SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 3MART 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Stevan Sremac, privatno: Čistih cipela u balkanskom blatu

SAMAČKI ŽIVOT SRPSKOG ČEHOVA

Piše:
Simo
Živković

Dragutin Ilić, iz čuvene književne dinastije koja je dala i Vojislava Ilića, pisao je o Sremcu kao o povučenom, usamljenom, preosetljivom čoveku koji se tuđi od ljudi. U suštini, Sremac je mrzeo uštogljena društva, bon-ton, laskanje i lažnu finoću. Otmenim salonima pretpostavljao je zabačene kafane, na obali Dunava, sa pijanim alasima pod stolom. A njegova "Dnevna soba" bila je u kafani "Dardaneli", gde je godinama jedan sto bio rezervisan za "Gospon profesora", tu je stalno društvo bilo u sledećem sastavu: Đura Jakšić, Milovan Glišić, Radoje Domanović, Janko Veselinović, Stevan Mokranjac, Simo Matavulj, Vojislav Ilić... Rakija se pila "zelena", a sve pesme bile su dozvoljene, osim one "Mili Bože, na svemu ti hvala..." Društvo iz Dardanela nije volelo ono koje se skupljalo u "Grand hotelu"

Stevan Sremac, koga bismo mogli nazvati srpskim Čehovom ili Mopasanom, rođen je u Senti, u Bačkoj, današnjoj Severnoj Srbiji, a ondašnjoj Južnoj Mađarskoj, u zanatlijskoj porodici. Roditelje je izgubio rano, majku u trećoj, a oca u 17-oj godini. Sremac je u Senti završio osnovnu školu i kad je imao 13 leta prešao je u ondašnju Srbiju, kod svog ujaka Jovana Đorđevića, koji je bio nacionalni radnik, kako se to tada zvalo, u stvari bio je profesor Srpske gimanzije u Novom Sadu, sekretar Matice Srpske, urednik njenog Letopisa, zatim direktor gimnazije u Šapcu i Beogradu, profesor istorije na Velikoj školi u Beogradu, jedan od osnivača i upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Narodnog pozorišta u Beogradu. Pisac državne himne, ondašnje Srbije "Bože pravde".


Sremčeva glavna dela su "Ivkova slava", "Pop Ćira i pop Spira", "Zona Zamfirova", "Vukadin", "Kir Geras"... Ali, on lično sve je to potcenjivao. Držao je mnogo više do svojih "istorijskih pisanija", poetizovanih i romansiranih istorij-skih priča koje su danas potpuno zaboravljene: "Veliki župan Časlav", "Vladimir Dukljanin", "Rastko", "Kralj Dragutin" ... Ta njegova dela romantične, nacionalne istorije, u neku ruku podsećaju na Baraninove romane. Očito da je Baranin poznavao Sremčeve istorijske romane koji su mu bili uzor.


Sremac je počeo da piše relativno kasno, u 33-oj godini u srpskim novinama iz Bosne koje su se zvale "Bosanska vila". To je poetizovana srpska istorija, koja je danas zaboravljena. ("Veliki župan Časlav", "Vladimir Dukljanin", "Vojislav Travunjanin", "Ve-liki župan Vlastimir", "Veliki župan Mutimir", "Rastko", "Kralj Dragutin", "Smrt cara Lazara", "Za-boravljeni Obilići"...)

Sremac je istorijski bio obrazovan, ali ove njegove knjige danas se ne čitaju. Pisao je slično Dušanu Baraninu, kome je verovatno bio uzor. U njegovoj istoriji ima više poezije, književno to je skromno pisano, a istorijski to je romantična istorija, koja u Srbiji, u poslednjih stotinak godina nema posebnu podršku vlasti.

Iz predmeta "pripovedanje" imao četvorku

Njegovo školsko svedočanstvo pri prelasku u ondašnju Srbiju izgleda ovako: "Stevan Sremac iz Sente, varoši u potiskom, starom Bečejskom dištrihtu u Bačkoj, Srbin, pravoslavne istočne vere, 14 god. star, učenik IV glavnog osnovnog razreda u srpskoj Senćanskoj školi. Vladao se dobro, a u pojedinim propisanim predmetima školskim ovakav je uspeh pokazao i to:

1. Nauci hrišćanskoj (vrlo dobar)
2. Bibličnoj povesnici sa životom sv. ugodnika (vrlo dobar)
3. Tumačenje Evangelija (dobar)
4. Liturđici (vrlo dobar)
5. Pojenju crkvenom (dobar)
6. Srpskom čitanju, jezikoslovlju i pripovedanju (vrlo dobar)
7. Mađarskom čitanju (vrlo dobar)
8. Nemačkom čitanju (dobar)
9. Računu (dovoljan)
10. Zemljopisu (vrlo dobar)
11. Otačestvenici (vrlo dobar)
12. Ekonomiji (dobar)
13. Pisanju (vrlo dobar)
14. Risovanju (vrlo dobar)
15. Đimnastici (odličan)

Sremac je završio Veliku školu potonji Univerzitet, filološko-istorijski smer. Bio je profesor u Nišu, Pirotu, od 1890. godine u Beogradu. Učestvovao je u srpsko-turskim ratovima 1877. godine kao dobrovoljac.

Kada je polagao profesorski ispit 1889. napisao je biografiju koja ukratko glasi:

"Rođen sam u Senti, u Bačkoj 1855. i tamo završio srpsku osnovnu školu.


Sremac je voleo politiku, bio je vatreni liberal (Liberalna stranka imala je najizrazitiji nacionalni program), partijski otrovan, prezirao je naprednjake (konzervativnu, dvorsku "stranku vlasti") a radikale na smrt mrzeo. Ove stranke dosta su otrova popile iz njegovog pera.


1868. u jesen prešao sam u Srbiju i upisao sam gimnaziju. Svih šest razreda završio sam u Beo-gradu. 1874. upisao sam se u istorijsko-filološki fakultet naše Velike škole i završio ga u jesen 1878. godine.

Završivši Veliku školu bio sam praktikant u Ministarstvu finansija nekoliko meseci.

1879. budem postavljen za predavača niške gimnazije, gde sam bio 2 godine i posle budem premešten u Pirot, a opet vraćen u Niš gde sam od tog doba jednako.

