškim bombama sa oznakom na svojim aparatima engleske trobojnice, izručili su svoj strahovit tovar nad Beogradom, najmnogoljudnijim gradom moje zemlje. To su činili na sam dan pravoslavnog Uskrsa, koji je jedan od najvećih hrišćanskih praznika. Umesto radosti nejakoj deci i ženama za svoj praznik, Vaši avijatičari razneli su utrobe i obezglavili telesa u masama. Samo mrtvih pobijeno je oko 2.000, a sa ranjenima broj žrtava prelazi više hiljada. Možete misliti, Veličanstvo, kakva je nesreća zadesila moj narod, koji je u savezništvu sa Vašom vojskom vodio rat, upropastio zemlju, izgubio državu i za tri godine po savetima Vaše odgovorne vlade sabotirao okupatora, boreći se po šumama, pa je nanizao još milion grobova. Sad je dočekao da ga njegovi ratni drugovi i saveznici, Vaši avijatičari, nagrade na taj način što su mu pobili 10.000 nevinih žrtava i razrušili hiljade domova.

"Veličanstvo!

Dozvolite jedno pitanje: "Je li ovaj zločin izvršen po Vašem naređenju, ili bar sa Vašim saznanjem? To što pitamo odnosi se i na engleski narod. Je li on preko Vas dao svoj pristanak?

Znam unapred Vaš odgovor: Nije. A ipak je srpski narod podneo nevine žrtve. Mi ne verujemo zbog toga što smo bili saveznici prijatelji, pa koliko juče Vi ste venčali našeg mladog kralja, pa smo se i orodili. Zatim, u Vašoj prestonici sedi jedna emigrantska vlada koju Vi još priznajete, jer sa njom opštite. Na posletku, u našoj zemlji imate simpatizere, da bi ovakav jedan vandalski akt bio potpuno nerazumljiv. Pa onda zašto je bombardovan Niš, Nikšić i Beograd i zašto je uništeno nekoliko desetina hiljada Srba.

Taj odgovor očekuje moj narod, očekujem ga i ja, njen građanin, nekada rado viđen u engleskom krugu srpskih prijatelja u Londonu. Ma kako bila draga kruna jednom vladaru na glavi, ona ne sme biti uprljana krvlju nevinog sveta, naročito kad je taj svet srpski narod, koji je bio prijatelj i saveznik u ovom ratu. U protivnom šta će Vam kruna uprljana krvlju nevinog sveta, koja će Vas potsećati na zločine izvršene pod njom. To bi Vam uznemiravalo savest i činilo Vas vrlo nesrećnim, a to Vi nećete dozvoliti. To je duboko uverenje moje i moga naroda.

Vaše Veličanstvo,

Oprostite što se Vama obraćam, ali nas razdire bol saznanja da je sa strane engleskog naroda i u Vaše ime izvršen jedan akt koga humanost i civilizacija nazivaju zločinom. Pa mi je želja da na vreme skrenem pažnju Vama, engleskom narodu i svetskoj javnosti na ovaj zločin jer bi bilo smešno pozivati se na pravdu, kulturu i civilizaciju kad dela koja vrši Vaša avijacija vraćaju nas u doba Huna i Avara, divljaka i neznabožaca.

Božidar Đ. Nedić"

Podgorica razorena do temelja

Oglasio se ubrzo i stari srpski diplomata dr Miroslav Spalajković, koji je rekao:

"Titov pokušaj prodora u Ibarsku dolinu i angloameričko bombardovanje Beograda predstavljaju dva povezana poteza iste ratne operacije".

Istog dana kada i Beograd, na Uskrs 1944. godine, "saveznički" bombarderi su se ustremili i na crnogorsku prestonicu. Cetinje je bilo svo u ruševinama. Istog dana stradali su i Žabljak, Šavnik, Kolašin, Andrijevica, Gacko, Bileća.

Samo dva dana kasnije, 19. aprila 1944. godine, maršal Tito se obraća Peku Dapčeviću i Mitru Bakiću, svojim izaslanicima u Štabu 2. korpusa NOVJ:

"Javite nam koja mjesta treba bombardovati."

Dapčević i Bakić radio vezom odgovaraju.

"Neka bombarduju Sjenicu, Bijelo Polje i Podgoricu. Molimo hitan odgovor na ove predloge. Peko, Mitar."

Titov odgovor je stigao iz vazduha.

U ranu zoru 5. maja 1944. na Podgoricu je krenulo 120 teških četvoromotornih bombardera.

