SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 7JULI 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Počeci srpske privrede, ekonomije i bankarstva: Tri finansijska genija - Vajfert, Cukić i Paču

DINAR OD SREBRA

Piše:
Velimir Bucalo

Ne biti u Beogradu prevaren u trgovini, bilo je gotovo nemoguće. Zakidalo se i na dužini i na težini. A i mere su bile "približne": oka (oko 1,2 kilograma), akov (50 litara), aršin (0,7 metara), pa onda još ,,približne'': raboš, kanap, prst, lakat... Pored groša, u upotrebi je bilo 10 zlatnih, 28 srebrnih i 5 bakarnih novčića. A korišćeni su i turski novci, koji su se menjali po dva kursa -zvaničnom i čaršijskom. Pa sad zamislite kad za dva aršina i pola lakta platite u grošima, a vraćaju vam kusur bakrenjacima, obračunato u turskim lirama, po zvaničnom kursu! A onda su na scenu stupila dva značajna čoveka, dva genijalna ministra finansija: Kosta Cukić uvodi dinar kao platežno sredstvo, a Laza Paču će ga učiniti jačom valutom od zlatnog francuskog franka, i to uprkos trgovačkoj blokadi i Carinskom ratu (ničim izazvanim i neopravdanim sankcijama, koje su Beč i Pešta uveli Beogradu)

Nagodbom Miloša Obrenovića sa Turcima okončan je Drugi srpski ustanak. Najviši organ vlasti pred Turcima i jedini za Srbe u Beogradu, postala je Narodna kancelarija, za razliku od Magistrata, na čelu sa Petrom Ičkom, koji je za vreme Prvog ustanka upravljao Beogradom.

Beograd - hotel "Bosna"

Po prirodi, Miloš nije voleo da deli vlast. Kancelariju nije uvažavao a zbog čestih sukoba likvidirao je njenog "nadziratelja" Petra Molera, da bi na kraju istu preselio u svoj konak kod Saborne crkve - trošnu jednospratnicu u kojoj nikada nije stanovao.

Nekako u isto vreme, uz pomoć viđenijih žitelja Varoši, kao samonikla ustanova, nastala je Opština beogradska. Za prvog varoškog kneza biran je neki Nikolča a opština je bez sopstvene želje primala naredbe i od Miloša. Njemu se i obratila, u junu 1822. moleći ga da pored kneza varoškog odredi još četvoricu "otmenih" koji bi uredili trgovce i zanatlije. Zakonom o "ustrojeniju opština" iz 1839. ustanovljeno je Upraviteljstvo varoši, a Beograd proglašen opštinom koja je takođe smeštena u zgradi Gospodarskog (Miloševog) konaka.

Uvoz pasulja i luka iz Pančeva

Godine 1815. uvidelo se da Srbiji nikad dosta ratovanja i - novca. Nestašica ovog drugog poprimila je dramatične razmere, jer novca nisu imali ni Srbi ni Turci. Nešto malo para, ubirano dažbinama, nije zadovoljavalo unutrašnje potrebe, a Beograd, zbog besparice i nerodnih godina, ostao je bez najosnovnijih životnih namirnica. Jaja, luk, pasulj i ostale potrepštine nabavljani su u Austrougarskoj, mahom u Pančevu. Seljake na putu za Varoš sačekivali su Turci i silom oduzimali robu. Ono što bi propustili da opljačkaju, otkupljivali su nakupci za bagatelnu cenu.

Bilo je potrebno samo nekoliko rodnih godina u miru i stanje se vidno popravilo. Trebalo je urediti zanatstvo i trgovinu.

Prvi beogradski esnaf:Terzijski

Uočene su vidne promene posle hatišerifa iz 1830. Kuće i dućani dobili su zastakljene prozore, obojene kapke i drvena vrata.

Zanatlije su uživale veliki ugled u Varoši. Podizali su najlepše kuće, po njima se ponekad čitav kraj nazivao.

Javljaju se esnafi. Zanatlije se udružuju po strukovnoj liniji. Prvi esnaf - terzijski, osnovan je 1817. godine. Trgovački su nastali kasnije - bakalski, mehanski, lončarski...

Trgovina u Beogradu odvijala se na tri mesta. Roba na veliko za široku potrošnju prodavala se na Zereku. Na Varoš-kapiji su bili sitni dućani i piljarnice a u Savamali bio je smešten uvoz-izvoz. Uvedene su razne dažbine za trgovce na malo, a stranci su plaćali takozvanu dućansku arendu.

Preko Beograda obavljao se uvoz za celu Srbiju. U početku je to bio šećer, kafa, pirinač, biber, sapun, badem, aleva paprika, tamnjan, pakovana vina. Izvozila se uglavnom sirova građa, suve šljive i nešto malo stoke - skelama u Ostružnici i Višnjici.

Beogradska zadruga

Strance je sve više privlačila trgovina sa Srbijom. Osetivši mogućnost dobre zarade, lukavi Miloš otvara predstavništva stranih firmi za uvoz i špediciju - komisionare. Znatne sume novca zarađivao je "bezerdžan-bašluk" (špediter) koji je kontrolisao celokupan uvoz i izvoz robe, naplaćivao carinu, usluge i transport. Držali su ga Turci ali i Miloš je osnovao svoje, na Savi i Dunavu, pod imenom konzulati. Prvi konzul bio je Naum Ičko.

