SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 3MART 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Slavu slave zemunski ribari: Petrovdan ispod Gardoša

sve su njiveZELENE, alaske su BELE

Piše:
Miodrag
Dabižić

Posle litije, sečenja kolača i zvanične zakuske, oni najraspoloženiji slavlje su nastavljali u lokalima, Kod plavetne štuke, Kod zlatnog šarana, Kod belog medveda, Kod sedam graničara,Kod sedam čunova...

 

U predratnom Zemunu bilo je više većih verskih manifestacija koje su bile vezane za pojedine parohijske crkve, pravoslavne, rimokatoličke i evangelističke. Među tim svetkovinama vrlo zanimljive Svetonikolajevskoj crkvi, najstarijem mirskom hramu u gradu, a to su bile: hramovna slava 9/22. maja (Prenos moštiju sv. Nikole, tzv. letnji sv. Nikola) i slava zemunskih ribara pravoslavne veroispovesti, nastavljača pozitivnih tradicija bivšeg ribarskog esnafa, koji su svake godine 29. juna/12. jula svečano obeležavali dan svojih cehovskih zaštitnika - sv. apostola Petra i Pavla.

O Petrovdanu, kako se kraće naziva ovaj praznik, pisala je i tadašnja beogradska štampa jer je ribarska slava okupljala veliki broj građana, prvenstveno Gardoša i Donjeg grada. Osim ribara i članova njihovih porodica slavlju su prisustvovali ugledni opštinski zvaničnici gradonačelnik dr Petar Marković, gradski savetnik Branko Drenovac, gradski fizici dr Sava Nedeljković i dr Đorđe Čučković...

Prangije pucaju sa Gardoša

Uoči slave, pre početka večernjeg bogosluženja (bdenija), osim crkvenih zvona malo, srednje i veliko) na sutrašnji dan građani su podsećani i pucnjavom iz više crkvenih prangija (male, srednje i velike), koje su se oglašavale s desnog platoa brega Gardoša gde su zaduženi za ovaj posao, obično parohijani iz ribarskog kruga: ribar Petar Dimitrijević (zv. Riflač) i drugi. Palili prangiju, donosili su sve što je bilo potrebno, ložili vatru u kojoj je ležao vrh štice (duga gvozdena valjkasta, na vrhu zašiljena šipka usađena u drvenu dršku), punili prangije eksplozivnom smešom (crni barut), zatim drvenim čepovima zatvarali njihove gornje otvore i kad su se oglasila crkvena zvona, šticom, (njen užareni vrh stavljen je u mali donji otvor prangije).

Ribarski barjak na Bogojavljenskoj litiji 19. januara 1938: među nosiocima su Milan Jeremić Ćapa, Sava Petrović Geja i Petar Stojković Šimer

Sutradan služena je liturgija, često arhijereska, od strane više sveštenika (paroh protojerej Branko Paunović (+1951), veročitelj Hristifor Milošević (Pop-Rista), prof. Grigorije Konstantinović, dr Filaret Granič i dr), uz asistenciju mešovitog hora Srp. zanatlijske pevačke i prosvetne zadruge koju je vodio veroučitelj Luka Gavrilović.

Posle bogosluženja u crkvi organizovana je litija koja je tri puta obilazila oko hrama i koja je imala svoj redosled: crkveni barjaci (3 do 4) na čelu, deca školska (obično manje jer je raspust), odrasli muškarci, esnafski barjak i pozivni ribari, mešoviti hor s društvenom zastavom (barjaktar bravar Milan Ćurčić), nosioci velikog slavskog kolača i slavskog žita (koljivo), đaci u stiharima (s jednim "zlatnim krstom", šest s piracima i šest s ripidama), a između njihova dva razmaknuta reda išli su đaci poslužioci sveštenika u oltaru s celivajućom ikonom tog dana (sv. apostoli Petar i Pavle) i drugim ikonama, ručnim zvoncima i jedan s kotlićem s osvećenom vodom i bosiljkačom (više strukova suvog bosiljka u donjem delu povezanih crvenoplavo-belom ili crvenom trakom) i služašči sveštenici. Zatim je dolazilo "nebo" koje su nosili mlađi ribari, a pod njim bio je u rangu najstariji sveštenik ili, ako su bili prisutni, episkop ili patrijarh. Pored četiri nosioca crkvenog neba išli su, s obe strane, po tri ribara s esnafskim duplirima (staklom zaštićena svetiljka sa po jednom zapaljenom svećom), a iza neba - ugledni zvaničnici: predsednik političke i crkvene opštine, kum (domaćin) slave, prisutno vojno lice, predstavnici organizacija, ustanova i društava, i građani i građanke, odnosno svi ostali.