Nastao je pravi pakao.

Pola Podgorice je razoreno do temelja. Engleske i američke bombe ubijaju svakog šestog žitelja Podgorice. Od 15.000 ljudi, teže i lakše je ranjeno gotovo 4.500 dece, žena, staraca. U kući Mila Begovića izginula je cela porodica, on, njegova supruga i četvorica sinova. Ista sudbina zadesila je i Andriju Đuraševića i desetine drugih podgoričkih porodica.

Nemačke žrtve bile su gotovo 200 puta manje od gubitaka nevinog civilnog stanovništva Podgorice. Nacistički okupator je imao 15 mrtvih.

Prema izveštaju nemačke komande za jugoistok "60 odsto grada je razoreno", a Peko Dapčević je, bez obzira na sve, bio veoma zadovoljan.

- U Podgorici - javljao je on svom maršalu - bombardovani uglavnom vojnički objekti, bolnica Kruševac, auto-park, razni magacini i slagališta i svi položaji: Gorica, LJubović, Kokanereška Gora, most, na Cijevni i sva okolna sela. Bilo deset velikih požara... Prema dosadašnjim podacima oko 2.000 žrtava. Politički, vojnički i MORALNI efekat bombardovanja DOBAR.

Dve nedelje kasnije, baš u vreme dok su se gradom pronosili glasovi kako se "Čerčil izvinjava za uskršnje bombardovanje" srpske prestonice, kako je "engleski kralj obećao da se to više neće ponoviti", Beograd je ponovo zavijen u crno.

Bio je četvrtak, 18. maj 1944. Jutro je uveliko odmaklo. Časovnik na Terazijama pokazuje 9.55. Nad oblačnim i kišovitim nebom istraumiranog grada zatutnjali su engleski i američki bombarderi.

Napad je bio još bezočniji od onog uskršnjeg. Glavna meta, ovog puta, bila je periferija Beograda u kojoj je stanovala gradska sirotinja. Pašino brdo, Kotež, Neimar i Čubura obavijeni su gustim oblacima dima i prašine.

Orgijanje "savezničkih"aviona trajalo je gotovo puna dva sata. U nekim delovima grada bombe padaju na svakih sto kvadratnih metara. Samo ispod jedne kuće izvučena su 32 leša.

Radio Bejrut je u emisiji na rumunskom jeziku objavio da su u mnogim engleskim avionima koji su sejali smrt po Beogradu bile jugoslovenske posade

koje je Tito početkom 1944. godine uputio na obuku u angloameričke baze smeštene na jugu Italije.

U ovom razaranju Beograda, trećem po redu, izginulo je blizu 2.000 ljudi, žena i dece. Tako su nestali braća Milan i Vojislav Stamenković, penzionisani general Ignjat Kirhner, komandant Sremskog dobrovoljačkog odreda koji je 1915. godine junački branio Beograd.

Bora DŽivalić, predsednik Udruženja prodavaca štampe, poginuo je na ulici sa svežnjem novina u ruci. Iz kuće inženjera Vasilija Markovića izvučeno je 48 mrtvih.

Poginuli su i inž. Andrija Stanić, pa Dragoljub Mihajlović, Dragoljub Mandžukić, Leonid i LJubomir Milojević, Predrag Ugrinović, Milan Damjanović, učenica Kristina Jadranin, Dimitrije, Milena, Radmila i Dragan Petrović, Jovan Brkić, Mladen Vinčić, Dimitrije Popović, penzioner Čedomir Matić, LJubica, LJubinka i Vladeta Đorđević, učenik Dejan Živković, Anđelka i Stevica Jeftić, Draginja Bošnjaković, Persida i Milenko Dabić...

Kolone beskućnika napuštaju Beograd - istorija srpskog bežanja se stalno ponavlja: Beograd je bio obogaljen, nemački objekti su ostali tamo gde su bili

Sedam dana kasnije na Novom groblju se okupilo nekoliko hiljada Beograđana. Na pomenu žrtvama angloameričkog razaranja Beograda, koje je odobrio Titov Vrhovni štab, govorio je mitropolit Josif:

- Napadi izvršeni nad srpskim narodom i njegovom junačkom prestonicom 16. i 17. aprila, na prvi i drugi dan Uskrsa, pa ponovljeni 18. maja, nisu od srpskog naroda ničim i ni od koga zasluženi. To se ne može odobriti, ni opravdati... Obično se kaže da se traže vojni ciljevi, ali mi se pitamo: da li su crkve, bolnice, sirotinjski stanovi, iznemogli starci i bolesnici, zar su to objekti koje je trebalo napasti? Neka na to odgovore oni koji su to učinili!