Za sve ovo vreme predavao sam: krasnopis, crtanje, računicu, nemački, moral, literarne oblike, srpsku gramatiku, srpsku istoriju i opštu istoriju i geografiju".

20. avgust 1889. Beograd

Stev. Sremac, predavač Niške gimnazije

Zanimljivo je pogledati koju je literaturu naveo kada se spremao za polaganje državnog ispita:

Dukljaninovu hroniku, Život Simeona Mirotočivog od Prvovenčanog, Žitija kraljeva srpskih, Miklošićevu i Pucićevu zbirku pesama i povelja, Dušanov Zakonik, Život Stevana Lazarevića, Rajićevu "Istoriju", Medakovića, Milakovića, Pantu Srećkovića i LJubu Kovačevića, Klajićevu "Istoriju Bosne", Majkova i Florinskog, Kalajevu "Istoriju Srba", zatim Rankeovu "Srpsku revoluciju", Rusa Nila Popova, Stevana Pavlovića, "Srbi u Ugarskoj", čitao je rasprave Čede Mijatovića, Novakovića i Krstića, od Hrvata Račkog i druge. Zemljopis je spremao po Kariću, Dragaševiću, Klajiću i Jiričeku. Čitao je Masterovu "Istoriju istočnih naroda", "Istoriju Grka" u hrvatskom prevodu, razne udžbenike, Srećkovića, Boškovića itd.

U ispitnu komisiju, ministar je odredio vrhunske intelektualce: LJubu Kovačevića, Svetislava Vulovića, LJubu Kozarca i Jovana Đorđevića. Ispit je polagao sedam dana, od 28. decembra do 3. januara. Ispit je bio usmeni i pismeni, a držao je predavanje, što se praktikuje i danas, u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Položio je sa odličnim uspehom.

U kući gde je napisana srpska himna

Sremac je bio izuzetno obrazovan čovek i profesor. Odrastao je pored ujaka, Jovana Đorđevića, koji je bio ćutljiv i zakopčan i više se družio sa knjigama nego ljudima. Neke od tih osobina preneo je na mladog Sremca.

Sremac je najviše cenio svoja istorijska umotvorja koja danas malo ko čita, a ono po čemu je slavan, a zbog čega ga je publika volela i voli i danas kao da je bacao kroz prozor.

Sremčeva glavna dela su: "Ivkova slava", koju je dramatizovao sa svojim prijateljom Dragomirom Brzakom, a muziku je napisao Stevan Mokranjac.

Sledeće znamenito Sremčevo delo je "Pop Ćira i pop Spira", zatim "Vukadin", "Zona Zamfirova". Nećemo navoditi brojne priče sem "Kir Gerasa".

O Stevanu Sremcu kao čoveku pisao je Dragutin Ilić, iz književne dinastije Ilića, koja je dala četiri umna prvaka, među kojima je najznačajniji Vojislav.

Ilić je Sremca video kao povučenog, usamljenog, preosetljivog čoveka, koji se tuđi od dobrog dela ljudi. Ta povučenost je bila gotovo ženska, pojačana stanovanjem kod ujaka neženje, knjigoljupca i srboljupca, ali na daljinu. Takav kulturni tip je čest kod učenih vojvođanskih Srba. Sremac je bežao od velikog društva, mrzeo ono što se zove lepo vaspitanje, tražio skrovita mesta gde će se provesti sa nekoliko drugara. Družio se samo sa komotnijim ljudima, jer "pertu" je kod njega bio jači od "persi". Ostavši neženja i lagano odmičući od mladosti, posebno prelaskom iz Niša za Beograd, koji ga nije privlačio posle ujakove smrti, Sremac je nosio sve tegobe samotničkog života. O ženidbi nije dopuštao da mu se govori. Dragutinu Iliću govorio je ovako:

"Ne prija mi više ni društvo. Ličim na odocnela ždrala čije je jato davno odletelo, a on stoji sam i kunja. Svi moji vrsnici koje pomrli, koje se poženili, a ja kao stari svečani yemadan, predajem se s kolena na koleno u nasleđe. Sad sam spao da se družim sa onima koji su se tek rodili, kad sam ja uveliko bio profesor."

Proleće 1901, poslednji snimak kafane "Dardaneli" sa stalnom "posadom" glumaca iz obližnjeg Narodnog pozorišta - još jedno piće, "sad će ptičica", i počeće rušenje najznačajnije srpske kafane svih vremena. "Dardaneli" su se nalazili na mestu današnjeg Narodnog muzeja, na Trgu Slobode, kod Spomenika, gde je nekad bila Stambol kapija. Matoš je o "Dardanelima" napisao "da se tu često sastaju oglasni pamfletisti beogradskih novina... i svi koji više vole ljude od ideja, život od teorije, umetnost od političkog strančarenja". A Nušić je to društvo označio kao "vedre, vesele i duhovite ljude, koji društvo pretpostavljaju svakoj dužnosti u životu"

Najbolje odeveni gospodin Niša i okoline

Stevana Sremca, kao profesora, opisao je njegov đak Miloš Trivunac, potonji profesor Univerziteta. Bilo je tada na jugu Srbije tek četiri-pet profesora sa jadnim platama od 120 dinara, dok su pukovnici tada imali 600 dinara, a članovi Državnog saveta 1000 dinara. Kolika je to plata svedoči podatak da je pristojan ručak tada koštao u Beogradu 2,5 din. Novac su imali uglavnom Cincari, velikoplatci, velikopenzioneri, zelenaška ćiftarija i niko drugi. Znači, sve sami paraziti ili kako Sremac duhovito primećuje:

"Velikim lopovima daju orden, a male vešaju."

Sremac za svog zemnog života, nije imao ni kuće ni kućišta, zato sa duhovitom mržnjom piše o raznim gazdaricama Kajkama i Cajkama. Posrbljeni Hrvat Vladimir Dvorniković, u "Karakterologiji Jugoslovena" kaže:

"Naši prvi umni ljudi imaju toliko da im traje od prvog do sedmog u mesecu."

Trivunac je Sremca video kao uglađenog gospodina srednjeg rasta, uspravljenog, krutog, lepe glave sa nakrivljenim šeširom, glatko izbrijanim licom i već prosedom kosom, koja je ležala na ramenima a ne na vratu.

