SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 3MART 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Kako je "narodna vlast" u Srbiji 1944-1945. godine izvršila verovatnu najveću čistku među srpskim intelektualcima u celokupnoj istoriji Srbije

NEČASTIVI NA BEOGRADSKOM UNIVERZITETU

Piše:
Pero
Aleksić

"Mi nismo uzeli puške samo da oteramo Švabe... Odmazda neće mimoići nikoga... Dolazi mač osvete, dolazi pravedni sudija..." Zbog čega se vodećim srpskim intelektualcima sudilo "po slobodnom uverenju". Zašto protiv presude Suda časti Beogradskog univerziteta nema mesta pravnom leku i ona je odmah i pravosnažna i izvršna! Kako je stradao akademik Veselin Čajkanović, jedan od najobrazovanijih Srba svih vremena

Srpska nacionalna inteligencija (pre) često je u celokupnoj našoj istoriji, od Rastka Nemanjića i turskog doba do savremenog vakta i zemana, plaćala danak neposlušnosti. Hirovi domaće i strane, okupacione vlasti, nizali su se jedan za drugim, praktično bez ozbiljnijeg prekida, od pojave prvih učenih ljudi do današnjih dana. Prosto, ne zna se koja je vlast u tome bila revnosnija, a koji progoni srpskih umova veći i pogubniji. Ipak, jedna čistka se posebno izdvaja i ona se, po svemu sudeći, s pravom može nazvati jednom od najvećih i najmisterioznijih hajki na našu nacionalnu inteligenciju.

Bilo je to krajem 1944. godine. Tada je, već na startu nove "narodne vlasti" u Srbiji, počela Velika Kampanja progona nekoliko desetina istaknutih profesora Beogradskog univerziteta i najuglednijih srpskih naučnika. Među žrtvama ove, kako će se ispostaviti, pogromaške akcije nalazile su se i takve ličnosti kojima bi se trajno ponosile kulture i mnogo većih naroda nego što je naš. A da ironija bude veća većinu njih naša javnost već odavno je zaboravila, pa su neki od njih danas nepoznati čak i našoj stručnoj javnosti.

Zavera ćutanja

Na (pre) dugačkom spisku stradalnika ove tipično staljinističke kampanje našli su se akademici Veselin Čajkanović i Miodrag Tomić, pa direktor Instituta za fiziologiju, genetiku i selekciju Srpske akademije nauka i umetnosti prof. dr Borivoje D. Milojević, pa direktor Balkanološkog instituta u Beogradu prof. dr Henrik Barić, poznati lingvista Branko Miletić, ugledni germanist Pero Slijepčević i njegov brat Đoko, čuveni istoričar Srpske pravoslavne crkve... Pa prof. dr Justin Po-pović, jedan od vodećih srpskih teologa, pa osnivač primenjene entimologije u Srbiji prof. dr Mihailo Gradojević, pa istaknuti profesor dr Relja Z. Popović, pa ugledni internista prof. dr Lazo Stanojević, urednik medicinske rubrike Politike, pa prof. dr Radoslav Grujić, jedan od autora najpre čuvenog a potom brzo zaboravljenog Memoranduma Srpske pravoslavne crkve o genocidu nad Srbima i nacističko-fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj...

O ovoj harangi protiv srpske pameti kod nas se decenijama ćutalo. Ćutali su ne samo Brozovi političari i nastavljači "Titovog puta", već su to, verovatno radi kakvog-takvog mira u kući, činile čak i žrtve i njihovi egzekutori, koji su u međuvremenu napravili zavidne naučne karijere, a mnogi od njih postali su dobitnici najviših državnih nagrada i ordena.

Izuzev jednog nevelikog, u suštini prigodnog rada dr Momčila Mitrovića, saradnika Instituta za istoriju radničkog pokreta Srbije, ovom sumornom stranicom naše novije istorije niko se nije ozbiljnije bavio. A ni sam dr Mitrović nije otišao mnogo dalje od puke konstatacije da je sa Beogradskog univerziteta "udaljeno" nekoliko profesora i od prezentovanja jednog izveštaja ljudi koji su te profesore sklonili sa Univerziteta. Uostalom, dalje nije mogao ni otići, jer je njegov rad od nepunih deset stranica pisan za jednu ediciju Centra za marksizam Beogradskog univerziteta koji je nastavljao "revolucionarno delo" onih komunista koji su te profesore izbacili sa Univerziteta.

Tako je ova čistka decenijama bila prekrivena velom misterije, koja je prerasla u svojevrsnu Zaveru Ćutanja, a ona je, opet, izdržala sve. Nadživela je i Broza i njegovu smrt, i raspad njegove partije i države, i prve dane napuštanja titoističkog jednoumlja i proklamovanje višepartijskog sistema u Srbiji, kada su razotkrivene mnoge tabu teme iz naše prošlosti, a ova ipak nije.

Ovo je, koliko se zna, prvi celovitiji rad o ovoj tamnoj mrlji naše novije istorije, nastao na osnovu višemesečnog istraživanja u Arhivu Srbije i Istorijskom arhivu Beograda. On se predočava javnosti u času kada oni od kojih to (po)najviše zavisi još ništa nisu učinili da se više od 60 žrtava najveće ideološke hajke na srpske intelektualce, makar posmrtno rehabilituju. Niti su išta ozbiljnije učinili da se Beogradskom i drugim univerzitetima u zemlji vrati suštinska autonomija ukinuta pre više od pet decenija.

Svetite se Srbi braćo Nije Srbin ko ne priđe
U redove osvetnika Jesen 1944.

Beograd i cela Srbija, bar na prvi pogled, imaju sve razloge da se raduju. Nemačka okupacija broji poslednje dane, a ovde Nemce praktično nikad niko nije voleo.

