SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 5MAJ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

U čemu je razlika dvoboja i megdana: Od bolanog Dojčina do Puškina, od Senković Ive do Ljermontova, a o Crnjanskom i da ne govorimo

Pravila za civilizovano ubistvo (dvoboj) razradili su Franjo Bolgar, grof Ekselman, general baron Gurgod i grof Di Halej Kojtken, klasifikujući uvrede na: 1) prostu uvredu, 2) uvredu psovkom, i 3) uvredu udarcem. Uz važnu napomenu: svaki hotimičan dodir jeste udar, i ko za psovku bude udaren, on jeste uvređen. Za uvredu udarcem "ravnjaju se" prevara žene, 1892. krađa i ko bude "nepravedno obvinjavan "

UBIĆU TE GADE NA KRAJU BALADE

Piše:
Lazar
Bojanić

Šta je dvoboj? Opšte usvojena naučna definicija glasi: "Dvoboj je s dogovorom uređena borba dveju strana, s oružjem, u prisustvu obostranih svedoka a usled uvredom osnovanog izazivanja. Cilj je dvoboju da za uvredu, silom oružja, sebi zadovoljenje pribavi. Uvredilac bije se da bi zadovoljenje dobio a uvredilac da zadovoljenje dade."

Priča o dvobojima XIX veka priča je o junaš- tvu i teatralnom viteštvu, priča o odbrani časti i lažnom ugledu u društvu, a najviše je priča o salonima i nekim zamagljenim, kadifenastim okicama - normalno ženskim.

Svojega konja traži Lenski
I jezdi kući. Pištolj sprema,
Olovo, kugle sad ga teše
I sudbinu će da mu reše.
(A. Puškin)

Uz razgolićena ramena ondašnjih baroknih i rokoko lepotica - znači znatno punačkijih nego danas - uz laku konverzaciju ljudi u ulozi muškaraca od kojih jedni glume ravnodušnost i zabavljaju se splinom, odnosno svojim umorom od života, a drugi posmatrajući alabasterske dekoltee, nesvesni da im to diže temperaturu, pronalaze između svojih ušiju uvredljive reči za svoje sagovornike i tako se salon i prijem završe, ne u raskošnoj palati, već u nekom šumarku i na uzanoj stazi sa tačno izbrojanim, po dogovoru, brojem koraka i sa po dva sekundanta.

Saloni su ograđen prostor lukavstva i svakakvog iskustva.

Saloni su kao deo društvene igre (odbrana časti) smislili (a dvoboji su uvek bili zabranjeni) pravila odnosno kodeks dvoboja. Saloni su, da bi njihove spletke mogle i da se materijalizuju - ali elegantno uz dozu povređenih emocija, uvređene časti i malo krvi - pravilima o zabranjenoj igri dvoboju - smislili legitimno ubistvo. Dali jednom malo više šanse, a drugome uskratili da mu prorade seljački geni i da suparniku zakrka čakiju od učkura do pupka, u nekoj uličici, sakriven mrakom.

Na dvoboje, neki su odlazili ustreptali posle neprospavane noći, ostavljajući sladunjava pisma voljenoj osobi, drugi, naglo probuđeni u podne, kupajući se hladnom selters vodom da bi sprali krmelje i uspeli da se sete zašto treba da tresnu onoga drugoga, a neki, poput pesnika Aleksandra Sergejeviča Puškina, ležerno doručkujući trešnje i dobacujući koštice do nogu svoga rivala.

Puškin je tu literaturu zvanu život i dvoboj odživeo i napisao priču "Hitac". Sledeći dobro iskombinovan dvoboj sa Francuzom Dantesom, preciznim sa pištoljem i sa malo nežnijim sklopom emotivne građe, dovršio je političku igru cara Nikolaja i ostavio nedovršenu svoju vlastitu priču.

NJegov sledbenik LJermontov ("Junak našeg doba") takođe je pisao o dvobojima (Pječorin i Grušnjicki, gde se Pječorin bije zbog uvređene

časti knjeginjice Meri, odnosno da se ne bi otkrila jedna druga žena koju voli, Vera), poginuće u dvoboju, u 27. godini života.


