SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 7JULI 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Smederevo, poslednja odbrana Srbije: Za samodve godine sazidana najveća evropska tvrđava svog doba, odolevala je najezdi Turaka tri decenije

POD VLAŠĆU PROKLETE JERINE

Napisao:
Ljubomir Petrović

(Iz knjige "Smederevo 1430-1930")

Despotica Jerina, bila je visoka, vitka, sitnog lica, od dobrog vizantijskog roda. Njen brat Toma Kantakuzin rukovodio je radovima nazidanju Smederevske tvrđave, dižući je po uzoru na Konstantinopolj.U grad uzidaše peščar iz Velike Plane; opeku takvog kvaliteta da jevreme ni danas ne izjede; kamen iz porušenih rimskih tvrđava Viminacijuma, Magruma, Aureusa; pa čak - na kraju - i nadgrobne kamene ploče, zbog kojih, narod je mislio, graditelje mora stići neka zla kob! "Prokletu Jerinu", koju će Srbi okriviti za sve muke i kuluke oko zidanja Smedereva, kob je zaista stigla: kćerku maru morala je dati u sultanov harem, dva sina - Grgura i Stefana - Turci su joj oslepeli, a posle smrti despota Stefana, treći je sin Lazar, otera iz Smedereva, i najverovatnije ju je otrovao u Rudniku, gde se bila sklonila. Ali prokletsvo proklete Jerine kao da se nastavilo...

U XV veku Smederevo je tlo na kome su se zbili događaji od sudbonosnog značaja po celu srpsku državu. Bila je to, izvesno vreme, stena o koju su se razbijali talasi Hrišćanstva i talasi Muhamedanstva, dok je naposletku osmanlijski talas nije sasvim progutao. Ali i pojedinosti naše povesnice toga doba čvrsto su vezane za stoni grad staroga Despota.

Položaj za dvor i za tako veliko utvrđenje izabran je bio po ondašnjim strategijskim ocenama; ali su, izgleda, i druge, političke kombinacije uzete u obzir tom prilikom. Tako, po ugovoru koji su Đurađ Branković i Murat II zaključili 1428, sultan je bio dopustio Despotu da na Dunavu podigne jedan grad kojim će Ugrima zatvoriti put u moravsku dolinu. Sem toga, neosporna je činjenica da je Đurađ računao i na savez s Ugrima, i želeo je da bude što bliže tome hrišćanskome narodu, u borbi protiv turskoga prodiranja na sever. Sudbina Smedereva bila je, donekle, unapred jasna i Despotu, i Ugrima i Turcima, pre nego su se gorostasne smederevske kule i počele ogledati u plavoj vodi Dunava i Jezave.

Na mestu gde se tvrdinja imala podići nije bilo niti kakvog većeg varoškog naselja niti kakvog ranijeg gradića.

Po svoj prilici da su pripreme činjene još s jeseni 1428, i da se već tada drvlje, kamenje i kreč dovlačio iz drugih mesta. Uglavnom, zidanju se pristupilo na proleće 1429.

Nacrt beše izrađen po ugledu na carigradsku tvrđavu, čiji je oblik takođe trougaonik. radovima je rukovodio stariji brat despotice Jerine, Đorđe Kantakuzin. među zidarima, sem Grka, nalazili su se i Dubrovčani. Strahovit napor koji je naš živalj imao onda da izdrži narodno predanje je uveličavalo. Danak u novcu i druge dažbine su davani; kulučilo je i staro i mlado; i žene su argatovale; a, sudeći po pesmi Starina Novak i knez Bogosav, bilo je ljudi koji su se od nevolje i u hajduke odmetali:

Kad me pitaš pravo da ti kažem:
jest mi bilo za nevolju ljutu;
Ako moreš znati i pamtiti
Kad Jerina Smederevo gradi,
Pa, naredi mene u argatluk.
Argatovah tri godine dana,
I ja vukoh drvlje i kamenje,
Sve uz moja kola i volove;
I za pune do tri godinice,
Ja ne stekoh pare ni dinara,
Nit' zaslužih na noge opanke!
I to bih joj, brate, oprostio.
Kad sagradi smedereva grada,
Onda stade pa i kule zida,
Pozlaćuje vrata i pendžere,
Pa nametnu namet na vilajet,
Sve na kuću po tri litre zlata,
To je, brate, po trista dukata!
Ko imade i predade blago;
Ko predade onaj i ostade.
Ja sam bio čovek siromašan,
Ne imadoh da predadem blago,
Uzeh budak, s čim sam argatovo',
Pa s budakom odoh u hajduke,
Pa se niđe zadržat ne mogoh
U državi Jerine proklete.


