SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 7JULI 1998.
SRPSKO NASLEDJE

SRBI NA VLTAVI

Piše:
Mila Alečković - Nikolić
Kako su Česi češkog predsednika proglasili za (ua!) Nemca.

Grad u pastelnom drevnom kamenu sa izvaja-nim metalnocrnim, dopola izglačanim, pozlaćenim statuama starim vekovima, Prag, juna meseca 1998. godine diše teški, zaparni vazduh. Za centralnoevropske Slovene, čudesna toplota i vrućina. Stara slovenska naseobina gasi žeđ spasilačkom vodom zelene i modre Vltave. Hlad povremeno prave šumarci podignuti u visinu brda koja zaokrugljuju davno slovensko utvrđenje, hrid, turistima preplavljene Hračane. Na kraljevskom Karlovom mostu kome vreme nije uspelo da nametne svoju promenljivu pomodnost, guraju se znojavi ljubitelji istorije. Znaju ili ne znaju češku prošlost?

Kosmopoliti, Evropljani, panslavisti, slavjanofili, ili sve ovo pomešano?

Prag svetluca, sija se, šepuri. Nije to više onaj grad iz sivog sovjetskog bloka koga sam jedne davne zime, pre punih dvadeset godina, ugledala prvi put.

Prilazim, podižem ruku i prislanjam dlan na kamen. Sabiram misli i izgovaram u sebi, jednu jedinu, toga trenutka važnu rečenicu: Neka živi dugo i sjedini se slovenski svet!

1. jun 1998. godina. U faraonskom hotelu "Piramida" koji se s visine stepeničasto naginje nad nama smrtnicima, počinje Sveslovenski kongres, posle predugog neobjašnjivog zatišja i sna. Budi se sećanje na 1848. godinu, na hrabri slovenski Kongres, na kome je Kneževina Srbija imala počasno i upamćeno mesto. Došli smo da se tog mesta setimo i da ga oživimo, da ponovo uđemo u staro, ali očuvano odelo, da se opet zamislimo nad svojim identitetom. Retrogradna ideja ili prirodno psihološko pravo da se ne bude neko lažan i drugi? Priznanje da smo samo sitne karike jednog predugog lanca predaka? Dođosmo da se opet upitamo zašto nas se kancelar Heker, u ta davna vremena, u svom paranoidnom govoru toliko uplašio. Zašto je mislio da ćemo baš mi pomračiti slavu i Rimljana i Germana?


Poneko, kad kaže "Slavjani" podigne uvis stisnutu pesnicu


Slovenci od davnina vole prirodu i drvena božanstva. Zato pre ulaska u kamenu tekovinu najave trećeg milenijuma, zastajemo na proplanku ispred hotela na kojem se budi zajednički arhetip. Sadimo slovensku lipu. Na užarenom suncu, kao da nas i galaksijske visine pozdravljaju. Stoje Rusi, Belorusi, Ukrajinci, Rusini, Poljaci, Bugari, Česi, Slovaci, Slovenci, Lužički Srbi, Makedonci, Crnogorci i Srbi. Među njima, kao poučan primer, i jedan svestan Srbin musliman. Izlaze nanizana kao perle deca, ne starija od šest godina, drže se za ruke, okreću u krug i pevaju narodne slovenske pesme. U trenutku zatičem sebe u misli da su oni pravi pobednici i jedini memorijski čuvari budućnosti ove sabornosti. Deca iz obdaništa i stari, hrabri slovenski lav, profesor, inženjer, dr Hvala, kao glavni organizator Kongresa, simbol su životnog biološkog kruga i vitalnog obima ovog kongresa. Gospodin Hvala hoda na štakama, ne dozvoljava da mu iko pomogne, iznad svega voli Jugoslovene, odnosno Srbe i, iako je ubeđeni levičar, ne tiče ga se mnogo ideološka orijentacija slovenske braće. Sve je to naš zajednički idejni sinkretizam.

Zvuci slovenske himne. Hej Sloveni, kao objedinjujuća arhetipska muzika, nije više privilegija Jugoslovena. Iste reči svako naglas peva na svome jeziku i svi osećamo da se ra-zumemo.

Verovatno zato jer smo još svi živi.

Polako pada noć. U njenu čast, kao u ostacima paganskih svečanosti, počinju igre, pesme, balade i folklor svih slovenskih zemalja.

Srpske igre i pesme parališu pet stotina duša. Odzvanja tapšanje u ritmu koji svako oseća kao svoj.

2. jun. Ogromna kongresna sala puna je govornika i pozdravnih reči. Umereni ili egzaltirani govori, prevod ili bez prevoda, kako je kome volja. Srpski jezik zvanični je jezik Kongresa. Najzad osećaj da nismo, sabijena u ćošak, provincijska nacija, koja samu sebe neprestano objašnjava na tuđim jezicima. Volimo, mi njih, ali da li ti jezici vole nas?

Ređaju se vođe nacionalnih ekipa, a zatim generali, naučnici, privrednici, pesnici. Većina govori emotivno i viče, poneko izgovarajući reč Slavjani diže stisnutu pesnicu. Prepoznajem ruske medvede koji su spavali pedeset godina, ali i mlade, žive duhove lucidnih i probuđenih, žilavih, patriota. U ime srpske i crnogorske ekipe, profesor Kalezić pozdravlja skup i sve duše u njemu. Sledi govor pisca Vladimira Jankovića. Duhovni poziv na bratstvo i ujedinjenje prati ovozemaljska Jankovićeva iskrena egzaltacija. Sala se trese od trenja dlanova. Kongresu prisustvuje ambasador Jugoslavije u Pragu, Đoka Stojičić, sa gospodinom Milanom Veljaševićem.

Crnogorsku ekipu vode gospodin Radusinović i akademik Leković.

Razumemo se svi, i pre, i između i posle izgovorenih redova.

Važan trenutak i tihi čas odigravaju se objavom dospelog najsvežijeg pisma uvaženog predsednika češke Republike. Gospodin Havel, pod uticajem priča o retrogradnim crvenim snagama, ili još verovatnije pod utiskom blizi-ne nemačke gran-ice, obaveštava nas pismom da se on, od čitavog Kongresa neopozivo distancira! Istina da su na Kongresu i levi i desni, i severni i južni, i hatmani donskih Kozaka i banalni činovnici, na njega nije uticala. Ne mari. Kao psiholog znam da je strah najjači argument. Međutim, reakcija Čeha izbrisala je u trenutku predrasudu o mirnim severnim Slovenima. Po pročitanoj poruci gospodina predsednika, povici zaglušiše ogromnu salu:

"German, german, nacista!!! Nije on jedini! Dole pogermanjeni Česi!"

Prirodni zakon naterao me je da verujem sopstvenim ušima!

U tom trenutku pogled mi pada na Vestendorpovu bosansku zastavu, okačenu u drugom redu stvarnih, nefantomskih i od svojih naroda prihvaćenih zastava. Ni ovo nije ništa manji apsurd od "pogermanjenog i samomrzačkog Čeha", budući da ovu zastavu ne prihvata niko. Ni muslimani, ni Hrvati, ni Srbi. Ali, ovako značajan kongres ne bi bio to što jeste, da u svemu nema bar jedne počasne ljudske gluposti.