I ribarski barjak imao krmanoša

Posebno mesto u svečanoj povorci i slavlju pripadalo je velikom esnafskom barjaku sa slikom patrona sv. apostola Petra i Pavla, s jedne strane, i sv. Nikole, s druge strane, jer su ribari i njihov esnaf od davnina pripadali hramu sv. Nikole u neposrednoj blizini Dunava. To je najstarija parohijska crkva u gradu i nalazi se u podnožju Gardoša, dela starog Zemuna sa prizemnicima i tršćarama ribara, lađara, veslara, piljara, sitnih zanatlija, nadničara i drugih, naravno, skromnijih mogućnosti i siromašnijeg imovnog stanja.

Članovi Odbora za obnovu barjaka Srpskog ribarskog udruženja 1935. godine. Sede (sl. na d.): ribar Nikola Jovanović Drakula, ribar Sava Petrović Geja, trgovac Milan Jeremić Ćapa, protojerej Branko Paunović, učitelj Kosta Petrovački, poštar Pavle Simić, trgovac Sava Bajić; stoje (s l. na d.): gostioničar Nikola Atanacković Tica, ribar Gaja Stjković, ribar Đuro Popović Bretur, crkvenjak Boško Jančić i ribar Toma Zamfirović Giga

U toku druge prošlosti ribarskog ceha ili esnafa barjak, zapravo njegov tekstilni deo je nekoliko puta obanvljan. Poslednji, sadašnji barjak zamenjen je 1935. godine kad je posebni odbor na čelu s parohom Brankom Paunovićem, poručio kod tada poznate radionice Ivkovića u Novom Sadu novi barjak od svetloplavog brokata. Ovaj tekstilni deo se za prezentaciju i nošenje montira na stari gornji metalni deo s krstom, simboličnim "zlatnim šaranom", golubom i raznovrsnim baroknim ukrasima od kovanog gvožđa, sve obojeno zlatnom bronzom. ta dva dela (metalni i brokatni) stavljaju se, odnosno podižu na osam dugačkih crveno-plavo-belo obojenih kopalja (oble motke), koje ribari nazivaju štice. Postavljan je u porti crkve i dva puta godišnje nošen u ophodnji oko crkve (crkvena slava i slava ribara) i u nekoliko ustaljenih i propisanih litija koje su prolazile glavnim ulicama grada (Nikolajevska-Glavna-Gospodska-Veliki trg-Kej 5. novembra na Bogoja-vljenje-Zmaj-Jovina-Glavna-Karamatina- Fruškogorska-Nikolajevska). Nošenje barjaka bilo je naporno za osmoricu ribara. Naročito je to bilo teško nosiocu vertikalnog koplja, koji je jedini imao tzv. dupli kaiš preko leđa i ramena. Ova naporna dužnost poveravana je fizički jačim ribarima-Antonu Čezi, zv. Lancman i stasitom Petru Stojko-viću zv. Pera Šimer. U nešto lakšem položaju bila su dva nosioca prednjeg dela i poslednji, tzv. kormanoš, koji je šticom podupirao glavni stubac.