SEKUNDANTI BOLANOG DOJČINA

Bolani Dojčin sedi godinama zabijen u svoju bolest i u sebe, u svom dvoru u Solunu, nemajući pojma da je nedovoljno obavešteni Uso Arapin, misleći da je junak Dojčin preminuo, razapeo šator na solunskom polju i pošto nije našao zatočnika i junaka da izađe da podeli megdan, zaveo namet Solunu: ovna, furunu hleba i devojku.

Dojčin kome se kosti rastaču a dvore ga sestra Jelica i ljuba Anđelija, koje od napornog rada oko bolesnog junaka Dojčina, i skupljanja nameta za Usu Arapina, nemaju kada da se sete da su umorne i da i njima kosti rastaču ali ne od bolesti već od brige i požrtvovanja za pacijenta.

Kada priča iz solunske realnosti prodre u Dojčijnovu bolest i kada, bolan, shvati škripac, ne Soluna, već svoje sestre i ljube, B.P. skače na noge lagane, spreman da iskaiša Usu Arapina, samo da prvo pozove sestru da ga opaše čaršafima, da mu se kosti ne razminu.

I kreće.

LJuba Anđelija sedla nepotkovanog dorata (Dojčin kod Use ide na felnama), i iznosi koplje ubojito. Pripasaše mu sablju alamanku i turiše Dojčina doru na ramena.

To je priprema. Dojčin ne traži sekundante, ne traži zapisnik, ne traži protokole, ne traži pisana pravila o dvobojima. Ne trebaju mu ni svedoci ni publika.
Kada ga je prepoznao, Uso pokušava da odustane ali šanse za odustajanje nema, niti vremena za ladno solunsko vino.

Dojčin ga za megdan ubeđuje suptilnim sredstvima, tako što mu nagoni dorata na šator, pretura mu šator, odatle ciči trideset solunskih devojaka. Arapin skače na svoga konja i počinje dvoboj koji se završava Usinom glavom u Dobrinoj zobnici, i elegantnim Dojčinovim potezima; bolesnih ruku koje su opet osetile megdan, B.D. vadi Usi oči i zavija iste u svileni jagluk.

Gde je suština? Zapisnika o dvoboju nema. Svedoka nema.
Zapisnik o dvoboju je Usina bezoka glava u Dorinoj zobnici.
A pravila dvoboja srce u junaka.


To vreme volelo je da izgleda elegantno, raskošno, natopljeno emocijama, splet-kama, tajno-javnim prevarama i krvlju, duhu epohe nije odgova ralo da se posle salona i sedeljke uz punč, desi ubistvo u kočijama. To ubistvo moralo je da se zove, duel, dvoboj, i da ima svoj ritual, svoju koreografiju, pravila, a sve celofanski upakovano u futrolu: odbrana časti.

Da u tim dvobojima, kad se dvojica mamurnih, sutradan nađu oči u oči na uskoj stazici u nekom šumarku, nije bilo samo časti nego i lukavstva, najbolje govori knjiga Franje Bolgara, pisana 1892. godine, "Pravila dvoboja". Po tome određujući, što piše Bolgar, šta se sme, a šta se ne sme na dvoboju, najbolje ocrtava čemu su sve pribegavali učesnici salonskih rasprava, srkači punča, posmatrači alabasterskih dekoltea, i za-magljenih kadifenastih okica i ... belih rukavica suočeni u šumarku.

Bolgar je za svoju knjigu konsultovao grofa Šatoviljarda, knjigu "Essai sur le duel", (1836), u čijem pisanju su učestvovali grof Ekselman, general baron Gurgod i grof di Halej Kojtken. Ta pravila duelisanja potpisalo je oko stotinak uticajnih ljudi, među kojima su maršal grof od Lobave, maršal grof Molitor, viceadmiral od Sreseja, general vojvoda od Gviša, general grof Kavenjak, vojvoda od Vagrama, knjaz Ponjatovski i drugi.
Baljer piše:

"Dvoboj je dogovorom uređena borba dveju osoba s oružjem i u prisustvu obostranih svedoka a usled uvredom osnovanog izazivanja.

