SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 6JUN 1998.
SRPSKO NASLEDJE

KOSOVO NEKAD I SAD:
Prilozi za etničku istoriju Kosmeta
Petkom muslimani, nedeljom katolici, za slavu pravoslavci

LJARAMANI VERA ŠARENA

Piše:
Radovan
Tomašević
Albanci se nisu lako odlučivali da prime tursku veru. I katolički Malisori, i pravoslavni Himarioti, puna dva veka, gotovo stalno u ustanku, opirali su se islamizaciji. Zatvoreni u svojim planinama, pod teškim teretom siromaštva i gladi, najzad su se odlučili da javno prime islam, a tajno zadrže veru svojih predaka! Petkom su odlazili u džamije, a nedeljom su vadili iz sanduka krstove i, zajedno sa ukućanima, molili Očenaš. I nastavili su da slave slavu. Narod ih je, s prezirom, nazvao ljaramanima, šarenim. Premda je papa zabranio sveštenicima da ih ispovedaju i pričešćuju, lokalni katolički kler često je kršio tu zabranu, smatrajući da ona šteti misionarenju i vraćanju tog "katoličkog otpada" u "latinsku veru". U toku 18. veka ljaramani su preplavili Metohiju, Binačku Moravu, i Skopsku Crnu Goru

Nemci za Kosovo-polje imaju od davnih vremena svoje ime Amzelfeld (Amselfeld), što je doslovni prevod srpskog naziva Kosovo polje, nastalog po crnoj ptici kosu (nemački - amsel). Tako ga katkad i obeležavaju na geografskim kartama.

Čudesni kip tzv. Letničke gospe (Majke Božje Crnagorske): Hodočašća u Letnicu zajedno preduzimaju Šiptari-katolici, ali i ljaramani (Šiptari, tajni katolici), koji obično odgovaraju "da su došli samo da gledaju". Manastir Letnica podignut je na mestu nekadašnje dubrovačke trgovačke kolonije. Muslimanke su, pred ovim kipom, skidale zarove

Za razliku od Nemaca, Albanci ni do danas nisu stvorili svoje ime za ovu staru srpsku oblast, niti su se potrudili da naziv Kosova polja prevedu na svoj jezik. Pa ipak, oni traže da im se srpski Kosmet danas, pod tim istim, nepromenjenim imenom, mada delimično očišćeno od Srba, preda u trajno vlasništvo.

Turistička diplomatija je, krajem prošlog veka, lansirala krilaticu o viševekovnom zajedničkom životu, u miru i slozi, Srba i Albanaca, odnosno hrišćana i muslimana, na Kosmetu, ne ulazeći u detalje kako su taj mir i ta sloga konkretno izgledali, o čemu je u"Srpskom nasleđu" pisano u prošlom broju. Istom tom ciničnom floskulom koristili su se i Titovi satrapi Fadilj Hoya, Sinan Hasani i drugi, koji su neprestano govorili o "bratstvu, jedinstvu i zajedništvu", a na delu sprovodili politiku nacionalne i verske segregacije, pretvarajući srpski narod na Kosmetu u sirotinju i građane drugog reda.

A danas, tim pitanjem aktivne miroljubive koegzistencije Srba i Albanaca na Kosmetu bavi se katolička bratovština "Santo Euđidio", čijim je trudom i posredovanjem i sklopljen sporazum Milošević - Rugova o uspostavljanju separatne albanske prosvete na Kosmetu, izvan kontrole srpske države, ali o njenom trošku.

O svetom Egidiju, eponimu navedene bratovštine, u pravoslavnim sinaksarima piše kratko da je živeo u 7. ili 8. veku, a da ga zapadni hrišćani poštuju kao "patrona plodnosti u braku".

I tako, ispada da jedan hrišćanski svetac, koga i Srbi poštuju, postaje zaštitnik šiptarske islamske ekspanzije i pokrovitelj jednog svojevrsnog džihada. A da su šiptarsku izuzetnu bračnu plodnost islamski fanatici pretvorili u nacionalni program i instrument političke borbe, to hodže na Kosmetu odavno više ne kriju.

Razlike između Šiptara-katolika i Šiptara-muslimana

Kod Crnogoraca postoji izreka: "Dočeka me ka' Arbanas!" Što znači - punog srca, ali praznih ruku, pošto je puki siromah. To se odnosilo na Albance katolike, Malisore, koji su, izolovani u svojim gorama, tokom prošlog veka zaista bili puka sirotinja, ali još čuvajući tradicionalnu čestitost, gostoljublje i potrebu za prisnim ljudskim razgovorom i srdačnim drugarstvom. I o tom siromaštvu, i o toj čestitosti svedoče mnogi primeri čojstva i junašva, koje je zabeležio naš samouki književnik, kučki vojvoda Marko Miljanov Popović. Štaviše, vojvoda je posvedočio i to da je Malisorima njihovo siromaštvo bilo najstrašnije baš zato što često nisu imali čime da ugoste prijatelje i namernike.


Kad Albanija bude masovno islamizovana, novi poturčenjaci želeće da budu veći Turci od Turaka, u čemu će im smetati jedna sitnica: nisu znali turski. Zato su i sebe nazvali "Shljiptari". To će reći "Turci koji govore shljip" (kratko i jasno, tj. razumljivo). Ime šiptarskog naroda i novi nacionalni identitet Arbanasa, gradili su se na ovakvoj lingvističkoj kombinatorici.