3. jun. Vodim sekciju mladih naučnika, umetnika i privrednika svih slovenskih zemalja. Odlučili smo da u "mlade" ubrojimo sve ispod pedeset godina životne radosti ili patnje, ali je sala puna i srednjoškolaca i studenata. Pozdravljam skup na ruskom jeziku i govorim o modelu slovenskog života koji, umesto puke krvi i rase, moramo da izgradimo.

Pozivam ih na traženje zajedničkih psiholoških crta zapadno-hrišćanskih i istočnohrišćanskih Slovena, ali bez potcenjivanja važnih razlika. Govorim o sopstvenim istraživanjima u tom pravcu. A onda dajem reč svima i molim ih da govore na svojim maternjim jezicima, malo usporenije nego obično. Kažem im: "Ko ne razume bližnjeg svog, pogrešio je što je došao na Kongres". Shvataju o čemu je reč i trude se da jedni druge razumeju. U tome, bez muke, svi uspevamo.

Nije, dakle, stvorena nova Kominterna pod hegemonijom jedne velike sile, kako su se neki, u dubini kostiju, plašili!

Ali, odluke su donete: sastajaćemo se svakih šest meseci, centar će biti u zemlji domaćina, delićemo uzajamno stipendije, lekare i umetnike, napraviti slovenski esperanto, "pomešati" brakove. Rečju, ići u nove slovenske vekove!

4. jun. Sve sekcije rade u zanosu. U punoj mentalnoj koncentraciji, čitaju se naučni referati, raspravlja i zaključuje.

Zajednički obedujemo, ispijamo češka piva, a zatim se ponovo vraćamo u radne sale.

Jedini predstavnik tzv. neslovenskog Zapada, francuski istoričar Iv Bataj izlaže referat sa temom: Geopolitičke igre i tragedija Slovena na primeru Srba. Prevodi vođa poljske ekipe, slovenska dama, gospođa dr Barbara Krigerova. Svi uključuju svoje male magnetofone. Referat se završava burnim aplauzom. Zaključkom da Evrope u svom vekovnom značenju bez Slovena, niti ima, niti može biti.

5.jun.Poslednji dan od gospodina Havela anatemisanog Kongresa. Ali, bila je to u stvari greška u koracima. Jer, posle lukavog i mudrog dumanja našeg političkog neprijatelja, njegovog Visočanstva rimskog Pape, lukavost i mudrost su pobedile. Papa u ime Vatikana šalje blagoslov čitavom sveslovenskom Kongresu, a posebno, što je i za očekivanje, mlađima od pedeset leta.

Blagoslov srpskog patrijarha Pavla uveliko je već pročitan, a potom i onaj ruskog Patrijarha. Posle njih, katolička crkva još jednom pokazuje da je sa obe noge ukotvljena na zemlji i češka štampa i televizija naglo prekidaju naređenu im medijsku blokadu Kongresa.Go spodin Havel prosto nije bio dovoljno intuitivan u odnosu na sopstvene birače. Lukavi, stari Papa ga je nadigrao.

Ali, nadigrali smo i mi stvarnost. Jednoglasno je usvojena rezolucija o Kosovu, rezolucija o skidanju sankcija Jugoslaviji, i hrabro pismo Patriotskog saveza ruskih žena za spas srpskog Kosova i srpske Bosne. Žene su, naravno, kao i uvek, najradikalnije.

U poslednjem trenutku, savladavši sve peri-petije oko iznajmljivanja kamere koju je češka ambasada u Beogradu zabranila, uleće državna jugoslvoenska televizija i snima završnicu Kongresa.

Najzad, zalazak sunca i završna proslava na ogromnom praškom trgu Vaclavskih Namjesti. Masa okupljenih vaskrslih Slovena, govornik za govornikom, dirljivi govori i stihovi. Temperatura od trideset i pet stepeni u hladu. Penjemo se na binu, svi koji želimo nešto da kažemo. Srpski slikar u mantiji, s Mojsijevim štapom i romantičnim šeširom, stoji ponosno. U ime svoje, i Svesrpske Zajednice.

Jedan sabrat uzvikuje: Ja nisam Nemac, ja sam Čeh! Gromoviti aplauz. Poljak drži patriotski govor. Tradicionalno obučen hatman donskih Kozaka isprečio se svom širinom i visinom ka kamerama, a ruski akademik Osipov gura me u leđa da prodrem napred do kamera, ponavljajući: Jugoslavija, Jugoslavija, u prvi red, jako važno!

Vladimir Janković drži jedan od poslednjih govora, posle čega Vaclavske Namjesti bruje od čeških povika: Podržimo Srbe! Podržimo Srbe!

Turisti se zbunjeno okreću i slikaju.

Još jednom, na trgu Vaclavskih Namjesti, svira se sveslovenska himna Hej Sloveni. Možda da bi nas održala u uverenju da smo još živi, do sledećeg sveslovenskog viđenja. Držimo se za ruke, fotografišemo, grlimo, ljubimo.

Rastrgnuti pozdravi, nedovršene rečenice, hvatanje za rukave, isprekidana obećanja...

Noći, do povratka u Beograd, bile su kratke i bele. Prošla mi je kroz glavu misao da se, opraštajući se sa nekim gradom i zemljom, ako u njemu ima vode, uvek poslednji pogled mora baciti na more, jezero ili reku. Provela sam poslednje veče na praškom mostu dugo gledajući u moćnu Vltlavu.

Pena koja se ispod mosta stvarala, uvijala se u našu slovensku probuđenu čast, svu noć igrajući po toku i duši Smetanine muzike.

(Izveštaj iz Praga sa Slovenskog kongresa)


IĐINĐI I BIRINĐI

Piše:
Janko Vujinović
Zašto je Petar Kočić reči Istina, Sloboda, Otadžbina i Bog pisao uvek velikim slovom!

Jedan od najpoznatijih Kočićevih zapisa glasi: Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu, slobodan je i ne-ustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas. Kako je živeo onaj ko je zapisao ovo, rekli bismo, sveto načelo? Da li je uvek žudeo za Istinom, tragao za Slobodom, ljubio Otadžbinu? Zatšto je reči Istina i Otadžbina, reč Sloboda i reč - Bog pisao velikim slovima? Ko je bio Petar Kočić?

Petar Kočić je rođen 1877. godine, godinu dana posle austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, godinu dana pre Berlinskog kongresa na kojem je uprava nad Kočićevom Otadžbinom umesto dotadašnje Turske carevine prepuštena Austrougarskoj, crno-žutoj monarhiji. Ili, kako bi to sam pisac u čudesnoj viziji-priči pod naslovom Starostavna knjiga Simeuna đaka zapisao:

"U Bosni, u srcu i snazi serbskog otečestva, na iljadu osam stotina i nekoliko godina poslije Kristova roždenija nastaće prevratnija i druga sudija. Zemljom će zavladati dva gospodara. Jedan će se zvati Iđinđi, a drugi Birinđi. Iđiđi će početi slaziti sa prijestola, a Birinđi se penjati."