Delili odmor, misli, dela
I trpezu i čaše nada.
Ko protivnici krvni sada
Lagano oni jedan drugom,
Spremaju smrt i grobno polje...
Zašto se ne nasmeju sada,
Pre nego što jedan od njih strada,
I raziđu se drage volje?
(A. Puškin)

Cilj je dvoboju da za uvredu silom oružja sebi zadovoljenje pribavi. Uvređeni bije se da bi zadovoljenje dobio a uvredilac da zadovoljenje dade.

Nisu li borbi prethodili ili ako je bez svedoka bila, onda to nije dvoboj i neće ga ni javno mnenje ni zakon kao takvog priznati."

Pošto ima preosetljivih ljudi, koji i neki vic mogu da shvate da direktno ugrožava njihove briljantne osobine i karakter i uvrede su podeljene u tri kategorije:

"a) Uvreda ili prosta uvreda. Neučtivost nije uvreda.

b) Uvreda psovkom.

c) Uvreda udarcem. Svaki hotimičan dodir jeste udar.

Ko za psovku bude udaren jeste uvređeni.

Uvredi udarcem ravnjaju se obično i one uvrede koje moralni obstanak osobe ma na koji na-čin ugrožavaju, kao prevara žene ili kćeri, nepravedno obvinjavanje, falične igre, prevare ili krađe."

E, sad. Kada je izmerena težina uvrede, onda i uvređeni i uvredilac imaju svoja prava i dužnosti.

Ako je onaj koji je naneo uvredu mlađi, jači i manje izakan salonskim životom, duhovnim patnjama zbog nečijeg prćastog nosa ili ratovanjem na Kavkazu, uvređenog može da menja sin, nećak ili stariji brat.

Za uvredu sme da se tuče samo jedanput.

Ako je u zanosu neke večeri ili prepodneva uvređena cela familija, a pod famlijom se podrazumeva i određeno društvo, zadovoljenje može da traži samo jedan član.

Ako je osoba koja vređa koloritnog karaktera, maštovita i puna energije i pokretljivosti, pa uvredi više lica odjedanput, kocka određuje koje će lice da se bori.

U obrnutom slučaju, ako neko ima loš dan pa ga uvredi više ljudi, jednostavno, izvređaju ga, tu nema kocke već on sam bira sa kim će da se bori.

Uvređeni ima prava koja zavise od vrste uvrede, i to:

"a) kod proste uvrede: izbor oružja

b) kod uvrede psovkom: izbor oružja i način dvoboja

c) Kod uvrede udarom: izbor oružja, način dvoboja i odstojanje.

Udarom uvređeni ima osim toga pravo da se sopstvenim njemu poznatim oružjem posluži; ali se time ostavlja i uvrediocu na volju da se i on sa njegovim njemu poznatim oružjem služi."

Uvredilac ima takođe svoja prava koja se u suštini svode na to da može da se izvini uvređenome. I tako rešavanje spora se takođe smatra viteškim. Bolgar predlaže u knjizi "Pravila dvoboja" da se o izvinjenju razgovara pre izlaska na megdan.

Vrste oružja (knjiga je izašla 1892. godine) su: sablja, špada i pištolj. Oružja moraju da budu identična. Znači sablje i špade iste dužine, težine, tačke težišta... pištolji isti, iste dužine cevi, ista mušica i tako dalje.

Da bi se do dvoboja stiglo potrebna je procedura. Znači, imamo uvredu. Između uvrede i one neprospavane poetične, romantične noći, kada se očekuje jutro sa kuršumom ili bodenjem, mora da prođe čitav niz operacija ranog popodneva kada će dvojica, ne više da se vređaju, već da se bockaju ili pucaju jedan u drugoga.

Te operacije su sledeće: pozivanje (to je već ri-tualno) i izbor svedoka. Po Franji Bolgaru, najvažniji je izbor svedoka. To moraju da budu poverljiva lica i prijatelji onoga koji ih poziva.