Naš izvor navodi primer kako je skadarski vezir Bušatlija osudio na smrt nekog Albanca katolika, Hota, pa ga na gubilištu, dok dželat već drži isukanu sablju, cinično pita da li je ikada u životu bio na većoj muci. A ovaj mu sasvim pribrano, hladne glave, ali sa starom boljkom na srcu, odgovara:

"Jesam dva puta, kada su mi bili došli gosti, a ja nisam imao hleba da im dam, nego su mi konačili bez večere!"

To mu je bilo strašnije od smrti, pred kojom je stajao i koja će ga već sledećeg trenutka pokositi.

Ali, što se tiče Albanaca muslimana, poturčenjaka, Šiptara, njihovi pojmovi o gostoprimstvu stoje nešto drukčije. Uostalom, kao i mnogo šta drugo.

Pojedine hrišćanske vrline i običaji pravoslavnih i katoličkih Albanaca, među poturčenjacima su vremenom gubili svoj prvobitni smisao, izvitoperavali se, a katkada se pretvarali i u svoju suprotnost. Tako je krvna osveta, među hri-šćanima, imala uzvišen smisao, ne samo kao kažnjavanje krivaca nego i kao ispunjavanje Božje pra-vde, pa se komplikovanim ritualima pokušavala doznati Božja volja, to jest, da li krvnu osvetu uopšte treba izvršavati ili ne. Među muslima-nima, pak, taj običaj se pretvorio u surovu odmazdu, s ciljem da se demonstrira sila i nadmoć, pri čemu bi najčešće kazna zaobilazila krivce, a pogađala nevine, ali znamenite, ugledne ljude, da bi gubici kažnjenih bili što teži i što bolniji.

Junačke pesme o nedelima i podlostima

Slično je i sa albanskim junaštvom. Kod hrišćana je ono uvek bilo povezano sa pravdom, istinom i čovečnošću, a junačka smrt bila je ravna pobedi, ili čak ponekad stajala i iznad nje. Kod muslimana, međutim, stepen junaštva po pravilu meren je ishodom - pobedom ili porazom. A da li se do pobede došlo viteškim načinom ili lukavstvom i marifetlukom, tome nije poklanjana neka naročita pažnja, jer cilj opravdava sredstva.

Župa Letnica, na Skopskoj Crnoj Gori, poznato mirijansko svetilište katolika sa Kosmeta: Manje je poznata činjenica da je u srpskoj seobi pod Arsenijem Čarnojevićem, učestvovalo dosta Šiptara-katolika i ljaramana na čelu sa nadbiskupom Mihajlom Sumom, koji je iz Skoplja pobegao, nastanivši se u Osijeku

I dok su junačke pesme Albanaca hrišćana opevale njihova junačka dela, borbe za slobodu i otpore turskome nasilju, zulumu kod Albanaca muslimana su često upravo ti zulumi u pesmama pojedinih šiptarskih kačaka i durdeyija pojavili su se i profesionalni pevači, laskavci, koji su za malu platu, ili čak samo za napojnicu, zlodela svojih gospodara kitili vencima lažne slave i viteštva. Takva izopačenja i samog smisla junačke narodne poezije i njene socijalne uloge nisu mogla proći bez narodnog otpora, pa se među Šiptarima vremenom razvila neka vrsta satirične pesme, rugalice, kojom su oni žigosali i ismejavali kukavičluk, nejunačko držanje i poraze svojih agalara, vojnih starešina - barjaktara i buljukbaša.

Naš vojvoda Marko Miljanov svedoči da su albanskim nasilnicima, armijama, te pesme bile strašnije i od same smrti, jer ljaga nije padala samo na njih nego i na njihove potomke.

U takvom duhovnom i moralnom miljeu, u tako izopačenom vrednosnom sistemu, ambiciozni albanski glavari i oficiri, bolesno častoljubivi, postajali su još lukaviji, još podliji i suroviji, te služeći se svim sredstvima, pa i "poezijom" svojih korumpiranih pesnika - pevača, kangatara, laskavaca, uspeli da u svom narodu uspostve neku vrstu usmerene i kontrolisane anarhije. Svemu tome su, naravno, kumovale i turske vlasti.

Šiptarska lažna čast i "zle fantazije"

Piscu znamenitog spisa "Život i običaji Arbanasa", Marku Miljanovu, zamerano je katkad da je nekritički uzdigao Albance do nebesa, mada se mora priznati da je on i njihove mane, i njihov anarhični mentalitet, prikazao u punom svetlu, posvećujući albanskoj "lažnoj časti" čak dva poglavlja. Ova njihova "zla fantazija", kako je naziva, postala je bezmalo nacionalni ideal Albanije - ubijati ljude! Ne iz osvete, zbog nekakve krivice, ili iz koristoljublja, nego "per ljejf e per faljen", radi zadovoljstva i radi obraza, odnosno, radi sticanja slave, imena i prestiža. I to ne bilo kakvog čoveka nego najboljeg, najlepšeg, najotmenijeg... Ko je takvoga ubio, za njega se reklo da je svoju pušku "omrsio i ugostio", a ko je ubio neznatnog čoveka, kakvome se ni na čemu ne može pozavideti, taj je pušku "opoganio". Ta sorta Albanaca, kaže vojvoda, kad ugleda mladog, lepog, lepo odevenog čoveka, odmah pada u svoju poganu strast:

"Gle lepoga momka. Kako bi lepo bilo potro-šiti na njega metak, da se onom lepom krvlju one lepe haljine poprskaju!"