Sremac je bio najpopularniji profesor niške gimnazije. Bio je šarmantan čovek i Trivunac ga pamti: nalakćenog levom rukom na katedru, kako drži bradu između palca i kažiprsta, govori tečno, odmereno, prijatnim i čistim glasom. Zapinjao je samo izgovarajući svoje rodno ime, kod glasa "s". Čitao je tako, da se u razredu nije muva čula, otprilike kao danas Matija Bećković. Na đake je delovao negovanim izgledom. To je verovatno bio najbolje odeven Nišlija, svaki dan druga kravata u skladu sa odelom.

Sremac nikoga nije kažnjavao. Retko kada je bio ljut. Trivunac pamti samo jednom, ali je i tada uspeo da se savlada. Ispitivanja su bila priča za sebe. Sremčev đak Zarić bio je mali, kržljav, odgovarao je sporo i mucavo a on mu je rekao:

"Kako bi bilo da se ti lupiš šakom u grudi i vikneš: 'Svojim ću grudima zaštititi majku otaybinu.'"

Razred se nasmejao, čak i sam Zarić. To se dugo prepričavalo u školi. Sremac je predavao Gorski Vijenac u VI razredu. Trivunac je slušao više univerzitetskih profesora kako predaju NJegoša kod nas i u inostranstvu, ali tvrdi da to niko nije radio bolje od Sremca. Niš je bio palanka od 20 000 duša i svako je kontrolisao svakoga, po izreci koju je zabeležio Sremac:

"Selo svoj lebac, jede, a tuđu brigu briži."

Tako su đaci čuli da Sremac provodi noći sa ciganskim igračicama - čičecima i čengijama. Voleo je lepu pesmu i svirku, posebno flautu. NJegova pesma bila je "Grana od bora pa kraj mora". Kada je napustio Niš, osetila se duhovna praznina. Otišao je u Beograd, ali se njegov duh dugo vio Nišom. Kada je 1895. izašao na glas, sa "Ivkovom slavom", njegovi đaci nisu bili uopšte iznenađeni. U mlađim godinama osećali su ga po instinktu, u starijim po intelektu.

Nikolu Pašića nije mogao da smisli

Pavle Popović zajedno sa bratom Bogdanom i Jovanom Skerlićem, bio je kulturni diktator Beograda početkom ovog veka. Uređivao je "Srpski književni glasnik", najbolji srpski književni časopis. Popović je bio profesor gimnazije zajedno sa Sremcom. Upoznali su se i Popović je rekao Sremcu:

"Jedan vaš školski kolega iz Niša rekao je o vama sve najbolje, ali da imate jednu manu. Vi ste liberal."

Sremac se nasmejao i odgovorio :

"A ja mislim da mi je to najbolja osobina."

Srbija je inače tada imala tri stranke: Radikalnu, Naprednjačku na izdisaju i Liberalnu precvetalu za vreme kneza Mihaila, a dotrajavala je u Sremčevo doba. Sremac je bio partijski otrovan, prezirao je naprednjake, a do smrti mrzeo radikale. Ove stranke su popile dosta otrova iz njegovog pera, ali mu nije smetalo da se druži sa nekim od njih posebno, ako su bili pisci i moralne ličnosti, kakav je bio Radoje Domanović.


Iako je bio "samo" gimnazijski profesor, Sremac je bio primljen u Srpsku akademiju nauka, a kolika je to bila čast vidi se po tome što je Akademija odbila da primi dva vladara: kralja

Milana i kralja Nikolu. Otišao je da pripremi pristupnu besedu, razboleo se, "lečio se rakijom" - po rečima Gustava Matoša - u društvu sa Skerlićem, zatim je pao u krevet i - umro.


Popović je opisao Sremca u zrelom dobu, oko 40-te ovako: "Čelo šire, veliko, skoro izbuljene oči, lice izbrijano puno plavih vena, donja usna malo spuštena, kosa brižljivo i originalno očešljana 'na larmu' i proseda, brkovi crni, lice inteligentno, dobroćudno i lepo, stas srednji, hod gospodski, bez žurbe, a vitak, elastičan prav, glas malo mutan, smeh sitan pri čemu su se videli beli očuvani zubi."

Bio je vazda čist: ruke, kosa, lice. Pazio je na odelo, na kroj. Podsmevao se onome, ko je nosio zdepasti skrojen kaput:

"Izgleda kao žandarm u civilu."

Kravatu je nosio meku, svilenu, lepršavu. Cipele je nosio na šiljak. Uvek su bile čiste, ma i po blatu išao. Voleo je da čuje:

"Gospodin Steva ima lepe cipele."

Šešir je nosio mek, nakrivljen na stranu. Nije ga skidao pri pozdravu, nego samo dodirivao prstom. Pažljivo je savijao cigaretu.

Sremac je malo putovao. Po ondašnjoj Srbiji; samo Beograd, Niš i Pirot, Soko Banja, gde je i umro. Po Vojvodini - Novom Sadu, Karlovcima. U Beč sa ujakom. Bio je u Mostaru i Dubrovniku. Tamo je ostao desetak dana. Dopadao mu se tamošnji dijalekt. Kupao se na Kolarini gde su dolazili dubrovački Srbi. Neko mu je rekao:

"Progutajte malo morske soli, to stvara apetit."

Odgovorio je:

"Nemam računa. Niko me nije pozvao na ručak."

Posetio je tamošnje ugledne Srbe: Berberoviće, Bubala, Tošoviće, Ivana Stojanovića, katoličkog sveštenika, koji se osećao Srbinom katolikom. Dubrovnik je imao tada Maticu Srpsku, koju je uređivao Antun Fabris, za Srbe katolike, kojih je tada bilo 50 000, od Dubrovnika do Makarske. Sremac se prepirao sa njim zbog politike. Fabris je poštovao Nikolu Pašića, a Sremac kao liberal nije mogao da ga smisli i govorio je Fabrisu:

"Zašto vi Pašića poštujete kao svetog Vlaha? On od svetog Vlaha ima samo bradu."

Inače Pašić, iako inženjer, završio u Švajcarskoj, bugarskog porekla, vladao je preko dve decenije Srbijom, iako nije znao srpski književni jezik. Govorio je jezikom beogradske pijace: čoveci, radu, volu... Triput je izdao svoju stranku, što nije smetalo narodu da govori: "Zna Baja šta radi."