Početkom 50-tih godina, pod uticajem nove vlasti, odnosno režima,u obeležavanju slave učestvuju samo vernici, prvenstveno žene, koji su poticali iz ribarskih porodica


Posle obilaska litije oko crkve ona se zaustavljala u južnoj i zapadnoj strani porte, i kod istočnog zida crkvene zgrade je obavljan obred osvećenja slavskog žita i kolača, u kojem je određenu ulogu imao i kum koji je učestvovao u okretanju i presecanju kolača i njegovom darivanju. Početkom 30-ih godina, na primer, dar je iznosio oko hiljadu pa i više dinara. I danas je u sećanju tada prisutnih građana slika kad je kum na kolač stavljao veliku banknotu od hiljadu dinara s likom sv. velikomučenika Georgija na belom konju. Siromašniji svet je posle prepričavao da je domaćin osim osnovne obaveze (kolač, žito i sveća) na kolač stavljao "đurđevdan", kako je u to vreme nazivana ova najveća, odnosno novčanica najviše vrednosti.

Crkveni deo slavlja završavan je prigodnim slovom jednog od služaščih sveštenika. Posle je narodu deljeno žito s parčetom slavskog kolača, često i poneko piće - vino ili pivo.

Ribarska zakuska i baba Milkina pesma

Pozvani gosti i sveštenici s kumom su zatim prelazili u malu salu, zapravo u skromne prostorije nekadašnje Srpske osnovne škole (osnovane 1745), i u njoj je priređivana bogata zakuska. Držani su kraći govori i zdravice i pevana su mnogoljetstva (Mnogaja ljeta i Usliši, Gospodi, želanija naša). Za stolom su bili i stariji ribari i izuzetno poneka žena iz ribarskih porodica. Međutim, može se reći da je uvek bila prisutna već starija Milka Burovac koja je bila pripremljena da na neprimetan poziv paroha B. Paunovića svojim prodornim, otvorenim glasom otpevao gostima popularnu ribarsku pesmu. Sve se njive zelenile, alaske se bele... koju su prihvatali mnogi prisutni jer su je više puta čuli, ali je vodeći glas baba Milke sve nadmašivao.

Ribari Giga i Joca Frlog u svom čunu posle lova na Dunavu, snimljeni marta 1963. godine

Posle ove prve ture gostiju na red su dolazili ostali ribari i pozvani građani i svi oni koji su učestvovali u organizovanju slavlja i posluživanju. Oni koji su bili raspoloženi da slavlje nastave, mogli su to da urade u obližnjim kafanama i restoranima (Kod plavetne štuke, Kod zlatnog šarana, Kod sedam graničara, Kod belog medveda) i krčmama (Kod sedam čunova) i drugim lokalima.

Politika je, 13. jula 1930. godine zabeležila da su zemunski ribari, uz pucnjavu prangija "na svečani način proslavili svoju slavu", i da su se "po tradiciji okupili mnogi Zemunci" i da je "posle sečenja kolača gostima priređena bogata zakuska.

U istoj vesti pisalo je da su svoju slavu proslavljali i beogradski ribari. "Crkveni obred i sečenje kolača izvršeno je u kafani Borča gde se nalazi sedište udruženja", da je "kafana za ovu priliku bila posebno dekorisana" i da se "u nju ulazilo kroz ribarsku mrežu". Domaćin slave bio je Miloje Aračić, nekadašnji narodni poslanik, koji je tada bio posednik velikih ribolova.

I na kraju: kad je obnavljan esnafski barjak ribara (1935), izrađen je i novi crni barjak na jednom koplju, na kojem su krst od serbrnaste trake, srebrnaste rese po ivicama i izvezeni tekst: Srpsko ribarsko udruženje/Zemun 1935.

Crni barjak je nošen na sahranama ribara i onih građana koji su svojim radom na bilo koji način zadužili ribare (stalni priložnici i višestruki kumovi). To je bilo u duhu pređašnjih vremena kad su esnafi bili i neka vrsta religijske i organizacije uzajamne pomoći u vreme bolesti i drugih nevolja svojih članova. U slučajevima smrti njihove strukovne organizacije (esnafi) bi preuzimali brigu oko sahrane i posmrtne ostatke članova nosili bi do večne kuće.