Tako, na sličan način, i šiptarsko gostoprimstvo se vremenom izopačilo i degenerisalo. Doduše, i danas se među njima pružena i primljena čast smatra za najveću svetinju. Ponuditi gosta ili čak i slučajnog sagovornika cigaretom, za njih nije mala stvar. Otuda i one scene kada Šiptar uzima ponuđenu cigaretu, pa je stavlja za uvo, pošto je nepušač, klanja se i zahvaljuje: "Tako mi Boga, ne pijem duvan, alji ćast moram da uzmim!"

Nekada su nas na Kosmetu vršnjaci, albanski mladići, ubeđivali da je dovoljno od nekoga pripaliti cigaretu, pa postati njegov dužnik do kraja života. Toliko, navodno, učinjena dobrota, makar i tako ništavna, obavezuje čoveka. U međusobnim odnosima samih Albanaca, ta pravila možda i imaju neku vrednost, ali u komunikaciji sa Srbima sve to postaje samo obmana i jevtina propaganda. Uopšte, Albanci u svemu imaju dva aršina, jedan za internu upotrebu, drugi za spoljni svet. Samo, oni strance umeju da gradiraju, tačno procenjujući koga treba da se plaše i klone, ko im može biti od koristi, a kome će se lako i spretno nametnuti. Ako su nekada Srbe voleli i cenili, sada su prema njima izgubili svako poštovanje, pošto su se bezbroj puta uverili u njihovu beskrajnu naivnost i bezazlenost, te sposobnost da uvek iznova nasedaju na isti trik.

Šta su Dositeju rekli pokojni Hormoviti

Kako je, dakle, i kada nastala ta strašna promena ako već gotovo svi znaci ukazuju da između Albanaca i Srba prvobitno nije bilo nikakve distance, niti antagonizma? Štaviše, svest o zajedničkom poreklu, o istom korenu dva naroda, dugo se održavala upravo među Albancima. Najlepše svedočanstvo o tome ostavio je naš Dositej Obradović, koji se na povratku iz Svete gore, 1768. godine, zadržao na Krfu, pa tu prihvatio gostoljubive pozive Albanaca Hormovita, te u njihovom gradiću Hormovu ostao čitavu godinu dana. Tamo je naučio njihov jezik, obnovio njihov zapusteli manastir, otvorio školu i bio učitelj njihovoj deci.

Nedaleko od Hormova - zapisao je Dositej - navode se neka prekrasna polja, koja Albanezi ne zovu drugojačije nego Lepažita. Pitam i(h) ja, šta to znači? "Ne znamo", kažu mi, "to je ime polja." A kad im ja to izjasni(h), kazujući im da je serpska reč, "More kaluđeru", odgovoriše mi, "ne čudi se ti tome: mi smo sa Serblji jedan rod i pleme u staro vreme bili."

Da li je, zaista, takva tradicija mogla imati neki realan istorijski osnov, ili je sve to bila samo pusta legenda i, možda, želja za širim vezama usamljenih, nesrećnih Dositejevih Hormovita, koje će samo nekoliko godina kasnije, kao nepokorne hrišćane, u krvi i ognju, zbrisati sa lica zemlje njihov sunarodnik, Albanac musliman, silni Ali-paša Tepelena, janjinski tiranin?

Nauka se odviše bavila pitanjem dalekog porekla Albanaca - da li potiču od Ilira, ili od Tračana, ili od nekog drugog naroda ili plemena antičkog i praistorijskog sveta - i u tome se došlo do tragikomičnih nesporazuma i sukoba koji ni danas ne prestaju. A sve to vreme, vrlo je malo pažnje poklanjano u nauci inače nespornoj činjenici da se geneza albanskog naroda odigrala unutar srednjovekovne srpske države, u sklopu složenih političkih, socijalnih, kulturnih i etničkih promena i procesa koji su se u toj državi dešavali.

"Mi smo sa Serblji jedan rod u staro vreme bili"

Etička istorija sadašnjih srpskih zemalja i zemalja koje su u ono vreme i tokom istorije označavane kao srpske, u prvim vekovima posle doseljenja na Balkan, poznata nam je samo u opštim crtama, bez mnogo detalja. Od sredine 10. veka, međutim, slika srpskog srednjovekovnog društva lagano postaje sve jasnija, da bi se tokom 12. veka, u doba nastanka države Nemanjića, kada i počinje prava istorija srpskog naroda, otkrila u punom svetlu, sa svim pojedinostima i nijansama.