Pozivanje može da bude odmah ili kasnije. Ako se dvojica posvađanih odmah dogovore da se mlate oni moraju, piše Bolgar: "Odma, mora pozivajući pozvanome ime i adresu predati što ovaj isto tako njemu učiniti."

Znači, razmene vizit-karte i onda omah krenu u potragu za svedocima kojima takođe ostave imena i adrese.

Docnije pozivanje "može biti usmeno ili pismeno i biva uvek od svedoka pozivajućeg pozvanome dostavljena."

Usmeno pozivanje mora kratko biti, a zahtev za zadovoljenje da bude prosto i razgovetno obrazložen. Znači, ne može da bude svedok neko sa go-vornom manom.

"Pismeni poziv i po načinu i po običajima dobrog društva odgovarati i da je uvek od svedoka pročitan."

Ako pozvani krene da se krije po kući ili rodbini, tada po Franji Bolgaru "to imaju svedoci svoje vizit-karte tu ostaviti i naznačiti vreme njinog povratka. Ako ga ponovo ne pronađu, tada moraju svedoci njiovu posaobinu protivniku pismeno preko pošte na povratni recepis dostaviti i u pismu navesti, da ako im odgovor u 24 sata ne stigne oni ovo oće da smatraju kao izbegavanje svakog objašnjenja, kao odbijanje svakog zadovoljenja."


OŠTRO GLEDAJ I OŠTRO BESEDI A OSTALO PREPUSTI KONJU

Opismenjeni aga od Ribnika je junaku, već ostarelom Senkoviću Đurđu, napisao knjigu kojom ga poziva na megdan, uz ponudu da ako junak Senković Đurađ ne može da izađe na megdan da se onda prekvalifikuje i da agi od Ribnika prede gaće i košulju.

Đurđa Senkovića na tom opšte poznatom megdanu, menja sin Ivo. Nejaki Ivo koji megdana nikada ni video nije a kamoli na njemu učestvovao.

Osnovni saveti prekaljenog Đurđa su bili molbe konju Dori da sačuva Ivu. A suštinski savet, što mnogo govori o tadašnjim megdanima je, Ivi:

"Kad ti dođeš pod Ribnika bela,
ti se nemoj poplašiti sine!
Oštro gledaj, a oštro besedi,
oštro agu na mejdan zazivaj!"

Znači, suština tadašnjih megdana je bila skoro na nivou rituala u već dogovorenom megdanu: uvrediti, rečima izbaciti iz ravnoteže protivnika, pogoditi ga uvredom u centralu i tako ga pozvati da uzjaše konja, da se lati koplja i sablje, i izađe na polje široko.

U XIX i XX veku kad su već napisana pravila dvoboja, među visoko intelektualnim posetiocima velikih salona tog rituala nema. To se rešava vizit kartom i sekundantima.


I, normalno, o tome opet sastavljaju pedantno protokol.

"Pogrešno je da svedoci u takvim slučajevima čitava putovanja čine. Protokol u kome izjave da je pozvani neposredno ili posredno odbijen ima za pozivajućeg istu vrednost kao da je sa svojim protivnikom oružje ukrstio."

Poziv mora kao odgovor da usledi u roku od 24 sata, a zakašnjenje se uvažava samo ako ima jak motiv.

U međuvremenu ona dvojica zbog kojih svedoci jure jedni druge i pišu protokole, ne smeju da se viđaju.

Poziv na dvoboj se odbija i ne sme da ga šalje dužnik ako svome poveriocu nije vratio dug. Poverilac sme da pozove na dvoboj dužnika.

Takođe nema dvoboja ako uvređeni tuži sudu uvredioca. Tada nema viteštva.
Franjo Bolgar napominje više puta da je neophodno da se svedoci, odnosno deveri, odnosno sekundanti, biraju iz redova prijatelja. Ne navodi to slučajno. Pravilo je bilo da pod uticajem temperature uvrede, primljene na svoje sjajne osobine, ošamućeni skopa za revere redengota prvog poznanika koga sretne na ulici.

Svedoci makar i takvi, u ošamućenosti izabrani, imaju svoje dužnosti, između brojnih bitne:

Ne smeju da dozvole dvoboj između mladog čoveka i čoveka koji je prešao šezdesetu godinu izuzev ako je uvređen po trećoj vrsti.

