SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 3MART 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Davorin Jenko, horovođa Prvog beogradskog pevačkog društva, napisao je melodiju za slovenačku i srpsku himnu

BOŽE SPASI AKTUELNOG KRALJA

Slovenac Davorin Jenko bio jepoznati pobornik "slovenstva u pesmi" a autor stihova "Bože pravde", Jovan Đorđević, bio je poznati pobornik - kraljeva. Stihovi "Bože spasi, Bože hrani" napisani su kao oda za krunisanje kralja Milana, onda su "popravljeni" za kralja Petra, da bi "šaranje po tekstu" bilo završeno preporukom "našeg kralja", Bogu da ga brani i hrani, ma kako se kralj zvao

Iz alegorije "Markova sablja" književnika i prevodioca, osnivača i upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i jednog od osnivača i upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu i profesora istorije na Velikoj školi u Beogradu Jovana Đorđevića, koji je u mladosti pisao i stihove, izdvojena je pesma "Bože pravde" i proglašena za srpsku himnu. Bez ikakve sumnje veoma je zanimljivo kako je iz pozorišnog komada proistekla na-rodna himna koja se na isto-rijskoj sceni odista dugo zadržala.

Kompozitor i horovođa Da-vorin Jenko, poreklom Slovenac, koji je dugo živeo u Pančevu i Beogradu, veoma je zaslužan za razvoj muzike i artikulisanje kroz nju nacionalnih osećanja Srba. NJegova nastojanja da proširi i probudi muzičku kulturu u srpskom narodu podržavao je i hvalio i veliki Stevan Mokranjac: "Volimo ga i volećemo ga uvek kao najboljeg od sviju Slovena muzičara koji su kod nas radili". Dok je godinama živeo i radio u Pančevu stvorio je melodije koje su postale veoma popularne, i to ne samo u "prekom" s leve strane Dunava i Save, nego i Matici Srbiji.

Sabljo moja, dimiskijo

A kada je prešao u prestonicu i u njoj spustio svoje životno sidro, ubrzo se istakao kao horovođa Beogradskog pevačkog društva i kapelnik Narodnog pozorišta. Postao je poznati i priznati kompozitor muzike za veliki broj "komada s pevanjem", kakvi su bili čuveni "Đido", "Markova sablja", "Seoska lola", "Potera", "Pribislav i Božena", "Vračara"... Sem toga, dobar glas u srpskom rodu je stekao i komponovanjem romantičarski intoniranih pesama za horove poput "Dvori Davorovi", "Sabljo moja dimiskijo", "Što ćutiš, Srbine tužni"... Na koncertnim podijumima i posle njegove smrti izvođene su uvertire kao što su "Kosovo", "Srpkinja", "Aleksan-dar"... Nisu zaboravljene ni njegove pesme za soliste, recimo "Jelka" i "Ukor"... Čak dve njegove kompozicije dobile su status nacionalnih himni: "Naprej, zastava Slave" i "Bože pravde".

Poznati protivnik "nemaštine"

U Beogradskom narodnom pozorištu, u kojem se zaposlio 1871. Jenko je mnogo radio, i to sve što je u vezi s njegovom strukom, tako da se može s raz-logom tvrditi da je delotvornošću svog angažovanja sasvim opravdao poverenje i zaslužio godišnju platu od 250 talira. Štaviše, uz odgovoran rad na spremanju i uvežbavanju horova za nastup na koncertnom podijumu, Jenko se poduhvatio i obučavanju glumaca u pevanju. U prvoj godini ovog veka, u tek pokrenutom "Srpskom književnom glasniku", zauzimanjem braće Popovića - Bogdana i Pavla i Jovana Skerlića, u četvrtoj svesci tog časopisa koji će postati najugledniji u srpskom narodu u toku četiri decenije svog izlaženja, Stevan Mokranjac je našao da je uputno da, prikazujući zbirku Jenkovih primera scenske muzike "Seoska lola", i nesebično ga hvaleći, ukaže i na to da je autor "poznati protivnik nemaštine", odnosno da je "veliki pobornik slovenstva u pesmi" i da, kao poentu, izloži svoju autoritativnu konstataciju o pesmama koji su sišle sa pozornice u narod, zaživele i raširile se u njemu. Valjda se time iskazuje najveće priznanje!