Juna 1439. sto trideset hiljada turskih vojnika, vođenih sultanom Muratom Drugim (u čiji harem je data Mara, despotova kćerka) prekri brda oko Smedereva. Đurađ odlazi u Ugarsku da moli pomoć. Despotić Grgur komanduje opsadom. Sultan dovlači topove, i kamena đulad gruvaju u zidove - prvi put Srbi čuju topovske kanonade - a gruvanje traje dane i noći. Ali, izdržaše i zidovi i posada. Posle tri meseca, 18. avgusta 1439. grad se - zbog gladi - morao predati. Sultan će despotiće Grgura i Stefana, poslati u Malu Aziju, gde oba budu oslepljena. Sestra, sultanija Mara, uzalud je za njih milost molila. Četiri godine kasnije, Ugarsko-turskim mirom, Smederevo biva vraćeno Srbiji - Balta - oglu privede despotu Đurđu njegove oslepljene sinove, i predade mu ključeve tvrđave.


Nama je danas potpuno razumljivo otkuda i neizgladiva uspomena naroda na zidanje Smedereva i grozno i dugo prokletstvo vezano za ime Đurđeve žene. Punu godinu, ako ne i više, van svojih domova, Srbi su donosili ono ogromno, teško kamenje koje je trebalo dizati s nekadašnjih rimskih varoši Mons-Aureusa, Marguma i Viminacijuma; oni su svakako gasili kreč, pravili malter i zidali; ali oni se ni za šta nisu pitali, i možda ništa od svega toga neviđena posla nisu poimali. Glavni majstori, oni koji su zapovedali i radove nadgledali, bili su stranci, ponajviše ljudi Đorđa Kantakuzina, i s kojima se Jerina, katkad u šetnji oko bedema, mogla razgovarati na jeziku koji Srbi nisu razumevali. U mašti naših seljaka za nezapamćeno to kulučenje vinovnik nije bio niko drugi do li ta gospodstvena i gorda tuđinka koju tuđ znoj kao da nije mogao da trone.

Kad je, pri vrhu jedne kule, neimar crvenim ciglama uzidao osmokraki krst i ispod njega dva reda srpskih reči, bila je već jesen 6938 od stvaranja sveta. Taj zapis glasi:

Četiri prozora sa pogledom na Dunav

Tada je Đurđu moglo biti pedeset i pet godina. Sudeći po liku na njegovim novcima, po slici na darodavnoj povelji izdanoj u Žiči 1429. svetogorskom manastiru Esfigmenu, i po opisu njegovih savremenika Eneja Silvija Pikolominija i francuskog putopisca Bertrandona de la Brokiera - Đurađ je visok i lep čovek, snažan, gospodskoga lica, guste, kratke i okrugle brade, velikih brkova i duge kose. Njegove oči privlače tuđ pogled kao što magnet k sebi vuče gvožđe. Vrlo je priseban, rečit i ubedljiv. Kao državnik, sa odlikama oštroumnog diplomate, okretnog finansijera i hitrog političara, on ne ustupa vojskovođi oprobanom u više prilika još za života despota Stefana. Pobožan je i milostive ruke prema ništim.


Sultan Mehmed Drugi I Isak-beg Arbanazović, povedoše dvadeset hiljada ljudi na grad Smederevo, koji je branilo šest hiljada probranih ratnika, pod komandom Tome Kantakuzena. Te, 1453. godine, poharaše i orobiše Turci Srbiju, u ropstvo povedoše 50 hiljada ljudi, žena i dece, ali - Smederevo im odole.


Despotica Jerina, Vizantinka iz čuvene porodice Kantakuzina, imala je u to doba blizu četrdeset godina, ne više. Na spomenutoj povelji, ona je visoka, vitka, sitna ali živa lica, s kosom koja joj u viticama pada na pleća; ima dugačku atlasnu haljinu s cvetovima, utegnutu oko struka, i s pripijenim rukavima; iznad te crvene haljine obukla je drugu jednu, plavu, čiji rukavi slobodno padaju od ramena.

Oni imaju petoro dece, tri sina i dve kćeri. Iako se zna tačna godina njihova venčanja (1414), nije poznato - s obzirom da je Jerina druga žena Đurđeva - da li je koje od te dece bilo iz prvoga Despotovog brka. Kako bilo, u vreme zidanja Smederevskog grada, najstariji Despotov sin, Grgur, ima sedamnaest godina; srednji, Stefan, trinaest; najmlađi, Lazar, jedanaest. De la Brokier ih je video 1433, u letovalištu Nekudimu, i veli da su sva trojica prijatne spoljašnjosti.

