SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 3MART 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Obim: 4 strane, tiraž: 1000, cena: 5 para, Beograd je početkom veka imao 70 hiljada stanovnika i 15 dnevnih listova, listovi su gotovo svi izlazili "tačno oko podne"

UZ VRUĆE NOVINE HLADNO PIVO

Napisao:
Vojin
Puljević (1921)

Kako je urednik "Pravde" dobio sabljom po glavi zbog napada na kralja Petra? Ko je prvi u srpskoj štampi eksploatisao proročanstvo Tarabića? Zašto je svaki broj lista "Za otaybinu" bio za zatvor? Ko su bili prvi "zvezdaši" u Beogradu? Treba li urednik da nosi halbcilinder ili crnogorsku kapu? Koga je predstavljala slika majmuna s flašom u ruci?

U prvoj deceniji ovoga veka Beograd je imao priličan broj dnevnih listova. Naravno posle dvorske tragedije 29. maja 1903. godine rad jednog broja listova automatski je prestao, a odmah zatim nicali su novi listovi, utoliko pre što je štampa bila slobodna.

Dnevni informativni listovi bili su: "Beogradske Novine", "Trgovinski Glasnik", "Večernje Novosti", "Mali Žurnal", "Dnevni List", i partijski listovi: "Samouprava", "Videlo", "Istok" - docnije: "Srpska Zastava", pa onda novi listovi: "Politika", "Štampa", "Pravda", partijski list "Odjek", "Za Otadžbinu" i još neki nedeljni ili povremeni i kratkoročni.

To je bio veliki broj za Beograd koji je brojao 70 i nešto hiljada građana. U unutrašnjosti takođe nije se trošilo mnogo zbog slabe organizacije i rasprodaje kao i zbog rđavih saobraćajnih veza.

Skoro svi su listovi izlazili u podne sem "Trgovinskog Glasnika", noću se retko radilo. Pojedini brojevi stajali su 5 para dinarskih, i rasturali su se po ulicama i po kućama preko prodavaca neorganizovanih i često nesigurnih.

Broj štampanih primeraka iznosio bi od 1000 do 2-3000, a počeo je da raste tek od aneksije Bosne 1908. godine i docnijih ratova.

Prihodi tih listova bili su prodaja, oglasi i dotacije partijskim listovima.

Listovi su imali redovno po četiri strane ređe po šest i osam strana.

Režimska štampa kao dnevnik "XX VEK" prestaje, dotle opoziciona štampa je živahnula. Nema više policijske cenzure i nasilja sa velikim novčanim kaznama. Ukinuti su nefakultetski obrazovani odgovorni urednici.

Vanpartijska merkantilna štampa ukoliko je kadila bivšem režimu, sad kadi novom. Listovi partija liberalne, naprednjačke i radikalne živahnuli su: "Srpska zastava", "Videlo" i "Samouprava".

Šaljivi listovi: "Brka", "Gedža" i "Ćora" menjaju svoje fizionomije.

Ali u isto vreme, već 1904. godine javljaju se novi listovi - "Politika" neutralna, nacionalna i bliska ministarstvu spoljnih poslova. Zatim "Pravda" organ naprednjaka braće Marinkovića Paje i Voje a pod uredništvom Jove Adamovića zvanog "Jova Mačak".

"Pravda" je oštar opozicioni list novom stanju. U početku dosta učtivo, a docnije neskrupulozno napada Kralja Petra i zaverenike i Pašićevu vladu.

Imala je običaj da ponekad u vezi sa kakvom političkom teškoćom donese malu sličicu majmuna kako čuči sa flašom u ruci; a ispod slike stajalo je: "Šta ćemo sad, vrag mu babi". To se, kažu, odnosilo na Kralja Petra.

Ali najveće ekscese učinila je štampa nekoliko godina docnije, a pre udaje princeze Jelene.

Sabljom protiv uredničkog šešira

Neko od dvorskih službenika poručio je iz inostranstva dečiju kolevku i dao adresu da se isporuči dvoru. Razlog tome bio je, što je dvor bio oslobođen carine.

"Pravda" je saznala i objavila da je dvoru stigla poručena kolevka iz inostranstva. Publika se zgranjavala i komentarisala.

Kažu da se kralj Petar nije ljutio kad se nepovoljno pisalo o njemu, ali ovom prilikom požalio se svojoj okolini "što mu ne ostave porodicu na miru"!

To je podstaklo dva mlađa zaverenika-kapetana, koji su inače delovali i na jugu, da kazne pravog krivca - Paju Marinkovića, narodnog poslanika naprednjaka i oca "Pravde".