Dalje, svedoci ne smeju da dozvole da se učitelj mačevanja sa oružjem njegovog zanata bori osim ako je po trećoj vrsti uvređen. (Treća vrsta uvrede je tapkanje, udarac).

Na dvoboj sabljom ili špadom svedoci mogu odbiti:

a) Kad njihov štićenik tako iznemoglu ruku ima da oružjem ne može rukovati.
b) Kad je njihov štićenik desnu ruku ili nogu izgubio.

Nastupajući stalno bliže,
U hodu pištolj sad on diže.
Pet stopa još polako broje.
Sad Lenski oko levo
Sklapa i cilja - ali, evo
Onjegin utom pucao je..
Sudnji čas je, i pesnik jadni
Ispušta nemo pištolj hladni.
(A. Puškin)

Ako su pak te osobe po trećoj vrsti vređale, to ne važe ove dve tačke - piše Bolgar.

Svedoci ćoravog (sa jednim okom) ako on nije po drugoj ili trećoj vrsti vređao, mogu dvoboj sa pištoljima da ne prime.

Oružje, normalno moraju da pregledaju, a za sve što se dešava na toj stazici, između uvrede i časti i pri zagrljaju smrti, oni su odgovorni.

Dvoboj sabljom ima dva načina: bez uboda i sa ubodom.

Bitno je da slobodnom rukom sablja ne sme da se pridržava.

Kod borbe sa ubodom, posle rane borba može da se nastavi samo sa pristankom ranjenog.

Dvoboj špadom ima isti princip kao i sabljom.

Dvoboj pištoljima je već kompleksniji. Ima šest uobičajenih vrsta toga dvoboja:
1. Dvoboj na pištolje sa stalnim mestom
"Došavši na borište imadu se protivnici kao i svedoci učtivo pozdraviti. Prvi (tj. učesnici) se ćutke ponašaju."

2. Dvoboj na pištolje sa stalnim mestom i slobodnim metkom

Odstojanje između boraca je 25 koraka. Postavljeni su leđa uz leđa. Komanda je samo "PALI". Na ovu komandu se oba borca jedan ka drugome okreću, zapnu i svaki puca kad mu je volja.

"Ako je pak jedan metak pao to mora drugi da mu odgovori pucnjem u jednoj ili dva minuta."

3. Dvoboj sa pištoljem sa nastupanjem

Kada svedoci nađu pogodno mesto za dvoboj onda se potrude da izmere i rastojanje, između 40 - 35 koraka, za stajanje. Na toj liniji se postave marame na odstojanju 20 - 16 koraka jedna od druge. Kad se borci postave, vođa borbe komanduje "NAPRED". Kad je komanda izgovorena, zapnu i nastupaju po pravoj liniji ka protivniku (to je ono kada je grof Bezuhov, išao ka Dolohovu i kratkovid umesto po prtini gazio celac sneg.)

"Idući moraju usta pištolja na gore okrenuti. Kad oće da pucaju moraju stati, mogu i da stanu i nanišane i odustanu i nastave da idu dalje."

Tako mogu da nastupaju do postavljenog znaka. Onaj koji je prvi opalio, stane i čeka protivnikov odgovor. Protivnik za nastupanje i pucanje, od tog momenta, ima minut vremena. Ako prođe minut, svedoci prekidaju dvoboj. Ako je protivnik ranjen i uz to i padne, onda ima dva minuta vremena.

4. Dvoboj na pištolje sa prekinutim nastupanjem

U ovoj vrsti je bitno da oružje borcima bude potpuno nepoznato. Prethodno ga svedoci pregledaju i napune oba pištolja.

5. Dvoboj na pištolje na ravnodostojnim linijama

Na mestu, određenom za borbu, na 15 koraka rastojanja, povuku se dve ravnodostojne linije dužine 35 - 25 koraka. Vođa dvoboja održi uobičajeni govor i upozori borce "da se njihovom časti odgovaraju ako bi pre njegove komande "NAPRED" pucali. Borci su postavljeni tako da u preko protiv drugog stoje, a linija protivnikova da je svakome s desne strane. Posle komande zapinju oroze i po volji stoje ili kreću.