Za većinu ljudi Beograda i Srbije to ipak nije dovoljan razlog da se, makar na trenutak, raduju onom što dolazi, jer ratni bubnjevi, umesto da jenjavaju, sve jače tutnje.

Sa stranica beogradskog Glasa, lista Brozovih simpatizera u Srbiji, odjekuju zloslutne reči:

"Mi nismo uzeli puške samo da oteramo Švabe... Mi hoćemo da izbijemo očnjake i sasečemo kandže... Odmazda neće mimoići nikoga... dolazi mač osvete, dolazi pravedni sudija, dolazi Crvena armija... dolazi Narodno-oslobodilačka vojska. Mi vam ne nosimo utehu, mi vam ne nosimo milosti... Mi sve pamtimo... Mi ništa nismo za-boravili... Krv za krv, smrt za smrt."

Dileme nema: za one koji dolaze pravde nema bez kazne, a pobede bez odmazde: "Kazna je puna pobeda... Radi toga smo se borili, radi toga smo propatili... Sada pravda neka govori."

A pozivnica za govor nove pravde već odavno je ispisana. objavljena je u "Mladom borcu", listu najmlađih Brozovih fanatika u Srbiji:

Svetite se Srbi braćo
Još dok traje izdajnika
Nije Srbin ko ne priđe
U redove osvetnika.
Osvetnice puške naše
u rukama braće prave
meci sveti postreljaše
Izdajničke pasje glave.

Nova, tek ustoličena vlast, koja samu sebe naziva narodnom, već je na nogama.

Još Crvena armija, koja je odigrala ključnu ulogu 1944. u isterivanju Nemaca iz Srbije i instalisanju Brozovog režima u Beogradu, nije bila oterala naciste sa Dunava, a u najvišoj obrazovnoj naučnoj ustanovi u Beogradu već je formiran specijalni sud. Osnovan je tzv. Sud časti Beogradskog univerziteta.

Kažnjavanje uglednih Srba omogućava njihov brži razvoj. Protiv toga "nema pravnog leka"!

Sud časti imao je sve bitne karakteristike prekog suda. On je samog sebe proglasio nadležnim da "sudi svima nastavnicima Univerziteta i njihovim pomoćnicima koji su se zatekli na Univerzitetu 6. aprila 1941. godine".

Članovi Suda časti, a bilo ih je 11, utvrđivali su "koji nastavnici i njihovi pomoćnici moraju biti uklonjeni sa Univerziteta ili kažnjeni s obzirom", kako je birokratski rečeno i preširoko formulisano "na dela kojima su se ogrešili prema svome narodu ili prema autonomiji, tradiciji i interesima Univerziteta". Već u ovoj činovnički sročenoj formulaciji Sud časti otkriva svoje prave namere. Tvrdi da mu je cilj zaštita autonomije Univerziteta, a zajedno sa Komisijom za obnovu Univerziteta, koja će mu dostavljati "materijal za pokretanje postupka protiv pojedinih nastavnika", na kraju svog rada sam će povući potpuno suprotan potez. Predložiće, kako ćemo videti, da se ukine autonomija tog istog Univerziteta.
Ali, to nije sve.
Postoje bar još dve činjenice koje potvrđuju utisak da je reč o prekom sudu. Jedna je da Sud časti crno na belo kaže da će "ocenjivati i suditi po svom "slobodnom uverenju", a druga glasi: "Protiv presude Suda časti nema mesta pravnom leku i ona je odmah i pravosnažna i izvršna"! Obe ove odredbe doslovno su citirane iz "Pravilnika o Sudu časti Beogradskog univerziteta". Prva je zapisana u članu 6, a druga u članu 17. ovog dokumenta.
Ali, ni to nije sve.
U članu 5. ovog Pravilnika piše da će Sud časti izbacivati sa Univerziteta profesore i njihove pomoćnike "da bi se omogućio kako pravilan razvoj Univerziteta tako i razvoj samih tih nastavnika i njihovih pomoćnika"!

Kako se pravi "Novi čovek"

Čim je osnovan, Sud časti je, 12. decembra 1944. godine, povukao prvi potez. Svim profesorima Beogradskog univerziteta uputio je cirkularno pismo i naložio im da što revnosnije napišu izjave o svom "radu i ponašanju" i o "radu i ponašanju" drugih profesora Univerziteta.

Dok su profesori pisali izjave, koje su u najvećem broju slučajeva bile ispisane časno i pošteno, Komisija za obnovu Univerziteta i Sud 7. decembra 1944. na Kolarčevom univerzitetu organizuje svečanu akademiju, na kojoj govori dr Jevrem Nedeljković, profesor Medicinskog fakulteta i predsednik Komisije za obnovu Univerziteta. On će tom prilikom saopštiti da Beogradski univerzitet preuzima na sebe odgo-vornost za "stvaranje novog čoveka i našeg novog sveta".

Nekoliko dana kasnije Nedeljkovićeva komisija će u saradnji sa Povereništvom za prosvetu Srbije, koje je vodila Mitra Mitrović - Đilas, za buduće nastavno osoblje Univerziteta organizovati specijalne kurseve ruskog jezika. Znajući da je došlo vreme u kojem je poznavanje ruskog važnije od poznavanja srpskog jezika, na ove kurseve će se javiti i oni koji su dobro govorili i pisali (po)ruski. Bila je to, u stvari, svojevrsna jezičko-ideološka obuka koju je zbog ideološke "zaostalosti" pohađalo i nekoliko profesora koji su ruski jezik mnogo bolje poznavali od samih predavača na ovim kursevima.

U međuvremenu, "čišćenje" Univerziteta počelo je pre nego što su profesori i napisali izjave o svom "radu i ponašanju" i o "radu i ponašanju" svojih kolega. Čak pre nego što je Sud časti i formiran.

