SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 7JUL 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Srpsko društvo "Privrednik": njegov osnivač Vladimir Matijević nije imao dece,
ali 40 hiljada dečaka i devojčica zvalo ga je "oče"
"Širom srpstva treba da odjekne poklič Srba-Zagrepčana: Snažimo se ekonomski!"

RADI, ŠTEDI I BOGU SE MOLI

Piše:
Petar V. Krestić
Godine 1895. osnovana je Srpska banka u Zagrebu. naredne godine, Savez srpskih zemljoradničkih zadruga, a neupunih godinu dana kasnije "Privrednik"- društvo koje će pomagati da bistra, radna i siromašna srpska deca, završe zanat ili se osposobe za trgovačke poslove. Osnivač sve tri srpske institucije u Zagrebu bio je Vladimir Matijević, bankar i veliki nacionalni radnik, koji je Srbe zvao da se manu političkih trvenja i okrenu se ekonomiji, rečima: "Politička moć jednog naroda počiva na ekonomskoj moći!" Za pedeset godina svog rada - ukinut je 1947. - na zanate, u trgovinu i ugostiteljstvo, "Privrednik" je uputio 40 hiljada siromašne, seoske, srpske dece. Načelo "Privrednika" glasilo je: "Najveće je dobročinstvo dati čoveku poštena rada i zarade"

Malo je srpskih privrednika koji su za života stekli takav ugled i poštovanje svojih sunarodnika, kao što je to slučaj sa Vladimirom Matijevićem. Iako je od savremenika smatran za "najvećeg, najvrednijeg i najzaslužnijeg radnika na nacionalno-kulturnom i privrednom polju", potonje generacije Srba, čijem je napretku posvetio najveći deo života, u potpunosti su ga potisle u zaborav, čak do mere da nije zaslužio ni nekoliko redova u enciklopediji!

Odlazak grupe "Privrednikovih" pitomaca na zanat: Odabirana su zdrava i pametna deca, na preporuku sveštenika i učitelja. Mnogi od njih kad postanu bogati i ugledni ljudi, biće veliki dobrotvori "Privrednika" i njegovi poverenici

Vladimir Matijević se rodio na Kordunu, u selu Gornje Budačko, kod Vojnića, u blizini Karlovca, 3. avgusta 1854. godine, kao treće od devetoro dece.

Otac Petar, do raspuštanja Vojne granice, bio je oficir sedme kompanije Slunjske graničarske regimente, kada je, kao poreznik, prešao u civilnu službu.


Shvativši važnost i značaj privrednog pokreta, Pavle Aršinov, profesor i urednik lista Privrednik, pisao je još 1904. godine: "Niti je bilo niti može biti što krupnije u životu naroda našeg, nego što je pokret na privrednom polju, a koji pokret potiče od Srba-Zagrepčana. Po-litička moć jednog naroda počiva na ekonomskoj moći. U svakom kutu gde god ima naroda našeg treba propagirati da se pribira svet naš, da se združuje i navikava na zajednicu, i u dobru i u zlu. Širom Srpstva treba da odjekne onaj poklič Srba Zagrepčana:
"Snažimo se ekonomski!"


Sva Matijevićeva braća i sestre umrli su još u ranoj mladosti ili u srednjem dobu, tako da je jedino on doživeo zrele godine. Budući da je poticao iz oficirske porodice lošeg materijalnog stanja, po želji roditelja, posle osnovne škole, upisao je regimentsku kadetsku školu u Turnu kod Karlovca. Međutim, kada je otac, kao razborit čovek, koji se, sticajem okolnosti, dosta kretao u društvu obrazovanih Srba raznorodnih zanimanja, uočio otpor koji njegov sin ispoljava prema vojsci i vojnom pozivu, pružio je podršku mladom Vladimiru da nastavi školovanje u redovnim civilnim školskim ustanovama. Upravo uz njegovu pomoć, sa nepunih sedamnaest godina, neposredno pre stupanja u vojnu službu, Matijević je upisao realku u Rakovcu, u neposrednoj blizini Karlovca. Tokom školovanja, na Matijevića je veliki uticaj izvršio prota Nikola Begović, poznati nacionalno-prosvetni delatnik, koji mu je predavao veronauku. Begović je, pored tih predavanja, svoje đake učio srpsku istoriju i napajao ih narodnom književnošću. Begovićevom uticaju može se pripisati i matijevićevo učešće, kao dobrovoljca, u Srpsko-turskom ratu, 1876. godine.

