SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 6JUN 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Akademik Dejan Medaković: Jedno kazivanje o Svetoj Gori

KAKO SU RUSI STEKLI IVER S HRISTOVOG GROBA

Piše:
Jelica
Roćenović

Grupa posetilaca solunske izložbe "Blago Svete Gore ", okupila se oko akademika Dejana Medakovića, i narušila privatnost njegovog "hodočašća" u Solun. Zaokupljen radoznalošću zemljaka, razoružan pažnjom s kojom su lovili svaku njegovu reč, gospodin Medaković je, spontano i neplanirano, uz kafu i piće, okupljenima izgovorio pravo malo predavanje o Svetoj Gori - čija vrednost nije samo u obaveštenosti i erudiciji, nego i u jednostavnom stilu izlaganja, usklađenom sa ovom neformalnom prilikom. Objavljujemo neredigovan i neautorizovan zapis njegove "Solunske besede", čitaocima ostavljajući zadovoljstvo da zamišljaju kako su pola sata bili u društvu sa našim glasovitim istoričarem umetnosti

Nadam se da ste baš pažljivo obišli ovu izuzetnu izložbu, izuzetnu, zato što se prvi put, van Svete Gore, pojavljuje jedna ovakva velika dragocenost, koje se inače ne mogu videti, ne samo zato što je Sveta Gora zatvorena za žene, nego i što ih monasi vrlo teško i nerado pokazuju, a jedan - najveći deo svetogorskih manastira i nema sređene riznice. To što ima Hilandar - to je izuzetak, jer to je napravljeno upravo kao neki muzej, dok druge crkve, odnosno manastiri, poseduju riznice više-manje zatvorenog tipa, ne u muzejskoj prezentaciji. To važi i za Vatoped, kao jednu veliku i bogatu zbirku, i naravno, to važi i za Lavru, kao najugledniji manastir.

akademik Dejan Medaković

Mi smo, naravno kao narod posebno zainteresovani za Svetu Goru, i možda bi bilo pogrešno ako bismo se vezivali isključivo za Hilandar, iako je Hilandar u našoj nacionalnoj svesti na prvom mestu. Pri tom zaboravljamo da su i drugi svetogorski manastiri bili pod pažnjom naše vlastele i vladara. To važi, recimo, za manastir Svetog Pavla, koji je u jednom trenutku bio potpuno srpski manastir, to važi i za Simonopetru, ili manastir Vatoped gde je u dvorištu sazidao jednu crkvu despot Uglješa, jedna nevelika kapela sa živopisom, a da ne govorimo o svetogorskim riznicama.

Bilo bi potrebno, naravno, da uvodimo celu priču u sam postanak Svete Gore, i da povežemo tu neobičnu monašku zajednicu manastira koja je tu nastala kao rezultat razvoja istočnog monaštva.

Pustinožitelji: Razlika istočnog od zapadnog monaštva

Istočno monaštvo je prvo monaštvo u hrišćanskom svetu, i ono se razvilo iz pustinožitelja koji su pobegli iz već dekadentnih građanskih sredina, gradskih sredina helenističkog sveta, kao što je bila Kartaga, kao što je bila Antiohija, Aleksandrija i drugi veliki centri. Pustinožitelji su se posebno sklanjali u velike pustinje Egipta, gde se i nalaze te prve njihove naseobine. To je vreme trećega veka, odnosno trećega i četvrtog, kada se javljaju prve monaške zajednice, kada se prvi anahoreti, kako ih mi zovemo, ili pustinožitelji, pridružuju ostalima i prave prve manastire. Prvi manastiri, dakle, nastaju u 4. veku, dva veka ranije nego što se to desilo na Zapadu. Zapadno monaštvo je nešto mlađe, a kao najstariji manastir zapadnog hrišćanstva smatra se Montekasina - benediktinski manastir, matica svih benediktanskih manastira značajnih za Evropu.


Prvi pravoslavni manastiri nastaju u IV veku, dva veka pre nego što će se manastiri pojaviti na Zapadu. Istočno monaštvo stvorilo je samo jedan red - vasilijance, a zapadno je stalno stvaralo nove redove, kao odgovore na aktuelnu krizu: franjevci, dominikanci, jezuiti... Istočno monaštvo suštinski se razlikuje od zapadnog po "zatvaranju", povlačenju iz života. Atos je najstarija preživela monaška "zona". Kapadokija i neki delovi Palestine bili su stariji, ali su tamo monaške naseobine izumrle, jednostavno: islam ih je počistio.