- Napadi su - nastavio je mitropolit Josif - učinjeni na najsvetiji hrišćanski praznik, na dan kada svi mi slavimo pobedu života nad smrću... Gde je tu civilizacija, gde kultura, gde hrišćanstvo? Neka na to odgovore oni koji su to učinili!

Posle mitropolita Josifa potištenim i ogorčenim Beograđanima obratio se Bogoljub Kujundžić, ministar pravde:

- Beograd, prestonica Srbije i srpstva, tri puta je mučki bombardovan. Ne radi vojnih objekata - bar Pašino brdo najbolji je dokaz za to - nego radi nas samih, radi ovih nevinih žrtava koje nam i mrtve dovikuju: "Čuvaj se lažnih prijatelja, a sačuvaćemo se od neprijatelja".

-Tri pune godine -podsetio je Kujundžić - taj isti Beograd istican je kao simbol patnje i mučeništva, i to baš od onih koji ga ovako mučki napadoše. A danas on je, zahvaljujući njima, još veći mučenik postao.

-Takav svadbeni dar mladom Kralju Petru, a svome prijatelju i savezniku, nezapamćen je u istoriji sveta - istakao je Kujundžić. - Ili je to možda saveznička voštanica upaljena za račun Josipa Broza na grobove onih stotina i stotina pobijenih Srba koji su verovali u reč jedne svetle imperije i u prijateljstvo jednog velikog naroda.

Istog dana kada su po treći put rušili i razarali Beograd zapadni "saveznici" su nasrnuli i na mnoge druge gradove u Srbiji. Samo čuvena porodica Katić iz Loznice izgubila je sedam članova. Među njima je bila i glava porodice, ugledni građanin Podrinja Slobodan Katić, njegova supruga Slobodanka i ćerkica Zorica.

Posle trećeg "savezničkog" orgijanja nad Beogradom mnogi imućniji ljudi počeli su još izdašnije da pomažu porodice unesrećenih sugrađana. Olga Ilić priložila je 500.000 dinara. Lozničani su sakupili 223.667 dinara, a oglasili su se i rodoljubi koji su tek pristigli iz nemačkog zarobljeništva. Svetolik Ivanović je priložio 101 nemačku marku, Radmilo Mijatović 80, Miodrag Aleksić 25, Milić Nikolić, Dragiša Gajović, Panta Madžić, Miloje Bojčić, Radojica Vujičić, Miloje Ristić i Sima Majstorac po 20 maraka.

Dimničar Milorad Kobiljski dao je 20.000 dinara, dr Marija i veterinar Borisav Velimirović 10.000, penzionisani general Miloš Jovanović takođe 10.000, prota Nikola Teodorović 5.000...

Ugostitelj Živojin Ranđelović, zakupac bifea "Srbin" u Nemanjinoj ulici broj 1 u Beogradu prikupio je od gostiju svog lokala 5.980 dinara, učenici iz Mladenovca dali su 7.187 dinara. Građani Aleksinca uputili su 120.000 dinara, industrijalac Milutin Krivokapić 5.000, trgovac Konstantin Stefanović 20.000, kruševački apotekar Đorđe Petrović 15.000 dinara. Rudari Ibarskih rudnika odvojili su 7.280 dinara, sportisti beogradskog "Hajduka" sa Liona 40.578, rudari Senjskih rudnika 25.220. Beogradski piljari Todor Dankulović i Milan Janjatović dali su 1.200 kilograma boranije. Irena Rišanek, supruga bivšeg poljskog generalnog konzula priložila je 50.000, Srpska pravoslavna crkva 2,5 miliona dinara.

Crveni krst Beograda delio je sve više namirnica postradalim Beograđanima. Svaki unesrećeni Beograđanin dobijao je po tri kilograma usoljenog mesa od divlje svinje, po kilogram maslinki i smokava i po pola kilograma sapuna. Deci do deset godina, kao dodatak za pojačanu ishranu, davan je po kilogram suvog grožđa, smokava i lešnika.