Praktikant kod zagrebačkog Sahera

Poslušavši savet jednog očevog prijatelja da, zbog urođene okretnosti, rečitosti i komunikativnosti, izabere posao trgovca, Matijević je, posle realke, upisao Visoku trgovačku školu u Beču.

Uputstvo šta budući šegrt treba da ponese i kako da se pripremi: "Ko nosi, ne prosi" - ponesi za usput i hleba i što ima, nek se nađe

Kada je završio školovanje, zaposlio se u trgovačkoj radnji Gustava Sahera u Zagrebu, gde je radio kao praktikant, a potom kao zastupnik i trgovački putnik. Od samog početka, pažljivo je pratio i upijao način rada, proučavajući praktične trgovačke poslove. Kao vredan, sposoban, poslovan i perspektivan čovek, koji je sve poslove završavao na vreme, efikasno i pedantno, bio je miljenik svih vlasnika trgovačkih poslovnica kod kojih je radio. Praksu je sticao po najvećim trgovačkim firmama, doprinoseći da svaka od njih proširi poslove i uveća kapital.

Predanim radom, i sam Matijević stekao je značajna novčana sredstva, kada mu je 1882. godine, u njegovoj dvadeset i sedmoj godini, Konšak, vlasnik najveće trgovačke radnje u Zagrebu i njegov poslednji poslodavac, postao poslovni partner. Pod Matijevićevim vođstvom, ta firma je proširila obim poslovanja i uvećala se nekoliko puta.


HRVATSKE POGRDE ZA SRPSKI LIST

Kao ilustracija netrpeljivosti i mržnje Hrvata prema svemu što je srpsko, može da posluži i nepotpisano pismo, po svemu sudeći nekog od članova uredništva "Privrednika", koji, u pismu upućenom Stevanu Peroviću u Split, ovako odgovara na pitanje zašto list nije ponuđen Hrvatima, Nemcima i drugim narodima:

"Kad je list pokrenut, onda je po običaju razaslato svim novinama, kavanama, ustanovama i.t.d. Niko ga nije osim Srba pretplatio, nijedna redakcija nije dala zamenu, već su ga vratile i pogrdama pozdravile i permanentno napadale. Umazan je sa pogani i vraćan sa najružnijim pogrdama i.t.d. a da i ne spominjemo septembar 1902. godine. Onda je 30 trgovaca orobljeno, od kojih je 10 totalno upropašteno, te nikada više ne izdigoše glave (...) a skupština je zaključila, da se obustavi pretplata, da se list daje samo zadrugarima i članovima (...) nikad se nijedan Hrvat nije prijavio za člana, već samo Srbi prigrljuju stvar, a radi ono 2-3 Hrvata, Nemca i drugih, što ih sad preko godine za list zapita, nije vredno to pitanje pred skupštinom pokretati, tim više, što taj bojkot i sad još traje. Istina, celu tu akciju udesili su nam Jevreji, ali kao što rekosmo, sve je uz njih pristalo...".


Sam Matijević ovako je pisao u to vreme:
"Kad sam u taj posao došao, bili smo trojica, a posle nas je radilo trideset i više. Umeo sam i valjane ljude okupiti - najbolje što ih je u moje doba u nas bilo".

Godinu dana kasnije, 1883, Matijević se oženio Paulinom Lađević (1861 - 1926), ćerkom Đoke Lađevića, trgovca iz Gornjeg Karlovca, koja će biti njegova verna životna pratilja i saradnik u brojnim patriotskim poduhvatima i pregnućima.