Istočno monaštvo je, za razliku od zapadnog, stvorilo red vasilijanaca. To je jedini red istočnog hrišćanstva koji traje i danas. Zapadno hrišćanstvo neprestano stvara nove redove: oni neprekidno prate život, i prema tom životu se prilagođava Katolička crkva. Nijedan red u Katoličkoj crkvi nije nastao, a da nije odgovarao, na izvestan način, krizi vremena. Tako su nastali franjevci u 13. veku, tako su nastali dominikanci, takođe u 13. veku, ili kapucini, kao ogranci franjevaca... Naravno, onda dolaze jezuiti kao poseban red koji je direktno u papskoj ili službi kontrareformacije, da spasava katoličanstvo ugroženo reformacijom. I to je osnovna funkcija jezuita i njihovo pravo ime je Compania di Jesus. To je pravo ime jezuita. Zašto? Jer je Sveti Ignjacije Lojola koji ih je osnovao bio profesionalni oficir, koji je, ranjen u bici, u bolnici meditirao i došao do toga da oseti oziv, itd. Tako je Lojola osnovao jezuite kao jednu vojnu formaciju.

Istočno monaštvo se suštinski razlikuje od zapadnog (i tu već dolazimo na Atos) - karakteriše ga udaljavanje od života. Dakle, ne ulazak u život, kao što to čine katolici, već izlazak iz života. Istočni monasi se povlače, zatvaraju u određene zone. Naravno da je najpoznatija koja je preživela Atos. Ali i Kapadokija i pojedini delovi Palestine bili su prepuni monaških naseobina koje su izumrle. Jednostavno ih je islam očistio: zato je toliko dragocenija - ova atoska grupacija.

Kako su Gruzinci nestali sa Svete Gore

Atoski život se obično vezuje za osnivača Velike Lavre - Svetog Atanasija Velikog koji je osnovao prvu veliku zajednicu- grčki manastir Veliku Lavru. Lavra je u 9. i 10. veku na jedan neobičan način izgrađena kao jedno naselje, gotovo kao jedna gradska četvrt, gotovo da tako deluje. To je bio trenutak kada i drugi manastiri počinju da se osnivaju, što ne znači da, kaošto rekoh, i ranije nije bilo anahoreta - pustinožitelja, kao što ih ima i danas. Na Svetoj Gori danas postoji oko 20 manastira. Oni su svi okupljeni u Svetoj opštini čije je središte u Kareji i imaju posebnu upravu. U samoj opštini bira se prot, starešina cele Svete Gore, po jednom protokolu ustanovljenom u srednjem veku, i taj se poredak ne može menjati. Pet najuglednijih manastira rangirano je tako da se iz sastava njihovog bratstva bira prot. Zanimljiva je ta rang-lista: na prvom mestu je Velika Lavra, kao najstariji manastir. Na drugom jeVatoped, na trećem mestu je Iviron, stari, nekada gruzijski manastir, pomagan nekad od gruzijskih careva i kraljeva, jedne, dakle, stare hrišćanske kulture sa svojim osloncem na Atosu. Danas, Gruzinaca nema, manastir je grčki. Hilandar je po rangu na četvrtom mestu. Na petom je, mislim, Dionisijat. Svake godine se taj poredak menja u krug, tako da je Hilandar zaista u najuglednijem društvu.


Na Svetoj Gori ima danas 20 manastira, okupljenih u "svetoj opštini", u Kareji. Na čelu te zajednice je prot, starešina koji se bira po srednjovekovnom protokolu, iz jednog od pet glavnih manastira. Hilandar je četvrti na toj listi koja počinje Velikom Lavrom, grčkim manastirom iz IXX veka, koji je osnovao sveti Atanasije Veliki.


Rusi su u jednom periodu nastupali od 16. veka, od vremena Ivana Groznog, kao nosioci imperijalne ideologije Trećega Rima.

"Dva su Rima prošla", tako su pisali letopisci, "treći Rim je Moskva. Ona postoji i nikada neće proći" (do Jeljcina, razume se).

Dakle, ideja Trećeg Rima je istovremeno podrazumevala da on kao naslednik vizantijskih careva, vasileusa, preuzme i ulogu vicarius dei, namesnika Božjeg na zemlji, da bude neka vrsta nadzornika zemaljskog poretka, i da za njega odgovara Pantokratoru. To je velika uloga institucije vizantijskog cara koju Rusi preuzimaju,ada bi je legitimisali, oni počinju da darivaju manastire po celom Istoku, mnoge koji su bili već u Turskoj - Turska se imperija već ustalila - u Kapadokiji, Svetojzemlji,Africi...