Namirnice Crvenog krsta izdavane su u ulici Kraljice Marije 2, Kralja Aleksandra 125, Prestolonaslednika Petra 15, Kralja Zvonimira 30, Vojvode Stepe 69 i Makedonskoj (Poenkarevoj) ulici 21. Sprpska zajednica rada otvorila je četiri pokretne kuhinje u Beogradu koje su besplatno delile obroke beogradskim radnicima.

Dok su Beograd i mnogi drugi gradovi i varoši u unutrašnjosti Srbije vidali rane i sahranjivali svoje najrođenije, engleski i američki "saveznici i oslobodioci" nastavljali su svoj krvavi pir. Na njihovoj meti opet se, po šesti put, našao već odavno ojađeni Niš. Ovog puta još podmuklije nego ranije, kad je grad bio na spavanju.

Između 2.20 i 3 časa po ponoći Englezi i Amerikanci su 9. juna 1944. na Niš bacili blizu 400 bombi. Na spavanju je pobijeno nekoliko desetina Nišlija.

Dva dana kasnije, 11. juna u 9 časova, zapadni "saveznici" obrušavaju se na Smederevo. Na grad je palo oko 500 bombi koje su usmrtile 80 ljudi, žena i dece, a teže i lakše ranile oko 200 Smederevaca.

U isto vreme Englezi i Amerikanci, na osnovu odobrenja Titovog Vrhovnog štaba, po sedmi put kreću na Niš. Opet ruševine, nevine žrtve, jauk i lelek, nove humke.

U međuvremenu, "saveznici" postaju sve bezobzirniji. Na Beograd, Niš, Smederevo i mnoge druge gradove Srbije, pored bombi, sve češće bacaju razne predmete punjene eksplozivom. Radnik Simeon Kindobranski je u dvorištu kuće u Admirala Vukovića 55 u Beogradu ugledao jednu tubu karmina za usne. Kad je pokušao da je otvori tuba je eksplodirala. Iznad Gornjeg Milanovca iz anglo-američkih aviona su bacali razne eksplozivne kutije, pehare i olovke koje su teško povredile četvoricu ljudi. Eksplozivni predmet veličine jajeta odneo je desnu ruku i tri prsta leve ruke Đorđu Krstiću iz okoline Leskovca. Od sličnih predmeta stradao je Pavle Savkić iz Kusatka kod Smederevske Palanke, devojčice Draginja i Dragica Antonijević iz Bora i mnogi drugi.

Samo pet dana posle sedmog usledilo je i osmo razaranje Niša. Pred ponoć između 14. i 15. juna na grad je najpre ispaljeno nekoliko stotina svetlećih raketa, a potom je na Nišlije koje su tek krenule na počinak sručeno oko 200 bombi.

Osam dana kasnije, 23. juna između 9.30 i 10.15 časova naši zapadni "oslobodioci" na Niš bacaju i fosforne bombe.

Dvadeset dana kasnije, 3. jula između 10.30 i 12 časova, kobni angloamerički avioni opet kruže nad Beogradom. U sedmom granatiranju najvećeg grada Srbije najviše je stradala Čukarica, na kojoj je, pored nekoliko desetina mrtvih, sa zemljom sravnjeno oko 80 kuća. Razoreni su Fabrika šećera i škola "Matija Ban". Radio London je javio da su pogođeni važni nemački objekti, koji su praktično ostali neokrznuti, a nevine žrtve koje su danima izvlačene iz ruševina nije pomenuo ni jednom jedinom rečju.

Pored mnogih drugih, znanih i neznanih, ubijeni su i trener Vojislav Janjić i čuveni artista Miloš Radojković - Diogen.

U međuvremenu, Beograd je oguglao, a neki njegovi žitelji kao da su se poigravali sa sudbinom. Kafedžija Taško Teofilović, na čiju su kafanu "Kumanovo" na Čuburi zapadni "saveznici" 18. maja bacili devet bombi, za 13 dana je na istom mestu podigao novu kafanu. U čast njenog otvaranja organizovao je veliku svečanost na kojoj je u ranu zoru besplatno delio piće svojim starim i novim gostima. Pozvao je i popa da je osvešta.

S odobrenjem Titovog Vrhovnog štaba Englezi i Amerikanci su postajali sve drskiji. U subotu, 22. jula 1944. obrušili su se na civilni voz koji je saobraćaoizmeđu Kraljeva i Čačka.Ubili su četiri putnika a 12 teško ranili. Na stanici u Kraljevu, učinak im je bio još veći. Ubili su ravno 30 ljudi.

Istog dana prvi put je bombardovan i Kragujevac, u kome je ubijeno više od 30 nevinih ljudi, žena i dece.