Na slici spomenute povelje nalaze se i obe kćeri Đurđa i Jerine. Starijoj, Katarini ili Katakuzini, je otprilike petnaest godina; lepa je, veli na jednom mestu Enej Silvije Pikolomini. Mlađa njena sestra, Mara, nije u ovo doba mogla imati više od devet godina; bila je vrlo lepa, docnije, kad je pošla za Murata II; najlepša devojka u svoj turskoj carevini, kako je naš guslar pevao.

Dvor, koji se nalazio u uglu između dunavske i jezavske strane i koji je od ostale tvrđave bio sigurno odeljen, morao je biti bogat i raskošan. Ima pomena da je ugovor između Đurđa i Mletaka potpisan 14. avgusta 1435. "in curia sine palatio residentie apud Semedram in sala mogna audientie". Na žalost, danas je to najoštećeniji deo grada, tako da je nemoguće rekonstruisati ma koju znatniju pojedinost negdašnjeg sjaja Despotovih palača. Jedino što tu još postoji, to su četiri velika i lepa prozora s izgledom na Dunav, i dvoja tajna vrata, u jezavskom platnu, kojima se išlo na vodu, put Ugarske. Zatim, jedna visoka odaja sa šiljatim svodom, verovatno riznica. I to je gotovo sve.

Despotov doglavnik Šainović i Dubrovčanin Paskoje

O ličnostima koji su s Đurđem Brankovićem delili teške brige u najvećim iskušenjima našeg državnog života malo se zna. Uglavnom, "gospoda od Smedereva" su ova. Najpe je istorijska ličnost Oblačić Rado-sav ili Radič. On je "veliki čelnik", "prvi sluga" Despotov. Verovatno da je to zvanje dobio po smrti Damjana Šainovića, doglavnika despota Stefana, koji je možda neko vreme bio u Smederevu, pošto se jedna gradska kula zvala Šainovom kulom. Što se tiče Radiča njega Konstantin filozof naziva hrabrim i mudrim čovekom. narod ga je zapamtio kao viteza koji živi kako hoće i radi što hoće. Imao je velika imanja, i obnovio je svetogorski manastir Kastromonit.


Drugi put, sultan Mehmed Drugi, opasa grad 1456. Despot ponovo pobeže u Ugarsku. Ali, prethodno je grad snabdeo hranom, oružjem, čak i veliim brojem moćnih topova. Ni ovog puta, Turci nemogaše ništa Smederevu.


Mitropolit Atanasije bio je, po svemu sudeći lični savetnik Đurđev. 1439, on prati Despota u inostranstvo. Njegov pečat, s natpisom "Athanas, Metropolitiani de Zendro" stavljen je na ugovor između Đurđa i Hunjadija, 1451. Najzad, njemu je dat na čuvanje kivot Sv. Luke, i, da naši letopisci ne beleže njegovu smrt na Veliku subotu 1456, bili bismo skloni verovati da je Nadgrobnu reč Despotu napisao ovaj duhovnik.

Mlađi brat Jerinin, Toma Kantakuzin, najviđeniji Grk u srpskoj službi, važio je kao odličan vojskovođa. Ne samo da je, 1448, potukao kod Srebrnice bosanskoga kralja Tomaša, nego je Despot u svome odsustvu zapovedništvo nad vojskom u opsađenom Smederevu, 1439, a možda i 1456, dao svom šuraku. Po Đurđevoj smrti, i on je, kao i sestra mu, došao u sukob s Lazarom i Jelenom, i zajedno s Grgurom i Marom odbegao u Tursku k sultanu. Toma je umro 1463. Od ostalih poznatih poverenika.Đurđevih najveća zvanja imali su Dubrovčani; ovo osobito po obnovi Despotovine 1444. Tako je protovestijar ili čelnik riznički bio, od 1445. do 1453, Dubrovčanin Paskoje Sorkočević. Orbini veli da je Sorkočević bio jako u volji Despotu, tako da je ovaj grb porodice Sorkočevića namestio bio na jednu kulu gradsku u Smederevu. Paskojev sin, Jurije Sorkočević, vršio je naloge Despotove u inostranstvu.

Među logofestima ovoga doba nalazimo manojla, jamačno nekog Grka (1440), zatim Bogdana (1445), i najposle Stefana Ratkovića, koji će pod despoticom Jelenom igrati najvidniju ulogu u pregovorima o udaji njene kćeri za bosanskoga prestolonaslednika.

