SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 3MART 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Od msje Žorževika,
do Živka ćevabdžije sa Velike pijace

PRILOG ISTORIJATU ĆEVAPČIĆA

Piše:
Darko
Spasić

Crkva od ćevapa, uloga Tanaska Rajića u razvoju srpskog roštilja i uticaj ćevapa na naučni rad Marije Kiri

Branislav Nušić ostavio je beleške za istoriju srpskih ćevapčića, pišući o tome kako su Jugoslaviju, od Vardara pa do Triglava, ujedinili, pre nego politika i umetnost - ćevapčići

Pominjalo se, kao poslovica, pa se i zaboravilo: miriše k'o beogradski ćevap na Velikoj pijaci.

Teklo je tako, u međuvremenu i proteklo, mnogo vode Dunavom i Savom dok Velika pijaca nije gotovo sasvim iščezla iz sećanja Beograđana i dok ćevapčići nisu najzad zaslužili da postanu ništa manje, bre, nego istorijska znamenitost.

Za njihov istorijat, dakle, koji nije od juče, zaslužan je bio niko manje duhovit od slavnog Ben Akibe, i niko bolji poznavalac starog Beograda od Branislava Nušića.

Msje Žorževik u kujni Marije Kiri

Šalu na stranu, baš u vezi s ćevapčićima i s Nušićem pominje se i neki gosn Đorđević. Bio je poreklom iz Smedereva, varoši u kojoj se rodio i slavni komediograf. On je, naime, u Parizu pravio čuda od ćevapčića. Još je zanimljivija od te njegova pripovest o vremenu kad je bio lični kuvar u porodici nobelovaca Marije i Pjera Kirija.

Kako je zaista bilo neka posvedoče reči samog gosn Đorđevića:

- Ui, ui - započinjao je on svaku svoju pripovest valjda se prisećajući kad je bio msje Žorževik, pa bi onda nadovezivao onako po smede-revski:

- Gosn Kiri je čovek od nauku i on se bavi samo sas nauku... I gospođa Kiri je žena od nauku, ui, i ona se bavi sas nauku, ama domaćinstvo ne zapušća. NJeno slatko od šljiva da probaš i ćevapčići po leskovački, to ti je prsti da poližeš. A sve je to od men naučila. Ui!

Pokojni gosn Đorđević, Bog da mu dušu prosti, dao je sve od sebe da naši ćevapčići pređu nacionalne granice.

Škembići odlaze, ražnjići dolaze

Dakako, svaka istorija mora sadržati odgovarajuću predistoriju, pa su tako i stare beogradske kafane, one iz prošlog veka, bile valjano predistorijsko poprište za povesnicu ćevapa. Suvereni njihov poznavalac i poštovalac bio je, eto, i Branislav Nušić, koji je još tridesetih godina ovog veka pisao:

"Tu skoro čitao sam jedan oglas u novinama. Neka nova kafana, u jednom predgrađu Beo-grada, koja se ponosno nazvala Novi vek, objavljuje da je "mode-rno preuređena" i da, sem odličnog pića i tačne posluge, svako veče u njoj "koncertira" džaz-band i izvodi se dansing.

Novi vek, odista novi vek! Bolje ime nije mogla poneti ova kafana u predgrađu, pa da obeleži period preloma koji naše doba preživljuje. Dok su mondenski etablismani sa egzotičnim imenima Ekscelzior, Palas, Luksor i Splendid suzbili iz centra prestonice naše stare kafanice: Žmurkova, Mecovalije i Dardaneli, mi smo se, stari Beograđani, mirili onim što novi život i novo doba moraju sobom doneti. Brisali su se tragovi jedan po jedan; rušila se jedna po jedna kafana u kojoj smo mladost proveli, a često možda i mladost sahranili, i mi smo pobožno skidali kapu i šaptali rezignirano za pokojnikom kojega su kraj nas proneli:

Bog da mu dušu prosti!

Opraštajući se tako sa jednim po jednim tragom staroga Beo-grada u centru njegovome mi, stari Beograđani, koji se nalazimo u glasačkim spiskovima osamdesetih godina, povlačili smo se i sami iz centra i odlazili na pe-riferije, tamo gde se povlačila tradicija suzbijena bujicom novo-ga života.

Sa nama zajedno odselili su se tamo, na periferiju, i oni kla-sični kasapski panjevi na kojima se sekirom čerečilo pečeno prase ili jagnje; odselile su se i one prostrane, prljave i pregorele tepsije u kojima su se krčkale krezle i škembići; odselile su se i one čađave kastrole, u kojima se, u crnoj masti, na ulici, pržile mekike i... sve, sve se povuklo tamo, na periferiju, dok su ostali samo, kao poslednji tragovi prošlosti, ćevapčići i ražnji-ći, koji su, ne samo zadržali pravo građanstva u centru moder-nizovane prestonice, već su rasprostrli svoj držeći miris i kroz celu Kraljevinu Jugoslaviju..."