Eto, tako je vo vremje ono pripovedao Petrov Simeun đak. A današnji bi Kočićevi potomci, Krajišnici za tu smenu na prestolu narodski, onako prosto, od srca rekli: Sjaši Kurta da uzjaši Murta! Od zla - na gore! Odlijeće Ala - dolijeće Vrana! Iđinđi i - Birinđi! Kurta i Murta! Jer, srpski narod rasejan po Balkanu se, stvarno, nosio sa ove dve carevine, sa Turskom i Austrougarskom od Kosova do danas. A podsmešljivi naziv Iđinđi i Birinđi bio je samo Kočićev odgovor na to što su njegovu gordu i tužnu zemlju Bosnu listovi Ka-Und-Ka Monarhije sve češće počeli zvati - Neues Osterreich. Čuj ti njih, Bosnu i Hercegovinu zovu - Neues Osterreich! Koja nova Austirja kad je Bosna starija od bilo koje Esterrajh. A Hercegovina je, bogme, starija i od samoga Beča.


"Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu, slobodan je i neuništiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas."


Seljače rođeno na Kočića glavici, u Stričićima, na Zmijanju, školovanje je započelo u manastiru Gomjenica, gde mu se otac, sveštenik, ostavši udovac, zakaluđerio i postao iguman ove "zadužbine Nemanjića na Krajini LJutoj". Prva dva razreda gimnazije pohađa u Sarajevu. Iz trećega je isteran zbog - srbovanja! Školovanje je nastavio u Beogradu. Početkom veka Kočić je student slavistike u Beču. Uči i piše, pa se ovaj period može smatrati i najintenzivnijim njegovim literarnim razdobljem. Ali, Petar je istovremeno i jedan od najbuntovnijih studenata. U pismu upućenom Bogdanu Popoviću u Beograd mladi, gladni bundžija, između ostalog, piše:

"Gladan, go i bios... Hodam ja po Beču i sjećam se svog djetinjstva... I pišem s planine i ispod planine... Ali ja sam zadovoljan jer sam samostalan".

Ne treba posebno naglašavati ovu, stalnu Kočićevu želju, čak reklo bi se nasušnu potrebu, da bude samostalan, bez obzira na sve posledice. U Beču, u strašnoj oskudici, mladi književnik piše o Krajini, ali istovremeno predvodi grupu najbuntovnijih studenata. Pošto je diplomirao, Kočić se vraća u Beograd, odakle je upućen u tadašnju Staru Srbiju: postavljen je za suplenta Srpske gimnazije u Skoplju. Ali, posle samo godinu dana iz političkih razloga napušta, takoreći proteran je iz Skoplja.

Nesmirni književnik odlazi u Sarajevo. Tu je postao sekretar srpskog društva Prosvjeta. Politički je veoma aktivan, govori i piše članke protiv crno-žute monarhije. Posle generalnog štrajka, i navodno otkrivenog njegovog pisma-poziva seljacima na ustanak, Kočića proteruju iz Sarajeva. Sklanja se u Banja luku. Osniva časopis Otadžbina. Zbog letka koji se završavao rečima: Živela sloboda i samostalnost naše otadžbine! osuđen je na dva meseca tamnice sa, kako je pisalo u presudi, "pojačanim postom" i u okovima! Minula su ta dva meseca robije u lancima, izašao je nepokorni pisac, ali je, avaj, kratko bio na slobodi. Jer, uskoro je napisao i objavio članak sa naslovom Miriše barut u kome je ispisana i otvorena poruka, poziv na ustanak: Bratu brat - Švabi rat! Zbog ovog teksta Kočić je osuđen na robiju koju je izdržavao u čuvenoj banjalučkoj Crnoj kući i u Tuzli. Što su ga vlasti više proganjale, češće zatvarale, to se glas o njemu kao nesalomljivome borcu za nacionalna i socijalna prava, sve više širio po bundžijskoj, hajdučkoj Krajini. Omladina mu je upućivala vatrene pozdrave. A on je, iako utamničen, delovao. Istomišljenici, takoreći zaverenici su ga posećivali u tamnici, Kočić ih je savetovao šta i kako da rade. Čak je odatle, iz Crne kuće dojavio da se iz manastira Žitomislić u Hercegovini skloni oružje tek krišom uneto iz Srbije, kako ga Austro-ugari i njihovi žbiri ne bi otkrili.

Po izlasku iz austrougarskih kazamata Petar Kočić postaje jedan od najvatrenijih protivnika Beča. I najpoznatijih Krajišnika. Na primer, na izbornoj skupštini u Krupi okupilo se više od 4.000 ljudi da sa zastavama i pesmama dočekaju, citiramo tadašnju štampu "čeličnog srpskog borca Petra Kočića, sina ljute Krajine, a diku cijelog srpstva"... Njegov ugled je rastao. U 1909. godini izabran je za srpskog poslanika u Bosanskome saboru. Čuveni su njegovi govori u Saboru, na primer onaj iz 1911. o agrarnom pitanju.

Iscrpen, razjeden, nemoćan, buntovan, uspravan, Kočić se razboleo. Otišao je u Beograd 1912. godine, na lečenje. Očajan, pomračen, satrven, umro je 1916. godine u duševnoj bolnici, dok je Srbija pištala pod austrougarskom čizmom a soldati, Mađari i Švabe klali starce i decu po Mačvi i Jadru. Mrak Austrougarske se nadvio i nad prestonicom Srbije, po Beogradu, pa i po dvorištu bolnice gde je Kočić bolovao, padale su bombe. Otišao je Petar Kočić ne dočekavši oslobođenje svog naroda i propast Austrougarske monarhije protiv koje se borio tokom celog svog burnog, mučnog ali i muškog života. Preselio se u Rajsko naselje dve godine pre propasti Austrougarske. Dakle, svoj kratki, grčeviti život, Kočić je proveo pod austrougarskim režimom. Ili, kako je to on sam na jednom mestu zapisao: U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu, vaj me, i umrijeh!

Eto, tako je za-vršio pisac koji je iskreno i strasno ljubio Istinu, Slobodu i Otadžbinu. Ne-salomivi buntovnik sa posne krajiške zemlje, sa te plani-nske čemerke. Ljuti seljački tribun. Uspravan, neprilagodljiv, beskompromisan...

Kočić je stvorio nekoliko posebnih narodnih tipova koji će živeti u literaturi dokle postoji srpski jezik. Čak se pomalo čini da su se ti Kočićevi junaci odvojili od svoga tvorca, tako da su danas maltene poznatji David Štrbac ili Simeun đak od Petra Kočića! Samo upućeni znaju ko je pisac a ko piščev junak! Pa će se češće čuti - što ono reče David, nego ono - kako to zapisa Kočić!