Vladimir Matijević (snimak iz 1897. kada je osnovan "Privrednik"): "Ja ne tražim ništa, i mesto da me hvalite i uzdižete, učinite nešto za 'Privrednik'!", govorio je čovek koji je čitav ži-vot posvetio školovanju srpske siročadi, ostavivši u te svrhe ogromno bogatstvo od sedam miliona ondašnjih dinara - svu svoju imovinu

Vreme partijskih sukoba među Srbima

Da bismo razumeli razloge pokretanja Privrednika i drugih srodnih srpskih nacionalno-ekonomskih udruženja i organizacija u okviru Austrougarske monarhije, na zalasku DžIDž veka, potrebno je sagledati okolnosti u kojima se nalazilo srpsko stanovništvo Austrougarske, i posebno Hrvatske i Slavonije u drugoj polovini XIX i početkom HH veka. Vreme u kojem je nastao Privrednik karakterišu velike međustranačke suprotnosti i partijski sukobi među Srbima u Monarhiji. Podeljeni na brojne političke stranke i frakcije (liberali, radikali, socijaldemokrati, samostalci i drugi), Srbi u Ugarskoj i Hrvatskoj bili su do te mere ostrašćeni partijskom borbom da su zanemarivali opštenacionalne, a posebno privredne interese, zalažući se za njih samo deklarativno. Matijević je uviđao svu štetnost partijsko-političkih sukoba i koristio je svaku priliku da javno žigoše one političare čija "strančarska politika" vodi razbijanju srpskog naroda, a on je radio na njegovom sabiranju i ekonomskom jačanju. "Mi smo isuviše tendenciozni i još suviše zagušeni u našem međusobnom, nesretnom partizanstvu, a prema našim neprijateljima - koji nas svuda u svemu sistematski, tendenciozno, smišljeno, uspješno i užasno potiskuju - niti imamo tendencije, niti znamo pravca, niti dospijemo, niti marimo, već se međusobno grdimo, ružimo, sumnjičimo (i) omalovažavamo. Samo se kuka, niti ko misli, još manje se uči - kako da se opremo tuđoj najezdi, a o kakvom radu, pravcu, tendenciji, smišljenosti, da i ne govorimo.

Mi svud - u najbolju ruku - jedva tek 1/4 žiteljstva sačinjavamo. One 3/4 neprijatelja ne vidimo, ne tiču nas se, mi se samo u međusobnoj borbi gubimo. Koga se tiče na primjer ovo: Na liniji od Bosanske Gradiške do Banjeluke (to su četiri sata kolima) ne bješe pre 24 godine nijedne katoličke duše, već samo pravoslavni Srbin i nešto Turaka. međutim, su tamo silne rimske kolonije nikle, a među njima i devet katoličkih manastira (u najvećem od njih ima 400 kaluđera). Istočno od spomenute Banjeluke ima na pr. Prnjavor. Tamo ne bješe prije okupacije nijednog Turčina kamo li katolika, već čist okrug 30.000 samo pravoslavnih Srba. Danas je i tamo već preko 10.000 katolika ugurano itd. Kako li će i tudi još za 20 ili čak 50 godina izgledati?"

Rasformiranje Vojne granice

Procesom razvojačenja Vojne granice, koji je tekao od 1868. do 1873. godine, kao i njenom provincijalizacijom, nastalom pripajanjem hrvatskoj, 1881. godine, naglo je prekinut način života srpskog graničnog stanovništva, koji se tokom decenija izgrađivao i u priličnoj meri ustalio. Posle ukidanja starih ustanova, u novoj, nepoznatoj sredini, koja nije odgovarala njihovoj svesti, navikama, prirodi i stepenu razvitka, srpsko stanovništvo, poteklo, najvećim delom, od razvojačenog kadra Vojne granice, osposobljeno tokom dugog niza godina, gotovo isključivo za vojnu službu, ili poljoprivredne poslove, nije bilo u stanju da se snađe u novim okolnostima.