Čistku je započeo dr Dušan Nedeljković, predratni profesor u Skoplju, po obrazovanju etnolog i filozof, potonji član Srpske i Makedonske akademije nauka i umetnosti, dobitnik Sedmojulske nagrade i Nagrade AVNOJ-a. On je još 30. novembra 1944. godine, kao predsednik Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih domaćih pomagača i budući član "Suda časti" izdao pismeni nalog za hapšenje svojih kolega Božidara Markovića, Milenka Filipovića i Pere Slijepčevića. Ubrzo su sa njegovim znanjem i odobrenjem uhapšeni i dr Tihomir i dr Stevan Vasiljević. Praktično jedini njihov greh je bio - što nisu bili komunisti.

Tragedija prvog srpskog filologa

Već među prvim zvaničnim žrtvama Suda časti naći će se jedno od najistaknutijih imena ne samo Beogradskog univerziteta i srpske kulture i nauke, već i jedan od najobrazovanijih Evropljana. Bio je to akademik prof. dr Veselin Čajkanović, prvi klasični filolog u Srbiji, prvi srpski istoričar religije, bivši upravnik Srpske književne zadruge, učesnik u Balkanskom i Prvom svetskom ratu, rezervni potpukovnik srpske vojske, što je bio najviši čin koji je mogao dobiti jedan civil.

Akademik Čajkanović je poznavao čak petnaestak jezika. Pre rata tri puta je biran za dekana Filozofskog fakulteta u Beogradu. Proučavao je običaje i verovanja antičkih i naših naroda, posebno religiju Srba pre primanja hrišćanstva. Važio je za jednog od najboljih poznalvalaca antičkih poslovica, izdavao je narodne umotvorine, pisao udžbenike latinskog jezika, na kojem je napisao mnoge svoje radove. Prevodio je s klasičnih jezika i bio jedan od najvećih svetskih eksperata za klasične jezike. Među njegovim delima nalaze se i ona koja i danas čine obaveznu lektiru niza vodećih univerziteta i nacionalnih biblioteka širom sveta: O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima, Studije iz religije i folklora, Pregled rimske književnosti, Tit Makcije Plaut-odabrane komedije... Autor je klasičnog dela Mit i religija u Srba, a iza sebe je ostavio nekoliko hiljada stranica izuzetno vrednih rukopisa.

Za razliku od nekih koji su mu sudili, akademik Čajkanović je tokom rata odbio da potpiše Apel srpskom narodu da se ne bori protiv nemačkog okupatora.

Ipak, Sud časti ga je među prvima najurio sa Beogradskog univerziteta. Praktično sve optu-žbe protiv njega bile su bez osnova. I to ne samo sa pravnog, već i sa razložnog, političkog stanovišta. Za njegov najveći, neoprostiv greh Sud časti je proglasio to što je tokom rata za jedan veoma uzan krug ljudi održao jedno stručno predavanje i što je učestvovao u izradi tzv. civilnog plana Univerziteta. A cilj tog plana je bio da se i u ratnim uslovima, koliko je to god bilo moguće, sačuvaju imovina i kadrovi Beogradskog univerziteta.

Odluku da ga "kazni udaljenjem sa Univerziteta" i da mu time, kako su cinično govorili, "omoguće razvoj" potpisalo je osam članova Suda časti. Bili su to: fizičar Pavle Savić, Petar Matavulj, profesor Medicinskog fakulteta, psiholog Borislav P. Stevanović, profesor Filo-zofskog fakulteta, etnolog Dušan Nedeljković, fiziolog Stevan Đelineo, lingvist Radomir Aleksić, izvesna Milka Radoičić i profesor Toma Bunuševac. Funkciju dekana Čajkanovićevog Filozofskog fakulteta tada je obavljao istoričar Vasa Čubrilović.

Aprila 1945. godine Sud časti je pozvao akademika Čajkanovića da dođe na Filozofski fakultet, da primi presudu i da se zvanično, za sva vremena, udalji sa Univerziteta. Akademik Čaj-kanović je otišao, stoički sve to podneo i vratio se kući. Legao je u krevet u kojem je ostao punih 14 meseci, sve do svoje smrti, avgusta 1946. godine.

Pre nekoliko godina u Beogradu su u pet tomova objavljena njegova sabrana dela o srpskoj religiji i mitologiji. Ovo re-prezentativno izdanje, koje bi činilo čast vodećim svetskim narodima i kulturama, plenilo je posebnu pažnju desetina hiljada posetilaca Beogradskog sajma knjiga. Ipak, ova dela, bez obzira na sve, nisu dobila više nego zasluženu nagradu za Izdavački poduhvat godine, ako već ne postoji nagrada za izdavački poduhvat jedne ili više decenija. Čajka-novićeva sabrana dela o srpskoj religiji i mitologiji nisu dobila nijedan glas žirija Beogradskog sajma. Svi članovi žirija dali su svoj glas skromnoj knjizi jedne autorke u koju su ukoričeni obični novinski tekstovi.

Tako je i posle pola veka ispalo da su egzekutori tragične sudbine akademika Veselina Čajkanovića bili u pravu kada su napisali da za njihove odluke "nema mesta pravnom leku".

Snimanje dostojanstva

Karikatura Jugoslava Vlahovića: "Potkazivanje kolega kao vrlina i patriotska osobina"

Golgota inž. Nikole Obradovića, profesora Tehničkog fakulteta u Beogradu, započela je već u prvim danima nemačke okupacije. Nacisti su ga zarobili i odveli u zarobljenički logor u Nirnbergu, gde je odmah dobio tešku upalu pluća. Posle nekoliko meseci mučenja i maltretiranja uspeo je da iz logora izvuče živu glavu. Desilo se to u času kada je general Milan Nedić, predsednik ratne vlade Srbije, uspeo da od Nemaca izdejstvuje dozvolu da se iz nacističkih logora puste zarobljeni profesori Beogradskog univerziteta.