Paja Marinković vraćajući se iz skupštine išao je preko Terazija u društvu sa Đorđevićem ("Đode") liberalnim narodnim poslanikom. Dva oficira baš pred sadašnjom "Kasinom" napali su Marinkovića sa isukanim sabljama. Poslanik Đorđević da odbrani druga podmetne štap, ali jedna sablja padne mu na glavu, preseče šešir i rani ga.

Prolaznici su se odmah okupili jer je to bilo podne, a Paja je uvrebao priliku i trkom uskočio u jedan fijaker (tu je bila stanica) i izgubio se.

Sem "Pravde" pojavila se i "Štampa" Svete Jakšića, bivšeg diplomatskog činovnika, koji je naginjao naprednjacima i bio protivan 29. maju. I on je preterivao zloupotrebljavajući slobodu docnijih nekoliko godina kad se Srbija oružala pred Balkanski rat. Sveta Jakšić i njegov brat penzionisani kapetan napadali su to naoružanje i čak su objavljivali da je rđavo i skupo i da je barut ne barut nego balega, i ta afera "Barut-Balega" dugo se provlačila kroz tadanji javni život.

"Dnevni List" Pavla Rankovića do smene na prestolu bio je oštra opozicija, a posle toga bio je neko vreme partijski informativni, a kada je došlo do rascepa u radikalnoj stranci kad su se pojavili samostalni bio je oštra opozicija radikalima i Pašiću na čelu sa Milanom Grolom, Jašom Prodanovićem i drugima.

Uskoro se pojavio još jedan stranački (partij-ski) list "Odjek" organ samostalne radikalne stranke - zvani "Samostalci".

Mislim 1905. godine Nikola Pašić je hteo da radi sa naprednjacima zajedno, jer se radikalna stranka nije dobro učvrstila i proširila, a naprednjaka je u narodu bilo dosta i kako je vođstvo prilično slabo (Stojan Novaković) mislio je verovatno da će pridobiti glasače za radikalnu stranku.

Tako se u stvari docnije i pokazalo. Mnogi naprednjački sinovi bili su radikalski ministri. No Pašić je u svojoj okolini naišao na otpor. Nije se primila ta fuzija i radikali sa Pašićem dobiše ime "fuzionaši".

Nikola Nikolić, advokat i član Glavnog odbora, Jaša Prodanović, Ljuba Stojanović, Ljuba Davidović i drugi bili su protivni i hteli su da napuste stranku.

Pašić je tvrdoglavo branio svoj stav na jednoj sednici užeg Glavnog odbora, a Nikola Nikolić napadao. U svađi je završena sednica, izišlo se na ulicu (na uglu kod Kolarca) pri rastanku došlo je do fizičkog razračunavanja između Pašića i Nikolića.

Posle toga oni koji nisu hteli da budu fuzionaši stvorili su samostalnu stranku na čelu sa Ljubom Stojanovićem i "Odjekom" koji je vodio najveću opoziciju Pašiću i radikalima.

Pa, ipak, ti samostalci su posle Prvog svetskog rata ušli u fuziju sa liberalima i naprednjacima i nazvali se Demokratskom strankom.

Otkriće Tarabićevog proročanstva

Pored tolikih listova posle dvorske tragedije postojale su i "Male Novine" Pere Todorovića jednog, može se reći, najboljeg srpskog profesio-nalnog novinara. Rado čitane "Male Novine" bile su pomalo radikalske, a više lični organ Pere Todorovića. Ubrzo je sa njima prestao Pera Todorović, a pokrenuo nedeljne sveske pod imenom "Ogledalo".

"Ogledalo" vredi pomenuti zbog jedne retke interesantnosti.

Rusofilska "Srbija" i austrofilska štampa

Neki seljak Tarabić iz užičkog okruga proricao je mnoge stvari. On se zadesio na Užičkoj pijaci 29. maja 1868. godine kad je odjednom uzbuđeno viknuo:

"Ne dajte ljudi, ubiše knjaza Mihaila".

Dabome da ga je policija odmah skleptala u zatvor. A kad je uveče stigao žalostan gals iz Beograda, jedan zaverenik već je bio u zatvoru. Odveden je u Beograd gde ga je uzelo Ministarstvo unutrašnjih dela na saslušanje.

Seljak se branio da on tu nije umešan nego je predviđao, kao što predviđa i mnoge druge stvari.

- Šta sve predviđaš i proričeš?