Od posebne pažnje Rusa prema Hilandaru, ja bih pomenuo samo Ivana Groznog i njegovu veliku katapetazmu, ili zavesu za carske dveri. To je jedna ogromna zavesa sa izvezenom ikonografijom na kojoj su i srpski svetitelji Sveti Sava i Stefan Nemanja. U njegovo vreme srpski vladari i svetitelji ne ulaze svi u mineje, mesečnike, nego po izboru. I Rusi su izabrali Savu i Nemanju, zatim, Stefana Dečanskog i kneza Lazara; njih je, dakle, priznala Ruska crkva. Četiri srpska svetitelja unela je Ruska crkva u svoje mineje, Grčka crkva priznaje Savu i Nemanju, no dobro.

Zavesa za carske dveri, poklon Ivana Groznog

U 16. veku Rusi pokušavaju da dobiju svoje ma-nastire na Svetoj Gori. Oni imaju nekoliko vrlo značajnih manastira -prvo stari Rusikon, koji je vezan za nas jer je tu izvršen postrig Svetoga Save. Svetog Savu je neki ruski monah Teodosije, prema žitiju, i doveo u Svetu Goru. Njihov je i Sveti Pantelejmon, drugi veliki ruski manastir. Sve drugo što imaju Rusi, a to je ogromno bilo, su skitovi. I tu dolazimo do osnovne razlike između manastira i skita. Posed manastirski na Svetoj Gori isparcelisan je u srednjem veku, zemlje nema jer su je sveti ktitori dali, i granice se ne mogu menjati, ali su se ambicije Rusa da naprave veliki manastir rešavale tako što je na teritoriji jednog manastira koji može biti i manji nego budući skit, Rusi izgrađivali i veliki skit. Ali on nema rang samostalnog manastira, jer zavisi od svog matičnog manastira, i taj ga manastir i nasleđuje ukoliko on izumre. Recimo, najveći skitovi koje su Rusi imali su Svetoga Jovana Zlatoustog, i veliki Svetoandrejski skit, blizu Kareje. To je ogroman skit, poslednja velika investicija carske Rusije na Svetoj Gori. U vreme kada je Oktobarska revolucija isterala jedan ogroman broj Rusa, onda se na Atosu pojavilo nekoliko hiljada monaha, tako da je zahvaljujući "velikom oktobru" Atos bio potpuno rusifikovan.

Hilandar su dva veka držali Bugari

Manastir Hilandar

Pet-šest hiljada monaha bilo je raspoređeno po Atosu, razume se, najviše u Pantelejmonu. Tada Pantelejmon dobija štampariju, ambulante, sve što treba, naravno, kao i ogromne konake koji su služili da se u njima smeste hodočasnici, jer je Pantelejmon imao nedeljnu liniju sa Odesom. Kad parobrod iskrca jedno 2.000 "palomnika" ispred Pantelejmona onda oni, posle nekoliko dana u manastiru razviju barjake po celoj Svetoj Gori, uz gromke ruske pesme. Međutim, nisu se obnavljali, iz emigracije nije dolazio podmladak, i oni su danas spali na deset-petnaest monaha. Ako bi pali na sedam, kritični broj, manastir - skit bi prešao u grčke ruke, odnosno onog manastira na čijoj teritoriji je sazidan. I to je kraj. Skoro da se više ne može govoriti o povraćaju: ako bi do toga došlo, taj manastir bi vo vjeki vjekov za taj narod bio izgubljen. Gruzini su svoj manastir izgubili, Rumuni su imali svoj manastir, Kutlumuš, blizu Kareje, i on je takođe izumro, pa je danas grčki manastir. Srbi su izgubili nekoliko manastira, između ostalih, Simonopetru i Svetoga Pavla. Rusi se još žilavo bore. I bugarski Zograf došao je do kritične granice, ali se ipak održao. Bugari su nekad imali veliku epohu: držali su i Hilandar i Zograf. Dva veka je Hilandar bio u bugarskim rukama.


Kada se monaško bratstvo smanji na sedam kaluđera, manastir prelazi u grčke ruke - Gruzini su izgubili svoj manastir Iviron. Rumuni su imali Kutlumuš, blizu Kareje - danas je to grčki manastir. Srbi su, između ostalog, izgubili Simonapetru i Svetog Pavla. Bugari su dva veka držali Hilandar, a posle je njihov Zograf stigao do kritične granice, ali se ipak održao.