Državna kasa je najviše zarađivala od "đumruka" (carine). Tarifa je bila 2-3 odsto od vrednosti robe a u Srbiji su bile četiri carinarnice sa državnim činovnicima, dok su ostale izdavane u zakup!

Dve godine šegrt, tri godine kalfa

Usvojene su odredbe po kojima je svaki Srbin mogao da dobije dozvolu za otvaranje dućana ako je proveo pet godina izučavajući zanat (dve godine kao šegrt a tri kao kalfa). Za strance je bio potreban kapital do iznosa od 10.000 groša da bi obavljali poslove u Srbiji. Polaganjem majstorskog ispita pri strukovnom esnafu sticalo se zvanje majstora ili trgovca. Svi šegrti i kalfe bili su pod strogim nadzorom esnafa odnosno majstora.


Kosta Cukić, hajdelberški doktor ekonomije, za sedam godina baratanja državnom blagajnom ništa nije stekao. Čak je, kao ministar, stalno sam sebi smanjivao platu - sve dok je nije sveo na običnu činovničku. Knjaz Miloš nije ga mnogo cenio. "Nije vlast za tunjavce!", govorio bi knjaz, koga je nervirala Kostina tiha, skromna i otmena priroda


Prema belešci Opštine beogradske iz 1890. godine Beograd je imao 54. 000 stanovnika koji su živeli u devet kvartova. Bili su to: Grad (tvrđava), Varoški, Vračarski, Terazijski, Englezovac, Dorćolski, Palilulski, Sava-malski i Topčiderski.

Prelaskom iz devetnaestog u dvadeseti vek uveden je javni saobraćaj u Beogradu. Odvijao se na potezu Kalemegdan - Slavija tramvajima sa konjskom zapregom. Kolovoz je bio popločan drvenim kockama koje se i danas nalaze ispod sloja asfalta.

Prema podacima Trgovinskog glasnika, u Beogradu je 1910. godine bilo 32 esnafa sa 1.229 članova.

Ovde je bila takozvana Mala pijaca (ostala je samo pesma "Mali pijac, mali pijac, potopila Sava..."). Hotel "Bosna" (snimak iz 1900. godine) na uglu Karađorđeve i Travničke, bilo je mesto gde su odsedali trgovci, a tu je bila i prva robna odnosno novčana berza. Na snimku gde je veličanstvena građevina nekadašnje Zanatske zadruge, hotel "Bosna" vidi se u desnom uglu. Ispred zgrade bivšeg hotela danas je benzinska pumpa, a zgrada Zanatske zadruge pod zaštitom je države kao jedan od najreprezentativnijih arhitektonskih objekata svog vremena. Na potezu Malog pijaca otvorena je Gođevčeva gvožđara, koja je, posle tri poplave, morala da bude premeštena na Senjak. Tamo je stradala 1941. u nemačkom bombardovanju

Zanatlije i trgovci, najviđenije ličnosti u čaršiji, bitno su uticali na javni život. Osim što su predstavljali bogatiji sloj građana, uživali su glas dobrotvora. Ostavili su narodu mnoge zadužbine, umetničke zbirke, novčane fondove i lepe palate. Bili su to Miša Anastasijević, Ilija Kolarac, Sima Igumanović Piroćanac.

Početak industrije: staklara Avrama Petronijevića

Prelomna godina za privredu obrenovićevske Srbije bila je 1842. Te godine Sovjet je odobrio svima koji "kapital i veštinu imaju" isključivo pravo na višegodišnju proizvodnju određenog artikla ili korišćenje državne svojine. Nešto kasnije, to pravo se nazivalo povlastica ili koncesija. Bio je to prapočetak beogradske, odnosno srpske industrije. Prvi korisnik povlastice (koncesionar) za 12 godina bio je Avram Petronijević na fabriku stakla u Jagodini. Staklara je propala pre isteka koncesije.

Godine 1888. data je koncesija na 15 godina Ranku Gođevcu za proizvodnju predmeta od lima i metala.

Varošani zajedno sa seoskim življem opremali su svoje domove robom iz "preka" - Austrougarske. Pribor za jelo, lavor ili gvozdeni krevet, u to vreme prava senzacija, nabavljani su preko Save i Dunava. Može se samo pretpostaviti koliko je "laknulo" narodu kada je Gođevac otvorio prvu radionicu na Maloj pijaci, na Savi. U njoj su obavljani lovački, limarski, strugarski, bravarski i farbarski radovi i proizvodila "deficitarna" gvožđarska galanterija. Tri poplave i požari nisu prekidali proizvodnju u ovoj radionici koja je dostigla obrt od fantastičnih 1.200.000 dinara. Porodica Gođevac otvorila je i drugu radionicu - fabriku kod Gospodarske mehane, na Senjaku, koja je srušena u Prvom svetskom ratu.