Pisao o svojoj Krajini, o Krajišnicima. Po pričama Petra Kočića se takoreći mogu proučavati etno osobine Srba sa Krajine. Tim ljudima, zapisuje pisac, vlada ludi, vreli planinski prkos. A sve je, piše dalje, na ovoj planini i ispod ove planine do zla boga ljuto, goropadno, nemirno i tvrdoglavo. A u jednoj drugoj priči se veli kako je krajiška krv snažna i vrela. To su, misli s pravom književnik, vrlo ćoškasti ljudi. Preki. Ali, i nesebični. To je narod koji je živeo pod dve po svemu, po veri pa i po rasi, različite carevine. Narod koji je bio brana na Krajini: štitio je, odbranio Zapad od Turaka, od prodora islama, graničar na međi Istoka jer je očuvao veru pravoslavnu, zaustavljao nadiranje katoličanstva. Ukratko, narod na vetrometini. Narod od kojega preveravanjem postadoše dva-tri naroda. Nacion u čijoj zemlji, očajno zapisuje Kočić nema prave. I dodaje, dopisuje: Naša je prava na Kosovu zakopana. Ili, što bi rekao Petrov junak Mračajski proto: Djeco, crna je noć na zemlju pala!

Nažalost, i danas se ove reči Kočićevog junaka mogu ponoviti. I sada, potkraj ovog našeg dvadesetoga veka ovaj uzvik je istinitiji, ova tamna noć nad Bosnom je, izgleda, tamnija, mrklija nego u piščevo vreme. Jer, zbilja, Crna je noć na Bosnu, mrkla je noćca na Hercegoivnu pala. Koja je danas prava u Bosni? Koja carevina u Hercegovini? Čija vlada? I danas se po toj lepoj, dobroj, vrletnoj zemlji širi i Kurta i Murta! Ajfor, Ijfor, Unprofor! Iđinđi i Birinđi! Opet Kočićevom Otadžbinom vladaju dve tri carevine. Turska, nešto što i jeste i nije Austrougarska, ali - postoji, i neka treća sila koja je celim svetom ovladala. Ona koja će na Kočićevo nevino Zmijanje, na Manjaču i na Banja luku nedavno ispaljivati razorne, ubitačne "tomahavk" rakete. A zašto? Pa da bi se latinluk i islamluk opet širio po Krajini. Da bi se u glavu utukli, što bi zapisao Kočić, Srbovi. I da bi se raširio Sfor, Iđinđi i Birinđi. Ajfor, Ijfor, Unprofor. Kurta i Murta, moj tužni, moj prkosni, moj dobri Petrašine.

(Reč sa Kočićevog sabora u Dortmundu)


KAKO DOBITI PREDATU PARTIJU

Piše:
Rade Dacić
Njegošev stih "Neka bude što biti ne može!" poklič je koji sadrži viziju i poziv na delo. Logički odgovor, mudar, jedino moguć -često se to kasnije ispostasvi - bio je pogrešan. Nemoguće često postaje jedino moguće. Kakve to veze ima sa Kosovom

Jedna knjiga može kazati o nekom predmetu najviše onoliko koliko u nju staje, a dešava se da je predmet knjige neizmeran, zato je govor o njemu neiscrpan. U tome je razlog što ću i ja nešto reći. Samo deo onoga što imam da kažem.

Neka današnja mudrovanja govore:

"Nije trebalo dočekivati Turke u tako krvavom boju, trebalo ih je propustiti da idu na Beč."

Trebalo je što se Beča tiče, trebalo i što se tiče Venecije i Avinjona, ali to srpski moral i srpska pobožnost nisu mogli učiniti. Od rođenog da leti ne tražiti da puzi, puzavci su druga vrsta bića. Pre šezdesetak godina propustiše neki baš tako Hitlera, koji udari na njihove susede. Ali to su bili protestanti, Srbi su pre šest vekova bili pravoslavni.

Ni mnogo šta drugo što današnja razmi-šljanja zameraju Srbima toga doba nije za osudu. Nije srpski promašaj u doba Kosova opredeljenje za najviše moralne vrednosti, za carstvo nebesko- jeste nesloga; nije promašaj herojstvo u borbi - jeste izdaja.

Na navedeno umovanje - koje je u osnovi dobronamerno, ali nedovoljno duboko da bi doprlo do suštine - nadovezuje se drugo, koje dolazi sa strane, dolazi sa paklenom namerom: saseći najviše vrhove srpske duhovnosti sravniti ih sa nivoom mora, čak i potopiti -kako niko saznao ne bi da ih je bilo.

Ono se izražava i ovim rečima:

"Odbacite prošlost! Okrenite se budućnosti!"

To govore sa drugim namerama, ne da nama pomognu. Jer suštinsko značenje ovog saveta je: odbaciti ponos, samopouzdanje i veru. Navodno, radi nade; ali na čemu to da se zasniva nada? Govore računajući da neće dovoljno promisliti onaj kome govore i da će postupiti prema želji onog koji govori, odbaciti dakle što ovaj traži da se odbaci, na način koji će mu biti dat. Biće mu dato i kako da misli i šta da oseća- samo neka on postupi po savetu. To govori onaj koji u svojoj istoriji nema uzvišene trenutke, nema se čime ponositi. Nema se čime ponositi, ali do nekog ćara može doći. Srbin koji je shvatio stvar, okrenuće se od savetodavca, uz jedno "hvala" iskazano pri okretanju. Jer zna: mi smo budućnosti okrenuti kad grlimo našu prošlost, radi budućnosti je i nosimo u svesti, hoćemo da naša budućnost bude što pouzdanija i da što duže traje, u ovom svetu u kojem je skoro sve ograničenog trajanja.


Izdajnik često ne zna da čini izdaju - on misli da postupa mudro


Duboka je istina - a nju su turski istoričari priznavali do pre desetak godina - da su Srbi bili najveći branitelji evropske hrišćanske civilizacije. (To je, prema tim istoričarima, značilo: Srbi su najveći krivci što njihovo carstvo nije osvojilo Evropu). Nisu to bili jedino u ovom velikom boju - čiji značaj su kasniji osmanski ideolozi umanjivali, dokazujući time da imaju nekog razloga za stid - nego i mnogo kasnije, posle propasti i poslednje srpske države. Srbi su, kao buntovan narod, uvek stajali kao pretnja svakom pohodu iz Stambola prema Srednjoj Evropi. Nikad turski predvodnici nisu bili sigurni da začelje njihove velike kolone neće napasti srpski pobunjenici. Na obezbeđenje od tih napada trošilo se vreme i vojna energija, a pohod je morao biti izveden u toku letnjih meseci, za to vreme pobediti protivnika i vratiti glavninu snaga. A od koliko se pohoda baš iz tih razloga odustalo nikad se saznati neće.

Ta Evropa, taj Beč i Venecija ovo nisu zaslužili. Nisu ni njima srodni. Jer su razvili civilizaciju koja ne može opstati bez mržnje prema narodima, razvili su duh koji traži uništavanje naroda. Doživeli smo da saznamo: mi smo danas meta njihove paklene mržnje, nas danas žele da unište (a želeli su to više puta i u proteklim vekovima).

Pomenuta je izdaja, još koju reč o njoj.

Više je nego verovatno da se pre šest vekova izdaja dogodila. Legenda to zna. U legendi je ostala istina, u istoriji - praznina. Izdajnik tada nije znao da čini izdaju, mislio je: postupa mudro.

Čest je slučaj u istoriji da vreme nudi stramputice, navlači čoveka na tragične korake a on je "siguran" kako postupa mudro. Kod Srba je ta pojava češća nego kod drugih naroda; svakako zbog češćih iskušenja kojima smo izloženi.

Radi čega ova napomena?