Otkupljujući svoju glavu u ratu radio je kao vanredni profesor Tehničkog fakulteta. Kao svaki častan čovek radovao se odlasku Nemaca iz Beograda, ali radost mu je kratko trajala. Čim se Brozov režim uz ogromnu Staljinovu pomoć, ustoličio u Beogradu, Sud časti Beogradskog univerziteta uzeo ga je na nišan. Tražio je da što poniznije napiše izjavu o svom "radu i ponašanju" i o "radu i ponašanju" svih svojih kolega koje je poznavao i o kojima je nešto čuo.

Inž. Obradović je odbio da cinkari i potkazuje svoje kolege, već se Sudu časti obratio s puno dostojanstva: "Izjavljujem da po ispitivanju svoje savesti mislim da nisam ništa učinio što bi štetilo časti, ugledu ili interesima naroda uopšte, a Univerziteta posebice."

Ovaj ugledni profesor, koji je na Tehničkom fakultetu još od 1930. godine držao katedru za hidraulične mašine, bio je izričit: "Sa okupatorom nisam imao ni veze ni doticaja. Na Mašinskom otseku najstariji sam vanredni profesor. Na Univerzitetu sam od 1926. godine. Za sve vreme svoga rada trudio sam se da korisno poslužim i da ugled katedre, a time i škole, popnem na što viši nivo. Mislim da sam u tome imao i uspeha."

Ni Sud časti nije mogao dokazati suprotno, ali ipak ga je mesecima zlostavljao i ispitivao. Oštro mu je zamerio što u nemačkom zarobljeništvu nije ostao do kraja rata, što je na Kolarčevom univerzitetu održao predavanje O vodenim motorima, što je prisustvovao jednoj Svetosavskoj akademiji i "proslavi godišnjice Stojana Novakovića", jednog od najuglednijih srpskih naučnika i državnika, člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

To je Sudu časti bilo dovoljno da dođe "do uverenja da je profesor Obradović kriv, pa je stoga odlučio da se inž. Nikola Obradović, vanredni profesor Tehničkog fakulteta, kazni udaljenjem sa Univerziteta."

Na kraju je, uz datum, 3. april 1945. godine, stajalo: Članovi Suda časti, D. Nedeljković, Pavle Savić, Radomir Aleksić, Petar Matavulj, Milka Radoičić, Borislav P. Stevanović, T. Bunuševac, St. Đelineo.

Briga o deci - neoprostiv greh

Teška nepravda pogodila je i dr Adama P. Lazarevića, vanrednog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu.

On je pred rat mobilisan, a rat je prema ratnom rasporedu dočekao u Sarajevu, gde se borio protiv Nemaca. Posle kapitulacije Jugoslavije Nemci su ga zarobili i stočnim vagonom transportovali u Nemačku. Selili su ga iz logora u logor, da bi najduže bio zatočen u zarobljeničkom logoru u Nirnbergu. Iz logora je uspeo da se izvuče marta 1942. godine, posle brojnih pregovora koje su Nedić i njegovi ministri vodili sa Nemcima o puštanju iz zarobljeničkih logora profesora Beogradskog univerziteta.

Na optuženičkoj klupi Suda časti Beogradskog univerziteta proveo je gotovo isto toliko koliko i u nemačkom zarobljeništvu. Najozbiljnije su ga optuživali što u nemačkom zarobljeništvu, gde je svakodnevno mučen, nije dobrovoljno ostao do kraja rata i što je na Kolarčevom univerzitetu održao stručno predavanje O suđenju po slobodnom sudijskom uverenju. Još više su mu zamerili što je tokom rata u Beogradu bio jedan od najaktivnijih članova odbora koji se starao o porodicama naših zarobljenika u Nemačkoj i o deci ljudi poginulih ili nestalih u ratu.

Na tapetu Suda časti posebno se našao jedan članak dr Lazarevića koji je objavljen u listu Srpski narod. U ovom članku dr Lazarević je najpre konstatovao: "Kroz vekove od seljaka Sebra iz doba Nemanjića pa do seljaka domaćina iz naših dana seljačka porodica je bila i ostala jedini siguran i pouzdan stub i nerazorivi i pravi temelj srpske nacionalne crkve i srpske države."

U nastavku dr Lazarević je smogao snage da se u okupiranom Beogradu suoči sa ratnom dramom Srbije: "Postoje momenti lutanja i kolebanja, momenti slabosti. Postoje razne zablude i samoobmane, iskušenja i iluzije, na izgled vrlo lepe i primamljive kojima nije uvek lako odoleti i spasti se njihovog primamljivog i privlačnog mada uvek u stvari kobnog i štetnog uticaja i dejstva. U takvom jednom stanju neodređenosti i lutanja, zabluda i iskušenja, nalaze se često, pa se i danas nalazi, i naš srpski narod. Ali danas postoje oni isti temelji koji će mu i ovom prilikom omogućiti da prikupi dovoljne životne snage da se ponovo uzdigne i nađe svoj sigurni srpski put..."

Sud časti je na kraju bio neumoljiv: "Na osnovu svega izloženog Sud je našao da se profesor Lazarević ogrešio o čast i ugled Beogradskog univerziteta" i definitivno ga jednoglasno izbacio sa Univerziteta. Bespogovornu presudu, koje su, inače, izricane "kako radi pravilnog razvoja Univerziteta tako i razvoja samih (žigosanih) nastavnika i njihovih pomoćnika", potpisali su isti ljudi kao i u slučaju inž. Obradovića. Ovoga puta samo je redosled bio drugačiji: Pavle Savić, Petar Matavulj, Borislav P. Stevanović, St. Đelineo, Radomir Aleksić, Milka Radoičić, D. Nedeljković, T. Bunuševac.