Godina 1869. računa se za početak srpskog bankarstva. Tada je formirana, ugarskim i francuskim kapitalom Srpska banka. Dve godine po osnivanju, Srpska banka je - bankrotirala. Beogradska zadruga, prva značajnija ustanova srpskog kapitala lepo je zaradila zidajući hotel "Bristol", u Karađorđevoj ulici. Preko puta "Bristola" bio je hotel "Bosna", gde je formirana prva nezvanična, pa zatim i zvanična trgovačka i novčana berza, kasnije iseljena u današnju zgradu - Etnografskog muzeja.


Vajfertova pivara, Gođevčeva gvožđara

Ipak, razvoj beogradske industrije najviše je vezan za pivarstvo. Dominacija u ovoj oblasti pripadala je Đorđu Vajfertu. NJegova pivara u današnjoj Cetinjskoj ulici u Beogradu pročula se širom Balkana pa i Evrope.

Postojala je i Mala pivara čiji je vlasnik Filip Đorđević pokušao da sa Đorđem Vajfertom osnuje prvo srpsko akcionarsko društvo. Međutim, kao i ranije a i kasnije, sve zbog srpske nesloge i akcionarsko društvo se ugasilo, a ogromni kapital prelazi u ruke Ignjata Bajlonija, takođe pivarskog industrijalca.

Pijaca Zeleni venac nastala je na obodu bare, preko koje se čamcima saobraćalo. Kad je bara isušena, odlučeno je da se na tom mestu podigne zgrada pozorišta. Doveden je italijanski arhitekta, sakupljen novac (priložnici su bili Aleksandar Karađorđević, Miša Anastasijević...), a započeti radovi prekinuti su posle godinu dana. Arhitekta je pobegao, a superveštaci dovedeni iz Beča rekli su da će zgrada sigurno potonuti, zbog nestabilnog tla. Današnja pijaca izgrađena je na potonulim temeljima i konstrukciji pozorišta!

BIP na Smutekovcu

Krajem 19. veka jedan od najbogatijih ljudi Srbije bio je nadaleko čuveni industrijalac Đorđe I. Vajfert. Počeo je da se bogati kada je 1871. zatvorena Velika ili Kneževa pivara a on sazidao novu na Smutekovcu, današnjem Topčiderskom brdu, gde i danas radi, naravno modernizovana - Beogradska industrija piva (BIP).

NJegov slogan "Pivo ladi, dušu sladi" trebalo bi dopuniti... "a iz džepa pare vadi", pa da se shvati njegova filozofija brzog pravljenja novca.

Poreklom Nemac, za koga se tvrdilo da je dušom Srbin, potiče iz pivarske porodice. Njegov deda, takođe Đorđe, poreklom iz gornje Austrije izučio je kožarski zanat od koga nije mogao da izdržava porodicu. Imovinu stiče prevozeći dereglijama žitarice od ušća Save do Siska.


Oktobra 1929. otvorena je u Topčideru "kovanica novca", zvanično Zavod za izradu novčanica. Odluku o otvaranju Zavoda doneo je Upravni odbor Narodne banke. Do tog dana srpski novac štampan je i kovan u Francuskoj. Projekat zgrada i sistem obezbeđenja izradili su francuski stručnjaci. Obuka 137 majstora obavljena je takođe o trošku francuske vlade. Zavod je 1935. izradio 35 miliona komada novca u raznim apoenima. Opravdao je svoje postojanje 1994. za vreme hiperinflacije. Radi i danas, nadajmo se sa smanjenim kapacitetom.


Rođak deda Đorđa držao je pivaru u Pančevu. Posao mu nije išao od ruke pa je stari Vajfert prihvatio njegovu proizvodnju piva, malo preuredio pogone i posao je krenuo. Nezadovoljan postignutim deda šalje sina Ignjata u Minhen "da svrši tečaj" kod čuvenog stručnjaka za pivo, profesora Sedlmajera i usavrši nauku u poznatoj minhenskoj pivari "Špaten". Vratio se Ignjat, dobio pivaru na upravljanje, malo je doterao po "švapski" i pretvorio je pivaru u fabriku novca.

Ali, i Ignjatov sin, Đorđe, u međuvremenu je počeo da se "gnjura" u pivu pa mu je otac 1873. predao Kneževu pivaru "zarad posla i zarade". Dotle je koristio kao zakupac i dobro razradio posao. Bio je zadovoljan knez a bogami i Ignjat. Za sebe i drugog sina zadržao je Pančevačku, a deda Đorđe živeo je staračke dane presrećan što mu se sin i unuci "kupaju" u pivu.
Definitivno, Vajferti osvojiše Srbiju - pivom.

Štićenik kneza Mihaila

Dvadesettrogodišnji Đorđe, već pomenute 1871. na reskir kupuje veliki plac podalje od grada, a na brdu Smutekovac i podiže modernu pivaru, jednu od najvećih u Evropi. Pre početka gradnje morao je dosta muka da pretrpi jer nije posedovao srpsko državljanstvo. U pribavljanju dozvola dosta mu je pomogao knez Mihailo Obrenović kome se Đorđe, zbog svojih sposobnosti i marljivosti, veoma dopao a posebno njegovom "nastojniku", doktoru Paceku, koji ga je preporučio knezu. Na kraju, reskir se isplatio i pivara je počela da radi.