Po Đurđevoj smrti, veliki čelnik Mihajlo Anđelović, uspeva pomoću svoga brata, beglerbega Rumelije, da s Portom zaključi povoljan ugovor za Srbiju (1457).

Mara, sa četrnaest godina, ode za sultana

Sjajna svadba Katarine Brankovićeve i Ulriha Celjskog, 20. aprila 1434. u Smederevu, poremetila je bila prijateljske odnose Đurđeve s Portom. Despotovo srodstvo s ugarskom kraljicom značilo je srpsko-ugarski savez. Zbog toga, oko sredine 1434, u Smederevo dolazi prvi vezir Sultanov, Mehmed Saridže-paša, s porukom iz jedrena da bi bezbednost turske carevine bila zajamčena samo udajom Mare Brankovićeve za Murata. na državnom veću, koje je na Smederevskom dvoru tih dana sazvato, bi rešeno, posle dugoga i mučnoga oklevanja Đurđevoga, da se mlađa Despotova kćer, kojoj tada nije moglo biti ni punih četrnaest godina, zaruči za sultana. U jesen te iste godine Murat šalje u Smederevo "najslavnije svoje vezire", Saridžu, evnuhe Rejman-agu i Ujnek-agu, kadunu Isak-begovu. Svatovi behu primljeni s velikom svečanošću i sjajno ugošćeni. Urnek-begu predaju prćiju sve po spisku, veli Murat Dragoman, a nevestu sultanovim poslanicima koji je u Jedrene odvedu. Uspomenu na te bolne trenutke u duši Đurđa oca i u duši devojčice verenice najtačnije nam kazuje čovek koji je, 1456, izgovorio Nadgrobnu reč Despotu. Tu se veli i ovo: "Moli se za blaženejšu i za celomudrenejšu, i mnogo ti ridajuću kćer, koja dobrotu i vreme tela utroši radi prave vere k Bogu, blagočastija, roditeljske ljubavi i blagog povinovanja".To je bilo, kako beleže naši letopisci, 4. septembra 1435.

Nešto ranije, 14. avgusta 1435, u Smederevu je na svečan način potpisan ugovor "bratstva i prijateljstva" između Mletačke republike i Srbije, posle čega su Đurađ i sinovi mu uvršćeni bili u red mletačkih građana.

Ali usud nije dao Despotu da dugo ostane u svome stonome gradu. Početkom juna 1439, sto tridest hiljada turskih vojnika, predvođenih samim Muratom, behu prekrilili brda nad Smederevom. Unutra u gradu komandu je vodio najpre sam Đurađ. On uskoro, s Jerinom, Lazarom i mitropolitom Atanasijem, prelazi u Ugarsku, da ište pomoći. Zapovedništvo je tad prešlo u ruke vojvodi Tomi Kantakuzinu i despotoviću Grguru. "S početka je opsada sporo napredovala. Kišom od strela nije se moglo dosaditi kulama grada smederevskog. Ali je Sultan dao saliti nekolike grdosije topova, pa ih namesti u bateriju, prvu bateriju koja je zatreštala na obalama smederevskog Dunava. Ogromna zrna od kamena počeše padati na devičanske kule smederevske. Užasna pucnjava više je davala strave narodu koji se u gradu zatvorio no što je štete nanosila. Bilo je mnogo njih koji su tada prvi put čuli grmljavu topova, pa ih je ona poražavala. Po uveravanju istorika Halkoholdila, gruvanje iz topova trajalo je bez prekida i danju i noću. Ali se gradska posada junački branila."

Grad se međutim morao predati usled gladi, posle tromesečne opsade, 18. avgusta 1439. Odmarajući se u dvoru svoga tasta, Murat naimenuje za "vojvodu smederevskog" Turahan-bega, koji se pri opsadi odlikovao. Uz to Sultan je odmah naredio da se crkve pretvore u džamije, i da se u Smederevo doseli što više Turaka.

Što se despotovića Grgura tiče, on se - sudeći po jednom pismu od 22. decembra 1439. u kome mu Dubrovčani preporučuju svoje trgovce - u Smederevu kretao dosta slobodno, a možda je kući došao i mlađi mu brat Stefan, koga je 1439. godina zatekla bila kod sestre u Jedrenima. Ali kad je Murat doznao za njihovu tajnu prepisku s ocem, pošalje ih u Malu Aziju i, 8. maja u Tokatu, po njegovu nalogu budu oba brata oslepljena. Molba carice njihove sestre bila je dockan stigla, tako da je ta vest izvesno bila najcrnja od svih vesti što su ih u tuđinstvu Đurađ i Jerina primili.