"Šijem reklu, a zovem je bluza"

Sremac je bio beskrajno duhovit. Poznati profesor, akademik i višegodišnji predsednik SANU-a, Aleksandar Belić, bio je kratkovid. Jednom je ručao u kafani nagnut nad tanjirom, seckao meso i prebirao po tanjiru, kad ga je Sremac upitao: "Šta radite?"Kad je Belić rekao da ruča, Sremac je dodao:

"Ja sam mislio da opravljate sat."

Živojin Protić, poznati novinar, bio je visok kao bor i saginjao se nad sagovornikom, za njega je Sremac rekao:

"Nadvio se nada mnom kao žalosna vrba."

Sremac nije voleo da radi pre podne zbog opisanog noćnog života. Novi delovođa u gimnaziji, odredio mu je da radi pre podne. Sremac je rekao: "Da sam hteo da radim u zoru bio bih pekar ili krojač na Terazijama a ne profesor."

Vajar, Rudolf Valdec, imao je okruglu ošišanu glavu i crveno lice, za njega je govorio: "Izgleda kao holandski sir."

Knjižar Valožić predlagao mu je da izda "Ivkovu Slavu" u dajyest izdanju, skrati uvod, sredinu i kraj. Sremac je rekao: "Misliš da je moja priča, pas ratler, da mu se mogu potkusiti rep i uši."

Kad je Velika škola proglašena za Univerzitet, javno je napisao:

"Šijem reklu, a zovem je bluza."

NJegoš bi se prevrnuo u grobu, kako ga je citirao: "Književna bratija zamenila dan u noć kod 'Dardanela', tu su bile neizbežne kasirke, razne Mice, koje su gostima pravile društvo, dok su ovi imali para. Jedan profesor miran i stidljiv, sav u grčkoj filosofiji, u sitno doba izroni iz njega podsvest i zagrli kasirku a Sremac dobaci: "Ovako sam starac naučio".

Kada mu je umro ujak Jovan Đorđević, nasledio je lepu biblioteku. Nešto je poklonio Srpskom seminaru, a Pavlu Popoviću NJegošev "Lijek jarosti turske". Tu knjigu nije imala Narodna biblioteka. Sremac je tražio da mu se Popović ovako zahvali: "Kad ja budem sedeo za svojim stolom vi zovite kelnera, pa mu poručite satiljak vina za mene: "Za onog gospodina tamo". Ja ću se malo dići, pokazati se, i salutirati u znak zahvalnosti."

Kada je završio "Pop Ćiru i pop Spiru", P. Popović je celu noć, sa njim šetao po Kalemegdanu. Pričajući o knjizi, Popović je rekao da je knjiga izvrsna, ali ima epizoda koje se ne uklapaju. Sremac je pitao: "Nosite li žaket?" Popović je odgovorio: "Nosim!" "Šta će ona dva dugmeta ostrag na njemu?

E, pa, tako je sa onim epizodama u mojoj knjizi."

Šta je stenica rekla lovoriki

Stevan Sremac nije mnogo izmišljao i domišljao. Uvek je nosio sa sobom beležnicu i zapisivao nepoznate pojmove, misli, njegovi izvori nisu bile palate, ni učenost Parizlija, kako su zvali braću Popoviće i Skerlića. Evo šta je zabeležio i koristio u svom delu:

"Blago onom ko ume ćutati" (Reklo je pseto kad je dobilo batine).
"Više žena iz kuće u kecelji iznese, neg što muž na rastočena kola uveze."
"Gde nije koškanja nije ni milovanja."
"Riba i gost treći dan smrde."
"Dok magarca imaš onda ga i jaši."
"Ženske suze i pasje ramanje, sveje."
"Zarana se vidi, šta će kopriva biti."
"Zar je jedan prota, što Bibliju video nije."
"I mi smo jabuke - rekle divljake".
"Kad pas kobasicu jede, zacelo je ukrao."
"Žene i naćve valja, da su uvek kod kuće."
"Prva ljubav i majska kiša plahe su, ali očas prođu."
"Ko hoće magarca da jaše mora muziku da mu sluša."
"Totica je rekla pred ikonom Majke Božije: 'Ti deva, ja deva pa smo glih.'"
"Zalud glava kad ne nose noge."
Stenica govorila lovoriki: "Ja i ti ne damo mno-gima da spavaju."
Držao popa požarevački pridiku pa veli: "Vlasti su od Boga. Vi blagočestivi hristijani treba da poštujete vlasti i da im se pokoravate, jer je i Hrist rekao: 'Poštujte neprijatelje svoje.'"
"Može neko u dlaku ličiti na Branka, ali opet biti magarac."
"Ne mrzim čoveka koji zlo kaže, nego čoveka koji zlo misli."

"Mili Bože, na svemu ti hvala,
u Srbiji esta liberala"

Beogradski hotel "Grand" u kome su se skupljali političari Naprednjačke stranke. Pre hotela, na ovom mestu nalazila se kafana "Kod prestolonaslednika". "Grand" je, do izgradnje "Moskve" bio najbolji hotel u Beogradu. Čest gost kafane "Kod prestolonaslednika", Sremac nije zalazio u "Grand", iz "političkih razloga"

Sremac je koristio istinite anegdote, razvio ih i gradio pripovetke. Tako je Sremac pohodio Mostar i to je zabeležio Svetozar Ćorović, rođeni brat istoričara Vladimira Ćorovića. Dočekan je na najvišem nivou, kako to umeju samo hercegovački Srbi kad hoće. "Ivkova slava" imala je veliki uspeh u Mostaru. Ćorović je pitao Sremca gde je odseo. "Kod Vase Radulovića, našeg čoveka, i kod njega je sve lepo, čisto, naše. Jela su naša i čovek može dobiti paprike, ako hoće... Ništa mi nije gore nego doći u švapski hotel, među gospodu sa naočarima, štapovima, rukavicama... Tamo sam kao svezan... A ja hoću da sam komotan, da mirno mogu popiti čašu vina, zapaliti cigar, razgovarati slobodno bez straha da će mi neko nešto zameriti."