Žalostan što nije mogao da učestvuje u balkanskim ratovima, Đorđe je srpskoj konjici poslao vagon piva na poklon. Tek da se momci okrepe!

Ne zna se kada je počela njegova avantura sa rudncima.

U blizini Velikih stepenica (od Save do pred Sabornu crkvu) koje i danas postoje, sazidana je zgrada Đumrukane - carinarnice. Bila je to prva "zapadnjačka" građevina u Beogradu. Srušena je u bombardovanjima Beograda (snimak iz 1930). U sali ove zgrade radilo je diletantsko pozorište koje je vodio Atanasije Nikolić, profesor geometrije. 1842. Ova družina prerasla je u prvo srpsko profesionalno pozorište - Teatar na Đumruku

Otvorio je prvo rudnik u Kostolcu iz veoma praktičnih razloga - ugalj mu je bio potreban za parnu pivaru u Beogradu. Vetropirast po prirodi, tražio je i dobio odobrenje Srpske vlade i otpočeo da istražuje rudna nalazišta u Srbiji. Od tog trenutka Vajfert hoda ivicom finansijskog ponora. Češće je spavao po vrletima Srbije, nego u Beogradu. Vukao je za sobom inženjere i rudare, kupovao opremu, podizao rudarska naselja i na to trošio velike pare.

Čega god se dotakao sve je propadalo.

Zarađivao na pivu, gubio na živi

Jalovo je bilo otvaranje Topionice u Ripnju nadomak Beograda, jer rudnik žive na Avali gotovo da je bio bez rude. Istoje bilo u rudnicima "Sveta Ana" na Deli Jovanu, "Sveta Varvara" na reci Pek i kopovima na Miroču, Rudniku i u Zlotu.

Pivara nije mogla da otoči toliko piva koliko je Đorđe trošio na ova istraživanja. Usledila su tri bankrotstva iz kojih ga je uvek izvlačio "na plajvaz" revnosni Arera, knjigovođa pivare na Smutekovcu, jer da njega ne beše pivara bi otišla sto puta na doboš, kako su zaključivale stare varošlije.

Zlobni savremenici Đorđa i Vajferta govorili su često da je "viđen" za samoubistvo. Ali, njegovo hazardersko ponašanja odjednom se posrećilo. Kada su mu sve beogradske banke zatvarale vrata i odbijale menice Đorđe se jednoga dana, elegantno obučen, sa cvetom u reveru, pojavio u Trgovačkoj banci. Tražio je, po svemu sudeći, iz samo njemu znanih razloga, zajam od 50.000 dinara u zlatu? Miloš Tucaković, direktor banke, opet, iz svojih razloga, bez reči, potpisao je menicu ne sluteći da je time omogućio otvaranje Borskog rudnika!

Osnivač Borskog rudnika

Đorđe I. Vajfert postao je tog trenutka vlasnik najčuvenijeg nalazišta bakarne rude u Evropi. Bilo je to 1903, ali vlasništvo nije zadržao više od jedne godine. Izgleda da ni on nije bio svestan na kakvu je "žicu" naleteo tokom vratolomija po gorama Srbije. Naime, za eksploataciju rudnika bio je potreban ogroman novac koga ni on a ni država Srbija nisu imali. Ortake je našao u Francuskoj, tako da je osnovao akcionarsko društvo sa imenom "Francusko društvo borskih rudnika". Osnovni kapital iznosio je pet i po miliona zlatnih francuskih franaka a Đorđe Vajfert je imao u rukama 3.300 akcija vrednih preko milion zlatnih franaka.

Đorđe Vajfert, guverner Narodne banke, šef srpskih masona, živeo je od pivarstva, a najviše je voleo rudarstvo. Na slici: u rudarskoj uniformi. On je osnivač rudnika bakra Bor, i osnivač propalog rudnika žive pod Avalom, na koji je spiskao ogroman imetak. Na mestu Vajfertove pivare danas je Beogradska industrija piva - BIP. U Srbiji je bilo i bogatijih ljudi od Vajferta, ali nije bilo privrednika sa toliko preduzimačkog duha, i onoga što bi danas zvali - menadžerskim osobinama. Voleo je novac, ali ne da ga stiče, nego da ga ulaže u nove privredne poduhvate

Tu bi se završila priča o finansijsko-istraživačkim avanturama Đorđa Vajferta. Ipak, trebalo bi je dopuniti podatkom da je bio prvo vice a zatim guverner Narodne banke Srbije. Za života je bio i bogat i siromašan. Delio je narodu ono što je stekao.

Numizmatičku zbirku sa preko 14.000 primeraka antičkog novca pokloni je Beogradskom univerzitetu.

Muzeju grada ostavio je veliku kolekciju slika.

Poklanjao je imanja u dobrotvorne svrhe.

Kada je bio bez novca (bilo je to često) pozaj-mljivao je da bi ga nekome poklonio.

Iza njega su ostale dve crkve. Prvu je podigao u Glogovcu kod Bora a drugu u Pančevu koja i danas postoji.