I Toma Kantakuzin je, po svoj prilici, otišao iz Smedereva onda kad je bilo neminovno da se Smederevo preda, jer ne samo da ga ne nalazimo u Srbiji nego imamo podatak da je Đurađ predao opštini dubrovačkoj u poklad i Tomino srebrno posuđe (1441).

Tek posle velikog ugarsko-turskog rata od 1443. po Segedinskom miru, bi Đurđu povraćena cela zemlja, i on u Smederevo ulazi 22. avgusta 1444. Turski komisar Balta-oglu, koji mu je predao ključeve od grada, doveo mu je i oslepljene sinove, Grgura i Stefana.


Treći put, kreće se Mehmed na Smederevo, i opasa ga velikom vojskom. U gradu, neznatna posada proglasi novog despota. Umesto Brankovića, dođe bosanski kralj Stefan tomašević, oženjen za smederevsku princezu Jelenu. Bosanci, pregovorima, obezbede od Turaka miran izlaz iz grada za njih i blago (iznesu i svete mošti Lukine, koje će kasnije, uz ružno cenkanje, prodati Veneciji). I tako Smederevo, bez borbe, pade u ruke Turcima, u sredu, 20. juna 1459. Ostade da se pamti "zao čin bosanskog kralja", koji je, po skupu cenu, prodao Smederevo.


U septembru 1444, uoči boja kod Varne, kralj Vladislav i Jovan Hunjadi dolaze u Smederevo, i tu ostaju dokle god im sva vojska nije prešla na ovu stranu Dunava. Mihalo iz Ostrvice pripoveda kako je Despot pripremio bio za njih čadore, osobito jedan skupocen i iznutra urešen biserom i zlatom, za Kralja, i kako je, i pored toga što ga je odvraćao od rata, obdario Vladislava lepim konjima i svotom od pedeset hiljada dukata.

18. decembra 1446. u Smederevu se obavlja svadba despota Lazara i jelene, kćeri morejskog despota Tome Paleologa, a istoga dana izaslanik cara Jovana VIII Paleologa, Đorđe Filantropin, venčao je najmlađeg Đurđevog sina za despota.

Bežeći s Kosova, posle poznate pogibije u velikoj bici 18. i 19. oktobra 1448, Jovan Hunjadi, prozvan od Srba Sibinjanin Janko, povlači se preko Despotovine, i po Despotovoj naredbi bude uhvaćen i sproveden u Smederevo. Tu je stavljen pod stražu, i s njim se blago postupalo. Iako su Turci tražili od Đurđa da im izda Hunjadija, ugarski vojvoda, posle dva meseca, bi pušten na slobodu. U proleće 1449. izaslanici ugarske vlade i Despot kao punomoćnik Porte pregovaraju, na Despotovu dvoru, o miru; u mesecu maju bi potpisan Smederevski ugovor, po kome se i Ugarska i Turska obavezuju da ubuduće neće s vojskom prelaziti preko zemljišta Srbije. Takođe je u Smederevu, 7. avgusta 1451, potpisana listina o izmirenju Srbije i Ugarske, i u isti mah zaključena veridba Đurđeve unuke Jelisavete, kćeri Ulriha Celjskog, sa Matijom, mlađim sinom Hunjadijevim.

Naposletku, te 1451, na srpski dvor se vraća Mara, udova Murata II. Nju je sin Muratov, Mehmed II, opremio na put s čašću i vrlo darežljivo.

Grad, danju zatvoren, noću otvoren

Kod ovakvih političkih prilika, Smederevo je izgledalo kao vojnički šator koji se nikako ne diže. "U najamničkim četama despota Đurđa bilo je svakojakih narodnosti: Francuza, Italijana, Madžara, Nemaca, Grka, Arbanasa. Između dva pohoda, ti ljudi misle i na provod; zadovoljstva su se pružala lako jer je zemlja bila pet godina pod tuđom okupacijom".

Da je život u prestonici bio veseo, svedoči nam donekle ova strofa:

Što j' grad Smederevo
Vas dan zatvoreno,
Vas dan zatvoreno -
Svu noć otvoreno?