Zavisi od inspiracije, ako se neki zanese detlićem na grani onda stoji, dok drugi ide do rastojanja od 15 koraka. Kad hoće da puca mora da stane. Kad je izdržao protivnikovu vatru može i dalje da ide, po označenom terenu (ne kući). Onaj koji je opalio mora metak protivnikov nepomično očekivati. Ovaj mora u toku pola minuta da ga izbaci.

6. Dvoboj na pištolje na znak

Znak je tri udara u dlan u jednakim razmacima. Postoje dve varijante: po tri sekunde i po dve sekunde. (Ako ih ne pobrka detlić pa krene da kuca drvo ili jež da tapka tražeći neku životinjku da zamezi, pa se onoj dvojici, koji su iz salona kročili preko uvrede u šumu, učini da je vođa dvoboja zapljeskao). Kad su se svedoci postavili, vođa dvoboja kaže:

"Setite se gospodo, da vam čast nalaže da se strogo znaka pridržavate, kog ću ja udarajući tri puta dlan o dlan dati. Pre prvog ne smete oružje podići, ne smete pre nego što je treći pao pucati, a morate odmah posle trećeg opaliti. Pazite gospodo, ja dajem znak!"

Time je sve obavljeno i onda svedoci pišu protokol dvoboja.

Protokol se sastoji iz dva dela. Prvi sadrži sledeće važnije tačke:

1. Mesto dan i sat sastanka;

2. Natpis "Protokol" a po tome se odmah navede da je od potpisanih sastavljen da bi desivši se spor između g. A i g. B poravnjali;

3. Navod da su ti uzroci raspre u obostranom sporazumu priznati;

4. Ako se časno poravnanje mirnim putem ne može izvršiti, onda to navesti a po tome uslove dvoboja - dan, čas i mesto sastanka za dvoboj;

5. Navesti da samo gornji dogovori i nikakvi drugi postoje;

6. Potpis sva četiri svedoka belježeći osobu koju zastupaju.

Drugi deo protokola sastoji se iz sledećih tačaka:

7. Navod, da je dvoboj po dogovorenim uslovima na označenom mestu, određenog dana i sata izvršen;

8. Navod, koji je od protivnika ranjen i kakva je rana;

9. Da li su se protivnici po izvršenom dvoboju izmirili;

10. Mesto, datum i sat;

11. Potpis sva četiri svedoka belježeći osobu koju su zastupali.

Ovo su okrajci vremena koje danas izgleda elegantno, usporeno, provetreno, sa dovoljno prostora za raskošna osećanja, treptaje srca i za rano ranjenje ili podnevno buđenje, da bi se ozbiljni ljudi sa pištoljima ili sabljama ili špadama, sastajali u nekom skrovitom šumarku. Distanca, normalno ulepšava likove, da je im oreol ne samo svečanosti, časti već i hrabrosti, koje možda u tim momentima i nisu bili svesni. Distanca vremena, ceo ovaj ritual priprema, diže ili spušta na nivo društvene igre, koja težinu dobije tek kada doktor krišom mora da vadi metak ili kada se na snegu vide samo otisci šest pari cipela i fleka krvi.

Jedino što distanca i ne pokriva i ne otkriva i što je jasno: u čitavom postupku nije bilo samo jedne sitnice - smernosti.
Priča o dvobojima XIX veka je u stvari priča o salonima, spletkama, srcima i besnim trenucima kada se kroz igru, ide u susret sa kuršumom.


Crnjanski protiv avijatičara

Na vršačkoj kuli, jedan naspram drugog, sa prelepim pištoljima pozajmljenim od Dunđerskih, stajali su Crnjanski i oficir-avijatičar Tadija Sondomajer. Povod za dvoboj bila je svađa oko toga čiji avioni su bolji - nemački ili francuski. Crnjanski je pucao prvi...