Nekadašnji biskup Ivan Gnidovec, na putu iz svoje skopske dijeceze, na hodočašće Letničkoj Gospi: Ljaramani su decu donosili na krštenje katoličkom svešteniku, najčešće su se i venčavali po katoličkom obredu, ali ih je sahranjivao hodža

Prvi sloj bio je vladajući. To je bila srpska vlastela, koju su svakako činili potomci onih ratničkih družina, koje su krčile puteve slovenskim seobama na jug. Da li je među njima bilo neslovenskog elementa - turkmenskih Huna i Avara, germanskih Gota, Gepida i Langobarda, keltskih Volka i Boja i semitskih Alana, Roksolana i Jaziga - koji su svi protutnjali preko naših prostora tokom takozvane velike seobe naroda, do sada nije specijalno istraživano. U svakom slučaju, ta je vlastela govorila slovenskim jezikom i pripadala jednom evropoidnom antropološkom tipu visokih i pretežno plavokosih i plavookih ljudi. Oni su bili nosioci srpskog imena i na osnovu njihove vlasti određivan je srpski karakter zemalja i populacija kojima su vladali. Pre definitivnog doseljenja na Balkan, ostavili su brojne tragove o svom postojanju i kretanju širom severne Evrope, preko cele Poljske i Nemačke, sve do Elbe i Zale.

Po kulturi Vlasi, po jeziku Arbanasi

Drugi sloj su činili takozvani sebri, ili meropsi, potčinjeno stanovništvo izrazito zemljoradničke kulture i nesumnjivog slovenskog porekla, jer je ista takva socijalno-etnička kategorija ljudi, pod istim imenom sebri, ili pod imenom smerdi (u Rusiji) poznata širom slovenskog sveta. Živeli su u selima, u porodičnim domaćinstvima, katkada velikim, zadružnim, na svojoj zemlji, čiji su bili zakoniti baštinici. Prema vlastelinu, čijoj su teritoriji pripadala njihova sela, imali su radnu obavezu, određen broj dana u godini.

Obaveza im nije bila odviše teška i njihov socijalni i ekonomski položaj bio je znatno povoljniji od položaja sličnih kategorija stanovništva u Zapadnoj Evropi. Međutim, uvećavanjem svojih porodica i deobom baština oni su brzo siromašili, pa ih je vlastela preselja-vala na svoje nove posede, dobijene od vladara ili osvojene u ratovima. Tako su oni bili osnovni uzrok ekspanzivnoj politici srednjovekovne srpske države i najčešći povod ratovima i borbama za teritorijalna proširenja.

Treći socijalno-etnički sloj činili su Vlasi, planinski stočari, polunomadi, sa velikim stadima ovaca, koza, konja i goveda. Naselja su im bila u nižim planinskim zonama, gde su provodili zimu, dok su u letnjem periodu napasali stada po visokim planinskim suvatima, boraveći u privremenim kolibama, takozvanim bačijama ili stanovima. Živeli su u rodovskim zajednicama, koje su imale svog starešinu, kneza ili čelnika, po kome su se najčešće i zvali. Na primer, Vlasi Šarbanovci, ako se starešina katuna, vlaškog naselja, zvao Šarban, Vlasi Šišatovci, ako se zvao Šišat, Barbatovci po Barbatu, Drakulovci po Drakulu, itd. Njihove feudalne obaveze bile su regulisane takozvanim vlaškim pravom ("zakon Vlahom" naših pravnih spomenika), i to u naturi (određena količina sira, mesa, kože i vune) i u radnoj obavezi (karavanski transport). Dušanov zakonik propisuje zabranu "Da se Srbin ne ženi u Vlasjeh", kako bi se sprečio masovan prelazak ljudi iz kategorije sebara u kategoriju Vlaha, jer se smatralo da je život Vlaha lakši, a njihov socijalni položaj povoljniji.

Cincari, ključ za otkrivanje porekla Šiptara

Iako su u doba Nemanjića, u srpskim zemljama, gotovo posvuda već govorili slovenski, Vlasi su očigledno bili istočnoromanskog, to jest rumunskog etničkog porekla. Na Balkanu su se, međutim, održale i do danas grupe neslovenizovanih Vlaha, naročito u srednjoj i južnoj Albaniji, a u Grčkoj širom Makedonije, Epira i Tesalije, sve do Atike. To su poznati Cincari, ili Aromuni, kako sami sebe zovu, a koji i posle najmanje hiljadu godina odvojenog života još govore jezikom koji lingvisti smatraju dijalektom rumunskog.

Pitanje porekla Cincara, i Rumuna, i uopšte Vlaha, nauka još nije na zadovoljavajući način rešila. A dok to ne učini, ostaće nejasno i poreklo Albanaca. Jer, u socijalnom i kulturnom pogledu, Albanci su isto što i Vlasi, samo su etnički različiti, pošto govore drugim jezikom.

Oni su takođe stočari polunomadi, sa svojim katunima, bačijama i stanovima, sa istom socijalnom rodovskom organizacijom; položaj u društvu i državi regulisan im je istim vlaškim pravom, svojoj vlasteli takođe daju propisanu količinu sira, mesa, kože i vune. Ali, za razliku od Vlaha, oni imaju sopstvenu vlastelu, koja govori njihovim, albanskim jezikom. Ta okolnost, po našem mišljenju, bila je presudna što se Albanci nisu slovenizovali i, kao Vlasi, stopili sa slovenskim Srbima, nego su se izdvojili iz socijalno-etničke strukture srpskog društva i postali poseban narod.

