SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 6JUN 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Manje poznati Karađorđevi naslednici: bonvivan Aleksije, dekadentni Božidar

OD CRNOG ĐORĐA DO ĐURĐEVKA

Napisao:
Milan
Jovanović -
Stojmirović

(prema knjizi
"Siluete starog
Beograda")

 

Pred krunisanje, objavljeno je da Petar Karađorđević ima troje dece, brata i sinovca. Ali, nekolicina Karađorđevića bila su preskočena i isključena iz rodoslova kraljevskog doma. To su bila dva blizanca iz Arsenovog braka sa kneginjom Demidov. Njihov izostanak bio je razumljiv - Arsen ih nije priznao za svoje (jedan od njih će u Parizu postaviti svoju pretenziju na presto Karađorđevića). A bili su preskočeni kneževi Aleksije i Božidar - iako njima, kao predstavnicima najstarije i "najlegitimnije" grane porodice, niko nije mogao da ospori kako su po krvi "najčistiji" Karađorđevići

Sara Karađorđević svakako spada u red najzanimljivijih i najnesrećnijih žena koje je izbacila Srbija u devetnaestom veku. Njen otac, Kapetan Miša Anastastijević, bio je najbogatiji Srbin prošlog veka, možda bogatiji i od samog kneza Miloša. Ona je bila najmlađa Kapetan-Mišina kći. Bila je smeđa, zelenkastih očiju, vižljasta i vrlo nestašna. Jahala je kao katana, dobro vladala puškom u lovu, vanredno lako igrala, svirala na klaviru i violini, govorila francuski i nemački. Nosila je miraz sa 200 000 forinti godišnje rente. Bila je očeva mezimica, i on je želeo da je uda za nekog rumunskog kneza. Bilo je i drugih stranih prosilaca, ali se ona udala za Srbina.

Krunisanje kralja Petra Prvog, u manastiru Žiča: Zašto neki rođaci nisu bili pozvani?

Karađorđe je imao dva sina: starijeg, Aleksija (koji je bio ruski oficir), i mlađeg Aleksandra (koji je kao knez vladao Srbijom od 1842. do 1858). Aleksije je bio oženjen ćerkom slavnog ženevskog lekara i ruskog plemića Tronhina (Tronšena). Ona mu je rodila sina Đorđa i uskoro umrla, a ubrzo je umro i on. To dete, Đorđe Karađorđević, bilo je vaspitavano u Rusiji i postalo je ruski oficir.

Kako je taj Đorđe bio sin starijeg Karađorđevog sina, Kapetan Miša je rešio da njemu da svoju Sarku, pa da onda svrgne kneza Aleksandra i za kneza postavi svoga zeta, kako bi mu kći postala kneginja Srbije. Potrošio je 100 000 dukata na agitaciju da to sprovede u delo, a sazidao je za njih dvor, koji je docnije poklonio beogradskom Univerzitetu i koji i danas postoji kao spomen na tu promašenu kombinaciju, kojom je Kapetan Miša i nehotice pomogao da se 1858. godine u Srbiju vrate Obrenovići.

Za vreme revolucije 1848. godine, Saru je iz Pariza, gde je bila na vaspitavanju, doveo u Srbiju njen zet Marinović. Posle toga se bavila sportom, čitanjem i muzikom, okružena udvaračima iz rumunskog bojarskog društva, mučeći svoje kavaljere koketerijom svake vrste. Ali od časa kad se udala za Đorđa Karađorđevića postala je veoma ozbiljna žena, koja se strasno bavila samo politikom, tako da joj je to ostala glavna pasija gotovo osamdeset godina.


Najstariji Karađorđev sin služio je kao ruski oficir, pod imenom Aleksej Černi, i bio poznat po lepoti i po "galantnim", oficirskim skandalima". Nikad nije poželeo da se vrati u Srbiju. U Srbiju se vraća njegov sin, Đorđe. Kapetan Miša Anastasijević udaje za njega svoju Saru, pokušava da im obezbedi presto, pa kad to ne uspe, poklanja narodu čuveno "Kapetan Mišino zdanje" (danas Rektorat Beogradskog univerziteta) zidano da bude dvor Đorđu i Sari. Đorđe umire u izgnanstvu, a Pariz pamti salon gospođe Sare. I dva Karađorđeva praunuka, Aleksija i Božidara. Aleksije je spas od besparice potražio u braku sa jednom bogatom Amerikankom, "princezom Darjom": on njoj titulu, ona njemu pare. I kad je umro, od gripa, ostao je samo jedan potomak najstarije grane Karađorđevića - Božidar, umetnik, retko talentovan muzičar i sjajan akvarelista, zlatar i dekorater ("princ-radnik"), ali, pre svega avanturista i - dekadent.