Sremac je rekao Ćoroviću: "Hajmo negde na čašicu rakije, ali ne u finijoj gostionici, nego negde u našu mehanu, gde je mehanyija Cincarin i gde sede hamali, radnici i seljaci". Za nepun sat prošli su četiri kafane. Sremca nije držalo mesto, stalno je govorio: "Idemo u drugu kafanu." Zatim su izašli na Šetalište. Sremac je išao jednim krajem, a Ćorović drugim. Izgledalo je kao da su se zavadili. Seli su u petu kafanu. Cigani su počeli da pevaju: "Mili bože, šta se ono beli na Avali, na visokoj jeli?" Ćorović je tražio od Sremca da napuste kafanu, jer je znao nastavak pesme. Sremcu se pesma dopala i dobio je sekiru u čelo: "Mili Bože, na svemu ti hvala, u Srbiji nesta liberala." To je istorijski tačna pesma, jer liberali tada na izborima nisu značili ništa, ali je Sremac pobesneo. Optužio je radikale da su ispevali ovu pesmu. Naprednjake je prezirao i govorio: "Zapali Grand hotel, pa si zapalio sve srpske naprednjake."

Deda, degustator rakije, pod stolom

Sremca su posebno zanimali alasi. Ribarski svet na Dunavu i Savi. Proučavao ih je. Hteo je da napiše priču o njima, ali ga je smrt pretekla. Živeli su oko reka od prodaje ulova. Sedeli su u svojim kafanama. Zvali su se po nadimcima: Lupur, Brka, Baya, Firga, Gašpar, Šepa, Rapa... Neki su se zvali: Krklja, Žuća, Klempa, Baron, Lapus, Slina, Deda, Šojka, Leventa, Manga, Daskalo, Alamunja, Ćora... Sa Beograđanima se nisu mešali. Pili su vino i rakiju i spremali se za sledeći ulov. Razmišljali kako će podvaliti mađarskoj i sremskoj straži, jer je Dunav bio trostruka granica. Opisivali su borbe sa somovima koji su im rasparivali mreže. Zbijali alaske šale, kako su, na primer, svom drugu strpali đon od čizme u paprikaš i to je sa slašću pojedeno.

Pristojan svet je bežao iz tih kafana jer je u njima uvek bila galama. Bilo je normalno da u dnu kafane leže na podu dve nepomične ljudske prilike ne pokazujući znake života. Alasi su ovo primali normalno, a stvar je bila veoma prosta. Kafeyija je za alase kupovao bure rakije i kao stručnjake poveo stare alase Igumana i Dedu. Prva kola, dovezla su dva bureta prvoklasne šljivovice, a u drugim kolima ležali su kao klade stručnjaci za rakiju, preneli su ih u kafanu i tamo su ležali 30 sati, ne mrdnuvši.

Sremac je posebno voleo ribara Krklju, koji je bio pitomac Srpske Matice u Novom Sadu, pobegao u ribarske šegrte, kao ribar proveo ljudski vek i poginuo na Adi Ciganliji 1915. boreći se protiv austrougarskih hordi. Kao mladić u jednoj tuči uboden je nožem u grlo. U ranu je stavljena metalna cevčica, zarasla i nije mu smetala, sem što je krkljao kad se naljuti. Sremac je zabeležio mnoge Krkljine dogodovštine, ali je to sve propalo zbog piščeve smrti.

Počasni gost kafane "Dardaneli"

Srpski pisci prošloga veka, uglavnom su bili boemi. Sremac je tu išao nekom srednjom linijom i uspeo je da nekako uskladi profesuru i boemiju.

Profesora Miloša Peinovića optuže da je pijanac i direktor mu zatraži izjašnjenje. Jadni Peinović da izjašnjenje i pozove se na 30 kafeyija, kao na svedoke, da nikad ne pije više od jedne rakije i zamoli Sremca da ovo potvrdi. Sremac odbije da svedoči: "Kad 30 kafeyija kažu, da kod svakog popiješ po jednu, znači da svako jutro popiješ 30 rakija. A kad ja to potvrdim, znači da i ja s tobom svraćam i pijem 30 rakija. Tada nisi pijanica samo ti nego i ja. Glavna kafana zvala se "Dardaneli". Nalazila se preko puta spomenika knezu Mihailu, i slovila je kao zborno mesto beogradske umnosti i boemije. Do kafedžije Mite Ristića, to je bila najprostija kafana, za trgovce i piljare. Nasred kafane furuna, a pored nje naslagana drva koja su gosti sami ložili. Higijena balkanska, stolovi bez čaršava, rasklimatanih nogara, u jednom uglu ognjište za pečenje kafe, a u drugom uglu, prane su čaše. Kada je kafanu uzeo Ristić nešto je obnovio, zemljani pod je zamenio patos, kupljene su nove stolice, uveo je stolnjake, ogledala, privukao je novu publiku, glumce iz Narodnog pozorišta koji su dolazili, u pauzama između predstava, ovi su opet privukli svoju publiku koja je postala sve intelektualnija. Novi kafeyija Ljuba kafanu je proširio, napravio je bilijar, stolice od savijenog drveta... Od književnika tu su dolazili: Đura Jakšić, Milovan Glišić, Dragomir Brzak, Stevan Sremac, Dragutin Ilić, Janko Veselinović, Vojislav Ilić, Mitrović i Domanović bili su inventar ove kafane. Srušena je 1901. godine.

Stevan Sremac se isticao u ovom društvu kao nekakav dardanelski plemić, imao je poseban sto, sa njim su sedeli: Dragutin Ilić, Boža Gavrilović, ali ga je posebno nerviralo kada su đaci, najviše zbog bilijara, počeli da dolaze. Jednom je rekao: "Slušaj Jovanoviću, ili ti ili ja moraćemo da promenimo lokal."

Jedne večeri, kad je Beograd ludovao od nacionalnog zanosa, jer je poslednji Petrović, knez Nikola, došao u goste Aleksandru Obrenoviću i sa poznatom crnogorskom leporečivošću rekao Obrenovuću:

"Ja ti dođoh na Vidovdan."
Svet je bio srećan, a umni Marko Miljanov duboko nesrećanrekao je:
"Kakva sreća? Zar je sreća da se jednom u sto go-dina slože srpski vladari? Sreća bi bila srpska, da se srpski vladari nikada ne svađaju i dele. To je sreća, a ovo je nesreća."

