SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 6JUN 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Srpski vladari u poseti Hilandaru

ČETIRI KRALJEVSKE MASLINE

Piše:
dr Životije
Đorđević

Od Cara Dušana, do NJegove ekselencije Dače Markovića: ko se sve, u Hilandaru, nadahnuo "novom snagom za rad na jačanju svega što je srpsko"

Hilandar je bio predmet posebne brige i pažnje svih Nemanjića, ali od svih njih, posle svetog Simeona i Svetog Save Hilandar je od Nemanjića (pored, možda, Stevana Prvovenčanog) posetio samo car Dušan, koji je u njemu i na Svetoj Gori boravio od 1. seprembra 1347. do juna 1348. - čitavih devet meseci i to sa caricom Jelenom. Na mestu susreta cara Dušana sa bratstvenicima, podignut je "Krst Cara Dušana", a u blizini je car Dušan zasadio maslinu. Prilikom te posete car Dušan je bogato darivao sve manastire na Svetoj Gori, a novčano je pomogao Hilandaru da izvrši objedinjavanje svoga poseda na Svetoj Gori. Od tada do danas hilandarski posed na samoj Svetoj Gori nije uvećavan, a najnovija vojna merenja pokazuju da Hilandar na Svetoj Gori poseduje 10 hiljada hektara zemljišta, što je najveći zemljišni posed jednog manastira na Svetoj Gori - koji čini približno jednu trećinu čitave Svete Gore, pri čemu Lavra ima posed po veličini približno ravan hilandarskom, pa izlazi da ostalih 18 manastira dele jednu trećinu Svete Gore.

Krst cara Dušana, na pola puta od mora prema Hilandaru: Sveta gora tada je bila srpska, ne samo duhovno, nego i teritorijalno

Caru Dušanu se pripisuje izgradnja paraklisa Svetih Arhanđela (neposredno ispod pirga Svetog Save, severno od oltara Sabornog hrama).

Ne treba gubiti iz vida da su Sveta gora, pa i Hilandar, od 1342. do 1371. godine bile u sastavu srpske države - Dušanovog carstva, i da je možda ta okolnost, a možda i prebogati darovi svim manastirima, bili od uticaja kod donošenja odluke da se carici Jeleni odobri da stupi na tle Svete Gore i na njoj ostane za sve vreme boravka cara Dušana na Svetoj Gori. Car Dušan je njen dolazak pravdao time da ona na Svetu Goru ne dolazi kao žena nego kao carica.

Uskrs sa hilandarskom braćom

Od Obrenovića samo je kralj Aleksandar Obrenović, na povratku sa Olimpijade u Atini 1896. obišao manastir Hilandar i finansijski ga pomogao (da dobrim delom likvidira svoj dug). Kao uspomenu na susret sa kraljem kasnije je arhimandrit Vasilije u Savinom polju podigao česmu, koja i danas postoji.

Na svom putu za Carigrad kralj Aleksandar Obrenović je 1894. trebalo je da svrati u Hilandar, putujući preko Soluna, ali na taj put nije krenuo. Po Ivanu Pavloviću, tadanjem srpskom konzulu u Solunu, poslao je, kao poklon, šest hiljada dinara u zlatu, koji je konzul 14. decembra 1895. uručio pretdstavnicima Hilandara (arhimandritu Vasiliju i Damaskinu).


Na ulazu u Svetu Goru, kralja Petra Drugog Karađorđevića, ispred protata, dočekali su pozdravom: "Vaše veličanstvo! Premilostivi gospodaru!" nazvavši ga "pravdoljubivim našim suverenom".

Niški episkop Inokentije je, 11. marta 1896, obavestio arhimandrita Vasilija da će kralj Aleksandar, po povratku iz Atine posetiti Svetu Goru i Hilandar na Veliki Petak. O ovom putu kralja Aleksandra pisao je i episkop žički Sava, 15. marta 1896, mitropolitu Mihailu.