"Turi i meni jedan potpis"

O njemu, kao i o ostalim poznatim ljudima tog vremena postoji dosta anegdota. Evo jedne iz perioda kada je bio guverner narodne banke Srbije:

U njegovu kancelariju banu seljak sa juga Srbije. Došao u Beograd da otvori aščinicu ali mu nedostajalo oko 500 dinara. Onako neukom neko mu reče da do novca može doći putem menice. Potraži on u prvoj banci menicu ali videvši ga, reše da ga nasamare. Pošalju ga u Narodnu banku i objasne da menicu treba da potpiše neki Vajfert!


"Pivo ladi, dušu sladi!", bio je slogan za Vajfertovo pivo. Narod je dodavao: "A iz džepa pare vadi!". To je verovatno prva napisana srpska "epp" poruka. Ako ne računamo onu, zapamćenu, sa Malog pijaca: "Prvo i prvo - javorovo drvo, drugo i drugo - potrajaće dugo, treće i treće - slomiti se neće: kašika laka za svakog seljaka!"


Provukao se on nekako pored portira, došao do kancelarije Vajferta i pravo s vrata:

-Ti li si taj Vajfert koji potpisuje menice? De, turi si bre, potpis i meni!

Videći da je seljak nasamaren, oduševljen njegovom otvorenošću, priseti se svoje pozajmice od 50.000 dinara u zlatu, stavi paraf uz napomenu da on lično garantuje za vraćanje seljakovog duga.

Đorđe I. Vajfert je umro 1937. u osamdeset sedmoj godini. Nije imao potomaka. Čuvena pivara i danas puni flaše sa pivom samo što se danas zove - BIP.

Beograd, idealan grad za dilere

Na početku i sredinom 19. veka osnovna obračunska jedinica u Beogradu bio je groš. Međutim, u upotrebi je bilo još 10 zlatnih, 28 srebrnih i pet bakarnih moneta. Nadaleko čuvena srpska oštroumnost bila je od slabe koristi polupismenom stanovništvu jer se roba plaćala jednom, a kusur vraćao drugom novčanom vrstom.


Đorđe Vajfert imao je devizu: "Da bi dobio, prvo moraš da baciš!" Nekoliko puta u životu ostajao je bez dinara, u svojim smelim i riskantnim privrednim poduhvatima. Novac od piva, bacao je na skupa i komplikovana rudarska istraživanja. Propali rudnik žive na Avali doveo ga je do bankrotstva. Na bančin zajam, koji je dobio kad u džepu nije imao ni cvonjka, otvorio je Borski rudnik bakra! Kažu, odbio bi retko koga ko bi mu pomoć zatražio - kad nije imao, pozajmljivao bi, pa bi davao!


Još veću pometnju stvarao je turski novac, čija je vrednost varirala iz godine u godinu. Ova pojava nam je dobro poznata samo se ona danas zove inflacija ili u, boljoj varijanti, devalvacija. Na tržištu (baš kao i u ovo današnje vreme) postojala su dva kursa za tuski novac: nerealni i realni (zvanični i crni), takozvani čaršijski. Gotovo posle jednog i po veka gotovo da se ništa nije promenilo.

Svuda gde se vrednost novca precenjuje ili obračunavaju kursne razlike javljaju se menjači. Pre približno 150 godina Beogradom su harali safari kao danas dileri. Radnje tih safara, gotovo da nisu postojale ili su bile male prčvarnice u kojima čovek nije mogao da se okrene oko sebe. Najpoznatiji safar iz tog vremena bio je Haim Davičo, liferant kneza Miloša. Imao je pristojan dućan (menjačnicu), od 1816, na mestu današnje kafane "Grčka kraljica".

Kosta Cukić uvodi dinar kao valutu

Sveopšti novčani haos onemogućavao je razvitak Srbije pa je morao da se uvede neki red. Po tom pitanju najviše se zalagao Kosta Cukić, ministar finansija. NJegova angažovanost krunisana je usvajanjem zakona o kovanju bakarnog novca iz 1868. po kome se u Srbiji prvi put uvodi dinar kao platežno sredstvo.

Zakonima iz 1873. i 1883. godine osniva se Narodna banka Srbije kao prva emisiona novčana ustanova.

Osnivač srpskog dinara Kosta Cukić, profesor ekonomije, doktor sa univerziteta Hajdelbergu, u ovom narodu pogrešnog pamćenja biće poznat zbog "Cukićevih pravila". I danas se sans i preferans, u provinciji naročito, igraju "po Cukiću". Cukić je sedam godina vodio srpske finansije, i - osim po uvođenju dinara kao valute - ostaće upamćen što je, krešući svake godine budžet, prvo polazio od svoje, ministarske plate

Uređenje našeg novčanog sistema potpomognuto je zaključivanjem Konvencije o novcu 1865. u Parizu, poznatije kao Latinska unija. Srbija je tek 1878. pristupila Uniji ali je zahvaljujući pojedi-nim delovima Konvencije, dinar bio izjednačen sa francuskim frankom a to je značilo da je u pet grama, koliko je težio bakarni dinar, moralo da bude 0,835 delova srebra. Sto para je činilo dinar a u promet je pušteno oko 14,8 miliona zlatnih, srebrnih i bakarnih dinara.