Na opisani način proslavljen je Petrovdan do ratne 1941. godine. U vreme okupacije slava nije održavana, a i Nikolajevska crkva nije radila. Posle oslobođenja obeležavanje praznika bilo je skromnije (nošen je barjak i obavljen je obred osvećenja žita i sečenje kolača).

ČLANOVI ZEMUNSKOG RIBARSKOG ESNAFA

Vlasnici tikvara: Đuro Paušak (1), Pavle Kuzmanović Šokac s Nikolom Lalićem (1), Gaja Stojković i Antun Čezo Lancman, u izvesnom odnosu i Ilija Gavrilović Denda (1), Sep Leli, pa Franc Gracer (1), Đuro Čezo (1) i Franja Bognar (1).

Zakupci ribolova na delu Dunava i Save: Petar Sirbu (vlasnik drvarica), Petar i advokat Aleksandra. P. Spaić, Pavle Mecger, Sep Leli, Nikola Atanacković Tica, Franja Paušak i Dragan Momirović.

Vlasnik čamaca: Konstantin - Kojka Simić kojije čamce izdavao privatnim licima.

Ribarski majstori i ribari (pravoslavne vere): Nikola (i gostioničar) Atanacković Tica, Trifun (i piljar) Atanacković, Nikola Atanacković (zv. Pepica), Petar Barković, Spasoje Bajić, Đura Bašić, Petar Burovac (zv. Pera Žuža), Ilija Gavrilović Denda, Đorđe Dimitrijević, Kosta Egić (zv. Koja Mašica), Božidar (zv. Boža Lila) i Đorđe (zv. Đoka Lila) Zamfirovi Đorđe Zamfirović (zv. Đoka Giga) i Toma (zv. Toma Giga) Zamfirović, Đorđe i Nikola Jovanović Drakula; Nikola Joksimović (zv. Husar), Nikola (i gostioničar) Lalić (zv. Čova), Jovan (i lađar) LJubinković Puba, Đura Popić Bretur, Ilija Popović, Sava Petrović Geja, proslavljeni dobrovoljac srpske vojske u prvom svetskom ratu, Lazar (i tamburaš) Petrović (zv. Laza Tepelinac), Gaja i Mihailo (zv. Miša Brlja) Stojković, Petar Stojković (zv. Pera Šimer), Simeon Subotić Rapa, Vasilije Teodorović (zv. Vasa Rus).

Nadničari i pomoćnici: Petar Dimitrijević (zv. Pera Štruca), braća Stevan (zv. Spida) i brat mu zv. Mica (prezime nepoznato) i čuveni "donaujeger" Dušan Lislov-Kuzmanović (zv. Dule Riflač).

 

Na ovim prostorima, gde se malo koja institucija može pohvaliti nekom tradicijom, jedna kafana u Zemunu sprema se da proslavi svoj stoti rođendan

VEK zlatnog šarana

Piše:
Sreto
Dragaš

Na obali Dunava, ispod Gardoša, tamo gde je pristajala skela, Arkadije Bokalić, u svojoj kući, otvori kafanu, nazvavši je "Zlatni šaran". Prvi gosti, uz peć bubnjaru na olajisanom patosu, bili su dunavski alasi i seljaci koji su čekali skelu da ih odveze u bašte na drugoj obali plave reke. Izbor pića je bio bogat: može vino, a može i rakija. Ali je zato riba uvek bila sveža: iz Dunava je "uskakala" pravo u tiganj. Bokalića je nasledila udovica Dobrila, pa sin koji je bio ugledni bankar, a lokal su kasnije vodili legendarni zemunski ugostitelji, poznatiji po nadimcima nego po krštenim imenima i prezimenima - Tica, Bata Gajdaš i Malajac

 

Za mnoge Beograđane, kada se pomene Zemun, jedan od sinonima Zemuna ali i svojevrstan orijentir - to je jedan od objekata za koga "svi znaju gde se nalazi".

Ima nekoliko verzija o tome kada je "Šaran" počeo da radi, ali najverovatnija je ona po kojoj je to bilo pre ravno jednog veka 1898. godine. Ovaj restoran jedan je od najstarijih među mnogobrojnim zemunskim kafanama.