"Bilo iz ozbiljne namere da se preduzmu koraci za ženidbu kraljevu sa princezom Jelenom, bilo da se učini pohoda atinskom dvoru, a uzgred vidi i kći kraljeva, tek bude zaključen put u Atinu s proleća ove 1896. godine. Marta 19, izda kralj proklamaciju, i istoga dana uveče bio je u Solunu, gde su ga dočekala dva ađutanta sultanova da ga pozdrave. No pre odlaska u Atinu, kralj je otišao u manastir Hilandar, u Sv. Gori, gde je proveo uskršnje praznike, dočekan i ispraćen lepo od bratstva manastira sv. Save i sv. Simeona, kao i od izaslanika sviju manastira svetogorskih. Dok se kralj Aleksandar bavio u Hilandaru, ubrzan je, po svemu sudeći, jedan akt na atinskom dvoru: princeza Jelena verena je sa jednim velikim ruskim knezom. Išlo je na brzu ruku, tako, da je verenje objavljeno još za trajanje Velike nedelje! Sva ta žurba dovedena je u vezu sa glasovima o namerama da Kralj Aleksandar zaprosi istu princezu, odavala je loše p rikrivenu želju da se ta namera učini bezpredmetnom. I kad je srpski Kralj 27. marta popodne došao u Atinu, on je još samo imao da čestita verenje svoje nesuđenice.".

Prilikom ove svoje posete Hilandaru Kralj je zasadio treću maslinu.

Priča da je kralj Aleksandar prilikom te posete isplatio hilandarske dugove nije tačna. Tek 31. maja 1900. mitropolit je pisao episkopu timočkom Melentiju:

"Vladika Dimitrije srećno je lepo sve svršio ... Dugovi - oko 100 000 dinara isplaćeni su. Obligacija preneta na Mitropoliju Kraljevine".

Česma Aleksandra Obrenovića: Kralj je dao prilog da manastir otplati svoje dugove, monasi su Kralju poklonili "Miroslavljevo jevanđelje"

Od Karađorđevića prvi je manastir posetio Njegovo Kraljevsko Veličanstvo kralj Petar Prvi. Na ulazu u manastir Nj. K. V. Petra Prvog, po rešenju sveštenog sabora, pozdravio je prvi član sveštenog sagbora arhimandrit Vasilije:

"Vaše veličanstvo! Premilostivi gospodaru! Smerno bratstvo hilandarsko sa najvećim oduševljenjem i toplim srcem predusreta Te na pragu svog svetog doma i radosno kliče: Dobro nam došao! ... Dragi Gospodaru, pod krovom staroslavnog doma Nemanjića danas lebdi duh svetog Simeona nad Tvojom krunisanom glavom, jer vidi pravog naslednika svog prestola, od čiste srpske krvi, unuka slavnog Karađorđevića".

Otac Damjan, sekretar Prota u Kareji, pozdravio je kralja u ime cele Svete gore sledećim rečima:

"Vaše veličanstvo, Gospodaru!

Raduje se i ponosi Sveta Gora, dočekujući visokog gosta Nj. V. pravdoljubivog našeg suverena!".

Prilikom ove posete,u knjigu posetilaca, Nj. V. Petar Prvi napisao je: "U našu srpsku staroslavnu lavru Hilandar došao sam da se poklonim njenim svetinjama i poželim bratstvu i dalje puno istrajnosti u čuvanju ove srpske svetinje 29. mart 1910, blagoverni kralj Srbije Petar Prvi".

U knjigu posetilaca se upisao i tada predsednik vlade inženjer Nikola Pašić:

"Davno sam želeo da posetim ovu našu staru i slavnu zadužbinu, pa sam uvek očekivao zgodnog slobodnog vremena, kad ću moći tu moju želju ispuniti. Sada u pratnji Nj. K. v. Petra ispuni se moja želja. Ako mi Bog podari duži život doći ću još jednom da duže ostanem ovde i odmorim dušu moju. 29. mart 1910. Nikola P. Pašić"

O Maloj Gospojini 1995, u knjigu posetilaca upisao se i potomak Nikole Pašića, njegov najmlađi unuk Đorđe Pašić:

Svojeručno se upisao u veliku knjigu gostiju: Kralj Petar Karađorđević Oslobodilac

"Stigao sam u carsku lavru manastir Hilandar sa tugom u duši i bolom u srcu, misleći na beskrajno tragično stradanje mog roda srpskog pravoslavnog naroda. U mislima se obraćam svom dedi: Potomke su ti razbaštinili, dostojanstvo su nam oduzimali, istoriju su nam brisali, danas Srbi opet stradaju. Ti bi me sigurno tešio rečima: "Srbija će i ovo preživeti, naši korenovi su duboki i dobro su čuvani od bratstva Hilandara. Bog nam ih blagoslovio."