"Privrednikov" kalendar, sa slikom Vladimira Matijevića: Dobrotvorni rad na zbrinjavanju srpske dece počeo je sam, raspitivao bi se kod popova i učitelja za bistro ali siromašno dete, a onda bi ga, uzgred, kad završi posao, preporučivao poslovnim prijateljima kao "svog malog rođaka". Imao je, kažu, oko 250 "malih rođaka" na zanatu, kad je odlučio da se obrati za pomoć u svojoj misiji, uglednim sunarodnicima, dobrotvorima i nacionalnim radnicima

Krajem XIX veka, privredni razvoj zahvatio je, u početku, najsevernije, a potom i ostale delove Trojednice, noseći uveliko predznake kapitalističke privrede. Nemilosrdne posledice razornog dejstva kapitalističke privrede osetilo je celokupno stanovništvo Granice, ali su njegove posledice najsnažnije osetili Srbi.

Naši ljudi potiskivani su na ekonomskom, ali i na svim drugim poljima. Stranci su u svojim rukama čvrsto držali sve značajnije pozicije u društvu, počevši od vlasti pa do najsitnije trgovine i zanatstva, ostavljajući Srbima da se bave zastarelim strukama, te stoga nije čudo što su najnapredniji zanati u narodu nazivani "nemecki", pošto su se nalazili u rukama stranaca.

Srpski kapital tri puta manji od hrvatskog

U najgorem ekonomskom i političkom položaju nalazilo se agrarno srpsko stanovništvo. Veoma mali broj sela imao je osnovnu školu, neupućeni zemljoradnici nisu racionalno i efikasno obrađivali zemlju, u krajevima naseljenim Srbima gotovo da i nije bilo železnice i puteva, a tamo gde su postojali - bili su loši, dok su državni nameti bili izuzetno visoki za siromašan narod pasivnih krajeva.

Jedan "Privrednikov" pitomac, po dolasku iz sela, spreman da pođe na zanat. Isti pitomac, nekoliko godina kasnije, kao trgovački pomoćnik

Posebno tešku situaciju izazvao je Zakon o ukidanju kućnih zadruga, koje su predstavljale ekonomsku osnovu graničarskog stanovništva i činile osnovni oblik njegove društvene zajednice. Donošenjem ovog Zakona, došlo je do teških i sveobuhvatnih društveno-ekonomskih poremećaja, kao i do naglog siromašenja i propadanja stanovnika Granice. Kako nije bilo u mogućnosti da uredno plaća poreze, siromašnije stanovništvo, pre svega, ono iz bivše Slavonske i Sremske granice, često je, u poslednjim decenijama XIX veka, gubilo svoja imanja. Ove posede, prodavane pod prinudom, uglavnom zbog nepodmirenih dugova, većinom su kupovali stranci, najčešće Nemci.

Srpski kapital ne samo što je bio nešto više od tri puta manji od onog koji se nalazio u rukama Hrvata nego je bio i nesrazmerno raspoređen. Najslabije je bio koncentrisan u oblastima gde su Srbi činili većinu stanovnika, tačnije u Lici, Baniji i Kordunu, a najjače na severu zemlje, u istočnoj Slavoniji i Sremu, gde je konkurencija bila najsnažnija, ali su i uslovi poslovanja bili najpovoljniji zbog velikih viškova poljoprivrednih proizvoda, relativno guste železničke i putne mreže i razvijene tranzitne trgovine.

Osim toga, u to vreme Srbi nisu imali organizovane novčane institucije, tako da sitni kapital naše narodne privrede nije stajao u nacionalnoj službi.

Sve ovo omogućilo je strancima, pre svega Nemcima, Mađarima i Jevrejima, da postepeno započnu osnivanje svojih kolonija po Ugarskoj, Hrvatskoj, Slavoniji i Bosni, istraju u tome, i da sistematski preuzimaju prirodne resurse i sve značajnije institucije u tim oblastima.

U takvoj situaciji, narod je, nemoćan da bilo šta suštinski izmeni, a u želji da obezbedi egzistenciju svojim porodicama, započeo masovno da prodaje zemlju i drugu imovinu i da se iseljava, u najvećem broju potraživši utočište u Americi. Stoga nije ni čudo što je ondašnja peštanska štampa zlurado pisala "da se Srbi povlače ispred pritiska sa severa na jug, kao što su Indijanci uzmicali u prašume ispred krčevina belih ljudi".