U "Knjizi o himni" Milivoje Pavlović ("Nova knjiga" Beograd 1984.) između ostalog napominje: "Pripremajući muziku za komad "Markova sablja" Jovana Đorđevića, Jenko je opet slučajno, komponovao muziku buduće srpske (delom i jugoslovenske) himne "Bože pravde". Smatra se međutim, da je Srbe više zadužio nizom romansi koje se danas pevaju kao narodne: "Za tobom mi srce žudi", "Gde si dušo, gde si, rano".

A da je srpski narod umeo da oceni vrednost melodija Davorina Jenka i da mu se na dostojanstven način oduži, uverljivo i nenametljivo potvrđuje činjenica da je on još 1869. godine kao prvi i neko vreme jedini muzičar, bio primljen za člana Srpskog učenog društva koje se smatra za prethodnika Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je i član Matice srpske, jedne od najstarijih kulturnih institucija srpskog naroda.

Davorin Jenko je u Beogradu živeo i radio do 1912. dve godine pred svoju smrt. Naime, provodeći najveći deo vremena u radu u Narodnom pozorištu, bio se zbližio s glumicom Velom Nigrinovom, takođe Slovenkom, koja mu je postala verna i nezamenljiva prijateljica. Kada je ona umrla shvatio je da se radi o nenadoknadivom gubitku, kako za pozorište, tako i na njegovom ličnom planu i rešio je da se vrati u LJubljanu, gde je posle duge i teške bolesti umro 25. novembra 1914.

Testament napisan ćirilicom

Kralj Milan, za dan svog stupanja na presto, naručio je pozorišni komad u kome se daje kratak presek srpske istorije i muka, a u završnoj sceni Srbi se okupljaju oko mladog vladara i kliču predstojećem procvatu Srbije

Na njegovoj sahrani se svirala pesma "Na grobih" koju je sam komponovao. Ali, mrlju na taj čin su nanele austrijske vlasti koje, tretirajući ga kao srpskog podanika, nisu dozvolile ni održavanje prigodnog, oproštajnog govora. A još gore od toga je došlo kada je otpečaćen pokojnikov testament, napisan ćirilicom, u kojem je stajalo da se deo njegove ostavštine upotrebi za školovanje srpskih siromašnih studenata.

Kada je posle tri godine u ljubljanskom sudu završena ostavinska parnica (testament je od sudskog tumača u Gracu bio preveden na nemački jezik), počela je vansudska vanredna procedura. Naime, izgovarajući se okolnošću da su tada Srbija i Austrija bile u ratu i da su za to svi međusobni sporazumi postali nevažeći. Ministarstvo pravde u Beču je odlučilo da ni poslednja Jenkova volja ne bude sprovedena u delo... A radilo se zapravo o Slovencu koji je na kulturnom polju zadužio srpski narod, ali je i Sloveniji mnogo dao pre svega pesmom "Naprej, zastava Slave na boj, junačka kri..." koja se uistinu odlikuje svim osobinama slovenačke nacionalne svečane pesme.

U slavu kralja Milana

"Leta 1872. godine Milan Obrenović, sinovac ubijenog Mihaila, rešio je da se oslobodi namesništva (Ristić, Blaznavac, Gavrilović) i preuzme vlast u Srbiji. Za tu priliku od Jovana Đorđevića poručena je drama sa istorijskom rodoljubivom sadržinom i dinastičkim duhom.