Živela je sve do Drugog svetskog rata, doživljavajući razne promene i lične nesreće. Prvo joj je umro muž, koga je volela, a zatim kći, koju je obožavala. Ostala su joj dva sina - Aleksije i Božidar.

Kuća kraj Bulonjske šume

Posle toga se nastanila u Parizu, gde je kupila kuću u blizini Bulonjske šume, otvorila salon i u njemu primala sve srpske i ruske opozicionare, živo radeći na obaranju Obrenovića, u težnji da svog starijeg sina, Aleksija, proglasi, za "pretendenta" i da ga dovede na srpski presto! (Neki zato smatraju da je AlfonsDode u svom romanu Kraljevi u izgnanstvu pozajmio neke "crtice" iz života Sare Karađorđević, ali to je neizvesno). Međutim, sinovi joj nisu bili ni borbeni ni zatrovani politikom kao ona! Aleksije je bio "monden", koji je potrošio veliki deo materinog bogatstva, a Božidar boem i umetnik. Pod uticajem Lotija, on je primio izvesne poruke, koje su ga docnije kategorisale kao čudaka. (On je još kao maloletan pobegao s Lotijem od majke, što je bio skandal svoje vrste). Zatim se bavio muzikom (bio je prijatelj Bruknerov!), pisao umetničke kritike i, na francuskom, napisao zanimljiv putopis o Indiji, radio razne umetničke zanate kao cizeler i aranžer nakita, družio se s apašima i sumnjivim svetom. Tako je živeo do smrti. Žak Fino je unekoliko opisao njegov muzički i osobenjački život.

Što se tiče Aleksija, on je takođe imao svoje uspone i padove, svoje "svetle trenutke" i svoje časove teške depresije - kad bi izgubio novac na trkama,za kartaškim stolom ili u društvu žena iz "Mulen ruža".

Oštar jezik jedne "Karađorđuše"

Mati i on nalazili su se u večitom ratu, a vrhunac tog sukoba bio je 29. maja 1903, kad je nestalo Obrenovića a on dao štampi izjavu da ne pretenduje na srpski presto. Tada mu je kneginja Sara opalila šamar pred gomilom novinara, tako da mu je odleteo monokl i svi se razbežali. Ona je praskala vičući:

"Zar ja od 1857. godine, gotovo pedest godina, trošim i crno ispod nokata da ti obezbedim tvoja legitimna prava, a ti odbijaš kao da se to tiče samo tebe, a ne i mene? Zar sam ja rodila tog izroda i slabića? Zar sam se ja zato trideset godina borila s kraljem Milanom?"

Zaista, niko kralju Milanu nije pravio toliko pakosti kao kneginja Sara, koja je ogovarala i kraljicu Nataliju i njega i njegove roditelje, a naročito njegovu majku (koja je umrla na porođaju kad je on već bio oženjen, donevši na svet vanbračno dete, koje se posle zvalo Rudolf Katardži).

Osim toga, Sara se jednom, osamdesetih godina, pojavila čak u Beogradu iako su svi Karađorđevići posle pogibije kneza Mihaila (29. maja 1868) bili zanavek proterani iz zemlje. Ona je došla da poseti svoju majku, koja je imala kuću na mestu gde je sada Kolarčeva zadužbina. Čim se čulo za njen dolazak, žandarmerija je okružila tu kuću i zaposela trg. Sara se nije dala zbuniti: pretila je da će se braniti s oružjem u ruci! Siktala je poruge na račun kralja Milana, govoreći:


Razgovarala je sa knezom Milošem, srela Njegoša u Beču, svađala se s Vukom Karayićem jer je bila protiv njegovih reformi, igrala valcer sa Knezom Mihailom, slušala Viktora Igoa, znala se sa Napoleonom Trećim, u salon su joj dolazili AlfonsDode, Anatol Frans i Pjer Loti. Niko nije toliko ogovarao ispletkario protiv Kralja Milana, i kraljice Natalije kao ona. Čitav život i ogromne imetke trošila je da vrati Karađorđeviće na presto - prvo supruga Đorđa, zatim sina Aleksija, koga je, pred novinarima ošamarila tako da mu je monokl odleteo, kad je nesrećnik izjavio da nema pretenzija na srpski presto. Sara Karađorđević bila je velika dama, oštrog jezika, neumerene ambicije - ipak, sahranjena je u Parizu, na groblju PerllaŠez, u zajedničkoj, sirotinjskoj grobnici.


"Ako se sin avanturistkinje boji za svoj presto od mene, jedne žene, onda neka zna da će imati evropski skandal ako samo pokuša da me silom protera. Ja ću sutra i sama otići iz Beograda, jer mi nije u planu niti u nameri da ovde ostanem! Došla sam samo da obiđem svoju bolesnu majku, jer je volim. Kralj Milan, koji ne voli svoju majku, ne razume šta je to mati i šta je to detinjska ljubav prema dobroj majci! Ali ja ću ga već naučiti pameti! Pokazaću mu da iznad njega i mene postoji evropsko javno mnenije i drugačije moralno pravlenije nego u Srbiji, gde on žari i pali..."

I kralj Milan je popustio; Sara nije bila proterana, nego je sama otišla iz Beograda! (Ovde moramo napomenuti da Sara Karađorđević nikada nije potpuno usvojila Vukovu jezičku reformu, nego je govorila sve do smrti predvukovskim književnim narečjem, što nije ni čudo: ona je bila ličnsot iz prve polovine devetnaestog stoleća i nije mogla da se menja).

Smela, gruba, ratoborna, imala je strašan jezik i nije birala reči. Uvređena i ozlojeđena životom, ona je izbacivala svoje otrovne opaske i duhovite, prezrive i opake reči, pa su ljudi bežali od nje.

U zajedničkoj grobnici

Za vreme zaraze španskog gripa 1918. godine umro joj je sin Aleksije. Pre toga, on se bio oženio jednom bogatom Amerikankom, koja mu je platila dugove pod uslovom da usvoji njenu kćer i da joj da svoje ime i titulu, kako bi se mogla bolje udati! Ovo je samo povećalo razdor između sina i majke, koja nije htela da vidi ni tu snahu (princezu Darju") ni njenu kćer.

Kukajući i bacajući kletve na sve strane, kneginja Sara je tada ličila na neku šekspirovsku ličnost, utoliko pre što je u devedesetoj godini života bila oštroumna i pokretna, i što se nikako nije povlačila iz života! Živela je da se sveti, da napada, da psuje i da grdi, iznoseći pojedinosti iz svoje memorije koja je sezala do u vremena iz 1848. a i ranije! Pamćenje je nije ostavljalo, a njeni sudovi o ljudima i ženama bili su uvek britki i strašni. Najzad, zar ona nije razgovarala još s knezom Milošem, sretala Njegoša u Beču, svađala se s Vukom Karadžićem, prepirala s "Matorim Garašaninom", igrala valcer s knezom Mihailom, znala caricu Evgeniju i Napoleona III, videla svojim očima i čula svojim ušima Viktora Igoa i poznavala bezbroj davnih čuvenih ličnosti?

Njoj se, ipak, mora priznati da ni sebi ni svojoj deci nikad nije dopustila bilo kakvu vezu sa bečkim kabinetom, koji ih je nekada lovio, i da su njene ocene o našim ljudima bile često tačne. Neki od njih su je i finansijski iskoristili, da bi je obmanuli politički.

Pred svoju smrt kneginja Sara je bila žrtva jedne velike prevare. Novac koji je imala izvukao joj je neki naš čovek, koga je ona dvadeset godina protežirala i uvela u parisko društvo. Kao izvršilac njenog testamenta, on je, veli se, kupio za nju grobnicu na PerLašezu u Parizu, ali ne na njeno, nego na svoje ime. Nekolikodana posle njene sahrane prodao je tu istu grobnicu i ovlastio grobljansku urpavu da gospođu Saru bace u "opštu raku".