Pčelari su klasni neprijatelji

Među nevinim žrtvama Suda časti Beogradskog univerziteta posebno poglavlje pripada jednom od najistaknutijih profesora Beogradskog univerziteta biologu dr Borivoju D. Milojeviću, redovnom profesoru Filozofskog fakulteta, koji je svojevremeno bio direktor Instituta za fiziologiju razvića, genetiku i selekciju Srpske akademije nauka i umetnosti.

Na dugačkom spisku optužnice koju je protiv njega digao, Sud časti je na prvo mesto stavio to što je dr Milojević 1941. godine potpisao Apel srpskom narodu, a u tom istom Sudu nalazili su se ljudi koji su taj apel takođe potpisali. I to dobrovoljno, a ne pod prinudom kako je to učinio dr Milojević.

Najoštrije su mu zamerili i to što je preveo i objavio knjigu Karl fon Friša - Zagonetke života, što je preveo izbor iz jednog popularnog dela francuskog biologa Fabra, što je pripremio nastavni plan iz bioloških nauka za srednje škole, što je bio član Odbora za zdravo potomstvo, što je održao nekoliko stručnih predavanja na Kolarcu i što je pčelarima Šumadije održao jedan kurs u Kragujevcu.

Protiv ovih optužbi dr Milojević se mesecima borio, a njegova borba nije bila uzaludna. Sud je "cenio navode profesora Milojevića" o tome da je Apel srpskom narodu potpisao pod prinudom, uvažio je činjenicu da on "već decenijama radi na popularizaciji nauke", izrazio je razumevanje za njegove "teške materijalne prilike" tokom rata.

Sud je "cenio navod", "poklonio vezu iskazu", "isto cenio i navode" i "obratio pažnju". Čak je "cenio i navode profesora Milojevića da su njegova predavanja na Kolarčevom univerzitetu, kao i na pčelarskom kursu, bila čisto stručna".

Na osnovu svega izloženog, baš tako, "na osnovu svega izloženog Sud je našao da je profesor Milojević kriv i da se ogrešio o čast i ugled Beogradskog Univerziteta, pa je odlučio da dr Borivoja D. Milojevića, redovnog profesora Filozofskog fakulteta, kazni udaljenjem sa Univerziteta".

Opet 3. april 1945. godine, opet Beograd, opet isti članovi Suda časti, samo je redosled malo drugačiji. Prvo Savić, pa Matavulj, pa Stevanović, pa Nedeljković, pa Đelineo, pa Aleksić, pa đački rukopis Milke Radoičić, pa, kao i obično, na kraju Toma Bunuševac.

TRAGEDIJA JEREMIJE MITROVIĆA

Jeremija Mitrović, asistent za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu verovatno je jedna od najtragičnijih ličnosti posleratne "obnove" Beogradskog univerziteta. Kakvu su ulogu u njegovom stradanju imali dr Dušan Nedeljković, Milan Nedić, Obrad Zalad, Velibor Jonić, Bora Mitrović, Janko Janković, Kosta Grubačić, dr JovanTomić, časopisi "Oplenac" i "Oko sokolovo".

Jeremija Mitrović, asistent za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, svakako je jedna od najkarakterističnijih žrtava "pravilnog razvoja Univerziteta".

Ovaj ugledni javni radnik, rodom iz sela Brzana kod Kragujevca, bio je po ubeđenju demokrata, protivnik svake diktature. Pripadao je sve ređem soju ljudi koji i u najtežim situacijama istrajavaju na elementarnom ljudskom dostojanstvu.

Vlasti predratne Jugoslavije dva puta su ga isključile iz studentskog doma. Oba puta zato što je bio protivnik diktature kralja Aleksandra Karađorđevića. Tako su ga 8. marta 1932. zaštitnici šestojanuarske diktature izbacili iz doma zbog toga što je "u sali doma viknuo Dole Petar Živković", koji je bio predsednik diktatorske vlade.

Školske 1939/40. godine bio je predsednik Mesnog odbora Saveza trezvene omladine Beograda. Tada su ga beogradski vlastodršci, zbog organizovanja literarnih sastanaka srednjoškolaca, proglasili komunistom.

Zabrana "Istorije Jugoslavije"

Partizanska artiljerija na ulicama oslobođenog Beograda: Mnogi Beograđani prerano su se obradovali slobodi

Početkom rata, i pored brojnih pritisaka saradnika Milana Nedića, odbio je da potpiše Apel srpskom narodu. Nedićevi ministri odmah su poveli kampanju protiv njega i zabranili Mitrovićevu Istoriju Jugoslavije koja je bila vrlo respektabilan srednjoškolski udžbenik. Ubrzo je usledila i nova odmazda - 14. novembra 1941. otpušten je sa svog asistentskog posla na Filozofskom fakultetu.

Na izricanju ove drastične kazne, koja ga je lišila bilo kakvih sredstava za život, najviše se angažovao Obrad Zalad, jedan od najsurovijih agenata beogradske Specijalne policije. On je u jesen 1941. godine Nedićevom Ministarstvu prosvete uputio dostavu koja je bila više nego dovoljna da se Mitrović izbaci s Filozofskog fakulteta. U njoj je pisalo da je on "opasan komunista".

Boreći se za egzistenciju Mitrović tada povlači jedan krajnje neobičan potez. Pismeno se obraća Veliboru Joniću, Nedićevom ministru prosvete, od kojeg hrabro traži da ga, ako je već "opasan komunista", odmah predaju zloglasnoj Specijalnoj policiji!

Ma koliko neobičan ovaj Mitrovićev korak ipak nije bio toliko rizičan, čak ni u vreme kada je Specijalna policija bila najokrutnija. Bilo je to, u stvari, veliko Mitrovićevo lukavstvo, jer je on u toj istoj Specijalnoj policiji imao dvojicu starih prijatelja, pravih zaštitnika, drugova još iz školskih klupa Kragujevačke gimnazije, Boru Mitrovića i Janka Jankovića. NJih su komunisti, da bi od smrti i progona spasili što veći broj svojih članova i simpatizera, već prvih dana rata po nalogu Aleksandra Rankovića ubacili u Specijalnu policiju.