Iskusan u stvarima pozorišta, a slavoljubiv Đorđević je prionuo na posao i sačinio komad iz dva dela "Markova sablja". Junaci Đorđevićeve drame, koja daje presek srpske istorije u protekla četiri veka su Kraljević Marko, Vila i Pevac (pevač, guslar). Apologetski ton protkan je kroz dramu bez okolišenja, a najjasniji je u završnoj sceni: Srbi se okupljaju oko mladog vladara, uzdanice naroda i klikću predstojećem procvatu Srbije.

"Markova sablja", pozo-rišni komad s pevanjem i pucanjem iz pera Jovana Đorđevića, dramaturga, a zatim i upravnika beo-gradskog Narodnog pozo-rišta, publici je prezentovana 10. avgusta 1872. godine baš na proslavi punoletstva i preu-zimanja prestola od strane kneza Milana Obrenovića. Znači: i tekst i melodija pesme "Bože pravde" prvobitno su bili posvećeni veličanju mladog dinasta.

Ta Đorđevićeva pesma je prilično dugačka, što je neprimereno himni, tako da će u njenom daljem putešestviju kroz srpski narod doživeti prilagođenje potrebi i biti uglavnom korišćen njen početak i kraj.

Božidar Kovaček, urednik u Matici srpskoj u Novom Sadu, utvrdio je da je dramski ansambl Narodnog pozorišta taj komad prikazivao još trideset puta, što je, s obzirom na broj žitelja ondašnjeg Beograda, zaista, impresivan podatak.

Đorđević pokvario Steriju loše ga prepisujući

Kralj Petar uzeo je za himnu Karađorđevića pesmu koja je bila spevana Obrenovićima - bio je to korak ka "nacionalnom izmirenju" pristalica odlazeće i dolazeće dinastije

A prilikom gostovanja u "Srpskoj Atini" mađarske vlasti nisu dopustile da Novosađani u izvornom obliku dožive "Markovu sablju", s obzirom da su se plašile srpskog "lamentirajućeg nacionalizma", pa su naredile da se najvažniji, završni deo, sasvim izmeni, tako da se izostavljeni deo, uključujući himnu "Bože pravde", popuni scenama u kojima se veličaju zasluge Dositeja, Vuka, Sterije...

Međutim, bilo je čestitih ljudi od pera, poput Svetislava Vulovića koji je Đorđevića označio kao stvaraoca "onako malo servilne i onako scenarijski lepe apoteoze" i sigurno je da je bio u pravu. Neki, poput dramatičara, pesnika i pripovedača Đorđa Maletića, išle su toliko daleko da su tvrdili da se odista radi o plagijatu. Maletić nije nimalo žalio vremena i truda u dokazivanju teza, pa je čak sačinio čitavu knjigu u kojoj je analizovao sličnosti između Đorđevićeve "Markove sablje" i "Sna Kraljevića Marka", dela Jovana Sterije Popovića, u kojem se nalazi "himnična pesma" pod naslovom "Ustaj, ustaj Srbine", koja počinje ovako:


BOŽE PRAVDE

"Bože pravde, ti što spase
Od propasti dosad nas,
Čuj i odsad naše glase
I od sad nam budi spas!
Moćnom rukom vodi, brani
Budućnosti srpske brod.
Bože spasi, Bože hrani,
Srpskog Kralja, srpski rod!
Složi srpsku braću dragu,
Na svak dičan, slavan rad
Sloga biće poraz vragu
A najjači srpstvu grad!
Nek na srpstva blista grani
Bratske sloge zlatan plod,
Bože, spasi, Bože hrani
Srpskog Kralja, srpski rod!
Nek na srpsko vedro čelo
Tvog ne padne gnjeva grom,
Blagoslovi Srbu selo
Polje, njivu, grad i dom!
Kad nastupe borbe dani,
K pobedi mu vodi hod
Bože, spasi, Bože, hrani
srpskog Kralja, srpski rod!
Iz mračnoga sinu groba
Srpske krune novi sjaj,
Nastalo je novo doba, -
Novu sreću Bože, daj!
Kraljevinu srpsku brani.
Pet vekovne borbe plod,
Srpskog Kralja, Bože, hrani,
Moli ti se srpski rod!