Prema nekim zapisima i usmenom predanju, ugledni zemunski građanin Arkadije Bokalić je u svojoj kući, na samoj obali Dunava, na mestu gde je nekada bilo zemunsko pristanište i gde je još uvek pristajala skela, otvorio kafanu nadenuvši joj ime "Zlatni šaran". Verovatno da gospodin Arkadije nije ni slutio da će ova kafana upravo doživeti stogodišnjicu postojanja - zlatni jubilej, shodno pridevu iz svog imena.

U imenu, kafana je zadržala tada već pomalo mutno sećanje na nekadašnje bogatstvo grada, koje se gomilalo od polovine DžVIII veka. Tada je Zemun, koji se posle dva veka pod Turcima ponovo vratio pod okrilje hrišćanstva, doživeo svoj najveći ekonomski napredak u istoriji. Na granici tadašnje dve moćne carevine, Austrije i Turske, ali i na granici Zapada i Istoka, grad je postao jedan od najznačajnijih trgovačkih centara ovog dela sveta, centar u koji je stizala i odakle je otpremana svakojaka roba i slivalo se silno bogatstvo. Zemun su u to vreme nazivali "malim Bečom" i "srebrobogatim", pa je posle normalno da su gostionice u gradu nosile i adekvatna imena: "Kod zlatnog ankera", "Kod zlatne štuke", "Kod zlatnog orla", "Kod srebrne kugle"... U vreme kada je gospodin Arkadije Bokalić otvorio svoju kafanu, bogatstva i raskoši je već znatno manje bilo, ali, eto, on joj je dao ime "Zlatni šaran".

Istini za volju, ovo ime ipak nije bilo primereno kafani. Od prvog dana, ona je postala omiljeno stecište alasa sa Gardoša i zemunskih seljaka iz Gornje varoši koji su tu svraćali dok su čekali skelu kojom su odlazili u svoje bašte na Červenki, na banatskoj obali Dunava. To jeste bio čestit i radan, ali ipak priprost svet - elitni gosti su u to vreme odlazili u daleko uglednije restorane u hotelima "Grand" i "Central" ili u "Veneciju". Alasi su inače bili poznati "veseljaci" (pijanci i kavgadžije) pa je u "Šaranu" često dolazilo do tuče i svađa, uprkos svim naporima vlasnika da održi red i ugled kafane.

IZ UGOSTITELJSKE TRADICIJE BEOGRADA U KAFANI "KOD DIVLJEG ČOVEKA"

Beograd je krajem osamnaestog veka imao 140 mehana, čak pet pivara, a po kavgama i pijankama upamćen je baron Trenk.

Za vreme duže austrijske okupacije (1718-1739), prema raspoloživim arhivskim podacima, u Beogradu je bilo više mehandžija, a manje kafedžija - pouzdan znak da se vino više cenilo od kafe. Zabeleženo je da je bilo i trideset šest pekara, jedan poslastičar, jedan "lebcelter" - rodonačelnik kasnijih "licidera", te jedan pekar koji je pravio kolače na orijentalan način. Pominju se i kuvari, a naročito se ističu trojica koji su kuvali za princa Aleksandra.

Jedan austrijski hroničar piše:

"Život u nemačkom Beogradu nije bio monoton; pre bi se moglo reći da je bio bučan... Stanovništvo se mnogo zadržavalo u mehanama, kantinama i kavanama, u kojima je trošilo svu svoju zaradu. LJudi su se lako zaduživali, i kada nisu mogli odgovoriti svojim obavezama, oni bi jednostavno iz Beograda nestali". Dalje isti autor navodi da je u Beogradu tada bilo oko sto četrdeset kafana i mehana, a beleži i da se general Maruli, u svome izveštaju iz 1731. godine, žali "kako svaki nevaljalac koji ovamo dobegne i uzme jednu sobu pod kiriju, kupi bure ili dva piva, ili ih uzme na veresiju, i toči, a da bi se što bolje koristio - skriva propali i bestidni ološ i dotle radi dok ne propadne i druge ne upropasti".