Miloš Crnjanski

Iz mita, legende, prepričavanja, narodnih priča uz ognjište, o junacima koji izlaze na megdan strašnim Turcima, pojavljuju se kod nas, početkom DžDž veka dvoboji u kojima učestvuju ljudi iz salona, ljudi pera, sa, očigledno, posebnom vrstom mašte, nerva i potrebe, ne samo da brane čast već da pohrle u susret jednom takvom izazovu. Cevi pištolja naspram sebe.
Pored Laze Kostića, Kodera, Deroka... na dvoboju je učestvovao, borio se, i pisao Miloš Cr-njanski. Vladimir Bunjac u knjizi "Kamenovani Crnjanski" opisuje taj dvoboj:

"Ove je godine bio zamalo kraj našem piscu. Bio je na ivici puškinovske tragedije. Nedaleko od Vršca, na čistini, u jednom šumarku, pred njim je stajao mrki oficir Dantes, Tadija SONDERMAJER SA UPERENIM PIŠTOLJEM. Po onome što su mi pričali Miloš Crnjanski i Dušan Matić, Miloš se posvađao sa svojim vazduhoplovcima i njih petoricu, sa Tadijom Sondermajerom na čelu, pljuskao po licu svojim belim rukavicama. (Matić je u svom salonu kasnije pričao da je svađa nastala oko toga koji su avioni bolji, nemački kako je tvrdio Sondermajer, ili francuski kako je tvrdio Crnjanski). Pozvao ih je na dvoboj. Svi su odbili da se tuku znajući da je to pogibeljno za Crnjanskog, sem Tadije koji je ostao da brani oficirsku čast. Tadija je bio komandant vazduhoplovstva i jugoslovenski heroj, jer je na frontu oborio tri protivnička aviona. Sekundanti Miloša Crnjanskog bili su reditelj Branko Gavela i književnik Dušan Matić. Pošto je njih nagovorio, Crnjanski je imao problema kako da nađe oružje za dvoboj. Najzad, neko se setio porodice Dunđerski i tako su krenuli u Vršac sa drvenom kutijom ukrašenom sedefom, ispod miške. Za dvoboj je bilo još rano pa su odseli u vršačkom hotelu koji se, mislim, isto kao i danas zvao "Srbija". Na veliko zaprepašćenje Matića i Gavele, Crnjanski je odmah zaspao snom pravednika. U određeno vreme krenuli su na zakazano mesto. Vršac su izabrali jer su u tom delu zemlje još uvek vladali stari austrougarski zakoni koji nisu zabranjivali viteški čin dvoboja. Sve je išlo po uobičajenom ritualu. Posle kratkog dogovora o propozicijama, svedoci Sondermajera i Crnjanskog zauzeli su svoja mesta. Crnjanski i Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima. I onda krenuli brojeći korake, okrenuli su se. Pesnik Puškin i oficir Dantes gledali su se netremice. Pravo prvog pucnja imao je pesnik Crnjanski. Naravno, promašio je. Pucanj je odjeknuo kao grom, otkinuo lišće i poplašio ptice. Oficir Sondermajer diže ruku, nišani u glavu, gledaju ga svetle i valjda zaplašene oči Crnjanskog, povlači oroz jedanput, drugi put, treći, ne ide.

- Ovo je loše punjeno, nešto nije u redu - kaže Sondermajer.

Tadija R. Sodermajer

U stvari Sondermajer se spetljao, nije imao aristokratske manire i navike, nije znao kako se puca iz starinskog, nakinđurenog pištolja porodice Dunđerski. Hvatao je umesto oroza kitnjasti sedef ispod oroza. To je spaslo Crnjanskog. Matić je prišao u svojstvu sekundanta i tražio od obojice prihvatanje zadovoljenja. Sondermajeru je dozvoljeno da opali u vis da bi se dokazalo da je pištolj ispravan. Odjeknuo je još jedan hitac ali u vrhove krošnji, u vršako nebo, otprhnuvši čavke.

Potpisan je zapisnik i sada je samo šteta što tom zapisniku nema traga. Možda je negde na nekom tavanu. Crnjanski u Srpskom književnom glasniku objavljuje pesmu Serbija iste godine."


 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“