E, sad, ceo taj život na Svetoj Gori odvija se po tipicima, pravilima. Mi imamo svoje tipike. Sveti Sava je kompilovao tipike Save Osvećenog, u Jerusalimu, ili opet Evergetidski tipik posvećen Bogorodici, ali prilagođen za srpske prilike. Hilandar je po tipiku pripadao monaškoj zajednici opštežića. I tu se sada nalazimo pred dva modela monaškog življenja. Prvi model, osnovni i najpravilniji je kinovija ili opštežiće. Opštežiće je manastir sa jednim igumanom ili arhimandritom, ako bi dobio titulu, i njegov izbor je doživotan. On naređuje, i po njegovom - nema pogovora. Ukoliko dođe do nekog sukoba, monah može da dobije više kazni, kao što je, između ostalog, epitimija - obaveza na veći broj metanisanja. Drugi tip življenja na Atosu je idioritmički, gde u manastiru svako živi za sebe.

Svi ti manastiri u pravoslavnom svetu, ne samo na Atosu, su velika vlastelinstva, veća ili manja. Hilandar spada u velika. On je i po broju poseda na prvom mestu: ima oko 30 000 poseda, što na samoj Svetoj Gori, od šuma i maslina, uglavnom, što van Svete Gore. Kao jako dobar, plodan komad zemlje posed Kakovo. Tu je sazidana crkva Svetog Save, i tu jeobično jedan dežurni Hilandarac koji se bavi ekonomijom. Zahvaljujući tim vlastelinstvima manastiri su materijalno osigurani, i za razliku od katoličkog monaštva nisu, recimo, bili proizvođači sira ili pravili i prodavali pivo ili kobasice u svojim gostionicama, kao što su to benediktanci radili u Bavarskoj. Materijalna obezbeđenost pravoslavnih manastira postizala se darovima svetih ktitora, a to je bilo veliko plemstvo.

Bilo je na Svetoj Gori čak i svrgnutih careva, iz Carigrada. Pošto bi im poštedeli život, naslednici bi ih poslali u manastir. Pošto bi na brzinu tu postao monah, car bi tu i skončao. Dakle, manastiri su imali i tu funkciju, bili su mesta za internaciju, kao što su imali funkciju azila, spasavanja raznih pretendenata na vlast.

To, naravno veliko, darivanje manastira potkrepljeno je bilo poveljama. Hilandar je jedan od manastira koji ima preko sto srpskih vladarskih povelja.

Kako je Hilandar Rusima poklonio iver sa Hristovog krsta

Najveća hilandarska retkost je osnivačka povelja Stefana Nemanje, data 1198. godine. To je prekrasna povelja! Prekrasna? Mi znamo samo jedan njen prepis koji je u litografiji izveo Dimitrije Avramović. Kada je on 1847. boravio, odnosno štampao knjigu o spomenicima na Svetoj Gori, dao je faksimil te povelje koja je kasnije poklonjena kralju Aleksandru Obrenoviću, 1866, kada i Miroslavljevo jevanđelje. Kad je došla u posed dvora, kralj Aleksandar je povelju poklonio Narodnoj biblioteci, i ona je nestala u Prvom ratu, a jevanđelje je zadržao u dvoru, i tako je ono sačuvano, čak prošlo neke nesrećne konzervacije.

Hilandarska zbirka povelja ne obuhvata samo srpske povelje. Kada je nastalo naše plemstvo i srpska država padom Smedereva pala pod tursku vlast, još se jedno vreme javljaju kao darodavci poslednji izdanci Brankovića, tada već u ugarskoj službi, kao komandant južne granice prema Turskoj. Kao vlasnici nekadašnjih velikih imanja u Sremu - to su ti takozvani sremski despoti, sada već jako osiromašeni, oni zaista otkidaju od usta da bi dali za Hilandar.


Srpski svetitelji nisu svi ulazili u mineje, nego po izboru. Ruska crkva izabrala je Svetog Savu, Nemanju, Stefana Dečanskog i kneza Lazara. Grčka, re-cimo, priznala je samo Savu i Nemanju. Dva ruska atoska manastira vezana su za Srbe: Rusikon, gde je Sveti Sava postrižen, i sveti Pantelejmon. Pored ova dva manastira, Rusi su na Svetoj Gori gradili velike skitove: Svetoandrejski, Jovana Zlatoustog... Pantelejmon je, ujednom trenutku, imao direktnu vezu sa Odesom, parobrodski: ovde je odjednom dolazilo po dve hiljade ruskih hodočasnika.