Tarabić je otvorio usta. Njegovo saslušanje koje je bilo prilično obimno, nije saopšteno javnosti i čuvalo se u poverljivoj arhivi.

Pera Todorović je došao do njega i objavio preko svoga "Ogledala". Ko zna da li je sačuvano to saslušanje u originalu, ali "Ogledalo" verovatno da će se još naći u kojoj biblioteci.

Taj vidoviti seljak predvideo je i docniju promenu na prestolu - drugi 29. maj, ali nije kazao godinu. On je predvideo i ratove koji će biti vrlo teški, pa je čak predvideo i trasu kuda će proći željeznički put kroz njegovo selo, što se i dogodilo posle više od pedeset godina.

Zbog događaja koje je on predviđao njegovo saslušanje moralo je ostati skriveno u poverljivoj arhivi Ministarstva unu-trašnjih dela i pojavilo se pred široku publiku tek kad je izvršena smena dinastije.

Spoljna politika u Evropi pa i u Srbiji bila je u nekom napetom stanju - kao da se očekivala bura. Beogradska brojna štampa skoro nervozna takođe pokazivala je svoju žučnost prema pravcu koji je vodila "Politika" a ona je bila vanpartijska i prvoklasno nacionalistička - odnosno patriotska. Mnoge informacije dobijala je iz Mini-starstva spoljnih poslova i tim informacijama verovalo se.

"Pravda" opoziciona pod uredništvom Jove Adamovića, a pod zaštitom Pavla Marinkovića, biv. ministra i protivnika 29. maja, bila je vrlo žučna i bezobzirna prema režimu. Pre nego što će biti urednik "Pravde" Jova je imao na Terazijama uglednu antikvarnicu knjiga. Bio je vrlo pismen i rečit.

Drugi opozicioni list "Štampa" Svete Jakšića, bivšeg diplomate koji je kroz "Štampu" bio pod uticajem "vladanovštine" Vladana Đorđevića, zastupa austrofilsku politiku kralja Milana.

"Trgovinski Glasnik" je organ Udruženja beogradske trgovačke omladine. Direktor lista bio je tada dr Jovan Đaja, biv. prof. Univerziteta, biv. ministar biv. član Glavnog odbora radikalne stranke. On je vodio nepristrasnu informativnu službu i pregled debate o ekonomskoj politici. On je bio markantna figura našeg društva, uvek odeven u crnom redengotu i sa cilindrom na glavi, tih, smiren i vrlo uman direktor od koga su saradnici imali šta da nauče.

"Beogradske Novine" bile crnogorske

"Tribuna" Nauma Dimitrijevića sa Branislavom Nušićem htela je da bude bezlično informativna i nije mogla da dugo traje. Naum nije mogao da reprezentuje direktora lista, a Nušić je unosio dosta vedrine u informacije, tako da je zbog neke aluzije na kralja Nikolu morao da povuče konzekvence.

Dragutin J. Ilić sa "Srbijom" hteo je da brani 29. maj 1903. g. ali to nije činio sa nekom žestinom. On je bio veliki rusofil.

"Beogradske Novine" Stevana Đurčića, bivšeg diplomate, zastupale su politiku Kralja Nikole i urednik je uvek sedeo u redakciji sa crnogorskom kapom na glavi. Inače list je bio dosta mlak i informativan naročito vestima iz Južne Srbije i Crne Gore. Urednik je predstavljao jednog starog ugle-dnog Beograđanina.

"Dnevni List" je bio u rukama mladih samostalaca i dosta učan u političkim člancima. Milan Grol, biv. ministar, bio je jedan od vodećih u listu, pored Pavla Rankovića.

"Večernje Novosti" Ljube Bojovića - Brke i "Mali Žurnal" braće Savića tavorili su nekako po starom jer je bilo grlatijih od njih.

Jedno vreme se pojavilo i "Zvono" list za informacije, šalu i zabavu po sadržini.

Oko Pavla Rankovića i drogerije "Guslar" (gde se uobičajeno skupljalo društvo na razgovore) okupljalo se šaljivo društvo i unosilo veselost u ondašnju predburnu atmosferu.

Partijske zvanične organe ne pominjem, jer su oni išli svojim pravcima. I u tim redakcijama bilo je izvrsnih novinara, kao što su Stojan Protić, Pera Todorović i dr.

Pera Todorović izdavao je sveske pod imenom "Ogledalo" kao što su se izdavali romani u sveskama.

Urednik s puškom

Kad je već bilo reči i o slobodnoj štampi toga doba moram da napomenem i jedan nemio i sasvim izuzetan politički događaj.