Fajront"Kod prestolonaslednika"

Sremac umoran od pomenutih svečanosti, svratio je u "Dardanele" da popije kafu i čašu vina. Tu je uvek bilo veselo. Varničile su duhovitosti, koje su kasnije neki ljudi pronosili po Beogradu kao svoje.

Kad se Sremac pojavio na vratima dočekao ga je uzvik "Aha". Tu su bili Simo Matavulj, Stevan Mokranjac, Brzak, Veselinović, koji je slavio desetogodišnjicu svog književnog rada. Slava je bila skromna: kafa, vino, pivo, duhovit razgovor, prekidan sviračima. Kada je vince udarilo u lice, a rakija riječ otvorila, kako kaže pesma, nizale su se zdravice Janku Veselinoviću. Pisac je bio tronut, ustao je i rekao drugovima:

"Molim vas braćo, pijte malo lakše, ako mislite da dočekamo zoru, jer nas ima mnogo, a od treće banke ostalo je samo šest dinara, a ja više ni marjaša ne mogu da dodam."

Janko Veselinović, filosof Boža Knežević i pesnik Vojislav Ilić sedeli su u kafani "Kod prestolonaslednika". Sremac kaže da su tamo sedeli oni koji vole da popiju a ne pitaju koliko su popili nego koliko imaju da plate. Jednog dana nađu se sva trojica i u horu dobace kelneru:

"Momče, rakije!"
Kelner nije dobro čuo pa pita:
"Rakije? Kakve, molim?"
"Zelene, brate - reče Vojislav - One zelene, vidiš da je već
esen, daj da još malo uživam u zelenilu..."
"Te brate, te" - potvrdi Janko - "One zelene što je gorka. Krvavo zaradim, gorko pijem."
"Oh-hoj, Bože moj" - huknu filozof Boža - "Zaboga što itate, pa gorke dabome. Gorke, ta i život je gorak..."

Treba dodati da je Vojislav umro u 33. a Janko i Boža oko četrdesete. Sirotinja, vlažne kuće i rakija, grobnice su srpske književnosti u 19. veku.

Gde je Homer, tu je Aristotel

U Srbiji pre sto leta, ukrštali su se duhovni mačevi o tome kako vaspitavati omladinu, klasično ili realistički. Prvi su bili za proučavanje grčke i latinske kulture, makar u srpskim prevodima, a drugi su videli istinu u zoološkim kabinetima i hemijskim laboratorijama kao Bazarov u Turge-njevljevim delima.

U sporu sa kolegama Sremac je tvrdio da su učenici iz klasičnih gimnazija bolji studenti od svojih kolega iz realki. Neki Sremčev mladi kolega, prirodnjak, rekao je piscu:

"A koji to autoritet, moliću lepo, tvrdi?"
"Pa, rektor bečkog univerziteta" - rekao je Sremac.
Junoša je dodao besno:
"Pa šta ako je to rekao rektor univerziteta?"
Sremac ga je spustio na zemlju rečima:
"Pa to je rekao rektor Bečkog univerziteta, a ne Rista Sirovica sa Velike pijace."

Ujak, Jovan Đorđević, vaspitao je Stevana Sremca da je lepo iznad svake titule i zvanja. Sremca je bolelo da u Ministarstvu nisu razumeli njegovu želju da čuvena pevačica crkvenih pesama, Marija Vuki-ćević, predaje crkveno pevanje u Višoj ženskoj školi, jer nije imala odgovarajuće diplome. Besno je rekao:

"Kako to da lepota traži diplome i svedoybe. Nama treba lepota. Mi ne radimo ništa da kod omladine izazovemo osećanje lepote, taj most preko koga se dolazi do dobrote. Generacije đaka izlaze nam iz škole nespremne da osete lepotu u knjizi, gimnastici, u pesmi i prirodi. I zato nam učitelji provode vek namršteni i nezadovoljni što svet neće njihovu nauku. Nikad lepota nije bila bez nauke. Gde je Homer, tu je i Aristotel. Eto zašto ja ne marim školu. Ona je okov za mlade duhove. Tera mladiće da kritikuju NJegoša i Branka. Razišao sam se sa najboljim drugom, jer je nalazio jezikoslovne greške, kod divnih pesama, Vojislava Ilića."

"Što se mene tiče ja školu ne volim, ali na časovima radim savesno. Kada me pedagozi pitaju po kojoj pedagogici predajem ja im kažem: 'Po starom i po novom. Kad predajem onda govorim ja, a kad ispitujem onda govori đak.'"

Kako je lepa Jelena dobila muške brkove

O Sremčevom ljubavnom životu zna se malo, gotovo nimalo.

U knjizi Đorđa Popovića "Ljubavi srpskih pisaca", Sremac se ne spominje. Ali, on ima jednu priču "Ideal" koja nas dovodi na pomisao da je autobiografska. Glavni junak, Nenad, završio je Veliku školu. Izabranica njegovog srca je vitka crnka, Jelena sa jedva vidljivim nausnicama. Tipična studentska romansa sa mnogo stihova i zakletvi, na ljubav do groba. Po onoj pesmi koju je zabeležio ili izmislio Sremac kada ćerka preti majci:

"Il za njega
il u Tisu s brega."

Nenad se zaklinjao da će sve učiniti za nju, a ona opet po devojačkom umu "il u vodu il pod crnu zemlju" za drugoga neće ni da čuje. Međutim, taj drugi nije bilo ko, nego gazda Tešman, bogati trgovac sa Male pijace, star 45 godina, poslovao sa Peštom i ima tri Jevrejina pobratima, koje je zvao po ondašnjim običajima - čivutima. Nije mario za lepotu ali je želeo da ima lepu ženu i Sremac kaže: "Moglo mu se." Tešman je govorio za Jeline brčiće: "Samo za brčiće dao bih punu magazu soli marmaroške." Jelenina majka bila je za Nenada, ali je presudio otac, sitan činovnik koji se nije kolebao. Govorio je za Nenada: "Šta će on biti. Predavač, suplent, da jede vek sa gospodskim mangupčićima. S ministarskom decom koju vaspitavaju yandari i sa oficirskom kojima su seizi društvo. Sto godina - 90 groša. Da zavisi od okružnih partijskih odbora, od načelnika, bukvaraca ili od meanyija poslanika. Profesor! Šta je meni fajde što će on biti slavan u Evropi. Deset šćeri, more, da imam nijednu ne bih dao za činovnika."