Od 16. veka se javlja nešto što ranije i nije bilo, a to je "slanje u pisaniju". Kaluđeri izbegavaju pravi termin, oni ne prose. Interesantno je da srpsko monaštvo nije stvorilo monahe lutalice, kao rusko, koji beže po celoj Rusiji, idu i torbare. Srpsko monaštvo je sačuvalo nešto od tog otmenog ponašanja: oni "idu u pisaniju", ali nose darove ruskim carevima. Ja sam nalazio u tome dokumente: Hilandar je imao šta da da. Hilandar je dobio, i danas to postoji, jedan komad najveće hrišćanske svetinje - komad drveta na kome je Hristos razapet, a koji je još Sv. Sava pribavio. U 18. veku, Hilandarci su odlučili da nekoliko komadića tog drveta odnesu Rusima, te čuvene hilandarske relikvije, kao i ikone Svetog Save i Simeona. Tada se i javlja tipično hilandarska dvojna ikona Svetog Save i Simeona, koja se kasnije proširila.

Manastir Pantokrator

Šta još sadrži monaški dnevni život? Jedno od monaških "poslušanja" je prepisivanje knjiga, bogoslužbenih, osnivanje skiptorija. Knjige koje oni iluminiraju šalju se kao posebni darovi iz Hilandara, ili se čak prodaju. "Poslušanje" zahteva izuzetno pažljiv rad.

To znači da knjiga ne sme imati greške. Ali, pošto su ljudi grešni, i greše, onda je izmišljena jedna završna, zaštitna formula koja, po mom sećanju, glasi:

"Siju knjigu ne pisa angel Božji ni Duh sveti, nego čovek sa rukom grešnom i umornom i zato vikoji čitate (čitajušči) ne knite (ne kunite) nego ispravljajte".

Ta tradicija da se rukopisna knjiga smatra podvigom dugo se održala. Poslednji primerak koji sam ja video, ali ne u Hilandaru, nalazi se u malom manastiru Banja, između Risna i Perasta, koji je posvećen Svetom Đorđu. Jedan momak iz Ostroga zavetovao se da će celo četvorojevađelje prepisati rukom, i iluminirati kao srednjovekovno, i to je uradio za vreme kralja Petra, završavajući ovom istom rečenicom: "Siju knjigu..." To je božanstven primer tog velikog luka koji ide od srednjeg veka do jednoga podvižnika iz manastira Ostroga, i stvarno je bez greške.

Na temeljima starijeg, grčkog manastira

Hilandar je bio stari manastir. Tu je bio porušen grčki manastir koji su Sava i Nemanja, već Simeon, monah, dobili od grčkih careva, od Andronika Drugog.

Hilandar ima tu sreću da ima dve svoje osnivačke povelje u originalu. Andronikovu je Franja Barišić koji je na njoj radio, utvrdio kao original, za Nemanjinu znamo iz te litografije. Nemanjina povelja je jako važna jer je sadržala arengu, uvodne delove, koji su do nedavno u našoj nauci bili potcenjeni.

Manastir Ksiropotam

Čak i tako veliki izdavači povelja kao što su bili Stojan Novaković ili LJuba Stojanović, koji su objavljivali povelje kao srpske pisane spomenike, činili su to bez arenge. To je jako interesantno jer pokazuje stepen razvoja naše istorijske nauke, koja je dugo bila opsednuta konkretnom, materijalnom stranom, dakle onim što vladar daje: imanjem, selom, koliko litar srebra itd. Međutim, motiv, koji vladar daje kao jednumalu ispovednu priču, gde je istovremeno dao svoj kredo, svoje veruju - zašto on to daje, šta ga je potaklo, ona duhovna strana - to je arenga. Recimo, povelja Stefana Dečanskog (koja je u državnoj arhivi, srećom je sačuvana, i u obliku je svitka od pet metara, sadrži u arengi ideju Strašnog suda. On veruje u dolazak, i on to čini, preplašen gresima koje je počinio, objašnjava šta se dogodilo da se manastiru da jedan hilandarski posed.


Jedna od najvećih hilandarskih dragocenosti je povelja Stefana Nemanje o osnivanju manastira. Mi znamo za jedan njen prepis, u litografiji, Dimitrija Avramovića. Faksimil povelje poklonjen je kralju Aleksandru Obrenoviću, kao i Miroslavljevo jevanđelje. Kralj je povelju ustupio Narodnoj biblioteci i ona je nestala tokom Prvog svetskog rata. Miroslavljevo jevanđelje sačuvano je, jer je ostalo na dvoru.