S lukom i jugoslovenstvom

Velika pijaca, na današnjem Studentskom trgu (1895. godine): Ovde je bilo radno mesto" srpskih ćevapa, u Beograd pristiglih sa srpskog juga. Prvi srpski evapčići zacvrčali su u kafani "Kod Tanaska Rajića". Gazda kafane, neki Živko, čije je rezime zaboravljeno, toliko se obogatio na roštilju da je u rodnom mestu - od ćevačića - podigao crkvu.

A u čitavoj ondašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, koju je naš najveći komediograf prokrstario i svojim pozorišnim komadima, a i lično, nije bilo ni čestitog mezeluka pre nego što su naša tadašnja braća oberučke prihvatila ćevapčiće. Sve je to zapazio i zapisao sam Nušić:

"Gore od Maribora, gde je nekad bilo meze samo mala crvena rotkvica, pa sve do Đevđelije, gde je carovala kao meze pastrma od kozetine; i otud od Jadrana, gde su gospodarile kao meze maslinke i sušene sarage, pa sve do timočkih strana, gde se kačkavalj mezio uz svako piće, zagospodarili su danas ćevapčići i postali narodno meze podjednako drago svima Srbima, Hrvatima i Sloven-cima..."

U onom nekadašnjem zanosu jugoslovenstvom, kojim je i Nušić bio ponesen, ostao je njegov nadahnuti zapis koji danas valjda ne može ničim nauditi istorijatu ćevapa:

"Teško su ćevapčići, pre nego politika, pre no književnost i umetnost, pre i sve ostale pojave, ujedinili tri plemena jednoga naroda. I kao što, ulazeći u Mađarsku, vi kroz nozdrve ose-ćate da ste ušli u zemlju gulaša; ulazeći u Italiju, vi tako isto morate zapaziti da ste ušli u zemlju makarona; u Rumuniju - u zemlju krastavaca i paprike; tako isto, ulazeći u Jugoslaviju, vi po mirisu ćevapčića možete osetiti da ste ušli u kuću gde žive tri rođena brata..."

Kafana "Kod Tanska Rajića"

Neuništivi ćevapi krčili su sebi put u istoriju bez osvrtanja na bivšu braću i neke bivše zanose. Do njihove najdublje starine mora se dobrano razgrnuti poluprošlost starog Beograda, baš na mestu gde se danas nalazi Studentski trg. Nušić je i za to ponajbolji vodič:

"Kad pođemo od Makedonije nekadašnjom Velikom pijacom, koja je sada pretvorena u Univerzitetski park, i gde se, tačno na mestu gde je svoju tezgu imala tetka Katas, poznata zemunska piljarica, sada izdiže Dositejev spomenik - onda će prva kafana koju ćemo sresti i koju samo jedna kuća odvaja od Makedonije, biti ona Rajić. Danas je to lepo nazidana dvospratna zgrada, ranije je bila stara kućerina takođe na dva sprata. Na donjem je, kao i sada, bila kafana sa vrlo velikom tablom na kojoj je, dosta dobro, bio naslikan Tanasko Rajić na topu. Ne mogu pouzdano da tvrdim, ali čini mi se da je ta firma bila rad jednoga od naših slikara stare generacije... Kafana Rajić znana je i po tome što su se tu prvi put počeli kultivisati ćevapčići. Biće tako šezdesetih godina oni su prvi put stigli iz Leskovca u Beograd i odmah se odomaćili tu, u kafani Rajić. Kako je pijačna publika bila pouzdan njihov potrošač, ubrzo se ta industrija ćevapčića raz-množila, te se oko kafane Rajić pootvarao čitav niz malih ćevabdžinica koje i danas, samo kao nešto renovirane, postoje. Od svih je najznamenitija ona Živka ćevabdžije, koja i danas postoji u suterenu zgrade u kojoj je hotel Makedonija. Živko je svoje ćevapčiće toliko renomirao i taj posao toliko razvio da je od ćevapčića nazidao crkvu u svome rodnome kraju..."

Pamtilo se to i pripovedalo u starom Beogradu, pa se vremenom zaboravilo. Tako je iščilelo i prezime glasovitog majstora ćevapčića, i ime sela u njegovom rodnom kraju, te je do danas ostao nepoznat onaj jedini spo-menik nastao kao zaduž-bina sazidana novcem zarađenim od ćevapčića.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“