Ali je 12. januara 1453. u Smederevu bila opšta narodna svetkovina, puna sjaja i dirljivih prizora, prilikom polaganja moštiju svetog Luke u smederevsku mitropoliju. Po cenu od tridest hiljada dukata i s dopuštenjem od sultana, Despot uspe da prenese mošti velikoga evangelista iz Rogosa, u Epiru, u svoju prestonicu. Posaobini srpskoj koja je sprovodila svetinju Đurađ je išao u susret čitavu nedelju dana; rodoljubivi vladar verovao je da će čudotvorčevo telo doneti njegovom napaćenom narodu mir i napredak; i, ugledavši izdaleka litiju, sišao je s konja, kao i sva njegova pratnja, i gologlav, sa suznim očima od ushićenja, priđe kivotu da ga celiva. Na dvoru je Jerina postila ne jedući ništa. Kad je povorka, kojoj je svet vrveo sa svih strana, bila nadomak Smedereva, ona je sa svojom decom izišla pešice pet paprišta. narod se toliko tiskao da se približi kostima da su vojnici morali silom krčiti put. Apostol bi najpre unet u pridvornu crkvu, zatim u Despotovu palaču, gde je celu noć služeno bdenije. Sutradan, svetac je nošen tri puta oko gradskih zidina. Za moštima je koračao Despot s porodicom; za njome su mitropolit, sveštenici i inoci pojali "stjeni grada da utvrdet se i nepokolebimi prebudut"; napred su nošeni krstovi, barjaci, ikone, repide i druge crkvene utvari. Svak je držao užeženu sveću. Najzad je svetac položen u crkvu Blagoveštenje pri mitropoliji, u koju su dovodili bolesnika, kljakave i umobolnike da ozdrave od čudesa svetog Luke. Iz rake su se rasprostirali mirisi raznoga cveća. Bilo je tu uostalom i nevernika, koji su pravili dosetke na račun duhovnika, ali ih je svetac sputavao. Njega je Đurađ obdario skupocenim darovima, a dao je milostinju i ništim i oskudnim. Taj dan pun bleska, radosti, pobožničke vedrine i nade u bezbednu budućnost, prašnjivi putnici su se tiskali s vojskovođama u svečanoj opremi, devojke u prazničnom ruhu sa sveštenicima u zlatnim odeždama i državnim dostojanstvenicima, i ne sluteći da će svetinja ta biti uskoro predmet ličnih računa i cenjkanja poslednje despotice srpske.

Despot koji je kovao najlepši srpski novac

Đurađ Branković se ubraja u najbogatije evropske vladare svoga vremena. Glavni njegovi dohotci bili su mnogi rudnici u Srbiji i njegova dobra u Ugarskoj. U Budimu, u talijanskoj ulici, imao je palaču od kamena; u Kupiniku, današnjem Kupinovu na Savi, dvorac; u Nekudimu, na stavu Jasenice i Kubršnice, letnjikovac. O njegovome bogatstvu najbolje svedočanstvo imamo u podacima koji se odnose na pokreteni imetak dat, po opsadi Smedereva 1439, u "poklad" dubrovačkoj opštini. Bile su to vreće mletačkih, turskih i ugarskih dukata, zatim vreće nekovana zlata i srebra, pa vreće zlatnih i srebrnih predmeta. Što se tiče Đurđeva novca, koji je kovan u Rudniku, Novom Brdu, Srebrnici i Smederevu, on predstavlja i najraznovrsniji i najlepši novac koji je jedan srpski vladar posle cara Dušana ostavio.


"Zaplačite, s nama zajedno zaridajte, s nama zakukajte: Jaoh! Jaoh! S velikim kricima zakukajte, svaki od vas u sebi zakukajte: Jaoh meni! Jaoh meni! O zemljo, i vazduše, i proča stvorenja tvari, što kasnite? Pridite, s nama zaplačite, sa nama zaridajte, s nama žalite žalost veliku, i s nama nepretrpljeno pretrpite! Jer, kad si ti umro, kako ćemo mi živeti?"
(Nadgrobna beseda za despotom Đurđem Brankovićem)


Pad drevnoga grada Konstantina Velikog, 29. maja 1453, porazio je hrišćane kao nijedan događaj pre toga. "Do dna duše potresen, slušao je stari Despot tužnu vest, zatvorivši se tri dana u sobu, ne puštajući nikoga k sebi. Razabravši za pad Carigrada, osećaše on dobro da i njega ista sudbina čeka. Od nagomilana ratna plena poslao je sultan Despotu kao ratni trofej nekoliko crkvenih slika i crkvenih utvari."

Ima podataka da je od te 1453. do 1456, godine smrti Đurđeve, u Srbiji našlo skloništa mnogo uglednih Grka, među kojima je u Smederevo došao i arhistrateg Đorđe Kantakuzin. Po jednoj zabelešci njegova druga Dimitrija Laskarisa, Kantakuzin je bio doneo sobom i dva rukopisa istoričara šestog veka Prokopija, pisca Povesnice Justinijanovih ratova i Tajne povesnice.