Karađorđević treće klase

Oko 1900. Obrenovići su bili tako utvrđeni, a Karađorđevići tako zaboravljeni da svet nije znao ni gde su, ni koga sve ima od njih, niti šta rade po tuđini. Ali 1900. kralj Aleksandar Obrenović oženio se Dragom Mašin, a 1903. je nestalo Obrenovića. Tada je neki zajedljivi obrenovićevac rekao:

"Karađorđevići treba njoj da pale sveću, inače se nikad ne bi vratili u Srbiju."

Zatim je objavljeno da novi kralj ima troje dece, brata i sinovca. Ali je bilo još četiri Karađorđevića koji nisu ubrajani u rodoslov kraljevskog doma. To su, pre svega, bila dva blizanca, koje je knezu Arsenu rodila njegova zakonita žena, kneginja Demidov di San Donato, a koje on nije priznao. Jedan od njih je umro pre 1918. a drugi je skončao kao ruski emigrant negde oko 1930. u Parizu.

Druga dva Karađorđevića bili su kneževi "Aleksije i Božidar, koji su predstavljali "stariju granu" Voždovog potomstva i kojima niko nije osporavao legitimnost. Oni su bili sinovi Đorđa Karađorđevića i njegove žene Sare, kćeri Kapetan - Miše Anastasijevića, čuvene po bogatstvu, duhovitosti i hrabrosti.

Đorđe je bio sin starijeg Voždovog sina Alekseja i grofice Tronhin, koja je bila iz porodice ženevskog lekara (i volterijanca) doktora Tronhina.

Taj Aleksej, izgleda, nije imao političkih pretenzija; on nije želeo da se vraća u Srbiju - umro je u Rusiji kao ruski oficir Aleksej Černi, poznat po lepoti i bravurama raznih vrsta. NJegovog maloletnog sina Đorđa njegova baba, Voždovica, dovela je u Srbiju zavreme prve vlade kneza Mihaila, a posle njene smrti poslat je u Rusiju i tamo postao ruski oficir, takođe pod imenom Černi. Ali 1858. Karađorđevići su proterani, a vraćeni Obrenovići.

Sara i njen lepi muž Đorđe živeli su posle toga u izgnanstvu čas u Rumuniji, čas u Ferancuskoj, gde je, valjda, taj mlakonja i umro. Kneginja Sara je onda uzela političku sudbinu svoje dece u svoje ruke. Ona je želela da njen sin Aleksije bude "pretendent". Međutim, njen prvenac nije bio stvoren za istorijsku ulogu. Dragutin Ilić, koji ga je upoznao u Bukureštu devedesetih godina prošlog veka, opisao ga je kao aristokratu i mondena bez budućnosti, i nije se prevario. Pošto je potrošio sve što je imao, Aleksije se 1912. oženio jednom Amerikankom da bi joj dao titulu princeze, i iz tih razloga usinio i njenu kćer iz prvog braka, teje tako unovčio sebe i svoje ime. On i njegova kneginja Darja su se pojavljivali u Srbiji, gde je ona 1914 - 15. izdržavala jednu bolnicu za ratne ranjenike (i napisala jednu knjigu o našem povlačenju kroz Albaniju). Kralj Petar I je tome svom sinovcu dao pukovnički čin i Karađorđevu zvezdu, samo trećeg reda, zbog čega je Vladan Đorđević pisao o njemu kao o "jedinom Karađorđeviću III klase". On je umro 1918. od gripa u Ženevi.

Genijalan i dekadentan

Mnogo je zanimljiviji njegov brat Božidar Karađorđević, koji je već pre 1900. bio jedno evropsko ime. Bolešljiv u mladosti, iako vrlo obrazovan, bogat, lep, elegantan i duhovit, on je imao razne "komplekse" i veoma zanimljiv lični život. Kad je porodica zbog kockarskih i drugih dugova starijeg brata došla u materijalnu krizu, Božidar je počeo da živi od svoga pera i dela svojih ruku, jer je bio darovit slikar ičovek koji je negovao takozvanu primenjenu umetnost. Sentimentalan ali skrupulozan, ponosit ali "dekadent", on je, kako je o njemu pisao Žan Fino, vodio mnogostruk život. Pošto je bio i veoma muzikalan, on je bio omiljen i priman svuda raširenih ruku, a pored toga imao je ogromna znanja iz politike, književnosti, istorije umetnosti i opšte istorije i bio fini kozer. Pored srpskog, govorio je francuski, engleski, nemački, španski, rumunski, a, izgleda, i mađarski, jer je prevodio Marva Jokaija na francuski.