Oni su, da bi od Nedićevog režima zaštitili Jeremiju Mitrovića, pribegli starom policijskom triku. Bora Mitrović je organizovao da se u njegov policijski dosije upiše da on "nije ni levičar, ni komunista", a Janko Janković je Specijalnoj policiji uputio jednu lažnu, iskonstruisanu dostavu u kojoj je stajalo da je Mitrović u suštini antikomunista. U njoj je pisalo da je "poznato kako je Mitrović školske 1939/40" pomogao policiji da "otkrije jednu grupu srednjoškolaca", opasnih levičarskih ekstremista.

Ovaj policijski trik njegovih prijatelja ipak nije mnogo pomogao Jeremiji Mitroviću. I dalje je ostao bez posla i sredstava za život, pa je sve do jeseni 1943. godine kraj s krajem sastavljao dajući privatne časove beogradskim učenicima i studentima. Tek tada je, zahvaljujući Jankovićevoj lažnoj izjavi, vraćen na Univerzitet, gde se do kraja rata ničim nije kompromitovao.

Ipak, upravo zbog ove lažne izjave, Brozova "na-rodna vlast" će Jeremiji Mitroviću prirediti višegodišnju torturu, koja će biti još gora od one koju mu je organizovao Nedićev režim.

A toj istoj "narodnoj vlasti" Mitrović je pružio ruku pre nego što se ona i dokopala Beograda. Iako je bio bolestan u leto 1944. uspeo je da izađe iz Beograda i da dođe do Rudnika, gde se s molbom da ga prime za svog borca, dobrovoljno javio Petoj ličkoj udarnoj diviziji. Starešine i lekari ove divizije pozdravili su njegov gest, ali su ga zbog bolesti vratili kući.

Posle dva meseca Mitrović je od Suda časti Beogradskog univerziteta dobio pismo u kojem je zahtevano da položi račune o svom radu i ponašanju tokom rata. Uveren u svoju nevinost Mitrović 18. decembra 1944. godine odgovara Sudu časti: "U vezi Vašeg akta br. 1. od 12. DžII 1944. g. odgovaram slede-će: I dok sam bio otpušten iz službe i posle za vreme službe u toku okupacije mislim da sam se držao ispravno sa nacionalnog gledišta. S pozdravom, Jeremija D. Mitrović, asistent Filozofskog fakulteta."

Grubačićevo pismo Nedeljkoviću

Sud časti je Mitrovića mesecima ponižavao i maltretirao, a 20. februara 1945. satima ga saslušavao. NJegovo saslušanje ispisano je na 23 strane teksta pisanog crnim mastilom. Iz ovog dokumenta se vidi da su mu zamerali što je pre rata sarađivao u časopisima Oplenac i Oko sokolovo, i što se "nije pojavljivao u našim časopisima". Još oštrije ga optužuju što je 1935. godine napisao jedan članak u kojem je napisao "nekoliko rečenica nepovoljnih po stanje u SSSR, a najviše ga terete zbog toga što je Janko Janković, da bi ga spasio od progona Nedićeve vlasti, izmislio podatak da je 1939/40 pomogao policiji da "otkrije grupu naprednih đaka". Ono u šta ni Nedićevi saradnici nisu hteli olako da poveruju Brozove sudije hoće da pretvore u dokaz. Dobronamernu, izmišljenu laž svog specijalnog agenta proglašavaju istinom.

Mitrović se uporno brani, dokazima pobija sve optužbe, ali šta mu to vredi kad cinkaroši stalno fabrikuju nove optužbe. Samo četiri dana posle Mitrovićevog mučnog saslušanja, 24. februara 1945. godine, Kosta Grubačić, pomoćnik poverenika za prosvetu Srbije, piše pismo dr Dušanu Nedelj-koviću, jednom od glavnih izaslanika Brozovog režima na Univerzitetu:

"Dragi Dušane,
Evo Ti napomene za Jeremiju Mitrovića, asistenta za istoriju na beogradskom Univerzitetu. Onoga dana kad sam se sreo sa njime na Univerzitetu počeo se žaliti govoreći da su naše vlasti suviše oštre u kažnjavanju navodeći primer kako smo pobili preko 4 000 (četiri hiljade) ljudi u Kragujevcu, preko hiljadu u Beogradu, da su neopravdano ubili njegova oca, da to neće trpeti srpski narod i td. Ne znam tačno kakvo mu je držanje bilo za vreme okupacije, ali bi dobro bilo da i ovo uzmete u obzir prilikom donošenja odluka Suda časti na Univerzitetu. Izgleda, prema njegovoj drskosti, da zloupotrebljava autonomiju Univerziteta. Drugarski pozdrav, Kosta."

Dr Nedeljković je odmah stupio u akciju, pa je Grubačićevo pismo poslao dr Jovanu Tomiću, predsedniku Suda časti: "Šaljem Vam ga s obzirom da Vi isleđujete slučaj pomenutog asistenta, a smatram da ga treba i po ovom ispitati. Sa kolegijalnim pozdravom. Smrt fašizmu - sloboda narodu, Dr Nedeljković."

Na redu su nova saslušanja, a posle svega usledilo je i hapšenje. Agenti OZN-e, tzv. Odeljenja za zaštitu naroda, uhapsili su Mitrovića 1. maja 1945. i strpali ga u istražni zatvor vojnog suda Komande grada Beograda, u kome su ga držali sve do 11. avgusta 1945. Vojni islednik Radivojević učinio je sve što je mogao da bi dokazao kako onaj Jankovićev lažni izveštaj nije lažan, kako je Mitrović stvarno uradio ono što je Janković izmislio, da bi ga spasio od hajke Nedićevog režima. Kako je on 1939/40. stvarno pomogao "ondašnjoj policiji da otkrije jednu grupu srednjoškolaca - komunista". Radivojevićev trud bio je uzaludan, jer vojni islednik ni posle višemesečne potrage nije uspeo naći ni jednu žrtvu Mitrovićeve "provale", jer ni tih žrtava, ni te provale nije ni bilo.