U dirljivoj Nadgrobnoj reči, opet, nepoznati besednik obraća se i "nuždnejšim žiteljima Konstantinova grada", da i oni ožale svoga gostoprimljivog zaštitnika, rečima: "Zaplačite, s nama zajedno zaridajte, s nama zakukajte: jaoh. Jaoh! S velikim kricima zakukajte, svaki od vas u sebi, zakukajte: Jaoh meni! Jaoh meni!"

Despotovo predosećanje se ispunilo ubrzo. U proleće 1453, Porta šalje u Smederevo izaslanika: Turci izrično zahtevaju da im se predadu Smederevo i Golubac. Đurađ se tada nalazio u Ugarskoj. Po povratku osmanskog čauša, u Smederevu čuju za vojni pohod na Srbiju. Tursku vojsku od dvadeset hiljada ljudi predvodio je sam Mehmed II, s Isak-begom Arbanizevićem. Iako su osvojili mnoga druga utvrđenja i iz zemlje odveli u ropstvo blizu pedeset hiljada stanovnika, Smederevo, čija je posada brojala šest hiljada probranih vojnika i koja je jamačno bila pod zapovedništvom Tome Kantakuzina, taj put nikako nisu mogli zauzeti.

Posle toga neuspeha sultan preduzima drugi napad na Despotovinu, i početkom 1456. ponovo opseda Smederevo. Despot se bio sklonio na svoja dobra u južnoj Ugarskoj, u Bečkerek; ali je Smederevo bio snabdeo dovoljnom hranom, velikim brojem topova i vatrenim oružjem, tako da i pored svoje moći i žrtava koje nisu žalili Turci ni ovom prilikom ne mogoše ništa stonome gradu srpskom.

Mihajlo iz Ostrvice priča kako je te godine u Smederevu vladala kuga i kako je Despot, da bi izbegao pomor, otišao bio "na bolji vazduh blizu Beograda". Iz naših letopisa vidimo, opet, da je jedne noći, 17. decembra 1456. Đurđa mučki napao Mihajlo Silađi, zapovednik beogradski i šurak Jovana Hunjadija, u njegovu dvorcu u kupiniku. U toj borbi Đurađ izgubi dva prsta na ruci i bude sproveden u Beograd. Da bi se iz ropstva iskupio, morao je ostaviti kao taoca despoticu Jerinu, pre nego je iz Smedereva doneo otkup. Ali ranu na ruci nije mogao da zaleči, i, okružen porodicom, on je sklopio oči jednog petka, to jest na Badnji dan 1456, u Smederevu.

Njegova smrt značila je vačiji gubitak u celoj zemlji. "Kad si ti umro, kako ćemo mi živeti?", pitao je ohladnelog starca na odru čovek koji mu je upućivao poslednju reč. Ta reč je bila ne može biti iskrenija: "O zemljo, i vazduše, i proča stvorenja tvari, što kasnite? Pridite, s nama zaplačite, s nama zaridajte, s nama žalite žalost veliku, i nepretrpljivo pretrpite."

Da li je sin-ljubimac otrovao majku Jerinu

Posle Đurđeve smrti Srbijom vlada najmlađi sin njegov, Lazar, koga je otac još za života, kad ga je oženio (1446), proglasio za savladara. Ali je ubrzo izbio neizgladiv razdor između njega i njegove žene s jedne strane, i Jerine, njenoga brata Tome i slepoga Grgura s druge strane. Izgleda da je razlom nastao oko Đurđeva blaga, koje nije bilo malo, i usled i ranijeg neslaganja snahe i svekrve. Tako je Jerina s bratom, caricom Marom i najstarijim sinom jednoga dana pobegla iz Smedereva. Da li ju je Lazar, našavši je u Rudniku, gde se bila sklonila, otrovao ili nije, nagađa se; 2. maja 1457. nje više nije bilo. naši letopisi beleže kako su istoga dana (neki vele, iste noći) odbegli iz Srbije na Portu, k caru Mehmedu, Grgur, carica Mara i njihov ujak Toma. Nema sumnje da su brat i sestra hitali da od samožive snahe i povodljiva brata spasu nešto od očevine, ali je moguće i to da im je, posle materine smrti, i sam život bio u opasnosti.