Tajni katolici, prezreni verski otpadi

Sve do 11. veka u istorijskim izvorima nema ni pomena o Albancima. A tada, jedan od prvih, odnosi se na 1081. godinu, kada su Normani iz južne Italije opseli i zauzeli Drač. Tada je, kaže pesnikinja Ana Komnina, ćerka cara Aleksija I, vizantijskom Draču pritekao u pomoć, mada uzalud, dukljanski kraljević Konstantin Bodin sa odredom svojih Srba i Albanaca.

Pesnikinja je, zapravo, Albance nazvala Arvanitima, što je i danas grčki naziv za ovaj narod. Kasnije će od tog oblika Turci načiniti svoj naziv Arnauti, koji će i nama postati dobro poznat. Sami oni, pak, nazivali su sebe Arbanasima (u severnom dijalektu savremenog albanskog jezika Arbanash, u južnom Arberesh). Srednjovekovni Srbi zvali su ih, s metatezom, Rabanasima, a njihova zemlja im je bila Raban, umesto Arban.

Savremeni etonim Šiptar (Shljiptar) nastaće tek sedam-osam vekova kasnije, pod turskom vlašću, kada se Albanija bude masovno islamizovala. Novi, friški poturčenjaci želeće da postanu veći Turci i od samih Turaka, ali će ih donekle u tome ometati okolnost da nisu naučili svoj novi jezik, te da im je turski nerazumljiv. Onda će se dosetiti, pa sebe proglasiti za Turke koji govore shljip, to jest razumljivo, odnosno kratko i jasno, kako kaže veliki albansko-srpski rečnik prištinskog Albanološkog instituta.

Možda smo stvar malo iskarikirali, ali, u osnovi, novi albanski identitet i novo ime tog naroda jesu nastali kroz jednu ovakvu lingvističku kombinaciju i na ovakvoj semantičkoj podlozi.

Sve do te promene, između Srba i Albanaca nije bilo problema. Sve dotle su oni bili svoji. O tome svedoče ne samo istorijske činjenice nego čak i narodne pesme. Jedna takva stara pesma iz leskovačkog kraja priča kako su se svi sveci okupili, samo nema svetog Nikole, a on, lađar, "otišao na bel Dunav da preveze tri tabora - prvi tabor naša vojska, drugi tabor Arbanasi, treći tabor kleti Turci". Prevezao je i prvi i drugi tabor, ali je treći potopio. Leskovački pevač još je Albance osećao kao svoje, ukoliko pod Arbanasima nije podrazumevao samo Albance hrišćane.

Dva veka šiptarskih borbi da ne prime islam

Nije lako menjati nacionalni identitet, rušiti nebesku građevinu koja se stotinama ili hiljadama godina slagala i podešavala. To donosi strašne lomove u dušama ljudi, otvara rane koje se potom vekovima ne mogu zaceliti.

Ne treba misliti da su se Albanci lako odlučili da prime tursku veru. Prvo su gotovo puna dva veka krvarili i tukli se, možda žešće i od Srba, neprestano u ustanku, i katolički Malisori na severu, i pravoslavni Himarioti na jugu. Ali, su na kraju malaksali, ostali zatvoreni u svojim planinama, goli i bosi, bez parčeta hleba gostu za večeru. Pa padajući u malodušnost i očajanje pristali da prime islam, samo prividno, kako su mislili. Da se javno, u društvu, prikazuju kao da su muslimani, dok će tajno, u srcu, ostati katolici. Petkom su s Turcima i poturčenjacima išli u yamiju, a nedeljom kao slučajno prolazili pored crkve, pa tek uveče, kod kuće, vadili iz sanduka krstove, te zajedno s ukućanima čitali očenaš i pevali vjeruju. Ta je pojava tokom 17. veka, u Albaniji, poprimila velike razmere.

Svaka porodica je imala sakriven krst i poneku svetu sliku - pisao je jedan katolički prelat - i sve su to vadili prilikom praznika, naročito za vreme porodične slave, jer oni imaju porodičnu slavu slično kao pravoslavni, i to mnogo poštuju!

Više na stolu, manje u duši

Nisu postigli ono što su želeli. Istina, imali su nešto više hleba, ali su duše svoje samo ogorčili i navukli na sebe opšti prezir. Narod ih je nazvao ljaramanima, to jest šarenima, a na kraju ih je i crkva odbacila i papa zabranio sveštenicima da ih ispovedaju i pričešćuju. Čak i monsinjor Alojz Turk, koji je u naše vreme o njima pisao, i to sa saosećanjem i toplinom, nije se mogao uzdržati a da ih ipak ne nazove "verskim otpadima". U toku 18. veka, ljaramani su preplavili Metohiju, a kosovski deo Skopske Crne Gore i Binačka Morava dobili su naziv Ljaraman.

Za vreme svoje kanonične vizitacije, 1760. godine, nadbiskup skopski Matija Masarek, Janjevac, otkrio je da u Peći ima mnogo tih tajnih katolika. U crkvi, posle mise, prišao mu je jedan mladi Albanac, naizgled musliman, i zamolio da ga mironoše (krizma). Držeći se naredbe pape Benedikta XIV, ovaj je to odbio, a dečak je na to samo gorko zaplakao i udaljio se bez reči. Kasnije je nadbiskup ipak priznao da takva postupanja štete katoličkoj veri, jer tako osramoćeni i odbijeni od učešća u hrišćanskim tajnama, ljaramani često postaju fanatični muslimani, suroviji i od samih Turaka.