Poznate kafane bile su "Kod crvenog vola", "Kod tri zeca", "Kod divljeg čoveka", "Kod crnog orla", a u srpskom kraju nalazila se "Ekmeklučka kafana". Pili su se pivo (tada je u Beogradu bilo ukupno pet pivara!), vino i rakija, najčešće iz okoline grada. Među silnim kavgadžijama, koji su činili znatan deo internacionalne populacije, pominje se, po svojim nedelima čuveni, baron Trenk. Među različitim zabavama, pominju se balovi, na kojima su građani "i pored sveg veselja u sali bili prestravljeni, jer se za svaku sitnicu hapsilo i udaralo po sto batina". U Beogradu se tada nalazio i zoološki vrt, koji je pripadao princu Aleksandru. Vrlo je omiljeno bilo i posmatranje jadnika koji su bili vezivani za stub srama, a još veća poslastica bila su javna pogubljenja.

Posle smrti Arkadija Bokalića, gostionicu, koja je u međuvremenu, promenila ime u "Šaran", nastavili su da vode njegova udovica Dobrila i sin Lazar. Lazar Bokalić je uz to učio i velike škole i kasnije postao ugledan bankarski činovnik i istaknuti zemunski sportski radnik, pa je imao sve manje vremena za kafanu koju je na kraju i prodao.

Do početka Drugog svetskog rata "Šaran" je promenio nekoliko vlasnika, a najpopularniji među njima bio je Antun Trnavac, zvani Bata Gajdaš. Pošto se penzionisao ovaj vešti zemunski ugostitelj je sklepao nekakvu drvenu kolibu na drugoj obali Dunava, "u ritu", i u njoj točio piće i služio prženu ribu alasima i prvim "vikendašima", a ovu svoju ilegalnu krčmu nazvao je zvučnim imenom "Hilton"!. Pred početak Drugog svetskog rata "Šaran" je vodio Nikola Atanacković, zvani Tica, takođe poznati zemunski ugostitelj.

U međuratnom periodu "Šaran" je došao na glas kao restoran u kome se spremaju najbolji riblji specijaliteti. Kažu, da je tada na jelovniku bilo 70 raznih jela od rečne ribe, ali su od pića i dalje služeni samo rakija i vino! I profil gostiju je polako počeo da se menja. Iako su alasi i dalje bili među najbrojnijim mušterijama, dolazilo je sve više takozvanog "finog sveta", među njima i dosta Beograđana, naročito glumaca i drugih boema, ali i bogatih trgovaca, političara pa i ambasadora.

Posle Drugog svetskog rata "Šaran" je nacionalizovan i pripojen ribarskoj zadruzi istog imena, u koju su silom uterani i svi zemunski alasi. Kafana je ponovo svedena na bezličnu krčmu o kojoj je novi - društveni - vlasnik malo vodio računa, pa je objekat sve više propadao i gubio svoj ugled. Tek 1952. godine, kada je "Šaran" postao vlasništvo Poljoprivredno-industrijskog kombinata "Srem", situacija je znatno popravljena.

Iako je restoran zadržao svoj stari izgled - sa olajisanim crnim podom, peći bubnjarom smeštenoj u ćošku i vratima između dve sale, poput onih u kaubojskim filmovima - kvalitet kuhinje je znatno poboljšan, a asortiman jela od ribe postao raznovrsniji, baš kao i izbor pića koje je nuđeno sve učestalijim ali i otmenijim gostima.

Za nagli porast popularnosti "Šarana" velike zasluge imala je i sjajna konobarska garnitura koja je tih šezdesetih godina posluživala goste. Iako sasvim različiti - jedan je bio simpatičan notorni pijanac, drugi obešenjak i spadalo, treći flegmatičan a četvrti brz i okretan - predstavljali su sjajan tim konobara zbog koga su mnogi gosti "Šarana" postali stalni.