Milan Novaković, đeneralštabni kapetan, vođa neuspelog kontrazavereničkog pokreta posle 29. maja ražalovan je i posle osude nastavio je borbu putem štampe nadajući se da će okupiti pristalice za svoju tezu. Pokrenuo je dnevni list "Za Otadžbinu" u kome je napadao čin 29. maja, branio Aleksandra Obrenovića i napadao oficire zaverenike koji su izneverili i pogazili oficirsku zakletvu "na vernost otaybini i kralju" i obrukali oficirski kor.

Imao je on svoje čitaoce i pristalice naročito među pristalicama dinastije Obre-novića. Naravno da je režim strahovao i dobro motrio na pisanje lista "Za Otadžbinu" i njegove tajne i javne saradnike.

Policija je uvek bila prezaposlena, a štampa uvek u strahu od upada policijskih organa.

List je skoro svakog broja zabranjivan, nedužni "odgovorni urednik" hapšen, kažnjavan i puštan. Štampa je slobodna, kazne su blage i to se tako vozilo godinu dana, dok jednoga dana nije pronađena formulacija da se uhapsi i glavni urednik Milan Novaković.

Milan Novaković je jednom prilikom napisao članak protivu kralja Petra u vezi sa 29. majem. Policija je zabranila broj. Žandarmi su po ulicama pokupili od prodavaca inkriminalisani list, a Novaković je optužen i uhapšen.

Prilično dugo je ležao u "političkom" zatvoru pod isleđenjem, očekujući da bude izveden pred sud.

Uhapšen je kao politički krivac i držan u zgradi Uprave grada tj. u zgradi na uglu Jugovićeve i Višnjičke ulice.

U tom zatvoru stare zgrade Uprave grada, pozadi Velike pijace (gde je sada Univerzitetski park) pred Univerzitetom - Kapetan Mišinim Zdanjem bio je u zatvoru još jedan oficir pod sličnim imenom, Novako-vić po imenu Maksim, koji je zbog krivičnog dela u raspravi sa ženom i po njenoj tužbi dopao zatvora kao kriminalac. To je bio Maksim Novaković, Rudničanin, trupni žandarmerijski oficir.

U svoje vreme Kralj Milan, koji je voleo da se šali, jednom prilikom mnogo ranije, pred grupom oficira zapitao je ovog žandarmerijskog kapetana:

- Jeste li vi pravi Maksim ili vas tako zovu?

- Ja sam pravi Maksim, odgovorio je žandarmerijski kapetan.

Ovom prilikom dva oficira, dva Novakovića u zatvoru izdvajaju se od ostalih hapsenika kradljivaca i mangupa.

I to je poznata senzacija "O braći Novakovića" iako oni nisu bila braća.

Jednoga dana, to je bilo 16. septembra 1906. g. ja sam se zadesio na Velikoj beogradskoj pijaci koja je u to vreme bila između Kapetan Mišinog zdanja u Vasinoj ulici i Jugovićeve ulice. Bila je nedelja oko 9 časova. Pijaca prepuna sveta, kupaca i prodavaca, odjednom se začuše neki pucnji. Ceo svet se okrete ka zgradi policije i prestade trgovina. Svet željan senzacija, poče da se raspituje. Pucnji su se nastavljali učestano. Iz policije su istrčali žandarmi i neki civili.

Buna braće Novaković

Šta se dogodilo?
Za vreme "zatvoreničke šetnje" po dvorištu žandarm-hapsandžija ostavio je svoju sobu otvorenu i nadgledao za-tvorenike kriminalce po dvorištu.

Dva hapsenika, dva Novakovića ušla su u sobu hapsanyije i zatvorili se, dograbili puške i municiju pa kroz prozorče iz Višnjićeve ulice otvorili paljbu prema onoj turskoj tekiji turskom tulbetu na suprotnoj strani.

Nasta uzbuna u Upravi grada i na pijaci. Pucnji su odjekivali. Hapsandžija nije mogao da uđe u svoju sobu, te je dograbio pušku nekog žandarma i preplašen istrčao na ulicu naočigled sveta na pijaci. Prešao je u dvorište Tekije i zaklonjen niskim zidom otvorio vatru na prozorče svoje sobe ne bi li utišao pobunjenike.

Ubrzo je dotrčao fijakerom upravnik grada Cerović, zatim još nekoliko članova drugih kvartova neki činovnici Ministarstva unutrašnjih dela, i najzad i sam ministar Nastas Petrović.