Muzičar, novinar, glumac i zlatar

Nije lako utvrditi činjenice za biografiju toga čoveka, za koga je rečeno da je bio "genijalan ali neorganizovan" i da su pariska nervoza, razbijenost i zabavnost, kao i slovenska nestalnost i nedoslednost ubili u njemu velikog umetnika, a da su porodične i lične nesreće ujalovile njegove osnovne životne sile. Brižljivo vaspitan, ali mažen od matere (koja je žalila što nije rođen kao devojčica), on je rastao u društvu ruskih i rumunskih aristokrata i mnogo putovao još kao dete i mladić. NJegova mati je imala svoju kuću u Parizu, u blizini Bulonjske šume, i primala u njoj razan svet; u njoj se pojavljivao i Anatol Frans, za koga se kaže da je neke Božidarove "crte" upotrebio da oslika ličnost svoga Pola Vansa iz Crvenog krina. Žozef Kajo je bio drug starijeg brata Aleksija, a Marija Baškircev iskren prijatelj Božidarov, o čemu svedoče njen dnevnik i njen portret nesrećnog Božidara (sada u beogradskom Narodnom muzeju). U ranoj mladosti, njega je Pjer Loti "Zaveo" (kako je govorila njegova mati) i odvukao ga u rane nastranosti, tako da je vremenom postao nešto slično onome ludome Monteskjeu, čije su "psihoze" poslužile Prustu da ih "raš-članjava" u svojim romanima.

Početkom devedestih godina, Božidar je živeo u Beču i studirao muziku. Tada se družio sa violinistom Lujom Reom i postao nerazdvojan sa Bruknerom, za koga austrijski muzikolog Dečeji tvrdi da nije objavljivao neka svoja dela dok ih prethodno više puta ne "razmotri" sa Božidarom i usvoji neke njegove sugestije, a kad se zna šta u svetskoj muzici znači danas Brukner, čovek zastaje zbunjen pred ovim iskazom! Božidar je imao i lep glas, i on je na raznim poselima, prateći sam sebe na klaviru, pevao arije Bizea, Masnea i Griga, a prvi u Evropi lansirao Volfove kompozicijeAli, on je pevao i napolitanske arije Čajkovskog, jer je poznavao i noćne lokale Napulja, gde je osvanjivao sa mornarima i sumnjivim ženama, u čijem je društvu uživao kao i Tuluz-Lotrek.


Boža još nije bio punoletan kad ga je diljem Evrope, a naročito u "izvesnim krugovima" proslavio skandal: sentimentalno se vezavši za slavnog slikara Pjer Lotija, pobegao je od kuće da živi s njim. U Beču je studirao muziku, a popravljao i recenzirao Brunkerova dela! Putovao je mnogo, napisao sjajan putopis iz Indije. Pod lažnim imenom prošao Crnu Goru i Srbiju, a akvareli sa tog puta dostigli su basnoslovne cene u evropskim salonima. Kao glumac, pratio je Saru Bernar na jednoj njenoj turneji. Pisao muzičku kritiku u "Figarou". Bio kafanski muzičar u krčmama Napulja. Voleo i zlatarstvo i bio pravi majstor za izradu luksuznih predmeta od kože. Bio je u Srbiji, ali ga nisu pozvali da prisustvuje krunisanju svog strica. U pariskom "donjem svetu", gde je ostavljao poslednji franak u sumnjivim krčmama, znale su ga sve "radne žene". Poznat je bio pod nadimkom "Đurđevak".