Mnogi su nagovarali albanske tajne katolike da se javno vrate svojoj veri. Oni bi, naravno, i sami to želeli, samo što nije to baš lako izvesti. Neki, koji su pokušali nisu dobro prošli. Jer, ko je jednom ispovedio islam i rekao "bismilahi", tome više nema povratka - ako se predomisli, već je samim tim, po šerijatu, osuđen na smrt.

Da li tu kosovsku dramu mogu da razumeju oni koji se tako nametljivo nude da posreduju u srpsko-albanskim nesrećama. Ili se svemu smeju, kao ljudi koji su izgubili veru u Boga. Dok ljaramanima, koji nisu veru izgubili, ali su se još davno pred Bogom osramotili, ostaje da ćute i čekaju strašni sud.

Hoće li se Arnautluk polatiniti

Na mestu srednjovekovne kolonije dubrovačkih trgovaca i rudara Sasa na Skopskoj Crnoj Gori, danas se nalazi Letnica, mala parohija Srba katolika, sa manastirom Presvete Bogorodice Crnagorske, koju poštuju i katolici, i pravoslavci, i muslimani, i pogotovu okolni ljaramani, Albanci kriptokristijani.

Kada je davne 1843. godine došao tu za paroha otac Antun Maroević, franjevac, rodom iz Starigrada na Hvaru, pa od meštana Srba katolika čuo da je sva okolina nastanjena ljaramanima, Albancima koji tajno ispovedaju katoličku veru, dok se u svakodnevnom životu lažno predstavljaju kao muslimani. Na takav postupak navela ih je muka i nevolja, njihova bedas i sirotinja, i nada da će ih Turci bar tako naseliti na plodnoj kosovskoj zemlji. Srce vatrenog fratra buknulo je živim plamenom i on se sav posvetio misionarskom radu među ljaramanima.

Za kratko vreme, ubedio je više ljudi iz sela Stuble, Vrnavokola, Terzije i Binača da je versko pretvaranje i dvoverstvo nedostojno čestitih ljudi, te da se javno oglase i počnu nov častan život. Sa 17 domaćina iz Stu-ble i Binače otišao je u Gnjilane kod okružnog kajmakama Malić-bega Đinolija i saopštili mu svoju nameru. Ovaj ih je u početku prijateljski odvraćao da to ne čine, a onda ih je sve pohapsio i poslao u Prištinu zloglasnom Jašar-paši.


Dok su junačke pesme Albanaca-hrišćana opevale junačka dela boraca protiv turskog zuluma, kod Albanaca-muslimana razvila su se dva oblika pevanja. Prvi je zasnovan na laskanju zulumćarima za malu platu i napojnicu. Drugi je neka vrsta rugalice, satiričnog ismevanja albanskih glavara. Dok je kod hrišćanskih pevača junačka smrt stajala često iznad pobede a stepen herojstva merio se pravednošću, istinom, čovečnošću i čašću, kod muslimanskog pevača jedino je važan ishod - pobeda po cenu lukavstva, pokvarenosti, kukavičluka, po principu da cilj opravdava sredstva.


Od Gnjilana do Prištine išli su peške, noseći na rukama i nogama okove teške pedesetak kilograma, a Turci su ih uz put sve vreme tukli. Pošto su u prištinskoj tamnici mučeni, oterani su u Skoplje, gde su im pridružene njihove porodice, od najmanjeg deteta do bolesnih staraca. Odatle je, preko Soluna, ova procesija nevoljnika sprovedena pravo u Malu Aziju. Put je izgledao kao i na početku, sve vreme su ih tukli i zlostavljali, a nekoliko žena koje su se u putu porodile, ubili su na licu mesta. Sultanu je stvar predstavljena kao vrlo opasna. Ako se tim ljudima dozvoli ono što traže, sva će se Albanija pokatoličiti, govorile su mule.

U Solunu se letnički paroh rastao od svoje nesuđene pastve. Tu ga je bukvalno oteo od stražara francuski konzul i sakrio ga u svom konzulatu. I ne znajući šta drugo sa njim da čini, diplomata ga je spakovao u veliki sanduk i kao specijalnu diplomatsku pošiljku uputio u Carigrad, gde su ga preuzeli francuski misionari lazaristi.

Čim se otac Maroević osetio malo slobodan, odmah se dao na posao i nastavio borbu za svoje Ljaramane. Obilazio je poslanstva zapadnoevropskih država, tražeći da velike sile intervenišu kod Porte i zaštite nevoljnike. Ali, prilike za takvu intervenciju nisu bile naročito povoljne, a naš pastir ranjenih ljudskih duša bio je odviše vatren, pa mu se desilo da ga Austrijanci, inače samozvani zaštitnici balkanskih katolika, isporuče Turcima, te da ponovo dopadne tamnice.