U knjigu posetilaca se 29. marta 1910. upisao i dr Miroslav Spalajković:

"Primer Rastka Nemanjića najbolji je dokaz, da ne treba uvek slušati svoje roditelje. Sin, pa zatim otac, sveti Sava, pa onda sveti Simeon - tako je postao Hilandar. Temelj mu je u sinovljevoj neposlušnosti."

Nemirni Spalajković je u tome našao koren rađanja Hilandara. To je onaj Spalajković koji je 1917. na prvom prijemu diplomatskog kora u Rusiji, posle Oktobarske revolucije, Lenjinu, kao "belosvetskom špijunu" pljunuo u lice.

Tomislav Karađorđević i Dača Marković, nadahnuti srpstvom

Kao drugi Karađorđević (kojima je Narodna skupština DFJ uskratila pravo da se vrate u zemlju, iz koje ih je prognala nemačka vojna sila 1941) koji je boravio u Hilandaru, princ Tomislav je 23. septembra 1964. posetio Hilandar, a onda i 9. juna 1973. po drugi i 31. maja do 1. juna 1994. po treći put. U ime sveštenog sabora princa je pozdravio proiguman Danilo:

"Vaše kraljevsko visočanstvo, bratstvo manastira Hilandara, zadužbine svetog Simeona i svetog Save srećno je i presrećno što može danas pozdraviti dolazak u ovu srpsku najveću svetinju unuka vožda Karađorđa, unuka kralja Petra Prvog i sina velikog kralja Aleksandra I Verni danas amanetu i nameni koju nam je sveti Sava ostavi, Hilandar je i danas u preteška vremena u kojima se nalazi srpski narod i srpska zemlja, jedina oaza u kojoj se ovaj amanet čuva i u kojoj se i danas samo srpski misli i oseća."

U knjigu posetilaca princ Tomislav je 9. juna 1973. zapisao:

"Veličanstven je izgled ovog svetog duhovnog centra ... Ogromna riznica predstavlja najveće blago srpskog naroda, duhovno i umetničko blago koje se ne može ceniti i proceniti... Bratstvo se trudi da svojim naslednicima ostavi divan primer kako se služi Bogu, svetosavlju i rodu srpskom. 9. jun 1963, Tomislav".

A 1. juna 1994:

"Blagoslov svetog Save i svetog Simeona počinje na ovoj carskoj lavri i čuva i nas i naš narod. Moliću se Bogu i presvetoj Bogorodici našoj molitvama svetog vladike Nikolaja "Daj Bože da se Srbi obože, slože i umnože", Tomislav Karađorđević".

O svetom Ignjatu - 2. novembra 1990. godine manastir Hilandar je posetio i princ Aleksandar II Karađorđević i tom prilikom zasadio još jednu - četvrtu maslinu.

Devetnaestog i 20. jula 1993. Hilandar je posetila i delegacija Vlade Republike Srbije na čelu sa dr Danilom Ž. Markovićem, potpredsednikom vlade Srbije i Đokom Stojičićem, ministrom kulture Srbije i u knjigu posetilaca upisala:

"Na ovom svetom mestu srpske duhovnosti nadahnuli smo se novom snagom za rad na jačanju svega što čini srpstvo. U Hilandaru su temelji svake nove srpske kuće, u Hilandaru su koreni svakog novog srpskog stabla".


Dušan i Jelena na Svetoj Gori:

CARU SE U SUSRET HITA

Odlomak
iz romana
Žike
Lazića

"Ko ne ume da sluša, nek se ukloni s puta. Ne upućuje se blagoslov ženi, nego Carici. Ko se usprotivi mojoj želji, neće izmaći mom gnevu. Skiniću mu kamilavku, a može biti i glavu s kamilavkom!"