Osnivanje Srpske banke

Značajan korak u preraspodeli dotadašnjih privrednih, a samim tim i političkih pozicija, bilo je prikupljanje razjedinjenog srpskog kapitala i njegova koncentracija u Austrougarskoj, osnivanjem Srpske banke d.d. u Zagrebu, 1895. godine. NJen predsednik bio je Vladimir Matijević, a direktor Đorđe Velisavljević.

Istaknuti dobrotvori "Privrednika": "Bez osnovnog kapitala se ne može" govorio je Matijević, pa je pitomcima, posle završenog zanata, obezbeđivao i kredit da počnu samostalnu radnju
Slika 2 str.58: Isidor Dobrović "Privredniku" je ostavio veliku zadužbinu, između ostalog i dve kuće, u Zagrebu i Daruvaru. I poručio u testamentu: "Mi stariji moramo pomagati, moramo zadužbine osnivati, a ti, omladino, radi, radi i štedi, Bogu se moli, starije slušaj i svoj zanat voli - a ostalo će sve samo doći!"
Slika 3 str.58: Nikola Ćuk, jedan od osnivača "Privrednika": Stigao je u Zagreb, da šegrtuje, sa jednim cvancikom u džepu. Iz njegove radnje izašlo je 60 "naučenjaka". U prvim danima rada "Privrednika" Nikola Ćuk ustupio je pitomcima svoju kuću, u vinogradu kraj Zagreba, odakle su otpremani na zanat i naukovanje. U uličnim demonstracijama, Hrvati su opljačkali i razrušili njegovu radnju, a sekirama posekli vinograd. Nikola je sve to obnovio - nisu ga mogli oterati i uplašiti

Pored centrale u Zagrebu, Banka je imala filijale u Novom Sadu, Somboru, Subotici, Dubrovniku, Mitrovici, Splitu, Šibeniku i Kninu.

Najveće zasluge u njenom osnivanju, čime je započeo organizovaniji rad na podizanju srpske privrede, imala je grupa srpskih građana iz Hrvatske i Slavonije, sa Vladimirom Matijevićem, Bogdanom Medakovićem, Jovanom Živkovićem i Svetislavom Šumanovićem na čelu.

Uz neposredno učešće ove banke, da bi rešili sve teži položaj sela i seljaka, 1896. godine, sjedinjavanjem više od 400 srpskih zemljoradničkih zadruga, osnovan je Savez srpskih zemljoradničkih zadruga, sa preko 400 zadrugara na teritoriji Hrvatske. Zadatak Saveza bio je da okuplja i obučava seljake zemljoradničkim, potrošačkim i kreditnim poslovima, da im obezbeđuje povoljne kredite i da ih usmerava na štednju.

Za bistru i siromašnu srpsku decu

Srpsko privredno društvo Privrednik, kao treća u nizu institucija osnovanih u ovom periodu u Hrvatskoj, predstavljalo je jednu od najznačajnijih ustanova srpskog naroda u Austrougarskoj monarhiji.

Osnovan po ideji Vladimira Matijevića, uz finansijsku pomoć njegovih istomišljenika, prijatelja i rodoljuba, Privrednik je bio zamišljen kao institucija koja će pomagati da se bistra, radno sposobna i siromašna srpska deca, najvećim delom iz ekonomski zaostalih seoskih sredina, pored sticanja osnovnog obrazovanja, osposobe za zanate i trgovačke poslove. Na taj način, tvorci Privrednika želeli su da obrazuju jak kadar Srba privrednika i da pomognu svaki srpski privredni pokret, čime bi se stvorili uslovi za nastanak snažnog srpskog građanskog sloja, koji bi bio u stanju da, kako ekonomski, tako i intelektualno, odgovori zahtevima vremena i da omogući srpskom narodu opstanak i napredak u ondašnjem okruženju, izrazito nenaklonjenim Srbima.