Paralelno sa puštanjem u opticaj nacionalnog novca uvodi se i bankarstvo. Godina 1869. smatra se kao godina početka savremenog srpskog bankarstva. Tada je u Beogradu osnovana Srpska banka sa 1,4 miliona dinara ugarskog i francuskog kapitala. Posle dve godine Banka je bankrotirala!

Berza u hotelu "Bosna"

Beogradska zadruga se smatra prvom većom srpskom bankom. Osnovana je 1882. a glavni poslovi bili su joj kreditiranje zanatstva i trgovine. Početni kapital bio je podeljen u deset hiljada akcija. Imala je filijale u Skoplju i Solunu. Zadruga je finansirala izgradnju hotela "Bristol" u Karađorđevoj ulici. Na njemu je dobro zarađivala.

Na uglu Karađorđeve i Travničke ulice, danas je tu benzinska pumpam, nalazio se hotel "Bosna" u kome su odsedali viđeniji bosanski trgovci. Dobra hrana i kapljica uz pesmu Male Mare i Garave Julke privlačila je i beogradske trgovce i izvoznike te su u ovom hotelu počeli da se zaključuju značajni ugovori sa bosanskom gospodom. Vremenom su počeli da se razmenjuju vrednosni papiri i strani novac. Smatra se da je to početak rada Beogradske berze. Inače njeno postojanje ozvaničeno je 1885, a Zakon o Beogradskoj berzi donet je novembra 1886. Berza se posle rušenja hotela "Bosna" preselila na današnji Studentski trg u zgradu koju danas koristi Etnografski muzej.

Zanatstvo i trgovina bili su u punom razvoju ali se na tržištu, ipak, osetila nestašica nov-ca. Nije ga imala ni država. Još je teže bilo 1861. kada knez Mihailo Obrenović uvodi "Ustrojstvo za odbranu zemlje i održavanja kneževstva". Knez je tada osnovao stalnu vojsku. Po tom Ustrojstvu Srbija je dobila pet vojnih komandi: Drinsku, Južnomoravsku, Timočku, Istočnomoravsku i Zapadnomoravsku sa oko 50.000 ljudi pod oružjem. Prvi srpski ministar vojni bio je francuski pukovnik Ipolit Monden. On će kasnije ustupiti mesto pukovniku Milivoju Blaznavcu.

Naoružanje, kasarne, ishrana vojnika, iziskivali su velike novce. Mihailo povećava porez po glavi stanovnika ali ni to ne pomaže. Srpska vlada zato 1867. zaključuje sa Rusijom ugovor o zajmu za vojsku. Bio je to prvi zajam koji je Srbija uzela u inostranstvu.


Smatra se da je prva industrija u Srbiji, počela da se razvija kad je donet Zakon o koncesijama. Prva firma podignuta po tom zakonu bila je jagodinska fabrika stakla Avrama Petronijevića, koja je propala pre isteka dvanaestogodišnje koncesije. Koncesijom za "lim i metal", obogatio se - basnoslovno - Ranko Gođevac, koji je na Malom pijacu otvorio gvožđarsku, radnju. Pre toga, čak i za limeni lavor, Beograđani su morali da putuju "preko". Gođevac je pravio fantastičnih milion i 200 hiljada dinara godišnjeg prometa. A industrija piva prosto je bila osvojila Srbiju. Mala pivara Filipa Đorđevića, u današnjoj Cetinjskoj, Velika pivara koju su držali Obrenovići, Vajfertova pivara, na mestu gde je i danas BIP, Bajlonijeva pivara...


No vratimo se svakodnevnom životu koji se odvijao na ulici ili dućanima. Novčani sistem je uz veliki napor nekako doveden u red ali sa sistemom mera bilo je "zlo i naopako". U upotrebi su bile turske mere. Sve neke savitljive i rastegljive: raboš, hartija, prst, kanap. Zakidalo se i na dužini i na težini, pa ko izdrži.

Vredi se podsetiti tih mernih jedinica. Težina se merila u okama. Jedna oka težila je 1,283 kilograma. Akov je bio mera za tečnost i zahvtao je 50 litara. Dužina se merila aršinom koji je bio 0,71 od metra.

Reforma hajdelberškog doktora

Priroda mu je podarila dve osobine: skromnost i umnost. Od prve nije imao nikakve koristi i zasigurno mu je smetala tokom života, dok mu je druga obezbedila besmrtnost u srpskoj istoriji u kojoj je zapisano da je on, Kosta Cukić, prvi u Srbiji uveo dinar kao jedinstveno sredstvo plaćanja. Dogodilo se to 1868. kada je usvojen Zakon o kovanju bakarnog novca. Do tada se pazar obavljao azijskim (turskim) ili evropskim (austrijskim) novcem.

Nizak rastom, suvonjav, kratkovid i već rečeno nadasve skroman, Cukić se kretao gotovo nečujno. Kao takav nije bio po "meri" kneza Miloša koji je za državne činovnike birao plećate i glavate podanike. Kasnije je knez Mihailo pokušao da opravda svog oca, govoreći: "Šta ćete gospodine Cukiću, babo samo takve uzima u državnu službu".