Ni Lazar nije živeo dugo iza toga. On umire 20. januara 1458. u Smederevu, ostaviv za sobom, na dvoru, slepoga brata Stefana, ženu i tri kćeri; i, pošto nije imao muške dece, 3. februara bi obrazovano despotsko namesništvo u koje ulazi Stefan, kao Đurđev sin, despotica Jelena, bez sumnje zbog zaostavštine Lazarove, i veliki vojvoda Lazarov Mihajlo Anđelović.

Kako je ovaj poslednji bio rođeni brat begler-bega Rumelije, Mahmud-paše, njegov ulazak u namesništvo značio je, u srpskoj politici toga trenutka, iskrenu privrženost Turskoj. Međutim, u namesništvu se uskoro pojaviše otvoreni sukobi. Mihajlo Anđelović je svakako snevao o tome da ga Porta, kao svoga prijatelja, utvrdi na despotski presto. Prežući od toga mogućnoga čina, Jelena, koja je, po svemu sudeći, bila vrlo okretna žena, želela je da udajom svoje najstarije kćeri presto obezbedi budućem zetu, ma ko to bio; i, da bi u tom uspela, ona iz državne uprave otklanja najpre Mihajla.

Potankosti toga sudbonosnog događaja, koji se odigrao 31. marta, ostale su nejasne. Sve što se zna, to je da je jednoga dana Mihajlo, pušten od svojih pristalica, ušao u grad s jednim odredom turske vojske. Ti Turci, čim su se obreli u tvrđavi, istakoše svoju zastavu, na kuli ispred ulaza, i povikaše: Živeo sultan! Ali protivnici Mihajlovi uzmu oružje, i poseku i Turke i Mihajlove ljude; namesnika zatim bace u tamnicu, pod nadzorom Dubrovčanina damnjana Đorđića, i sva njegova dobra oduzmu i dadu drugima. Tako su od 1. aprila 1458. do 21. marta 1459. na srpskom prestolu samo Stefan i Jelena.

Za to vreme, Jelenin izaslanik, veliki logofet Stefan Ratković, vodi pregovore s bosanskim dvorom o ženidbi bosanskoga prestolonaslednika Jelenom, kćeri počivšega despota Lazara; i, kako je zbacivanje namesnika Mihajla Anđelovića značilo u srpskoj politici oslanjanje na Ugarsku protiv Turske, bosanski kralj Tomaš dobi, na Segedinskom saboru u januaru, pristanak ugarskih staleža da njegov sin zavlada srpskom despotovinom.

Otada, događaji koje je, pokraj slepoga devera, slavoljubiva Grkinja prouzrokovala - pre iz sopstvenih računa a ne iz političke mudrosti - nižu se munjevitom brzinom. na Veliku sredu, 21. marta, Stefan je lišen despotske vlasti. Toga dana despotom postaje verenik Jelenine kćeri. 1. aprila obavlja se njegovo venčanje s trinaestogdišnjom Jelenom, koja tada prelazi u katoličanstvo i dobija ime Marija. Nedelju dana docnije, stric nevestin bude prognan iz otadžbine. Još kobnijom brzinom približavao se kraj svemu.

Bosanci prodaju Smederevo

Na političke prome u Srbiji Porta dakako nije mogal ostati ravnodušna. I tako Mehmed II uskoro i po treći put krene na Smederevo, i opkoli ga velikom vojskom. U gradu se nalazila neznatna ugarska posada, ona koja je 21. marta proglasila Stefana Tomaševića despotom i koja je bila nemoćna da ikakav otpor da osvajaču Carigrada.

Među Srbima turkofilska stranka imala je sad većinu. Onda se pristupilo pregovorima o predaji tvrđave. Njih je vodio stric novoga despota, Radivoj. On je od Turaka iskao da se Bosanci, podrazumevajući tu i celu despotsku porodicu, puste da slobodno i sa svojom imovinom izađu iz grada. To im bi dopušteno, i despotica Jelena sa zetom i kćerima mogla je da ide kud je htela. Ali ugarska posada bi zarobljena.

Tako je Smederevo prešlo u turske ruke bez borbe, u sredu 20. juna 1459.

Kao ranije vest o padu Carigrada, tako je sad glas o padu Smedereva porazio zapadnu Evropu. Papa Pije II, u svojim pismima najpre, u svojim Memoarima zatim, ne može da prežali "zao čin" bosanskoga kralja, i smatra da je Stefan Tomašević bio prodao Smederevo po skupu cenu.

Čim je Smederevo potpalo pod vlast Islama, ono je postalo glavnim mestom u Smederevskom sandžaku. Od mitropolije načinjena je Osvajačeva džamija. Turčin koji upravlja sandžakom zove se "vojvoda od Smedereva".

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“