Kretanje galate usporavahu veslima u hilandarskoj luci. Bok lađe dotače pristan. Ugledavši Cara na pramcu, monasi i obalski argati se uzbuniše, ruke im se svrzoše, a mazge se poplašđiše i nagoše da beže putem, ne slušajući povike mazgara. Dugo im beše potrebno da nabace konopce na bitve. Kad nakon natezanja, spojiše galatu sa obalom, kapetan naredi da se postavi most. Car prvi stupi na svetu zemlju. Okrte oči prema nebu i sklopljenih ruku se moljaše, a svi oko njega padoše na kolena. Ovu tišinu punu pobožnosti razbi njak lude mazge.

Car Dušan, carica Jelena i kralj Uroš Nejaki (na crtežu Milića od Mačve) došli su na Hilandar da se sakriju od kuge

Dušanovo lice bljesnu nadzemaljskim sjajem, zaseni sve oči kao sunce, pa svi obarahu poglede ka zemlji.

- Gde je iguman? upita car.

Niko se ne usudi da odgovori.

- Veličanstvo, iguman Sava sa časnim zborom čeka pred manastirskim vratima, reče Labud, koga Car ne prepozna, jer dijak beše još uvek u monaškoj rasi.

- Car se ne čeka, nego mu se hita u susret, zagrme Dušan.

Labud odmah žurno krete prema manastiru, ali se čamyija Makariju učini da je dijak prespor, pa zadiže mantiju i potrča što ga noge nose da psrvi dojavi o gnevu visokog gosta.

Dušan uđe u lučku zgradu, a sluge za njim uneše škrinju s državnim grbom, okovanu gvožđem.

Pošto svi videše da se Car iskrca na levu nogu, očekivahu najgore, a Makarije trčaše prema Hilandaru. Kaluđeri se retko viđaju da trče, ali ovaj monah ljubljaše jurnjavu u svetu, a želju za trčanjem mu ne suzbi ni postrig. Bar dvared dnevno čamyija pretrčava rastojanje od manastira do pristaništa, uprkos opomenama da je to grešno, neprilično ispoljavanje telesnosti. Pred otvorenim vratnicama Makarije ulgeda igumana sa odabranim starcima.

+ Oče Savo, Car je ljud kao nasamareni đavo! Reče pred svim gromoglasno da se vladatelj na čeka pred manastirom, nego mu se hita u susret. Potecite dok ima vremena.

Iguman se uplašeno prekrsti, pa krete brzo, predvodeći teško pokrtljive starce, pa čak i one koji godinama ne izađoše iz ograde. Makariju se igumanova hitnja učini presporom, pa zadiže mantiju i potrča natrag.

Zastade na putu tek kad ugleda cara na konju u drugom, svečanom ruhu. Makarije vide da su konjska leđa i bokovi prekriveni velikim pokrovcem s dva izvezena bela orla. U jednoj kandži carske ptice držahu po dva krina, a u drugoj Zemaljsku kuglu. Naš avtokrator postaće car vaseljenski, pomisli Makarije i zaslepljen raskošjem, skloni se ustranu.

Na glavi Carevoj je kalpak sa čelenkom u kjoj blistaju dragi kamenovi, a ramena mu pokriva plašt od crvene kadife. Snaga mu je u kontušu od atlasa sa bisernim granjem i kolutovima. Pas steže pojas od zlatnih veriga na plavoj svili. Sve haljine Careve presijavahu se u mnogim krasnim bojama i u svetlucanju rubina, smaragda, safira i tirkiza.

Gardisti koji prate Cara na glavama imaju lake šklemove s kokardama - dvoglavim orlovima, prsluke od čoje, preko koje padaju dolamice a na čizmama zveckaju mamuze. Tako lepu sliku Bogomajka prvi put vide u svom perivoju.

Dušan često priteže dizgin žestog pastuva Gala koji, grizući žvale, hoda porebarke. Silnom konjicu zasmeta lagani hod po ravnom putu natkriljenom kiparisima i čempresima.

Car ugleda igumana koji žuri, prađen razvučenom kolonom časnog zbora, na čijem začelju bejahu starci sa štapovima. Zadihani Sava se pokloni, a potom raširi ruke, očekujući bratski zagrljaj od sebi naklonjenog vladara, ali mu Car pokaza na svoju čizmu. Stideći se bratije, starešina poljubi Cara u koleno.