I ako nije bio krupan i glavat Kosta je postao gorostas u Srbiji, bar što se obrazovanja tiče. Završio je gimnaziju i diplomirao na fakultetu u Beču. Doktorsku disertaciju odbranio je u Hajdelbergu. Godine 1848. postao je profesor beogradskog Liceja, a tri godine kasnije rektor. Stručnjak za ekonomiju imao je finansije u malom prstu. Napisao je "Ekonomiju" u tri toma, a knez Miloš, na nagovor sina Mihaila, ponudio mu je da formira vladu. Cukić se zahvalio knezu na poverenju i odbio ponudu pravdajući se kako je sa trideset tri godine premlad za tu funkciju. Knez Miloš je prihvatio izgovor a kasnije ga ružio kod svih govo-reći: "Velim ja da vlast nije za tunjave".

Kneževom sinu Mihailu nije smetala Cukićeva neugledna figura. Posle smrti oca Miloša poverio je Kosti državnu blagajnu i Ministarstvo finansija. Za sedam i po godina baratanja državnim novcem nije ništa stekao. Kao ministar stalno je govorio kako mu je plata velika. Smanjivao ju je i na kraju dogurao do plate običnog činovnika!

Miran potomak hajdučkih predaka

Cela porodica Cukić ostavila je dubok trag u Srbiji. Jedina razlika između Koste i njegovih predaka je u tome što je on bio miran kao buba, a oni goropadni kao kurjaci.

Vojvoda Pavle Cukić, Kostin deda, nije zazirao od Karađorđa, a ni Miloša. Prvi je hteo da od njega na silu kupi konja. Pavle je konju odsekao rep i uši i takvog ga poslao Karađorđu u Topolu, a protiv kneza Miloša podigao je bunu i zatvorio se u manastir Manasiju. Pavle je imao vanbračnog sina Petra koga je na njegovu molbu othranila knjeginja Ljubica, a potom oženila sa Anom, kćerkom vojvode Molera. Petar je od Hadži-Ruvim a naučio da čita i piše. Zanimao se za urbanizam i izradio urbanistički plan Karanovca (Kraljeva) i Trstenika po ugledu na glavni trg Pariza.

Petrov sin Kosta, bio je treće koleno slavnih i odvažnih Cukića. Ubistvom kneza Mihaila, Kosta prestaje da obavlja ministarske poslove i ostatak života provodi u diplomatiji. Umro je 1879. u Beču od tuberkuloze. Bio je prvi srpski poslanik u Austriji. Imao je šestoro dece. Niko od njih nije se ni približio slavi njihovog oca.

Laza Paču, samouki finansijski genije

Na samom početku 20. veka Srbija je bremenita problemima. Maja meseca 1903. u atentatu gine kralj Aleksandar Obrenović. Za nepunih mesec dana dolazi do smene vladajuće dinastije. Na čelu Srbije je sada kralj Petar I Karađorđević. Sledeće godine najčuveniji srpski radikal, Nikola Pašić, obrazuje vladu. Za ministra finansija izabran je Laza Paču.

Doktor Laza Paču, bio je Cincarin poreklom, a za finansije je bio samouk. Dok je on vodio državne finansije Srbije, dinar je bio konvertibilna valuta. Gospodin Laza, kako su ga svi zvali, priznavao je samo novac sa zlatnom podlogom. Čak i u vreme Balkanskih ratova, gospodin Laza nije dopustio da budžet "ode u crveno"-što je slučaj nezabeležen u istoriji bankarstva i istoriji ratovanja. Svet je znao za "gosn Lazu" i Srbija je, na njegovu reč, mogla da digne kredit u bilo kojoj svetskoj banci. Jednom, neki prodavac "zaboravi" da mu vrati kusur od dve pare. Gosn Laza se naljutio: "Kad bi ja svakog dana iz državne kase uzimao po dve pare - država bi propala!" Kažu, umro je od infarkta, kad su, mimo njegovog odobrenja uzeli u Londonu ratne kredite. Poslednje reči su mu bile: "Nema više ovde Ustava i zakona!"

Gos'n Laza, kako su ga zvali u čaršiji, rođen je 1855. u Bačkoj. Radikal po opredeljenju, lekar i kako je zapisano u mnogim knjigama i enciklopediji, finansijski genije.

Počeo je da leči ljude ali je od toga digao ruke jer mu nije išlo - kako je govorio. Za bankarstvo je bio samouk. Ekspert za finansije kakvog samo Bog može da stvori. Preuzevši resor ministra finansija zatiče paučinu u državnoj kasi. Ogoljenu do kraja i Srbiju kojoj niko na svetu nije hteo da odobri kredit. Oštrim monetarnim merama, finansijskom disciplinom i pre svega znalački vođenim pregovorima uspeo je prvo da uravnoteži budžet, a potom vrati poverenje evropskih zemalja.