Pre više od šest vekova Kosovo je bilo ključna srpska tema. Ono je to ponovo. I naše misli zaokupljene su pitanjem: šta da se radi? Među šahistima je poznata jedna mudra izreka: "Predatu partiju još niko nije dobio". Šahisti su misao uobličili posle analize nekih predatih partija, koje su - kako se ispostavilo - gubitnici mogli dobiti. Dolazimo do pitanja: moguće ili nemoguće? Da li je nešto moguće ili nije moguće određuje se uvek u jednom logičkom sistemu i raspoloživom znanju. Nešto nemoguće u jednom logičkom sistemu i posedovanom znanju postaje moguće u drugom logičkom sistemu i sa drugim znanjem. Na pitanje: "Može li čovek otputovati na Mesec i vratiti se?" nekad je odlučno odgovarano: ne! Čovek je, međutim, otputovao na Mesec i vratio se. Nekad jedini logičan odgovor ispostavlja se da je bio pogrešan. Ne mogu ovde da se ne setim Njegoševog stiha-pokliča: "Neka bude što biti ne može." Ovaj blistavi stih upravo ima u vidu drugi logički sistem i drugačije znanje; sadržavajući viziju, on poziva na delo. Zadatak današnjih Srba je da izgrade liogički sistem i stvore znanje u kojem će postati moguće ono što mnogima izgleda nemoguće. Stvoriti novo znanje koje nemoguće pretvara u moguće. Da bi se to postiglo ne sme biti izdaje.

Da bi se ostvario cilj današnje generacije, ne sme biti izdaje. Zadatak srpskih umnih ljudi je da razmišljaju i rade, depresija će nas jedino satrti. Još nešto je potrebno: da se mnogo više o ponečemu ćuti. Zašto ne bismo ćutali kad ne treba govoriti? Naši stari su to znali i postupali mudrije od nas današnjih, mnogo školovanijih; oni su čak izbegavali da izgovore pojedine reči.

Naposletku, jedan izraz strepnje i poziv na oprez. Strepnja dolazi zbog postojanja vrste ljudi beskrajno uverenih u svoju veliku pamet. Oni za sve imaju unapred gotova rešenja, nije im potrebno da razmišljaju. Njihovo samopouzdanje je strahovito veliko, zato oni mogu učiniti velike štete. Čuvajmo ih se. Najopasniji među njima zastupaju mišljenje darovano im sa strane. Svaki naš čovek sa živim nacionalnim sećanjima - bilo školovan ili ne -zna šta se o ovom pitanju može dobiti sa strane. Takvi ljudi - pretežno lažni intelektualci - mogu činiti tabor izdaje a pokrivati ga ovde mudrošću, verovati čak da čine mudro, uz to privlačiti naivne. U knjizi koja se večeras predstavlja osnovano se pretpostavlja da je i izdaja od pre više od šest vekova učinjena sa uverenjem kako se postupa mudro. Mudrost je, međutim, teško dostići. Teško je otkriti šta je mudro i šta je mudrije. Teško je otkriti šta je mudrije, ali se zna šta je moralnije. Treba se držati moralnih načela, a izdaja se ne čini kad se to radi. Razmišljanje nam temeljnije treba, temeljnije razmišljanje i predaniji rad.

(Reč auora na promociji knjige "Pogled s Kosova", na beogradskom Kolarčevom univerzitetu)


KOGA BRANE TUŽIOCI

Piše:
Miodrag Tmušić
Kad bi se sreli, o čemu bi razgovarali Pontije Pilat, Fjodor Dostojevski, Franc Kafka i Miodrag Tmušić?

Skoro četiri decenije, obavljao sam poziv javnog tužioca, podvodeći različite životne događaje pod zakonske norme. Po ko zna koji put sam otkrivao biblijsku istinu da bez zakona ne bi bilo ni prestupa. Da li je zakon prvi akt nasilja nad ljudskom slobodom, da li je greh, drevno je pitanje na koje se, i sa ovim mojim pozamašnim životnim i profesionalnim iskustvom, ne usuđujem da odgovorim ni sebi ni drugima. No, neće li onda biti - da je sve dozvoljeno? Apostol Pavle će odgovarati potvrdno ali uz biblijski mudro upozorenje da nije sve i korisno.

Prado, ubica prostitutke Mari Agaetan, pogubljen 1888. godine, neposredno pred izvršenje smrtne kazne hladnokrvno je citirao Didroa:

"Za mudrog čoveka zakoni ne postoje. Budući da su svi zakoni podložni grešci ili izuzetku, mudar čovek mora sam da odluči da li da im se povinuje ili da ih ne poštuje".

Raskoljnikovljeve reči da bi trebalo prihvatiti patnju i njome se iskupiti, ropske su reči zakona jer, ako postoji patnja, postoji i strah kao osnovni razlog pokoravanja zakonu.

Primenjujući zakone u fazi optužbe, uvek sam tražio u njima onaj nužni dah života koji bi trebalo da je uhvaćen u paukovu mrežu između dispozicije i sankcije, često ga nisam nalazio i bespomoćno gledao kako takvi, beživotni, otiču niz uzburkanu reku naše svakodnevice. Želeo sam da budem javni tužilac kova Ipolita Kiriloviča, državnog tužioca u sudskom postupku protiv Dimitrija Karamazova vođenom zbog ubistva njegovog oca, oslikanom u romanu Fjodora Mihajloviča Dostojevskog Braća Karamazovi, koji sebe predstavlja rečima:

"Ja sam i tužilac, ja sam i branilac".

Užasnut, pogotovo u poslednjih nekoliko godina, što su najstrašniji zločini za nas prestali da budu užasni, što smo se navikli na njih u otupelom, egzistencijalnom, mimikrijskom strahu, a to je strašnije od bilo kog pojedinačnog zločina, posle toliko godina, pitam se uznemireno, da li sam ipak bio nedopustivo pristrasan tužilac ili isto tako nedopustivo požrtvovani branilac, da li sam više grešio u jednoj ili drugoj ulozi?


Da li je trebalo uhapsiti Jozefa K?


A sve to da bi se dodvorio već tradicionalnoj surovosti, bezosećajnosti, samozaljubljenoj doslednosti i krutosti poziva javnog tužioca, za sve sudionike krivičnog postupka zastrašujuće osobe koja uvek vidi činjenično stanje i zakonske norme različito od odbrane i suda ali koja jedina štiti žrtvu krivičnog dela i stoji, zajedno sa njom, u večitoj senci odbrane i suda. Neopravdano neravnopravan sa učiniocem krivičnog dela, javni tužilac pokrivenih očiju tumara po lavirintu dokaza kojima bi trebalo potvrditi nešto što učinilac odavno zna i vešto krije. Bez, sam, sa zakonom u ruci i zaštitničkim zanosom u duši vodi večitu, iskonsku borbu sa silama Zla i Nepravde vešto skrivenih u utrobi Zakona.

Pontije Pilat je optužio Isusa iz Nazareta, ispitao ga i narodu saopštio da Isus nije kriv. Pilatova neodlučnost i pomahnitalost svetine nagovorene od sveštenika, raspeli su Isusa na krstu. Isus Hristos je vaskrsao, onaj isti narod ga je slavio i pokorno sledio a Pontije Pilat je neopravdano ušao u legendu kao Isusov tužilac i krvnik. Pilat je svetini oprostio zločin ali mu ona njen nije. Zato se tužiocu nikada ne oprašta.