"Ustaj, ustaj Srbine
Ustaj na oružje!
Dan te čeka, noć već bega,
Ustaj, ne oklevaj!
Na noge, Srbi, braćo
Sloboda zove!"

Istina, Maletić je našao mnogobrojne sličnosti, ali ne i podudarnosti, pa je zaključio da ne može biti reči o plagijatu, dodavši da je "Đorđević samo pokvario Sterijino delo".

Iako posvećena jednom Obrenoviću, knezu Milanu, koji će postati i kralj, ni za vreme njegove, ni za vreme vladavine njegovog sina Aleksandra koji je, isto tako, uklonio namesništvo i održao se na prestolu do 1903. kada je sa suprugom Dragom Mašin ubijen u dvoru od strane prevratnika, pripadnika tajne grupe "Crna ruka".

Istina, Jovan Đorđević ju je, kao "čovek za svaku priliku", kako su ga bez ustezanja i podrugljivo nazivali intelektualci koji nikom nisu dopuštali da udari na njihovo dostojanstvo, 1882. deset godina posle nastanka, za koje vreme je očevidno, izvršila snažan uticaj na svet i kulturu građana, "prilagodio" novoj nameni: "Izostavio je poslednju strofu a dodao tri nove, odgovarajuće".

Propast Alekse Šantića


Jovan Đorđević bio je optuživan da je njegov komad sa pevanjem "Markova sablja" plagijat Sterijinog "Sna Kraljevića Marka". Kad je pesma "Bože pravde" istrgnuta iz "Sablje" i proglašena za srpsku himnu, Jovan Đorđević je već devet godina bio pokojni

Prošlo je šest godina od dolaska na presto kada je kralj Petar dozvolio da "Bože pravde" postane nacionalna himna Srbije pod vladavinom obnovljene dinastije Karađorđevića.

Na taj način srpska himna je pošteđena posledica međudinastičkih trvenja. Bilo je to u junu 1909. pošto se pre toga pokazao nedovoljno uspelim i jedan javni konkurs za himnu na kojem su učestvovali najistaknutiji pesnici uključujući i Aleksu Šantića ("Božena polja zemlje ove"). Nije utvrđeno ko se prvi prisetio univerzalnosti pesme "Bože pravde" i zatražio dozvolu od novog kralja, čija je vladavina bila u saglasnosti s Ustavom, da ona bude prava i to zvanična himna srpske države sa novom vlašću i vernim čelnicima na kormilu. (Nikola Pašić, pre svih).

Petar I umesto Milana

Kada se to dogodilo pisac te pesme Jovan Đorđević već devet godina je ležao u grobu. Nije mogao još jednom da bude "čovek za svaku priliku" i sva vremena ali je opet u njegovoj pesmi, koja je već bila uhvatila korena u srpskom rodu i rado se pevala na svečanim i prigodnim povodima došlo do izvesnih promena: tamo gde se, na najudarnijem mestu, pominjao kralj Milan određeno je da se ubuduće peva ime kralja Petra. I tako je to bilo u srpskoj državi i za vreme balkanskih i za vreme Prvog svetskog rata, sve do oslobođenja i ujedinjenja Srba sa Hrvatima i Slovencima u novouspostavljenim granicama kasnije nazvane Jugoslavije. A, 1918. godine, kada je nastala troimena kraljevina s Petrom Karađorđevićem kao zajedničkim suverenom Srba, Hrvata i Slovenaca, sastavljena je i odgovarajuća himna, u stvari potpuno sačinjena od srpske, hrvatske i slovenačke himne.

"Bože pravde" imala je noseću ulogu, a oni sporni stihovi još jednom su promenjeni: umesto kralja Petra, koji je umro 1921. pevalo se "našeg kralja" a umesto "srpski rod" - naš rod. "Prema tome, najnaglašeniji stih je glasio: "Bože spasi, Bože hrani našeg Kralja i naš rod".

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“