Pravda nija stigla

"Naprotiv, brojno ispitani učenici gimnazija u kojima je okrivljeni bio profesor", ustanovio je Vojni sud, "svedoci Ljubiša Rančić, Josip Pop-Mitić, Vukićević Svetislav, Dobrivoje Jelić i Vidović Radivoje, mahom levičarski nastrojeni još u gimnaziji, a u toku NOB njeni učesnici, saradnici ili pristalice, izjavljuju saglasno da je njihov Jeremija bio vrlo ispravan i omiljen vaspitač. Naročito kod levičarskih orijentisanih učenika i to zbog toga što je i sam bio takav. Dalje, da se isti baš zauzimao za đake komuniste kojima je pretila opasnost da budu udaljeni iz gimnazije."

Zbog svega toga javni tužilac grada Beograda Miloš D. Jovanović 27. avgusta 1945. godine "obustavlja krivični postupak protivu Jeremije Mi-trovića", ali kraj njegovim mukama još nije bio ni na vidiku. Sud časti ga je već jednoglasno izbacio sa Univerziteta, a da ga pre toga ni za jednu novu optužbu koju mu je stavio na dušu uopšte nije ni saslušao. Zato se Mitrović 3. septembra 1945. obraća Rektoratu Univerziteta, dostavlja mu rešenje kojim je Vojni sud obustavio svaki krivični postupak protiv njega: "Smatram da Rektorat Univerziteta ima opravdanje da preduzme potrebne korake da se ukloni naneta mi nepravda, da se vratim na svoju asistentsku dužnost, na kojoj se za skoro petnaest godina nikada nisam pokazao nedoraslim i nedostojnim."

Rektorat je ostao gluv. O sve Mitrovićeve molbe i zahteve jednostavno se oglušio. Tako je bilo i sa njegovim poslednjim obraćanjem Rektoratu 8. januara 1947. godine. Tad je Mitrović pisao da su "sva nagađanja o nekoj mojoj skrivenoj zaleđini samo gola fantazija." Ona su, kako je navodio, rezultat "nesavesnosti mojih islednika koji nisu hteli da proveravaju ni najjednostavnije moje iskaze na saslušanju. Čak mi nisu verovali da sam u leto 1944. otišao u partizane, odakle sam kao bolestan otpušten - iako sam o tome imao da im pokažem i pismeni dokument... Tražim da se sada, posle svega, nepristrasno pregleda sav materijal u vezi sa mojim udaljenjem iz službe i da se donese logičan i pravičan zaključak."
Ništa nije pomoglo.
Jeremija Mitrović je pokušao da pozove u pomoć Boru Mitrovića koji je, kao zaslužni komunistički agent ubačen u Specijalnu policiju, posle rata radio u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali ni to nije vredelo.

Janko Janković nije bio u prilici da svedoči o Mitrovićevoj nevinosti. Posle hapšenja istaknute mlađe revolucionarke Vere Miletić, iz Požarevca, Janka Jankovića su Nemci odmah streljali.

Stradanje prof. dr Branislava Milovanovića

PRIJATELJ PRIJATELJU - NEPRIJATELJ

Zašto je Siniša Stanković, predsednik Skupštine Narodnog oslobođenja Srbije, privatno pismo "jednog od svojih najvećih prijatelja" rosledio Sudu časti Beogradskog univerziteta

Dr Branislav Milovanović, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, jedva je dočekao dan kada će Nemci biti proterani iz Srbije. On je za vreme nemačke okupacije pukim slučajem spasao živu glavu.

Već na početku okupacije Nemci su ga uhapsili i oterali u zarobljeništvo. Potom su ga okupatorske vlasti odvele u Rudnik antimona u Zajači kod Loznice. Tu je radio veći deo rata, a u avgustu 1944. major Cvetić, komandant Javorskog četničkog korpusa ga je u Ivanjici, "kao komunističkog simpatizera", osudio na smrt. Trebalo je da bude ubijen, po njega su već bili poslati ljudi, ali ga je major Cvetić, na molbu i preklinjanja brojnih Milovanovićevih prijatelja, pustio.

Dr Milovanović se najpre sklonio u Požegu, odakle je preko Čačka, Milanovca, Rudnika i Markovca stigao u Svilajnac, a potom se na jedvite jade dokopao Beograda. U međuvremenu, major Cve-tić se predomislio, pa je svoje ljude poslao u Beo-grad da pronađu dr Milovanovića i da ga ubiju, ali profesor se vešto krio i uspeo je da se ipak spase.

Čim je utekao četničkoj poteri dr Milovanović je saznao da je i dr Siniša Stanković, redovni profesor Beogradskog univerziteta od 1934. godine, jedan od njegovih "najvećih prijatelja", preživeo rat i da je postao predsednik Antifašističke Skupštine Narodnog oslobođenja Srbije. NJih je vezivalo dugogodišnje prijateljstvo koje je bilo osnaženo činjenicom da je Milovanović za profesora Beogradskog univerziteta svojevremeno izabran baš na predlog profesora Stankovića.


POVLAČENJE PETRA KOLENDIĆA

Sud časti zvanično je 5. decembra 1944. godine formirala Komisija za obnovu Univerziteta.