Kada je 22. februara 1880. godine izvršena smrtna kazna nad narodovoljcem Molodeckim, među pedeset hiljada okupljenih radoznalaca našlo se odnekud i bledo, unezvereno lice Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji je iz samo sebi znanih razloga preživljavao najmučniji i istoremeno najinspirativniji trenutak u svom životu - njegovo sopstveno izvođenje na gubilište. Sve je, kaže izgledalo "ništavno pred poslednjim strašnim trenutkom prelaska negde u nepoznato, u tamu".

Neopravdana optužba izrodila je kod najosetljivijeg čitača ljudske duše, strah od smrti, toliko jak da ga je morao bar još jednom doživeti, toliko upečatljiv da ga je u grozničavom ispisivanju utkao u najvrednije stranice svetske literature.

Međutim, zakonita, dokazima opravdana optužba, ma koliko bila zastrašujuća i stroga, štiti žrtvu krivičnog dela, daje joj pravo da uzdigne glavu ali ne i da se sveti. Kada je podignuta u javnom interesu, njome se štite individualna zakonom zaštićena dobra, pored državnih. Postavljajući optužbom tezu, tužilac izaziva reakciju odbrane - antitezu a oboje, zaključak suda - sintezu. Optužba unapred određuje dužinu, širinu, dubinu i tok reke krivičnog postupka koja se njome pokreće. Inicijalni akt tužioca je uvek odslikan u presudi ili kakvom drugom aktu suda kojim se donosi meritorna odluka. Bez inicijative nekog od ovlašćenih tužilaca krivični postupak se uopšte ne može pokrenuti a ako je pokrenut, mora se obustaviti odgovarajućom sudskom odlukom.

Svi konstitutivni delovi krivičnog postupka se nalaze već u prvoj, biblijskoj epizodi čovekove istorije, u zabrani branja voća sa jednog drveta u Rajskom vrtu i to: Pretnja, Zločin, Istraga, Saslušanje, Suđenje, Kazna. Jedna ličnost, Bog, javlja se u svim pravnim ulogama: i kao zakonodavac, poreklo sadašnjih tužilaca (javnog ili državnog, supsidijarnog i privatnog), što samo po sebi obavezuje i opominje.

Duboko usađeno u načelu legaliteta, gotovo prirodno sraslo sa njim, načelo akuzatornosti nas upozorava da je upravo ono garancija poštovanja slobode i prava čoveka, jer kada se dosledno i zakonito primenjuje, znatno pre sudske odluke, ukazuje na mogući rasplet i stepen krivice okrivljenog ali i na nepostojanje elementa za nju. Građanin zna zbog čega i na osnovu čega se optužuje ali i da nije optužen.

Alegorijski proces Jozefu K., bez stvarne optužnice i suda, otvara niz pitanja, dilema, opominje i zastrašuje. Franc Kafka je pokazao neograničenu moć metafizičkog apsurda i neza-beleženu količinu iznuđene neslobode. Jozef K. ne zna sadržaj nepostojeće optužnice koja polazi od eksterno nedokazive a interno nepobitne pretpostavke da je on kriv, kao od aksioma na osnovu kojeg je uhapšen, tako da je izabrao bilo kakvu odbranu, ona bi samo i uvek potvrđivala njegovu unapred dokazanu krivicu. Svekoliko ovo zemaljsko postojanje je jedan veliki sudski organizam koji je u izvesnom smislu u večitom stanju ravnoteže a princip optužbe kao njegov važan organ je u neraskidivoj vezi i uzajamnom poštovanju sa ostalim principima, pogotovo sa neposredno suprotstavljenim pravom odbran eokrivljenog. Činjenica da Jozef K. nije u stanju da otkrije svoju krivicu, prikriva nešto manje onespokojavajuću činjenicu da po svojoj biti sud nije u stanju da dokaže tu krivicu. U postupku protiv Jozefa K. nije podignuta nikakva optužnica. Ali sam Proces Franca Kafke je optužnica protiv svetskog poretka u kome se laž, apsurd i bezakonje postavljaju kao osnovi njegovog ustrojstva.

Dok mu je jedan od gospode koja su nad njim izvršavala smrtnu kaznu, rukama stezao grkljan a drugi mu u srce zario nož i dva puta ga okrenuo, Jozef K. izgovara umirući: "Kao pseto'', podižući sa tog nedoličnog mesta optužnice protiv sebe samog i protiv suda zbog izmišljenog, čoveka nedostojnog i zastrašujuće surovog postupka.

Negde na početku romana Idiot, F. M. Dostojevskog, Knez Miškin kaže:

"Dovedite i stavite vojnika u ratu pred topovsku cev i pucajte u njega, on će se još uvek nadati, međutim, pročitajte tom istom vojniku zaista smrtnu presudu i on će još poludeti ili će zaplakati... Ko kaže da ljudska priroda može tako nešto podneti, a da ne poludi? Čemu takva poruga, ružna, nepotrebna, beskorisna?... Ne, sa čovekom se ne može tako postupati."

Zadatak je da se na osnovu istorijske, uporedno pravne i pozitivne primene principa optužbe u krivičnom postupku, ovo načelo objasni, oživi, osavremeni, kako kroz položaj javnog, odnosno državnog supsidijarnog i privatnog tužioca u krivičnom postupku, tako i kroz njegove posledice kojih se ne bi stideli jedan F. M. Dostojevski ili Franc Kafka. Težnja ka savršenim rešenjima je puki ideal, ona mora zauvek postojati kao nagrada onome koji se upustio u mukotrpan i nezahvalan lov na neuhvatljivo.

(Odlomak iz neobjavljenog rukopisa)


Arhimandrit Gerasim Zelić

U DUBROVNIKU SRBSKII GOVORE

Priredio:
Goran Komar

Gerasim Zelić, episkop dalmatinski i bokokotorski, pisao je o istoriji Dubrovačke republike onako kako je na svom proputovanju kroz Dubrovnik čuo od samih Dubrovčana.

Ova njegova autobiografija, objavljena u Budimu 1823. godine, pod naslovom: "Žitije sirječ Roždenije, Vospitanije, Stranstvovanija i različita po svijetu i otačestvu priključenija i stradanija Gerasim Zelića Arhimandrita Sveto-Usponske obitelji Krupe u Dalmaciji".

"Raguza je bila jedna mala republika, koju su, kao i druge neke u Evropi, Francuzi progutali i uništožili, godine 1807. Ona se srbski zove Dubrovnik, od riječi dubrava, zašto je najprije bila dolina pusta i ljesovita, obrasla divijem drvama i gajevima. Dubrovnik se nalazi među Dalmacijom, i Bokom Kotorskom iliti Albaniom pri Andrijatičeskim moru medu dvije planine, i kažu, da je u ono vrijeme bila ova dubrava pribježište morskije korzara, to jest razbojjnika od mor ai od suva. Nikakav drugii narod nije se u isti Dubrovnik selio, samo srbski, zato govore i danas svi građani, i oni, koji u okolišu, njiovom, od 100 milja u duljinu žive, srbski, i talijanski, a seljani samo srbski. Kad su se vremenom Srblji umložili u ovome predjelu, a suviše obogatili, načinili su sebi malu republiku, ustanovili su sebi zakone, po kojima se ima vladati svaki podanik, i člen ove republike, i izbirali su sebi principa svakoga mjeseca. Njiove su se horugve po svima morama u četiri časti svjeta poznavale i počitavale. Za pokrovitelja svoje republike uzeli su bili svetog svjaštenog mučenik aVlasija, i njega su izobražavali po horugvama, s kojima su po moru putovali i trgovali.