Ta psihološka"iskustva" on je plaćao svojim dobrim glasom, ali je ipak umeo da se održi u pariskom i evropskom svetu. Bio je saradnik pariskog "Figaroa" i radio na Britanskoj enciklopediji, napisao je jednu finu knjigu o Indiji (Les notes sur les Indes), a ostavio i niz rasutih pričica i eseja po engleskim i francuskim časopisima, koji bi, da se skupe, od njega napravili jednog pristojnog pisca i zanimljivog kritičara. Jer, on se razumevao ne samo u muziku i slikarstvo nego i u goblene, porcelan, nameštaj, parkove, arhitekturu, skulpturu, pa čak i u pozorište. Kao amater, on je na jednoj turneji sa Sarom Bernar igrao neku ulogu u Rasinovoj Fedri, a da bi imao od čega da živi savesno je naučio zlatarski zanat, pa je radio na zlatu i dragom kamenju. Bio je cenjen i kao umetnički knjigovezac i majstor za luksuzne predmete u koži, al ije plasirao i svoje "desne" za tapete od hartije i svile i tapiseriju.

Malo poznat u Srbiji, on je došao 1904. u Beograd, ali nije odseo u dvoru, niti je na krunisanju svoga strica bio u zvaničnom kortežu. Zajedljivi Beograđani su tada samo našli da taj princ ima iskrzane pantalone i nešto izbledeli sivi polucilindar, da izglea kao da je skinut s krsta i da nije za društvo. Uostalom, on u Srbiji i nije imao poznanika, osim braće Svilokosić, od kojih je Dobrivoje bio diplomata (koji je umro u Bukureštu januara 1935.), a Miša inženjer. Miša je bio i Pašićev intimus, a poznat je kao čovek vanredne inteligencije, socijalist od mladosti do smrti. Umro je u Parizu pre 1925. gde je i živeo i ostao kao poslednji dobrotvor Oskara Vajlda, koga je pomagao iz čiste humanosti, ceneći njegove spise.

Princ Božidar je pod nekim tuđim imenom dolazio u Srbiju tajno i pod Obrenovićima a u Crnog Gori je bio 1894. kada je obišao i Skadar, pa preko Albanije došao konjem u Prizren i o tome napisao jedan kratak, ali vrlo zanimljiv putopis u "Revi de Pari". Iz Srbije Božidar je doneo u Pariz neke akvarele iz Topole i Šumadije, koji su otišli na jagmu, kao i njegovi slični akvareli iz Venecije i Alžira, Švedske i Bretanje. Prijatelj sa slikarima Rolom, Lepažom i Žilijenom, on je bio i sam cenjen kaoslikar, a Eduard Gunoma je izdao neke reprodukcije njegovih pejzaža. Kao umetnički kritičar, on je imao otvorene stupce londonskog "Umetničkog magazina", a objavljivao je svoje članke i u Americi.

Zvali su ga "Đurđevak"

Premda su ga žene obožavale (što tvrdi Čeda Mijatović na osnovu razgovora sa jednom ledi koja je volela Božidara), on nije hteo da bogatom ženidbom izađe iz bede. Štaviše, zna se da se u Parizu često spuštao na "dno", pa spavao po građevinama koje se tek zidaju, po azilima koji skupljaju propale duše, i čak pod mostovima, uz apaše i sasvim izgubljene žene, a voleo i da vodi radoznale strance kroz pariska podzemlja, ćor-sokake i razbojničke pećine. Njega je znao sav Pariz, pa ga je znao (i voleo) i taj "donji svet": i kao što je u Indiji učioobradu metala, on je tako među odbačenima ovoga sveta učio obradu ljudskih duša; pariske grizete su ga iz milja oslovljavale sa "đurđevku moj" i uzimale mu poslednji franak, ali bogati prijatelji su mu stavljali naraspolaganje svoje vile u Švajcarskoj, svoje jahte i svoje ekipaže. Opsednut raznim demonima, princ Božidar je ipak ostavio uspomenu jednog dobrog, moralnog i milog čoveka. Možda zato nije čudo što je umirući (1908, kod franjevaca u Versaju) rekao:

"Ja sam bio iznad klasa, religija, nacija i svih predrasuda rasa i kultura i zato sam se opredeljivao za prijateljstvo po izboru, a ne po bogatstvu i ugledu, a Francusku sam voleo odmah posle Srbije."

Pariz ga je ožalio više nego Beograd, gde nije bilo čak ni "dvorske žalosti", ni parastosa, ni nekrologa - ničega!

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“