Za nas je interesantna povelja koju je despot Đurađ Branković dao manastiru Esfigmenu ili kako se on još zove u našim tekstovima - Šimen. To je bio prvi susret između Hilandara i Esfigmena, koji se proslavio po otporu Carigradskoj patrijaršiji, zbog njenih ustupaka katolicima, i na njemu je još uvek crni barjak na kome piše: "Pravoslavlje ili smrt". Kad su grčke vlasti htele da smire iličak rasele neke bundžije protiv takvog carigradskog patrijarha, onda su se oni zabarikadirali i rekli da će, ako bi neko na silu ušao, dići manastir u vazduh. Bilo ih je oko trideset unutra, i onda je, naravno, vlast odustala. Papa Pavle Šesti posetio je carigradskog patrijarha Atinagoru, i oni su se poljubili. Monasi su smatrali da je taj poljubac bio poljubac sa Satanom i da je u carigradskog patrijarha ušao demon. Zato ga ne priznaju i prestali su da ga pominju u molitvama. To ne smeju monasi da rade, i za to su postali bundžije.

Esfigmenska povelja čuvena je po tome što je to jedina srpska povelja koja ima likove donatora. Cela porodica Đurđa Brankovića sa ženom Jerinom, i sinovima Lazarom i Grgurom, sa svim ćerkama, princezama, izuzetno zanimljivo prikazanim, tu je i Mara, i Kantakuzina, jedina je tako iluminirana povelja. Naravno, obrazac vizantijski, da se na povelji daje i lik vladara darodavca. Ne znam za drugi primer cele porodice, grupnog portreta, obično su tu muž i žena. Ja sam je imao u rukama dva puta. Hilandarci vrlo nerado pokazuju dragocenosti, jednostavno kažu:

"Nema!"

Stari hilandarski trik da vas se reše je:

"Biblioteka je otišla u Kareju".

"Ne znamo".

To je znak da možete da se pakujete. Daju vam večeru za zbogom: ne prihvataju vas.

Kako se vizantijska ikona pretvarala u baroknusliku

Trezor koji je ovde izložen, mogli ste videti, nije selektivan, već je napravljen da pokaže kontinuitet. Ta ideja je istaknuta. To je razlog da se na izložbi nalaze stvari koje su prvorazredne po svojoj umetničkoj vrednosti, i zatim, stvari koje pokazuju jednu decadence, koje govore o drugim vremenima, drugim stilskim uticajima, kada se vizantijska ikona već menja, kada te promene dolaze sa Mediterana, područja italo-kritske umetnosti ili kritsko-venecijanske,li su bili u posedu Venecije, kada dolazi do velikih spojeva, simbioza.

Ti umetnički spojevi imali su pre svega svoju ishodišnu tačku u samoj Veneciji, zato što je posle pada Carigrada 1453. u Veneciju dobegao jedan veliki broj jako učenih ljudi, koji su osnovali svoju opštinu koja i danas postoji, San Đorđo dei Greci. Ti Grci su izumrli, nema ih više, možda nekoliko porodica, ali je ostao izuzetno bogat arhiv, veliki muzej, crkva i briga grčke države. Grčka tamo šalje svoje naučnike koji u Veneciji žive po nekoliko godina, rade, i upravljaju time. Onda se smenjuju, kao ambasadori, i posle pet godina, dolaze drugi.

Manastir Iviron

Istovremeno, Venecija postaje izvoznik ikona. Ogroman broj Grka koji ovde dolaze od 15. veka, počeo je da radi ikone. Te ikone su se raširile po celom Levantu, i lagano su dolazile i na Atos. Atos je postao otvoren za te uticaje, i oni menjaju karakter vizantijske ikone. Suštinska promena je u tome što se vizantijska ikona la-gano pretvara u jednu baroknu sliku.

Vizantijska ikona neprodubljuje prostor, ona ima inverznu, linearnui perspektivu. To je sasvim drugo shvatanje od zapadne slike, koja produbljuje prostor.

Postoji dakle linearna perspektiva, vazdušna i bojena, koja onda daje iluziju jednog velikog prostora. Ta se iluzijapovećava upotrebom arhitektonskih kulisa, koje se tu pojavljuju kao jedna scena. To nije vizantijsko. Vizantijska arhitektura na živopisu, ima samo standardnu funkciju, nema ambiciju da bude realistička, da verno predstavi grčki stub; to su kulise koje su tu u jednoj sekundarnoj funkciji, jednostavno naglašavaju, na primer, Bogorodično rođenje u jednom prostoru. To je nešto sasvim drugo od onoga što rade zapadnjaci. I, naravno, javlja se na Svetoj Gori i potpuna promena enterijera.

Jevanđelje vojvode Nikole Stanjevića

Hilandar i Sveta Gora su značajni za nas i zbog toga što ima raznih slikara koji prolaze kroz Hilandar ili su monasi hilandarski. Svakako najinteresantnija ličnost o kojoj ovde, naravno, nema pomena je Georgije Mitrofanović.