Trjugući po različnijem morima, i po suvu, osobito po Ercegovini i po Bosnoj, koji su onda bili svi kako jednoga jezika i naroda, tkao i vostočnog vjeroispovjedanija, obogate se jako. No po razdjeljeniju dvije rodnije sestre, to jeste vostočne i zapadne crkve, počem su mlogi Dubrovčani putujući i ploveći po svijetu često slušali propovjedi i crkvenu nauku zapadne crkve, i vrativši se doma u Dubrovnik, svojoj familii i sosjedima propovjedali o prvenstvu i čistoći rimske crkve, i počem su sveštenici zapadne crkve putnikom razrješavali postove, što je Dubrovčanima to po sve milo bilo, osobito onima, koji su putovali po moru, tako bude vremenom, da malo po malo vozljube Dubrovčani i zagrle ispovjedanije rimske crkve.

Ovo je jošt više bilo, kad je svetii otac Papa poslao u Dubrovnik svoje apostole reda Svetoga Franciška, propovjedati. Ovima su dali Dubrovčani u gradu po sve lijep i velikii manastir, tako i monahinjama istoga reda. A da su Dubrovčani bili svi od početka njihove republike, vostočne crkve sinovi, to je istina. Evo o tome očevidnoga dokazateljstva. Kada su oni bili vostočnog vjeroispovjedanija, zvali su se u ono vrijeme "srbskom Dubroveničkom blagočestivom Republikom" kako god što u Atonskoj svetoj gori ima osim drugi dva manastira, jedan srbskii, i zove se Hilendar, a jedan Bolgarskii, i zove se Zograf. Hilendar su gradili srbski carevi, a Zograf bolgarski, ostale pak manastire u svetoj gori, koja je u Makedoniji, gradili su grčki carevi, i kako goć što su grčki Imperatori davali od sebe osnovanim manastirima prevelike grammate, da toliko i toliko novaca imaju polučavati svake godine iz carske kassse, tako su isto i Srbski i Bolgarski Kraljevi činili. Na isti način dala je u ono vrijeme bivša Dubrovnička republika vostočnog vjeroispovjedanija, grammatu, srbskim jezikom napisanu, gore rečenom manastiru Hilendaru, i odredila mu je svake godine po nekoliko stotina njihovije dubrovničkije srebrenika zove mi je u Dubrovniku Pereperi. Osim toga dalmu je pol jednoga od zlata, po sredi prerezanoga, cekina, a drugu polovinu istoga cekina ostavila je kod sebe, a to za taj uzrok, da ne bi koji monah došao u Dubrovnik, i lažno dignuo milostinju, ili zabilježenu Hilendaru plaću. Tako, kad bi došao koji monah u Dubrovnik, da uzme milostinju, opredjeljenu manastiru Hilendaru, onda bi svagda Dubrovčani iskali od njega svoju grammatu s onom polovinom prerezanoga cekina, i ovu polovinu sostavljali sa drugom onom u nji polovinom. I tako, kad bi se dvije pole onoga cekina tako sastavile, da bi rekao da je cjeo cekin a ne prerezan, i kad bi k tome vidili u monaha i grammatu Dubrovničke republike, onda bi opredjeljenu milostinju dali. Ja sam istu grammatu, i to pol cekina vidio mojiem očima u Hilendaru, de su mi je pokazivali starješine istoga manastira u godini 1785. no zaboravio sam dani godinu one grammate, kad je napisana. Jošt su me molili isti Hilendarcii, da se priobštim kod nji, kako što je gore već kazano, i da će mi dati onu grammatu i pol cekina rečenoga, da im donesem iz Raguze plaću. I premda je vremenom Dubrovnička republika odstupila od vostočne crkve, i zagrlila zapadnu, opet nije nikada pomanjkala, dati rečenom manastiru onu, jošt u stljro vrijeme, zapisanu milostinju, samo kad bi ko goć iz Hilendara došao s njihovom grammatom i polovinom rečenoga cekina. To je sve tako bilo do njiovog padenija, to jest da godine 1807. Kako je pak sada, i od koga će Hilendarci iskati plaću svoju na mjesto bivše republike, ne znam. Po svoj prilici nema više u Dubrovniku one polovine cekina, niti se čovjek tome diviti može, kakve je promjene ova Republika preko glave premetnula.

Kako su Dubrovčani ustanovili svoju republiku, i počeli voditi slavnu trgovinu po moru, nama su učinili Zakon, da svaki njiov korabalj, koji ide u Ameriku, Indiju, ilikud mu drago, po vozvrašteniju svojemu u Dubrovnik dade u obštu kassu republike po toliko na sto, jedno zato, da mu može republikanačiniti drugim korabalj, ako bi mu po nesreći njegov u more propao, a drugo, da priveže gospodare ovije korabalja k ljubavi i vjernosti svoje republike, da se tako ne bi koji prevario ostati da goć pod drugijem koijem Kraljem, ili guvernijom. Ovo su mi isti Dubrovčani kazivali godine 1810.

Međutim su se katolici sve više i više umložavali, tako, da je na skoro polovina grada bila zapadnog vjeroispovjedanija, a druga polovina vostočnog. No i ova proporcija nije zadugo trajala, zašto su se katolici kako goć u cjeloj Evropi, tako i u Dubrovniku tako umložavali, da je najposlije veća čast žitelja vjeru zapadne crkve ispovjedala. Malo po malo ostane republika Dubrovnička črez nenavist katolika bez jednog hristjanina vostočne crkve.

Od tog vremena ustanove isti Dubrovčani zakon, da nikakav trgovac, koji je sin pravoslavne vostočne crkvene more se naseliti u njiov grad, a to dozvole Turcima i Čivutima Jevrejem, još im dozvole, da mogu Jevreji i sinagogu imati. Tako su voljeli Dubrovčani one u krilu svome trpljeti, koji su im Hrsista raspeli i mučili...


Drugi pišu: "Politika" o Brozu

VRAG IZ VRAŽJE DIVIZIJE

Piše:
Aleksandar S. Jovanović

Gerasim Zelić, episkop dalmatinski i bokokotorski, pisao je o istoriji Dubrovačke republike onako kako je na svom putovanju kroz Dubrovnik čuo od samih Dubrovčana.

Ova njegova autobiografija, objavljena u Budimu 1823. godine, pod naslovom: "Žitije sirječ Roždenije, Vospitanije, Stranstvovanija i različita po svijetu i otačestvu priključenija i stradanija Gerasima Zelića Arhimandrita Sveto-Uspenske obitelji Krupe u Dalmaciji"

U listu "Politika" od 22. juna 1998. godine profesor dr Gojko Jakovčev uložio je poseban napor da dokaže kako Josip Broz, poznatiji kao Tito, nije bio na Drinskom već na Savskom frontu 1914. godine i to na "Bežaniji, sjeverno od Beograda, a poslije kod Rume".