Tad su prve bombe pale i na periferiju Kruševca, u selo Bivolje, na Glibovac i druga sela u okolini Smedereva i Smederevske Palanke.

Tih dana Beogradom su kružila obaveštenja: "Pamet u glavu. Ni levo, ni desno, nego svojimpravim srpskim putem, samo za svoje interese i za interese svoga naroda i sve Srbije."

U prestonici Srbije organizovana je čak i izložba "Život teče dalje".

Sudbina Srbije u međuvremenu je uveliko išla drugim pravcem. U petak, 11. avgusta 1944. organizovano je noćno razaranje nezaštićenog Kraljeva. Šest bombi palo je na Dečji dom. Samo u jednoj kolektivnoj grobnici sahranjeno je 40 kraljevačkih mučenika.

Na poslednji ispraćaj, svojim sugrađanima stiglo je pola Kraljeva, opelo je činodejstvovalo deset sveštenika.

- Zar od ubijanja naših mirnih građana zavisi ishod rata - očajnički je zapitao Milan Sretenović, protojerej žički. - Mi smo želeli da nas svi ostave po strani, a danas se na nas sve sliva... Otkloni zlo od nas, Bože! Primi nas i zaštiti ovaj mali narod srpski, svetosavski, koji ne želi rat. Učini, Gospode, da ovo budu poslednje žrtve! Učini da Srbi mirno oru svoje njive!

U međuvremenu, "oslobođenje" je uzimalo novi danak u krvi. "Saveznici" su u Alibunaru ubili 128 nevinih ljudi, žena i dece, gotovo četvrtinu celokupnog stanovništva ovog banatskog mesta.

Ubrzo je na ucveljeni Niš bačeno još oko 800 bombi, a 21. avgusta 1944. godine drugi po veličini grad Srbije potpuno je dokusuren.

Tih dana na Peć su bacane bombe od 500 kilograma. Razorena je i Ćuprija, bombe padaju po šumadijskom selu Markovcu, Žitkovcu kod Aleksinca i drugim bespomoćnim srpskim selima i gradovima.

U međuvremenu, nastavljeno je sistematsko razbijanje Beograda. Masakriranje prestonice Srbije organizovano 3. septembra 1944. godine trajalo je puna dva sata. Ovog puta na redu su Dušanovac, Rakovica, Karaburma, pa ponovo Pašino brdo, Kotež, Neimar i ulice oko glavne Železničke stanice.

Tri dana kasnije, 6. septembra kada se u srpskim crkvama obeležavao rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića, u po bela dana, u 10 časova, usledilo je novo granatiranje.

Stradali su Senjak, Sarajevska ulica, sirotinjske barake pored Save...

Tog dana u Beogradu su se dogodila i tri zemljotresa. Prvi je počeo u 6 časova, 30 minuta i 15,8 sekundi, drugi u 11 časova, 35 minuta i 10,8 sekundi.

U izmoždenom Beogradu najugroženijima je pomagao gotovo svako ko je mogao. Čak i oni koji su i sami bili u jadu i bedi. Ratni zarobljenici koji su se tek vratili iz nemačkih logora odvajali su od svojih usta za decu izbeglica iz Pavelićeve NDH. Čeda Spasić i Vojin Eraković priložili su 11.354 dinara, Nemanja Ostojić 5.978, Radoslav Spremo 4.490, Dobrivoje Mutavdžić 3.466, Stanka Marić 1.590, Milan Trtica 1.190, Zagorica Žarkov 5.150, Zdravko Vragarić, Jovan Sladić i LJubo Kukavica po 990, Jovan Bajić i Svetomir Tanasković po 790, Žarko Milošević 290 dinara.

Ljubo Zarić je za postradale radničke porodice dao 10.000 dinara, braća Gođevac i braća Mirković po 5.000, Đorđe Petrić, Vasa Panić i Rade Jovašević po 3.000, stolar Banjac 5.000, Kuzman Nikolić i "Stanićev podrum" po 2.000, Čuturilo Ilić 3.000 dinara. Oglasila su se i mnoga preduzeća. "Kosmaj" je dao 10.000, "Oplenac„ 1.000, "Makiš„ 50.000, "Kula svetilja" 10.000, "Silesija" 15.000 dinara.