Od stalnih gostiju "Šarana" bio je i poznati zemunski boem, veterinar Miša Pilipić, za koga se priča da je svakog drugog januara, za stalne goste, u restoran dovodio neku od čuvenih ciganskih muzičkih bandi iz Srema, a akteri tih celodnevnih zabava još dugo su ih pamtili. Ovakva slavlja i obeležavanje početka nove godine do danas je ostala tradicija ovog restorana. U "Šaranu", inače, drugim danima nije bilo muzike, ali je vrlo često među gostima bilo pojedinaca sa gitarama ili dobrih pevača. Dešavalo se tako da pesmu sa jednog stola prihvate i drugi i da čitava kafana kao jedno veselo društvo i zoru dočeka, jer se "fajront" nikada nije strogo poštovao. Tako je "Šaran" veoma brzo, već sredinom šezdesetih godina, postao jedno od najpopularnijih mesta ne samo u Zemunu već i čitavom Beogradu.

Zaposleni radnici u "Šaranu" odbili su 1966. godine ponudu zemunskog ugostiteljskog preduzeća "Central" da uđu u njegov sastav, pa je restoran nastavio da radi u okviru PKB Turist (današnji "Beoturs").

Iste godine izvršeni su obimni radovi na detaljnom preuređenju i renoviranju čitavog objekta. Slični radovi preduzeti su i 1981/82. godine kada su sav enterijer a dobrim delom i fasada pretrpeli znatne izmene. Planove za ovo renoviranje uradio je poznati arhitekt Petar Đaković, pa je "Šaran" po ambijentu postao jedna od najlepših kafana naše prestonice. Deo stalnih gostiju, nezadovoljan promenama i smatrajući ih isuviše "otmenim"; prestao je da dolazi i potražio neki drugi, skromniji kutak, ali je zato "Šaran" dobio mnoštvo novih gostiju. I ova vrteška na kojoj se smenjuju gosti različitog statusa i ugleda, očigledno je još jedna od tradicija ovog restorana. I pored svega, to je jedna od najpopularnijih beogradskih kafana i svakako ponos zemunskog ugostiteljstva.

Veliki pregalac ove kafane je upravnik Milorad Petrović, zvani Milajac, koji je radio u beogradskom ugostiteljstvu do 1976. godine, kada dolazi u "hram" ribarskog kulinarstva zemunski "Šaran". Malajac, kako ga svi zovu, u ovom restoranu prošao je sve faze rada: bio je konobar, šef smene a danas je upravnik. Ovu dužnost obavlja već punih 15 godina.

Na pitanje šta je to što privlači goste u ovaj restoran, upravnik kaže:

"Nema tu nikakve tajne. Ovde se riba priprema čitavo jedno stoleće i uvek na isti način, tehnologija je ostala ista. Ova generacija zaposlenih koristi se savremenim uređajima ali samo za brže pripremanje, ali ne i na račun kvaliteta koji gost očekuje."

"Šaran" ima prednost kada je u pitanju sveža riba, jer svakog dana ovde stiže šaran, smuđ, som, kečiga, bela riba - direktno od dunavskih alasa. Ribari od Starih Banovaca, pa sve do Tekije na Đerdapu, prosto se utrkuju ko će prodati ribu "Šaranu". Ista konkurencija važi i za ribnjake, bilo da je reč o ribnjaku iz Jakova ili Ečke kod Zrenjanina.

Tako radi "Šaran" u kome danas o apetitu gosta brine tridesetak zaposlenih koji rade u dve smene.

"Šaran" je za zemunske kultno mesto. Kažu, kada je jedan Zemunac - gastarbajter došao posle dugo godina iz prekookeanskih zemalja, pre nego se sa porodicom pozdravio pitao je: "Je l' je ručak u "Šaranu"?

Nema više starih alasa, teških pesnica i velikog srca. Sad su gosti neki ljudi debljih novčanika i finijih manira.

Isto je samo velika plava reka.

I alaska tugovanka:

"A u Dunav riba plovi,
nema koj da lovi".

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“