Tako ispada da je Broz pet meseci presedeo na Bežanijskoj kosi uživajući u predivnoj panorami Beograda podignutog na brežuljcima dve moćne reke.

Za to vreme Austrijanci, Mađari i "poneki Čeh" žare i pale po zapadnoj Srbiji, a hrvatske pukovnije izvode egzercir po Sremu jer na Savskom frontu gotovo da i nema borbenih dejstava - ali nije tako.

Hrvatske jedinice, posebno 42. vražja divizija sa 25. zagrebačkom pukovnijom, u kojoj je Josip Broz ročni podoficir, seju smrt u zapadnoj Srbiji na najsvirepiji način. O hrvatskim zverstvima pisao je dr Arčibald Rajs, nepristrasni istraživač, u poznatom delu: "Šta sam video i preživeo u velikim danima".

Mnogo pre g. Jakovčeva pokušalo se prikazati Broza antimilitaristom ili antiratnim propagandistom. To da nije bio na srpskom frontu već u memljivim ćelijama Petrovaradinske tvrđave.

Danas kada je istina izašla na videlo i kada se zna gde se Broz nalazio četrnaeste godine, oglašavaju se pojedinci koji žele da "olakšaju" Brozu i prihvataju da je ipak bio u Srbiji ali samo 19 dana, eventualno 29.

Odnosno, da je bio na Savskom a ne Drinskom frontu gde se inače "slavom ovjenčala 42. vražja divizija" - kako to kaže Ante Pavelić u Temeljnoj uredbi o ustrojstvu vojske. ("Vjesnik vojnih naredaba br. 2/41.").

Broz je pošteniji i iskreniji od svojih zaštitnika. Tako je u "Zborniku sećanja - Jugosloveni u Oktobarskoj revoluciji", Instituta za savremenu istoriju, 1977. godine "napisao":

"Na srpskom frontu bio sam do drugog povlačenja austrougarske vojske u decembru 1914. godine":

Još je određeniji u autobiografiji iz 1935. godine napisanoj u Moskvi: "...Služio sam u 25. pješačkom puku u Zagrebu - navodi Broz - početkom avgusta 1914. godine otišao sam na srpski front kao vodnik (najniži podoficirski čin). Na srpskom frontu bio sam do drugog odstupanja austrijske vojske u decembru 1914. godine" (V. Dedijer, "Novi prilozi 2", str. 243).

To znači da je Broz bio na srpskom frontu 126 dana, a ne devetnaest i da je bio u 25. pješačkom puku.

Poslužićemo se ratnim dokumentima i pratiti 25. pukovniju od avgusta do decembra i tako ustanoviti da li je bila u Srbiji ili u Sremu.

Komandant 3. srpske armije đeneral pavle Jurišić Šturm uputio je Telegram br. 11, sa 60 reči u 11.10 časova 17. avgusta 1914. Vrhovnoj komandi:

"Na osnovu saslušanja većeg broja zarobljenika podoficira i redova kao i jednog pešačkog potporučnika austrijskog utvrđeno je da se kod Krupnja nalazi 42. domobranska divizija koja ima 25, 26, 27. i 28. pešadijski puk i 3. i 4. eksadron 10. husarskog konjičkog puka...".

Komandant Moravske divizije II poziva izveštava 22.08 komandanta 3. armije: "...na celom putu, kojim je divizija nastupala saznaje se o strahovitim zverstvima domobrana... deca i žene nimalo nisu šteđeni, no su ih ubijali ili zverski unakažene ostavili. Domove pojedinih ljudi bukvalno su opustošili... Do sada je utvrđeno da je pred ovom divizijom 42. domobranka divizija..." Na sedmom kilometru nizvodno od Loznice, na reci Drini, nalazi se ada Kurjačica. Vražja divizija je 12. septembra pokušala desantom zauzeti adu. Došlo je do višednevnih strahovitih borbi između Srba i Hrvata. Gubici su veliki na obe strane. Prema austrougarskim podacima iz 42. divizije izbačeno je iz borbe 4.500 ljudi. Koga nije razneo srpski bajonet odnela ga je plahovita Drina. (Vidi: Osterrelch - Ungars Letzter Krieg 1914-1918, Njien 1930).

Hrvatski pisac dr Slavko Pavičić u delu "Hrvatska vojska i ratna povjest i Prvi svjetski rat" o ovim borbama piše: "Kod Kurjačice baš na mostu pao je jedan od najboljih hrvatskih viših časnika, zapovjednik 25. zagrebačke pukovnije, potpukovnik Bastal."

Broz o ovom događaju, koji potresa svaki puk, kada pogine komandant, nikada ništanije rekao. A Bastal ga je i doveo iz Arsenala u Beču u Zagreb nadohvat Kumrovca.

Šta tek reći za Gučevo, za Crni vrh. U zaplenjenom Operativnom dnevniku 42. divizije za 4. oktobar zapisano je: "Gubici kod pešadijskih oficira u diviziji su 60 odsto, kod pojedinih pukova i 65 odsto... Među poginulim i ranjenim je elita našeg časničkog kora. U 25. pukovniji za komandanta bataljona postavljeni su kapetani..."

Samo četiri dana pre ove zabeleške u Dnevniku na Crnom vrhu, u jednom danu, tri puta je ranjen major Slavko Štancer, komandant Brozovog bataljona i tom prilikom ostao bez desne ruke.

U knjizi "Podoficir vražje divizije" naveo sam i druge primere teških borbi između Srba i Hrvata koje zbog prostora izostavljam.

Hrvati nisu toliko slabiji od srpskih ratnika koliko je nedorastao časnički kor srpskim oficirima. Komandant Kombinovane divizije đeneral Mihailo Rašić imao je više teških sudara sa 42. divizijom. Tridesetog novembra izveštava komandanta 3. armije: "Hrvati se u austrougarskoj vojsci vrlo dobro bore, hoće da idu na bajonet... njihovo junaštvo je blizu junaštvu pukova ove divizije."

Istog tog dana đeneral Šturm javlja Vrhovnoj komandi: "Kod vojnika 42. divizije iznurenost je dostigla maksimum... Starešinski kadar ranjen ili izginuo... u 25. pukovniji ima svega 2 do 3 aktivna oficira..." Tu na Kolubari Broz je primio izviđački vod, a ne u Rusiji jer u puku nije više bilo oficira.

Izneli smo borbeni put Vražje divizije i 25. pukovnije kroz Srbiju, to nije plandovanje na Bežanijskoj kosi.

Istina je da je Broz bežao ispred potere srpskih pukova preko Drine, kod Loznice, 20. avgusta, a 15. decembra preko Save kod Beograda. Zašto to neke drugove pogađa - bežale su i veće zverke!

Što se tiče "sjećanja" starog ratnika Đure Stanića ona su lična. Ni Broz se nije "sjećao" svega, delom zbog politike, a delom zbog amnezije.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“