Svi vide da je Stefan Dušan lep čak i u namrštenom licu, a pravi kolos u rastu. Gromoglasno ih pozdravi:

- Pomoz Bog, oci!

- Bog ti pomogo, Svetli Care, otpozdraviše svi.

Tako snažan otpozdrav ne začu se u Svetoj Gori od njenog postanka, a hodahu po njoj mnogi kraljevi i carevi. I sve srpske duše ispuni neki ponos i istog trenutka ne samo da oprostiše Caru što pokaza igumanu da ga celiva u nogu, nego u sebi pomisliše: tako treba da bude!

- Veličanstvo, molju te u ime časnog zbora da zasadiš drvo pšokraj puta kojim sada prolaziš. Pred manastirskim vratima raste Nemanjin kapiris.

- A kraj ove staze neka plodove rađa maslina - reče Dušan i pobode mladu stabljiku u iskopanu rupu, zatim joj koren prekri zemljom i nagazi je čizmom.

Ne izmače monasima da Car ume i voćke da rasađuje. I što stiže na žestokom ždrepcu ne zameraju mu, jer mu priliči. Ne pristoji Silnomda do zadužbine svojih predaka dojaše na mazgi ili stigne peške. Car je svuda car, pa i u Svetoj Gori.

Lepo i tačno zabeleži letopisac:

"Bog milošću svojom i na molitvu carevih praroditelja, dade u vlast Stefanu Dušanu svu srpsku zemlju, i bugarsku, do Vidina, i grčku, do Morunca, i svu Diokliciju, do Drača. A car je milostiv, krotak, trpeljiv, ukrašen muževnošću i lepotom tela kao ni jedan od careva".

Ušavši u dvorište Hilandara, uputi se ravno u hram svoga dede Milutina i sa po kojom suzom radosnicom očita molitvu Gospodnju, pa pripali veliku sveću zahvalan Bogorodici što ga povoljno primi u zadužbinu svetih predaka. Dok odavaše poštu kultnom mestu Srba, nad glavom mu lepršahu anđeli blagovesnici poslati od svetog Save i svetog Simeona da ga dočekaju i pomiluju.

Iz crkve se Car s pratnjom svojom uputi u primaću odaju, gde ga mladi monasi, drhtavim rukama od uzbuđenja, posluživahu livadskim medom isceđnjnim iz svetogorskih trmki i bistrom vodom iz Savine šterne.Za sve vreme brujahu hilandarska zvona pozdravljajući Silnog.

- Veličanstvo, mi koji se odrekosmo sveta da bi u slavnoj zadužbini Nemanjića svakodnevnim podvizanjem i molitvama zaslužili od Gospoda i Matere Božje milost za naše duše nesravnjivo smo srećnhi što stojimo pred tvojim svetlim carskim likom. Otkako je Nemanja predao krunu i žezlo svome sinu Stefanu, slavnija drunisana glava ne zablista na ovom svetom mestu. Mi smo od carstva ti obilno darivani imanjima, metosia, novcem, svetim sasudima i drugim dragocenim stvarima, ali većeg poklona za sve nas nema od tvoga dolaska. Poštovani starci i crnorisci pažljivo pogledajte svete naše vladare na ikonama i zidovima. Oreoli im sjajnije svetle, a lica prekriva umilenije što vide u hramu onoga koi pobedonosno i smelo nosi zastavu Nemanjića.

Iguman Sava se pokloni Dušanu i sede.

- Časni oci, koliko me ozaruju svto mesto i moji sveti preci, toliko me žalosti što sa mnom nisu moji najmiliji, Carica i mladi Kralj. Ovde među svojim saplemenicima smem reći: više mi neki Svetogorci skriviše, nego caru Mihailu Paleologu, ali ja neću odsecati glave, vešati, ni sa visokih stena bacati neposlušnike u more i adske ambise. Biću milostiv dok me ne izda strpljenje. Dosad tražih, a ovog trenutka zapovedam da se iz kareje odmah pošalju poziv Carici i mladom Kralju da uđu u Svetu Goru kao dobrodošli dobrotvori i primerni pravoslavni hrišćani. Ko ne ume da sluša neka se skloni s puta, a kome je važniji avtokrator u Carigradu od mene, neka napustisrpsku zemlju. Ne upućujući blagoslov ženi, nego carici zemaljskoj koja svojim doalskom ne gazi zakone Carice nebeske. Onaj pak epistat ili koji drugi ko se izjasni protiv ove moje želje, neće izmaći strašnom gnevumome. Skiniću mu kamilavku, a može biti s kamilavkom i glavu. Ko proiznosi laži da se Majka Božja protivi Jeleninom i Uroševom dolasku, omutaviće, urezaće mu se jezik, a s jezikom i glava.