Georgije Mitrofanović je slikar koji je u jednom rasponu od Hilandara, radio staru trpezariju i "Legendu Sv. Save", naime žitije Sv. Save u dvadeset i više scena. To je istovremeno bila akademska beseda starog Vladimira Petkovića, rodonačelnika istorije umetnosti kod Srba. Kao ključni dokaz poslužila mu je upravo hilandarska "Legenda Sv. Save" i da je Georgije Mitrofanović, iluminirajući te scene imao pred sobom jedno ilustrovano žitije Svetoga Save. Da je to postojalo, iako nije nađeno. Svakako da je to interesantna teza.

Zatim, tu dolazi jedan niz drugih umetnika primenjene umetnosti, do ovihzanatlijakoji učestvuju u dnevnom životu, alatima, tu je i keramika itd.

Hilandar poseduje i jednu od najvećih zbirki etnografskog materijala. Ona je sad sređena. Nisam spomenuo iluminatore. Hilandar ima, i ovde su izložena dva ili čak tri reprezentativna rukopisa od kojih je najpoznatiji - Četvorojevanđelje patrijarha Save.

Na žalost nije izloženo predivno Četvorojevanđelje velikog vojvode Nikole Stanjevića. To je jedan "džentlmen" iz vremena cara Dušana, koji je bio vojvoda u Makedoniji, i koji je poklonio jedno četvorojevanđelje Hilandaru. Još se tamo nalazi.

Drvorezi štampara Makarija

Interesantno je da je i štampar srpski, Makarije - koji je posle pada Crne Gore emigrirao u Vlašku, i 1510. u Trgovištu osnovao vlašku štampariju, i štampao jedan oktoih, kao i na Cetinju, sa jednom jako lepom ilustracijom koja je unikat u svetu - došao u Hilandar i postao proiguman: 1526. mu se gubi trag, a ostavio je u Hilandaru jedan geografski spis koji je nedavno otkriven (nije bilo uočeno da je to Makarijev spis) "O međama Dacije" što je svedočanstvo da je bio u današnjoj Rumuniji.

Mi smo znali za taj spis, ali nismo znali da je to još jedno njegovo delo. Hilandaru je ostavio i neke drvoreze. Sad sukonzervirani i ne može se sa njih više otiskivati. Divni drvorezi!


Despot Đurađ Branković bio je veliki darodavac manastira Esfigmena (Šimen u našim rukopisima). Na tom ma-nastiru i danas visi crni barjak sa natpisom "Pravoslavlje ili smrt". Kad je papa Pavle Šesti posetio carigradskog patrijarha Atinagoru, monasi, njih trideset, protumače njihov poljubac kao ulazak satane u patrijarha, i izbace Atinagoru iz Kolektiva. Grčke vlasti su htele da ih rasele, ali se monasi zabarikadiraju i zaprete da će dići manastir i sebe u vazduh... Na esfigmenskoj povelji su likovi Despota Stefana, despotice "ProkleteJerine", sinovi Lazar i Grgur.


Biblioteka hilandarska ima najviše srpskih knjiga, jedan broj grčkih, ima i ruskih, raznih redakcija. Sa onim što je prikupio Dimitrije Bogdanović po raznim kelijama, što je bilo rasuto, brojipreko 800 knjiga. To je najveća srpska zbirka, veća od dečanske, veća od one koju je imala Narodna biblioteka, ona stara! Šta bi, smišljam, ovde još trebalo reći?

- Da li se zna šta je bilo spaljeno i uništeno - upitala sam Medakovića uprkos dogovoru da nema postavljanja pitanja.

- Hilandarska biblioteka je bila strahovito uništavana, posebno u vreme posle grčkog ustanka, u 19. veku. Onda je Hilandar, kao i mnogi drugi manastiri dobio tursku posadu, askere, koji su čuvenu trpezariju upotrebili za konjušnicu, u nju mazge uvodili, a knjige su ložili. Ko bi to znao šta je spaljeno?

- Nema nikakvog traga?

- Nema traga. Prvi opis hilandarske biblioteke dugujemo Rusima. Ruska nauka je čvrsto krenula u otkrivanje Atosa još u 18. veku. Postoji jedan, kako se potpisao, Pješkohodec, pešak, zatim Vasilije Barski u 18. veku, koji je imao dva putovanja u Svetu Goru, prvo je publikovano, to je moderna iterpretacija i opis Svete Gore, gde je on dao i opis Hilandara.