Hapsandžija svojom pucnjavom nije uspeo. Pucnji su još jednako odjekivali i pred Upravom grada stajalo je mnogo radoznalog sveta.

U toj borbi policije sa Novakovićem, prvi put su se pored vatrenog oružja primenila i hemijska sredstva.

Kako nisu mogli da prodru žandarmi u sobu u kojoj su se zatvorili Novakovići, neki žandarmi su iz obližnje apoteke doneli veliki balon neke tečne kiseline, u nameri da njome umire i rasteraju pobunjenike. Bacili su balon na prozor ove sobe. Međutim balon se nije razlio kroz prozor u sobu već ispred prozora niz nizbrdnu ulicu. A pucnji protesta odjekivali su Beogradom i dalje.

Najzad se čulo neko gruvanje iz Uprave grada i ubrzana pucnjava - zatim tišina.

Žandarmi su verovatno po naredbi, razvalili vrata i osuli paljbu plotunom na Novakoviće. Neki su počeli da izlaze iz Uprave grada javljajući da su dva Novakovića poginula.

O tome događaju dugo se pisalo i govorilo u javnosti a i debatovalo u Narodnoj skupštini - "O 16. septembru".

Zvanično je saopšteno da su braća Novakovići pripremali tim aktom bunu.

Ova pobuna koja je bila zbog dugog držanja u istražnom zatvoru i odlaganja izlaska pred sud predstavila se kao organizovana pobuna kontrazavernika. Tobož, da je nađeno pismo u kome je između ostalog stajalo. "Kad začujete pucnje iz Uprave grada to će biti signal..." itd.

Ubili kralja

Od 1903. do 1908. godine promenom na pre-stolu i slobodnom i brojnom štampom učinjen je znatan korak u življim političkim i kulturnim kretanjima, kao 1904. godine bile su opet velike svečanosti povodom stogodišnjice Karađorđeva ustanka, a docnije dolazi i krunisanje Kralja Petra, otvaranje prve jugoslovenske umetničke škole, česte i velike svečanosti na Kalemegdanu u korist ruskih ranjenika (Iz Rusko-Japanskog rata), osnivanje Jugoslovenskog studentskog kluba i čitaonice pod vođstvom Lube Jovanovića, zvanog "Ljuba-Čupa" - docnije urednika dnevnika "Pijemont", življe veze sa Jugoslovenima, austrougarskim državljanima, ubrzane četničke akcije u Staroj Srbiji i Makedoniji i dr.

U unutrašnjoj politici takođe je bila velika živost i razni sukobi i odbrane.

Povodom već iznetog događaja od 29. maja 1903. godine, Pašić dodeljuje zaverenicima dinastički orden Karađorđeve zvezde bez mačeva.

Inženjerijski major, takođe zaverenik Damnjan Damnjanović zvani "Mali Dača", napisao je u "Dnevnom listu" članak i napao Pašića što je odlikovanjem zaverenika od 29. maja vidno obeležio da ih svak na ulici prepozna. Kako oficir nije smeo ništa politički da piše bez prethodne dozvole vojske, to su ovog majora penzionisali i on pokrenu bez dozvole Ministarstva dnevni list "Reformu" da nastavi borbu, a u isto vreme on je bio lični prijatelj i prestolonaslednika Đorđa. "Reforma" nije bila dugog veka. Majorov brat kaligraf po zanimanju pokrenu šaljivi list sa kaligrafskim klišeima. No i to nije bilo duga veka.

"Zvezdaši" kako ih je narod nazivao posle tog odlikovanja obrnuli su se protiv Pašića i radikalne stranke i docnije je nastala borba o "prioritetu" tj. ko će o praznicima u crkvi stajati sdesne a ko sleve strane. Da li će desno biti okružni načelnik kako je dotle bivalo ili komandant divizije kao predstavnik vojske i države kako su zaverenici tražili.

Zaverenici su se polako rasturali. Neki su odlazili u penziju, neki u inostranstvo, a jedan je otišao u Narodnu skupštinu kao radikalski narodni poslanik.

Pet godina prve decenije ovoga veka od 1903. do 1908. godine bile su pune raznovrsnih zbivanja u Srbiji, a 1908. godine nastupio je događaj koji je sve te raznovrsne energije slio u jednu, krupnu i sudbonosnu koja je obuhvatila ceo narod i donela i državi i narodu uspehe i neuspehe, radosti i žalosti, podvige i poštovanja cele Evrope sve do kraja druge decenije XX veka.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“