Srbija u ekonomskoj blokadi

Godine 1906. ministar Paču uleće u "vatru". Te godine počinje takozvani Carinski rat između Austro-ugarske i Srbije koja je smetala severnom susedu iz više razloga. Naime, Beograd sa Srbijom bio je prirodna prepreka velikoj carevini za ekonomski prodor ka Solunu i dalje prema Levantu. Znači Srbiju je trebalo baciti na kolena. Ratom, onim pravim nikako. Tako nešto bilo bi preskupo i za bogatu Austro-ugarsku. Izabran je onaj drugi, dakle, ekonomski rat. Prava stvar za te prilike bile su previsoke carinske dažbine koje su uvedene na srpski izvoz. Prethodno su bili jednostrano raskinuti svi robni ugovori sa Srbijom a pod novim uslovima ova nije mogla da izveze baš ništa.


Laza Paču, doktor koji nije imao živaca da leči ljude, bio je u finansijama samouk. Spretnim pregovorima, u doba Carinskog rata, pronašao je za Srbiju nova tržišta. Zaveo je takvu finansijsku i budžetsku disciplinu, da je Balkanske ratove završio bez gubitaka u budžetu! Dinar je pod njegovim nadzorom, postao konvertibilna svetska valuta - vredeo je više od zlatnog francuskog franka. Kod njega niko nije imao privilegije. Umeo je i kralja da odbije kad bi vladar zatražio pozajmicu iz državne blagajne!


Mnogo ratova vojevala je Srbija ali ovakav nikada. Ipak, pojavio se među Srbima pravi čovek i za ovu bitku. Bio je to Laza Paču.

"Ratna strategija" mu je bila prosta, ali neponovljiva za sve njegove kolege, ministre finansija, sve do kraja veka.

Evo kako je to radio gos'n Laza.
Posle velikog spremanja u svom resoru - finansija- počeo je pregovore sa Evropom. Tržište za našu robu uglavnom stoku, našao je u Belgiji, Nemačkoj, Francuskoj pa čak i Egiptu. Obrt spoljne trgovine povećan je 100 odsto. Godine 1912. iznosio je čitavih 200 miliona dinara u zlatu. Austrougarska se našla u čudu. Srbiji, odnosno Lazi Pačuu nuđeni su krediti sa svih strana.

Gos'n Laza je tako dobro procenio situaciju da je, tako knjige kazuju, i tokom Carinskog rata ostvarivao dobit privlačeći strani kapital u Beograd, uglavnom francuski. Kao rezultat ovog umeća otvorena je Francusko-srpska a potom i Praška banka.

Finansijskom disciplinom i urođenim tvrdičlukom uspeo je, već 1909. da pokrije državni budžet od 103 miliona zlatnih dinara. Iz Balkanskih ratova Srbija je izašla bez finansijskih gubitaka!

Tokom njegove finansij-ske vladavine srpski novac postao je konvertibilan. Potukao je visoko cenjeni francuski franak. Vero-vali ili ne, zlatni fra-nak vredeo je manje od dinara. Za Evropu - nečuveno!

Pošten, štedljiv i cicija

Možda je Laza preterivao u cicijašenju, kako su mnogi mislili, pa ipak, iza toga stajao je neverovatno pošten i štedljiv čovek. Uzeti tuđe, pogotovo zavući ruku u državnu blagajnu, za njegovom mišlje-nju je bio smrtni greh. Sve privilegije koje bi po njegovov mišljenju štetile Srbiji - ukinuo je. Svi koji bi nešto pokušavali po tom pitanju, naišli bi na zatvorena varata - od ministra do kralja!

Mnoge su anegdote vezane za njegovo ime. Najinteresantnija je ona vezana za kralja koja u stvari objašnjava Lazine principe i njega kao čoveka. Kralju Petru Prvom Karađorđeviću trebalo je hitno 200.000 dinara. Poslao je sekretara kod ministra Pačua da mu unapred ispalti ovu sumu od vladareve plate. Gos'n Laza sasluša sekretara, kiselo se osmehne i kaže: "Ne može"!

Zgranutom sekretaru svoju odluklu objasni ovako:

Reklama za Vajfertovo pivo. Prvi slogan u Srbiji, glasio je: "Pivo ladi, dušu sladi!"

"Umre kralj, ne daj Bože, a smrtan je kao svi mi. Ko će onda da vrati dug državnoj kasi? - Zna se Laza. Ili, političari nateraju kralja da abdicira. Ko će da plati dug? - Opet Laza. Nego brate, da mene ne bi bolela glava, idi ti u Kreditnu zadrugu, oni daju zajam. Znam te pošten si čovek, biću ti žirant na menici, kod njih uzmi tih 200.000. Ovde ne može! I kvit!

Sekretar se vratio na dvor neobavljenog posla, a i kralj se nije naljutio.

Druga anegdota govori kako je, i pored bolesti koju je "vukao" na nogama kažnjavao i sebe.

Kažu, dođe Laza u poslastičarnicu poruči dva kolača, jedan pojede a drugi vrati gazdi govoreći:

"Meni je dovoljan i jedan slatkiš a ti u tvoj stomak trpaj koliko hoćeš!"
Plati samo ono što je pojeo i ode.

Laza Paču umro je naprasno 1915. kada je čuo da je ministar vojni zaključio zajam u Engleskoj bez njegovog znanja.

"Sa našom ustavnošću je gotovo".

Rekao je i umro.

Jedna uličica u centru Beograda nosi njegovo ime.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“