Dositej Obradović na zgarištu Protestantske akademije

U 18. veku pojavljuje se, od Srba na Svetoj Gori, i to je interesantno, Dositej Obradović, u traganju za Akademijom atoskom, koja je osnovana kraj manastira Vatopeda, a koju je osnovao jedan zanimljiv kaluđer koji se zvao Evgenije Volgaris, ili Vulgaris, koji je, kao i Dositej, bio nemirnog duha i "dogurao" do protestantskih univerziteta u Nemačkoj (naročito je Hale igrao veliku ulogu) i onda se pojavio na Svetoj Gori sa željom da pravoslavlje malo reformiše "sa natruhama" protestantskog, i osnovao Akademiju Atonitanu.

Dositej, čuvši da jedna takva "srodna duša" postoji, pojurio je da to vidi, ali je malo "zakasnio", jer su ga kaluđeri u Vatopedu dočekali "ožalošćeno", ali na kaluđerski način, rekavši:
"Akademija je izgorela"

Manastir Vatoped

I danas kad prolazite pored Vatopeda, na jednom ćuviku vam pokazuju ruševine Akademije. Jasno. kaluđeri su je upalili. Međutim, imamo jednog drugog "džentlmena" koji je došao u Hilandar. Eh, da! Dositejev dolazak u Hilandar je zadivljujući po jednoj kompletnoj neosetljivosti za Hilandar. Dositej je bio totalno indiferentan prema Hilandaru i sve što je uočio, to je sukob Bugara i Srba. Oni su se verovatno na nekoj večeri svađali oko toga čiji je manastir, jer su Srbi bili u manjini, Bugari u većini, zato su ih ovi možda malo ponižavali, eto to je Dositej zapazio.

Ali, jedan novi čovek se pojavio i hteo je ozbiljno da radi u Hilandaru, a to je bio Jovan Rajić. Jovan Rajić je krenuo peške u Hilandar. On je, iz naših krajeva, iz Vojvodine, peške krenuo najpre u Požun, tu je studirao, pa je onda peške otišao u Kijev, u Duhovnu akademiju. Iz Kijeva peške do Odese. Lepa šetnja. Onda se ukrcao na brod i stigao na Svetu Goru, u Hilandar, da istražuje povelje. Međutim, kaluđeri su ga loše primili i on, koji je inače bio prznica, loše je ocenio Hilandarce zbog toga što mu nisu sve dali da vidi, ali je opisao svoje "moreplavnije" na Crnom moru, svoje muke na brodu, on Vojvođanin. (Smeh)

Manastir Karakal

Treći značajan putnik bio je Gerasim Zelić. Gerasim Zelić je bio arhimandrit manastira Krupe, u Dalmaciji. I on je bio jedan "nemirko" koji je mnogo krstario. Rekao sam da je prvi opis biblioteke dao Rus: to je bio neki arhimandrit Leonid koji je svoj boravak u Hilandaru objavio u nekim "Imperatorskim zapiski", to je prevedeno u "Glasniku srpskog učenog društva". Ta biblioteka je dobila svog velikog bibliotekara u Savi Čehu. Sava Čeh je došao iz moravske Češke iz Ostrave, i postao pravoslavni monah u Hilandaru. On je opisao biblioteku u izdanjima Kraljevskog češkog muzeuma. I sad završimo sa Dimitrijem Bogdanovićem. Ima ih još koji su u Hilandaru radili, jedan Vladimir Ćorović. Voja Đurić je radio živopis i najviše je radio ikone, spremao se, pa ga je smrt omela. To je hteo da nastavi njegov sin Srđan, a sada vidim da je izašla knjiga "Ikone manastira Hilandara" Sretena Petkovića, koga su sami hilandarci angažovali. Mateja Matejić je napravio jedan inventar ali to nije ono što je Dimitrije Bogdanović uradio, ali je snimio celu biblioteku, takozvanu "hilandarsku sobu". Jednu kopiju je dao SANU, jednu kopiju Narodnoj biblioteci, a jednu Patrijaršiji.

Kad sam ja sa Dimitrijem bio tamo, nekoliko puta, mi smo odlučili da krenemo od rukopisa "broj jedan" kao da pre nije ništa rađeno. Okončali smo snimanje i došli do kompletnog filmskog materijala. Radili smo vrlo teško, nismo imali povoljne uslove. Taj posao su uradili Narodna biblioteka i veliki Dimitrije Bogdanović. Veliki Dimitrije Bogdanović. A da se rodi jedan Dimitrije Bogdanović treba da prođe jako mnogo vremena. Ali, šta možemo.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“