Koliko-toliko povoljnije prilike nastale su tek kroz koju godinu i, konačno, sultan je 1846. godine, na intervenciju Francuza, dozvolio kosovskim ljaramanima, doduše, desetkovanim, da se vrate svojim kućama, da u svojim selima podignu crkve i započnu častan život kao katolici. Njihov hod po mukama opisao je novi letnički paroh, Janjevac don Nikola Mazarek, u svojoj latinskoj hronici pod naslovom "Via crucis martyurium cossoviensium paroecia Cerna Gora Scopiansi spatio 1843-1846".

Strahovanja turskih mula pokazala su se neopravdana, nije se vas Arnautluk polatinio, kako su govorili. Naprotiv, mase ljaramana u Binačkoj Moravi ostale su inertne, nisu sledile mučenički primer svojih sunarodnika iz Stuble i Binača. Ostale su u svom ljaramanstvu sve do danas. Ponešto učine za njih parosi iz Letnice, Binača, Stuble i Vrnavokola, posećuju u Letnici Bogorodicu Crnagorsku ("Samo gljedamo, tako mi Boga!"). U planinskom selu Dunavcima, u "čisto muslimanskoj sredini", podignuta je crkva svete Ane. Tu tri časne sestre tajno pružaju duhovnu utehu okolnim kriptokatolicima, a noću daju časove veronauke njihovoj deci, kršeći očigledno zapovesti pape Benedikta XIV.

 


Prizrenska golgota: Priča o Iliji Kuču i Sulejmanu Koki

ŠEST DANA NA KRSTU

U dobrom delu Stare Srbije, u prvoj polovini 19. veka, turski odnosno šiptarski zulumi bili su u znatnoj meri suzbijeni, zaslugom dvojice metohijskih hajduka, Raka Đurića iz sela Rudnika kraj Kline i Ilije Turovića Krivodoljanina, čuvenoga Ili-Kuča, kako su ga Albanci zvali i u svojim pesmama slavili. Oni ne samo da su proredili i umirili mnogobrojne turske i šiptarske sitne zulumćare nego su im pobili i takve istaknute buljukbaše i proslavljene junake kakvi su bili Sulejman Goska i Sulj-Kamiš, zvani Pero Muhamedovo. Srpska raja je tada slobodnije disala, a bolje dane doživeli su i Patrijaršija i Dečani.

To je potrajalo četvrt veka, a onda se negde 1860. godine Raku i Iliji dogodila nevolja. U planini, na tuđem terenu, zarobljeni neverovatno visokim snegom, dok je Rako bio još i bolestan, oni potražiše utočište kod Rugovaca, albanskih poturčenjaka, predaka Ibrahima Rugove, ali ih ovi prepoznaše, pa na prevaru ubiše bolesnog Raka, a Iliju savladaše i vezaše.

Stradanja srpskog hajduka Ili-Kuča

Čuveni buljukbaša Sulejman Koka, koji je posle smrti Sulj-Kamiša priželjkivao i vrebao pri-liku da se proglasi za šiptarskog Malog Cara, ovim je dočekao svoj trenutak. I uskoro je poveo krvavu procesiju preko cele Metohije, kroz svu Pećku, Đakovičku i Prizrensku nahiju, noseći na visoko podignutom kocu odsečenu Rakovu glavu i vodeći pretučenog i okovanog Ili-Kuča. U Prizrenu, na jednom zgodnom brežuljku, Turci i poturčenjaci prirediše Iliji golgotu. Neki autori kažu da je bio raspet na krstu, dok Marko Miljanov navodi da jeste bio raspet, ali ne na krstu nego na tri paralelno postavljena koca. Na njih su Iliju podigli i vezali: "za srednji je, preko prsi, bio svezan, a sa strane, za dva koca, ruke i noge, koliko su duge, raspeto svezane, raširene na desno i lijevo". Na četvrtom mnogo višem kocu bila je postavljena glava Raka Đurića tako da je raspeti hajduk uvek vidi.

Mi vojvodinoj verziji poklanjamo puno poverenje, jer je on priču slušao iz prve ruke.

Martirijum koji je usledio, po mnogo čemu je ličio na stradanja prvobitnih hrišćana, pa i po tome što je proslavio mučenika, a posramio mučitelje.

Ili-Kuču su, i na rukama i na nogama, zabadali pod nokte dugačke klince od lučevine, koje bi potom zapalili, tako da mu je telo bilo raspeto između četiri buktinje. Telo su mu, pak, opasivali vrelim obručima, goreli usijanim gvožđem, kidali komad po komad mesa ošrim kleštima... I sve to tražeći da oda imena jataka koji su hajduke skrivali, hranili i ugošćavali. Jer, Sulejman Koka je imao nameru da priredi krvavi spektakl masovnog kažnjavanja Srba, nepokorne raje koja se usudila da pomaže hajduke, odmetnike od cara.

Ilija mu je odgovorio da su oni, srpski haduci, Srbe branili od zulumćara i vraćali im oteto, ali ih nisu globili, uostalom, kao ni tursku sirotinju. Globu su uzimali samo od bogatih Turaka, što su oni uz svaku drugu čast davali sami, da bi bili pošteđeni. A ko nije hteo da da, tome su otimali. Kad bi trebalo da navodi imena, mogao bi da nabraja jedino turska, ali mu hajdučka čast ne dozvoljava ni to da čini. Zato će navesti jedno jedino, i to ime svoga mučitelja Sulejmana Koke koji, doduše, nije davao druge volje nego zato što je bio primoran.