Nenad se zaricao da će oteti Jelenu od gazde Tešmana, makar ispred samog oltara. Uzdao se u velikoškolce i abayijske kalfe, tada ratoborni esnaf u Beogradu, poznat po tučama. Ali, od svega toga nije bilo ništa. Lepa Jelena je otišla za bogatog gazdu. Od Biblije do danas ženska lepota i muške pare se privlače. Jelena i Nenad, posle ljubavnog poraza, vratili su jedno drugom pisma, strasno očekivali smrt, ali ih je ona zaobilazila. Nenad je napustio Beograd, pao u melanholiju. Mogao je da sluša samo tužne pesme:

"Kad pogledam svud je tama,
Nema za me svetlila.
Moja draga ona sama,
Svetlilo mi uzela.
Al teško jest umreti,
kad ništa ne bole.
Još teže jest živeti.
Kad serdce ne vole!"

Nenad je poslao pismo Jeleni u kome je obećao da se nikada neće ženiti i otputovao u provinciju. Za Sremca znamo da su to bili Niš i Pirot. Posle više godina Jelena je postala bogata udovica i htela da obnovi vezu sa Nenadom; iako je kao bogata i lepa žena bila veoma tražena. O njoj su spevane pesme:

"Jeleno, Jelo čedo moje belo,
Jelena, dušo medena."
"Čedo Jelo, jagnje belo,
hajd da se volemo!"
"Oj, Jelo, Jelena,
pređi preko bedema,
pa zagrli i poljubi
ej, niko ti ne sudi!"

Na kraju krajeva Jelena i Nenad su se sastali, ali Nenadu su kao svim ljudima koji se dugo ne vide, zapale za oko promene na njenom licu. Umesto jedva vidljivih nausnica Jelena je dobila velike, gotovo muške brkove. Našao je neki izgovor i pobegao je od svog ženskog ideala koji to više nije bio. Naučnik Erik From kaže: "Svi parovi koji govore kako će se voleti, niti se vole niti će se ikad voleti."

Panorama Beograda, početkom veka: Pored velike zgrade Đumrukane (carine) vidi se hotel "Kragujevac" (zgrada sa arkadama). Velikim stepeništem, koje i sad postoji, silazilo se na Savsko pristanište, odakle je Sremac voleo sa alasima da odvesla na Dunav, u noćni ribolov, kojim se prkosilo mađarskim i nemačkim graničnim stražama. Roman o alasima, za koji je skupljao građu, nije stigao da napiše

Krckaju orahe kao da niko ne prolazi

Svoje momačke dane, Sremac je opisao kroz lik Nenada: "Kad je bio mlad govorili su mu: Što se ne ženite? Što da vam propada tako uludo mladost u pustom životu, noćnom sedenju sa kojekakvima, kada bi mogli da usrećite i sebe i neku dobru mladu devojku a tolikima se njima dopadate!" Kad je zašao u godine, govorili su mu: "Što ste se usamili ko neki kaluđer? Sada vam je lako dok ste zdravi?... Oćete da vas nađu možda kroz nedelju dana mrtva okrenuta duvaru. Da vam policija popisuje stvari, da vas pokradu gazdarice? Zašto bi svoju lepu penziju poklonili državi. Zar nije bolje da tom vašom penzijom usrećite kakvo dobro i bezazleno stvorenje."

Sremac piše da su Nenadu, njegovom dvoj-niku, dok je bio mlad, devojke stalno tražile knjige na čitanje, a sada kada je ušao u godine, ne traže mu ni sliku sa posvetom, niti nude svoju. Nekada na balu, nije mogao da se odbrani od poziva za ples, a sada mu govore: "Gledate kako mladež igra, pa se i vi podsećate na vašu mladost." Na svadbama su mu govorili: "Možete sad samo da gledate, kad niste u svoje vreme bili pametni." Nekada kada kupi novo odelo, šešir i cipele svi primete, a sada se na to niko ne obazire; ranije dok je bio mlad kad prođe pored devojaka one zaćute, a posle se guraju udaraju i kikoću, a sada ne prekidaju razgovor, ne gledaju ga, krckaju orahe, kao da niko nije prošao. Nekada je za Novu godinu dobijao silne čestitke sa ljubavnim simbolima, golubicama i Amorima, a sada samo čestitka od svog krojača - podsećanje na dug. Žene su mu govorile kao o starom momku: "Nema ko da mu prišije ni dugme na košulji, ni obešenjak na zimskom kaputu."

Igra Švaba i Švabica, a na Švabi kabanica

Kao i svi stari momci Nenad je postao osobenjak. O ženama se u njegovom društvu nije smelo govo-riti, a kad neko hoće da se ženi on ga pita: "Je li plava ili crnomanjasta?" Ako ovaj kaže plava Nenad kaže: "Dobro je." Ako kaže crnomanjasta, Nenad kaže: "Ne, ne, samo ne crnomanjastu. Za živu glavu da se niste šalili."

Sremac nije bio ženomrzac, ali je bio esteta i narcis i zato je ostao sam. Svojim oštrim okom zapazio je kako stameni muškarci, po govoru Užičani opisuju ženski rod: Braća Kuzman i Damljan ovako razgovaraju:

- O, Kuzmane, veli jedan.
- Čujem Damjane - odazva se drugi.
- Ama viđe li ti.
- Viđu Damjane!
- Ama viđe li ti ovu bruku od ženskog svijeta?
- Viđu, Damjane, ama šta ja tu mogu?
- A viđe li ti, brate si moj, kako se proljepša ovaj ženski
vijet?
- A, ja, Damjane, što mi stariji a svijet sve ljepši.
- E, ništa od nas Kuzmane; sad nas pita starost đe nam je bila mladost!!!

Kada bi Beogradom prošla lepa devojka dobacivalo se: "Lutko" ili "Bela lalo" a narednici bi je krišom gledali ispod oka. Oficiri bi se isprsili onako važni sa sabljom i govorili "Lučice!" ili "Baš lepa ova mala!" A sveštenici bi gladili brade i upoređivali svoje popadije sa ovim "ženskim napastima za oči" kako je govorio Aleksandar Veliki za Persijanke.