Članovi ove komisije bili su: biolog Siniša Stanković, psiholog Borislav Stevanović, istoričar Vasa Čubrilović, fizičar Sreten Šljivić, psiholog Baja Bajić, ftiziolog Jevrem Nedeljković, pravnik Jovan Đorđević, fiziolog Stevan Đelineo, zatim književni istoričar Petar Kolendić, koji je odmah podneo ostavku, pa hemičar Aleksandar Leko i fitopatolog Mladen Josifović.

Sud časti je imao 11 članova. Predsednik je bio minerolog i petrograf Jovan Tomić, a sekretar pravnik Jovan Đorđević. Na presude Suda časti najčešće su se potpisivala osmorica članova: Pavle Savić, Petar Matavulj Borislav P. Stevanović, Stevan Đelineo, neka Milka Radoi-čić, lingvist Radomir Aleksić, etnolog i filozofski pisac Dušan Nedeljković i stručnjak za ekologiju šuma i hortikulturu Toma Bunuševac.


Sabotaže u rudniku Zajača

Obradovan vešću da je njegov stari prijatelj živ, dr Milovanović mu 1. novembra 1944. piše pismo koje počinje ovim rečima:

"Dragi g. profesore,

Tek prošle nedelje doznao sam, iz novina, da ste živi. Ta vest bila je za mene i velika radost i veliko iznenađenje, utoliko više što se već mese-cima uporno govorilo da ste streljani u nekom koncentracionom logoru u Nemačkoj. Mislim da ne treba da podvlačim da sam zajedno sa mnogim mojim drugovima bio iskreno i duboko ožalošćen vašom sudbinom; ja sam se lično osećao naročito pogođenim, jer sam smatrao da sam izgubio jednog, mislim da mogu tako da vam napišem, od svojih najvećih prijatelja uopšte i u školi posebice. Zbog toga mi je veoma žao što nisam mogao odmah da dođem do vas i da vam se javim (preležao sam težak grip sa zapalenjem sinusa)."

Dr Milovanović je svog prijatelja obavestio da je u Rudniku antimona u Zajači "od početka istrajno sprovodio sabotaže", da su on i njegovi saradnici "rudu stalno mešali sa jalovinom", da su "radili lažne analize", a da su "istražne radove pogrešno postavili tako da nisu davali nikakve rezultate". Rezultat svega toga bio je za Nemce poražavajući: "Pored džinovskih modernih instalacija, trostruko većeg broja radnika nego pre 1941. godine, produkcija antimona nije mogla da dostigne ni polovinu predratne proizvodnje."

Dr Milovanović je svog prijatelja podsetio da je antimon za Nemce bio od "prvoklasnog značaja", jer im je, "pored ostalog bio potreban i za podmornice". Poverio mu se da je "u pogledu rada protiv Nemaca išao čak i dalje". Rekao mu je da je početkom novembra 1943. engleskim padobrancima predao "plan svih postrojenja, svih bunkera, minskih polja, mreže bodljikave žice" i da se s njima dogovorio da se Zajača, "u slučaju da Nemci uspeju da povećaju produkciju, bombarduje ili sruši iznutra".


KOMESARI UNIVERZITETA

Pored Suda časti Komisija za obnovu Beogradskog univerziteta je krajem 1944. godine postavila komesare Rektorata i dekanata pojedinih fakulteta. Tako je poslove iz nadležnosti Rektorata vodio dr Jevrem Nedeljković, a funkciju dekana obavljali su: dr Vasa Čubrilović (Filozofski fakultet), dr Jovan Đorđević (Pravni), dr Aleksandar Leko (Tehnički), dr Baja Bajić (Bogoslovski), dr Petar Matavulj (Medicinski), dr Mladen Josifović (Poljoprivredno-šumarski) i dr Dragoljub Jovanović (Veterinarski fakultet).

Prvi redovni rektor Beogradskog univerziteta bio je dr Stevan Jakovljević, a prvi prorektor dr Dušan Nedeljković. Oni su na ove dužnosti izabrani 28. avgusta 1945.


Grešna Atlantida

Na kraju, dr Milovanović se svom prijatelju potpuno stavio na raspolaganje: "za vojsku (rezervni sam poručnik), za neki rudnik (ove zime nam treba mnogo uglja) ili za sve drugo što vi odredite. Pozdravlja vas i poštuje B. Milovanović."

Inače, dr Milovanović nije propustio da svom prijatelju saopšti i jednu pojedinost koju je dr Stanković - ako je iz bilo kojih razloga sumnjao u svog prijatelja - mogao vrlo lako proveriti. Napisao mu je: "Imao sam velikih teškoća oko spasavanja radnika naklonjenih partizanima. Od mojih ljudi stradao je samo jedan, iako su četnici vršili po okolini strašne pokolje a rudari, čim popiju malo više, govore o stvarima o kojima se tada moralo ćutati..."

Čim je dobio Milovanovićevo pismo, dr Stanković ga, umesto da se obraduje, prosleđuje budućim članovima Suda časti Beogradskog univerziteta. Neko je u levom gornjem uglu ovog privatnog pisma napisao: "Popoviću u rad", a kad je Sud počeo da "čisti" Univerzitet odmah je, među prvima, prozvan i dr Milovanović.

Kad nisu mogli ništa drugo da mu zamere članovi Suda časti su ga optužili što je pristao da iz nemačkog zarobljeništva izađe pre rata, što je 1942. objavio članak "Da li se legendarna Atlantida nalazi na dnu Jegejskog mora", što je objavio knjigu Tajanstvene zemlje, što je napisao članak Srpski prilog evropskoj nauci i što je, bez obzira na sve, radio u rudniku antimona u Zajači.

Dr Milovanović je dokazao da je u Zajači radio u korist nemačke štete. Dokazao je i da nijedan od njegovih radova objavljenih tokom rata "nije bio političke prirode", ali sve to mu nije bilo dovoljno. Sud časti ga je 3. aprila 1945. isterao sa Beogradskog univerziteta.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“