Šest dana prizrenske golgote

Muke je Ilija podnosio bez roptanja, kao da nije ni osećao bol, ostajući sve vreme pribran, bodar i pun prkosa. Masi posmatrača, u kojoj je bilo najviše "Turaka", albanskih i srpskih poturčenjaka, ali i dosta hrišćana, pravoslavnih Srba i Albanaca katolika, počelo se činiti da hajduk-mučenik poseduje neka natprirodna svojstva, poput nekadašnjih starohrišćanskih svetaca-mučenika. Mučitelj se, u besu, svemu tome smejao, obećavajući da će im svetac ubrzo progovoriti, te da će on sva potrebna imena dobiti već za šest dana.

Kada je palo veče i kad je svet počeo da se razilazi kućama, raspoloženja su već uveliko bila promenjena i Albanci su se opraštali od hajduka rečima: "Aferim, bre, Ili-Kuč! Neka ti je prosta duša!" A raspeti čovek odgovarao im je s prekorom: "Nemojte se opraštati! Pa doći ćete vi i sutra, da se razgovaramo i pevamo!"

Sutradan, osećajući i shvatajući da se ovde vodi utakmica na život i smrt između ostrašćene surove podlosti i prostog tvrdokornog poštenja, sva ta šarolika masa znatiželjnih ljudi prešla je na hajdukovu stranu. Poturčenjaci koji su do juče jurili odmetnute Srbe, čeznući da se proslave odsecanjem njihovih glava, sada su sokolili Srbina Iliju da izdrži muke, a u pauzama njegovog mučenja okrepljivali su ga i vodom, i vinom, i kafom, i rakijom, i raznovrsnim jelima, jer po turskim običajima to je bilo dozvoljeno.

Bivalo je Arnauta - pisao je vojvoda Marko Miljanov - koji mu je tako dava, da ga umiljato poglači rukom po glavi, govoreći: "E, Ilije! Da mi bješe nekad tvoju glavu osjeć i ovako poglačit, to oćaše bit za mene i moju čast najskuplje blago na svijet!" Tako govoreći mu, protoče mu dva izvora iz oči, ka da mu je majka Iliju rodila! Ovakvi se Arnaut s tijema suzama proslavio među tijem na-rodom, više no da je mejdan dobio.

Sve te dirljive scene odvijale su se u potpunom skladu sa estetičkim principima albanskih kangatara, pevača-pesnika, i njihove satirične poezije. I veoma je verovatno da je do preokreta na prizrenskoj golgoti došlo njihovom zaslugom. Oni su prvog dana mučenja metohijskog hajduka ćutali i posmatrali. A već drugog dana, videći tragikomični položaj Sulejmana Koke, koji je neinteligentno srljao u siguran moralni poraz, nadmećući se s čovekom koji s velikom lakoćom uzima smrt, a ni za šta na svetu ne da svoj obraz, kangatari su dohvatili u ruke svoje tamburice i zapevali svoje vesele pesmice, na podsmeh i porugu uobraženog nasilnika, mučitelja.

Šest dana je trajalo mučenje Ilije Kuča, kako je nasilnik i obećao. Na najvećim mukama, gledajući u nebo i u odsečenu glavu svog vernog druga i saborca, hajduk je mučitelja opominjao:

"Pazi mi Rakovu glavu, bre, Sulj-Koka! Pa ću i ja paziti tvoju kad je budem na kocu nosio!"

Prisutni Albanci su klicali, diveći se prkosu očajnika kako su mislili, a nisu znali da je smisao tih reči mnogo dublji, da je to bilo, u stvari, proročanstvo koje će se kroz nekoliko godina i ispuniti.

Šestoga dana Sulejman Koka je kapitulirao i, ne dobivši nijedno od traženih imena, sem svojega, polumrtvo, unakaženo telo Ilije Kuča predao prizrenskom paši, valiji Kosovskog vilajeta, na dalju nadležnost. A ovaj ga odmah bacio u tamnicu, ne bi li se sva ta bruka i sramota što pre zaboravila. Četiri godine kasnije, u Prizren je došao drugi paša. Novi valija, poturčeni Poljak, uz to pesnik, lako je našao zajednički jezik sa dečanskim kaluđerima, na-ravno, ne bez obilatog mita, te je, uprkos turskim protestima, pustio Iliju Kuča na slobodu, odnosno u planinu.

Ilija je hajdukovao još šest godina. Za to vreme pružila mu se prilika da se negde na putu između Peći i Đakovice sretne sa Sulejmanom Kokom. Nije ga ubio mučki, iz zasede, zamaskiran, kako to danas čine šiptarski teroristi, nego ga je upozorio na svoje prisustvo, klikujući po arbanaškom običaju: "Aj, Sulejman Koka, bre!" A i ovaj je uzvratio, po istom običaju, potežući svoju čuvenu pušku ćošeimu i klikujući: "Čekaj, čekaj, Ili-Kuč! Da vidimo ko je junak!" Samo, bezimena Ilijina puška bila je brža od ćošeime. I tako je hajduk-mučenik održao reč i glavu Sulejmana Koke proneo kroz Metohiju.


 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“