Gromki carev gnev sve utiša, pa i jaka crkvena zvona ne davahu java od sebe. Niko se ne usudi ni glasnije da diše, a kamoli progovori.


ZDRAVO, DRUŽE IGUMANE

Evo kako je ugledni beogradski "Evroglas" opisao dve visoke posete Hilandaru: Miloševićevu i Draškovićevu.

Slobodanu Miloševiću, koji se u crkvi nije prekrstio, ipak su poklonili "Sveto pismo" u kožnom povezu, prisećajući se da je Predsednikov otac bio diplomiran teolog i ispisnik Njegove svetosti patrijarha srpskog g. Pavla

U jednom od prethodnih brojeva, EVROGLAS je objavio, označenu sa "Hodočašća", reportažu o dve značajne posete Hilandaru. Dva, možda naj-značajnija čoveka Srbije, Slobodan Milošević i Vuk Drašković, predstavljajući dva pola raspolućenog naroda, bila su, prethodnih godina, u poseti Svetoj Gori, a obe ove posete, iako monasi sa Atosa o tome nerado govore, doživljene su prilično mučno.

Kada je državni protokol Grčke najavio kako je srpski predsednik zaželeo da poseti svetski centar srpske duhovnosti, pravoslavnu i svetosavsku "prestonicu" Srbije, to je u manastiru izazvalo veliko uznemirenje. S jedne strane, to je svetovni "vladar" države, a s druge - komunista i bezbožnik. Pojavio se čitav niz problema, protokolarne prirode, tipa: smeju li jednom bezbožniku zvoniti manastirska zvona, koja bi morala da sačekaju ličnosti takvog ranga? Monasi su, smerno ali odlučno zahvalili na poseti. Ali, predsednik je insistirao i stigao u Kareju sa pet helikoptera. Monasi su se sklonili u svoje kelije i u obližnji šumarak, iguman je pokušao da se izvuče (napustio je manastir "za poslom") ali su ga Grci "priveli", a onda je nad krovovima Hilandara zabrujala "nebeska ptica", i "zrakomlat" se spustio - pravo u manastirsku baštu, praveći u njoj štetu, krš i ršum. Predsednik je igumana oslovio sa: "Zdravo, druže igumane"...

"Ušao je u crkvu, stao na sred nje, gledao malo freske, levo-desno, i nakon nekoliko minuta izašao. Nije prišao Trojeručici, nije se prekrstio ... A otac mu je bio sveštenik, rukopoložac istog dana kad i naš Patrijarh", čudili su se u Hilandaru.

Iguman mu je poklonio jedno "Sveto pismo", ukoričeno u kožu. I rekao mu: ako se po ovoj knjizi bude vladao, i po njoj narodom upravljao - biće uspeha.

Predsednik je otćutao, popio limunadu i - otišao!.

Ali, Vukova poseta, očekivana sa mnogo više radosti - monasima je bilo predočeno da je Drašković svetosavac i antikomunista - a Vuk je odlično obavio sve protokolarne radnje: krstio se, celivao Trojeručicu, prisustvovao liturgiji... Ali, Draškovićeva poseta monahe je, na kraju, još više razočarala.

Za Miloševića su bar znali da je bezbožnik...

Vuk je, suprotno svim pravilima, u Hilandar uneo zabranjenu video kameru, snimio "sebe smernog pred Trojeručicom", a zatim te snimke zloupotrebljavao na svojim političkim turnejama po dijaspori.

U Draškovićevom verništvu, za stroge Hilandarce, bilo je suviše licemerja i pretvaranja.

Obe posete, svaka na svoj način, simbolisale su duhovno stanje nacije, za koju se, u Hilandaru, mole već osam vekova.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“