Odluka o osnivanju Privrednika nije se kod Matijevića rodila odjednom, već je sazrevala tokom godina koje je proveo kao trgovački putnik, obilazeći mnogo predele Monarhije. Oprezni Matijević svoju odluku nije odmah razglasio, nego se oprobao na pojedinačnim primerima. Tako je, posle obavljenog posla, pominjući to tek uzgred, nudio trgovcima sa kojima je poslovao jednog svog tobožnjeg "malog rođaka", dečaka sa sela, za šegrta. Pošto su ponude najčešće prihvatane, Matijević se, zatim, obraćao seoskim učiteljima i sveštenicima sa zahtevom da mu pošalju odabranu decu, koju bi upućivao na izučavanje zanata. Na taj način, on je na razne zanate "namestio" oko 250-oro dece.

Ubrzo potom, pošto je stekao znatan imetak i ime uspešnog privrednika, Matijević je odlučio da prestane sa putovanjima i da se posveti radu u svojoj firmi u Zagrebu. U to vreme, obavio je temeljne pripreme i 23. septembra 1897. godine, sazvao Osnivačku skupštinu Srpskog privrednog društva Privrednik. Na njoj je izabran izvršni i nadzorni odbor, za predsednika Društva postavljen je Isidor Dobrović (1841-?), trgovac i dobrotvor, jedan od osnivača Srpske banke, za potpredsednike - Vladimir Matijević i Nikola Ćuk, (1860-1937), takođe trgovac i dobrotvor, a za sekretara - Ljubomir P. Ristić. Istog dana "namešten" je i prvi šegrt.

Patrijarh Varnava među "Privrednikovim" pitomcima: Austrougarska policija je izveštavala o "Privredniku" kao o "naoko nevinoj organizaciji" koja "preko svojih šegrta, služavki i pikola vrši "najsramniju srpsku propagandu" i "napaja ih velikosrpskim paroksizmom" i ta organizacija mora se definitivno uništiti, tim pre što se primećuje da Srbi neće da budu "konzumenti" radnji u kojima "Privrednik" nema svoje pitomce!

Šegrti, "Privrednikovi" pitomci

Od samog osnivanja, Privrednik je razvio veoma široku aktivnost. Pre svega, bilo je potrebno pronaći slobodna mesta, u raznim zanatima i trgovini, gde bi se šegrti obučavali. Privrednik je sa poslodavcima sklapao posebne ugovore po kojima su se oni obavezivali da će svom budućem šegrtu, Privrednikovom pitomcu, obezbediti pristojan stan, hranu, odeću i obuću, da će ga učiti zanatu, odnosno trgovini, da će brinuti o redovnom pohađanju stručne škole i uspehu u njoj. Takođe, zahvaljujući mreži pododbora širom Monarhije, Društvo je razvilo akciju sa namerom da se poveže sa učiteljima, sveštenicima i drugim viđenijim ljudima, koji su dobrovoljno radili kao Privrednikovi poverenici na pronalaženju i odabiranju dečaka, kasnije i devojčica, koji su bili spremni da krenu na učenje zanata i trgovine, objašnjavali njihovim roditeljima sistem rada i pružali im sva potrebna uputstva pred polazak deteta u grad.

Svi budući Privrednikovi pitomci morali su svojeručno da napišu molbu, uz koju je bila prilagana saglasnost roditelja ili staratelja. Uslovi prijema bili su prilično strogi: budući šegrti morali su da budu između 12 i 15 godina starosti, potpuno fizički i mentalno zdravi, visine najmanje 1,30 m, prijatne spoljašnosti, dobrog vladanja, pismeni i "dobri iz računa". Svaka molba, čiji podnosilac nije ispunjavao postavljene uslove, bila je odbacivana.

Jedan zagrebački vinograd

Pošto je Matijević izdejstvovao posebno odobrenje od državnih vlasti u Monarhiji da Privrednikovi pitomci dobijaju besplatne karte za železnicu, deca su bez novca, sa nešto malo ličnog prtljaga, pristizala na stanicu u Zagrebu, gde su ih dočekivali predstavnici Društva i odvodili do njihovog privremenog smeštaja, u adaptirane barake sa spavaonicama, trpezarijom i ostalim pratećim objektima, u vinogradu nadomak grada, koji je Privredniku ustupio Nikola Ćuk. Tu su obavljani lekarski pregledi i proveravana prethodno stečena znanja kao i sklonost pitomaca prema određenim zanimanjima. Odatle su, posle izvesnog vremena, dalje upućivani izabranom poslodavcu, kod koga su učili zanat, odnosno trgovinu.