Sremac kao pisac voleo je patrijarhalne srpske devojke kakva je Jula iz "Pop Ćire i pop Spire" koja se mlada udaje i ima zdrav i lep porod. Njenu svadbu je opisao kao pesnik, a zanimljivo je kako je video nemačke doseljenike, u srpskim svatovima:

"Igra Švaba i Švabica, a na Švabi kabanica.

Bolje igra kabanica nego Švaba i Švabica."

Opis srpskog mačora

Beograd, na kolaž razglednici. U pozadini vidi se hotel "Orijent", a u dnu slike železnička stanica

Sremac je sa ljubavlju pisao o mačorima. Može biti što je pomalo ličio na njih. Dovoljan sebi, lep, šarmantan, jedino nije bio grabljiv kao mačor iz "Pop Ćire i pop Spire". Drugog mačora, koji je bio nešto kulturniji, jer je vaspitavan na grčki način, opisaće u drugom činu. Srpski mačor prema Sremcu izgleda ovako: "Bio je skup svih poroka. Lenština, lopov i spavalica, na miševe nije hajao, sklanjao se od njih. Pacova se bojao a miševe prezirao. Krao je šta stigne po kući i komšiluku. Nasrtao je na živinu i golupčiće. Komšiluk ga je mrzeo i gledao da mu smrsi konce. Babe su se zaricale nad čistim zejtinom da će od njegovog krzna napraviti muf. Kad uđe u kuću pop Ćire, prepodobi se, žmuri, tobož spava, ali našta baci oko to je njegovo. Napadao je na vrele kobasice, obarene šunke, očupane guske, nosio ih na tavan ili neko drvo i mastio brke. Zvao se Marko, ali Ćirina žena Persa zvala ga je lopovom: 'Lopov jedan, što mi jede vek.' Mačak je znao da ga tako zove pa je ćutao, kao da oseća mačju grižu savesti. Gospođa ga je gađala metlom, promašivala je dok je mačor preo, umivao se i spremao nove podvige. Da je pripadao ljudskom rodu mogli bi ga zvati 'Atila bič Božji.'"

Smrt u Soko Banji

Sremac nije držao do lekara. Tako je nekako i umro u Soko Banji i o tome imamo nekoliko izvora prvoga reda. Svom prijatelju, kod koga je bio podstanar, Miloradu Pavloviću pisao je krajem jula 1906: "Poštovani gazda Mile, Osećam se jako grozničav što će me naterati da se uskoro vratim, jer mi nije dobro. Ne puštaj nikog u moju sobu, pa ni mačku. Što se tiče kirije: kada vlast meni kapom, ja ću tebi šakom."

Drugo pismo pisano je 4. avgusta i već ima dramski naboj: "Dragi Mile moj,

Ne srdi se što se nisam prvo tebi pismeno javljao.

Ni brat Joci, nisam, nego je on čuo i došao. Sad složno s njim i Ševićem pomozite dok ne bude dockan. Pozdrav od tvog Steve"


"Mi ne radimo ništa da kod omladine izazovemo osećaj lepote, taj most preko koga se dolazi do lepote. Generacije nam izlaze iz škola nespremne da osete lepotu u knjizi, gimnastici, pesmi i prirodi", kritikovao je Sremac, koji je čitav život predavao u školi, a školu mrzeo jer je "okov za mlade duhove".


Istina je dublja i obično se prećutkuje. Stevan Sremac, kao gimnazijski profesor, izabran je u Akademiju nauka, što je bila izuzetna čast, jer je ta ista Akademija odbila da primi dva vladara, kralja Milana i kralja Nikolu. Sremac je otišao u Soko Banju, da sprema pristupnu akademsku besedu na miru. Dve su verzije kako se razboleo. Jovan Skerlić je na sahrani rekao da je Sremac umro od našeg murdarluka, reč je turcizam ili persijanizam i moglo bi se metaforično prevesti kao jadna higijena. Međutim, hrvatski pisac Anton Gustav Matoš, koji je pobegao iz austrijske vojske u Beograd, gde je živeo godinama, donosi detalje koje je moguće pre-pričati samo umivenim jezikom: "Sanitarni uređaji su bili tako jadni da je Sremac koristeći ih, otrovao krv. Od te infekcije mu nije bilo spasa. Njegova agonija izgledala je ovako: Već trećeg avgusta list "Pravda" je donela vest da je Sremac teško oboleo i da je govorio da je nazebao, jer su večeri u Soko Banji hladne. Lečio se uveče rakijom u društvu Skerlića i Mitrovića. Kada je bolest uzela maha došao mu je brat Jovan i Pavle Marinković, bivši ministar prosvete, Sremčev prijatelj i urednik "Pravde". Poslao je izveštaj listu: "Sremca sam zatekao jako bolesnog, već 11 dana leži. Crveni vetar je prešao u trbušnu duplju ali se proces čišćenja pravilno razvija. Puls normalan. Temperatura 37 stepeni Celzijusa, jedino mu dosađuje neprekidno štucanje. Raspoložen je i hrabar i kaže: "Neko se opoganio pa sad ja ispaštam." Ne jede i ne pije ništa. Nada se u svoj jak organizam i da će kroz 4-5 dana biti prenet u Beograd." Sutradan, 8. avgusta Marinković javlja: "Juče u toku dana bolest se znatno pogoršala. Štucanje ne prestaje, 40 puta u minutu. Ne jede i ne pije ništa. Povraća čistu vodu. Iznuren je. Fizički se promenio. Kada mu je ubrizgan morfijum rekao je: "Ne pomaže mi ni da progutam i tri Indijanca." Lekari su ga ponovo pregledali, ali nade su sve slabije. Umro je 12. avgusta i njegov brat Jovan poslao je Novinarskom udruženju u Beograd telegram: "Moj brat Stevan danas u 4 sata ispustio je svoju plemenitu dušu. Pogreb će biti u utorak pre podne. Telo biće preneto u Beograd i biće sahranjeno u porodičnoj grobnici sa pokojnim ujakom Jovanom Đorđevićem."

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“