Mnogi Beograđani su svakodnevno donosili namirnice za pokretne kuhinje Srpske zajednice rada. Milan Milutinović, inspektor Fabrike šećera doneo je 16,5 kilograma tikvica i 4 kilograma krompira, dr Milorad Nedeljković, ministar narodne privrede, dao je 10 kilograma krompira, Desa Nedeljković-Dugalić 13 kilograma boranije, Aleksandar Plavšić je poklonio kompletan ručak za 20 osoba, trgovac Milutin Kuprešanin je doneo 15 kilograma kupusa, Vladimir Cvetković tri kilograma paradajza, Mihailo Simić 15 kilograma boranije, Branko Premović 15 kilograma krompira i litar zejtina, kafedžija Dragomir Milenković 15 kilograma brašna, Matko Dugec 3 kilograma kupusa, 6 kilograma paradajza i 10 zeleni, Žika Mihailović 600 grama slanine.

Poslastičar Dragiša Sandić je na dan pomena svome bratu Milanu poklonio 20 kilograma kupusa, 10 kilograma mesa, 20 vekni hleba i 250 porcija kolača. Miloš Popović je dao ručak za 250 ljudi, a Milutin Blagojević je doneo 20 kilograma pasulja i brašna i dve litre zejtina.

Beograđani su tad spavali po 2-3 sata, ustajali su oko 5 sati da bi na brzinu posvršavali poslove u kući i oko kuće i žurili da se zavuku u skloništa.

Mnogi su već bili oguglali na bombardovanja pa su gradom kružila obaveštenja:

"U interesu samog građansta je da odmah po davanju znaka za uzbunu potraži sklonište. Dosta već s tom nepromišljenošću koja dovodi samo do teških gubitaka! Kad je uzbuna nema niko ništa da traži po ulicama, sem ako ima da izvrši kakav službeni nalog. Lakomislenost i radoznalost su greh prema sopstvenom životu. Ko se ne pridržava ovih uputstava, biće kažnjen!"

Baš tad su zapadni „saveznici i oslobodioci" po porudžbini Koče Popovića i maršala Tita krenuli na Leskovac, koji je razoren više nego bilo koji grad na Balkanu za sve vreme Drugog svetskog rata.

Dan pakla osvanuo je 6. septembra 1944. godine: "Ceo Leskovac kao da se digao u vihoru prašine, dima i ruševina... Ono što je ostalo od Leskovca ležalo je obavijeno pokrovom od dima", zapisao je očevidac ovog terorističkog čina Ficroj Maklejn, Čerčilov izaslanik u Titovom Vrhovnom štabu, a potonji dugogodišnji Titov prijatelj, kojem je maršal posle rata, u znak zahvalnosti, poklonio jednu velelepnu vilu na Korčuli.

Ispod "savezničke" prašine ostala je gotovo četvrtina Leskovca. Od 28.000 stanovnika "srpskog Mančestera", život gubi više od 6.000 ljudi, žena i dece. Nemački gubici u Leskovcu i okolini bili su 300 puta manji od gubitaka nevinog civilnog stanovništva.

Bila je to kulminacija angloameričke pomoći Titu da što više rastroji i istraumira Srbiju u kojoj je većina stanovništva bila protiv njegove komunističke diktature.

Srbija je tako pala na kolena.

Samo u prvoj nedelji septembra Englezi i Amerikanci su svakodnevno sa 200-300 lovaca i bombardera razarali ono što je od Srbije ostalo. NJihovi kobni bombarderi su u toj nedelji, od 1. do 7. seprembra 1944. godine, izveli ravno 1.973 borbena leta nad Srbijom i Crnom Gorom.

Tu monstruoznu operaciju Titovi zapadni saveznici nazvali su "Nedeljom pacova":

Ta klasična vazdušna invazija izvedena je 33 dana posle priznanja Titovog najbližeg saradnika Edvarda Kardelja da angloameričko bombardovanje naših gradova ne nanosi "gotovo nikakve gubitke" nacističkom okupatoru, već da je jedini opipljivi rezultat ovih akcija "na hiljade naših mrtvih ljudi".

Desetak dana posle "Nedelje pacova" maršal Tito je noćnim letom s Visa otišao u tajnu posetu Josifu Visarionoviču Staljinu.

Posle sistematske vazdušne invazije zapadnih "saveznika", koja je trajala od proleća do jeseni 1944. godine, ubrzo je usledila i klasična kopnena invazija na Srbiju. Pod firmom isterivanja Nemaca Staljin i Tito su na Srbiju uputili nekoliko stotina hiljada sovjetskih vojnika.