Uslovi pod kojima su živeli šegrti na prelasku iz XIX u XX vek nisu bili laki. Kod pojedinih poslodavaca, oni su radili teške poslove i po 12 do 14 sati dnevno, u lošim uslovima, uz nekvalitetnu ishranu i neodgovarajući smeštaj. Da bi sprečili da se takve stvari događaju pitomcima Privrednika, poverenici su najmanje jednom godišnje, a u većim mestima i češće, obilazili svoje štićenike, kako bi nadzirali tamo smeštenu decu i postupanje poslodavaca sa njima. U slučajevima kada bi utvrdili da poslodavac nije ispunio svoje ugovorom preuzete obaveze, ugovor sa njim je raskidan a dete je premeštano na drugo mesto.


HRVATSKE POGRDE ZA SRPSKI LIST

Kao ilustracija netrpeljivosti i mržnje Hrvata prema svemu što je srpsko, može da posluži i nepotpisano pismo, po svemu sudeći nekog od članova uredništva "Privrednika", koji, u pismu upućenom Stevanu Peroviću u Split, ovako odgovara na pitanje zašto list nije ponuđen Hrvatima, Nemcima i drugim narodima:

"Kad je list pokrenut, onda je po običaju razaslato svim novinama, kavanama, ustanovama i.t.d. Niko ga nije osim Srba pretplatio, nijedna redakcija nije dala zamenu, već su ga vratile i pogrdama pozdravile i permanentno napadale. Umazan je sa pogani i vraćan sa najružnijim pogrdama i.t.d. a da i ne spominjemo septembar 1902. godine. Onda je 30 trgovaca orobljeno, od kojih je 10 totalno upropašteno, te nikada više ne izdigoše glave (...) a skupština je zaključila, da se obustavi pretplata, da se list daje samo zadrugarima i članovima (...) nikad se nijedan Hrvat nije prijavio za člana, već samo Srbi prigrljuju stvar, a radi ono 2-3 Hrvata, Nemca i drugih, što ih sad preko godine za list zapita, nije vredno to pitanje pred skupštinom pokretati, tim više, što taj bojkot i sad još traje. Istina, celu tu akciju udesili su nam Jevreji, ali kao što rekosmo, sve je uz njih pristalo...".


Poverenici su se redovno sastajali sa pitomcima za koje su bili zaduženi. Na tim sastancima razgovarano je o uslovima rada i tekućim pitanjima iz života šegrta, organizovana su raznovrsna stručna i tematska predavanja, priredbe i proslave, nabavljane su i razmenjivane knjige, čitane narodne pesme i pripovetke. Velika pažnja posvećivana je prosvećivanju pitomaca. Zato su poverenici vodili računa da u svim mestima knjige za odgovarajući uzrast budu pristupačne šegrtima. Knjige su pozajmljivane iz biblioteka ili knjižnica crkvenih opština (kao, na primer, u Karlovcu i Rijeci), školskih biblioteka (u Temišvaru i Mohaču), raznih udruženja i društava (u Sentandreji i Budimpešti), Privrednikovih omladinskih biblioteka, obrazovanih od poklonjenih knjiga (u Titelu, Zemunu, Ogulinu i Baji), ili privatnih biblioteka poverenika (u Vršcu, Opatiji i Žombolju).

Svi zanati i sva ostala zanimanja učili su se četiri, odnosno tri godine, u zavisnosti od toga da li roditelji jesu ili nisu bili u mogućnosti da za vreme trajanja šegrtovanja odevaju decu. Tokom školovanja, Privrednik je pratio kretanje i rad svakog pitomca. Poslodavac je bio obavezan da jednom godišnje, na specijalnom formularu, iznese svoje utiske o radu šegrta. Posle gore određenog vremena, šegrti su "oslobađani", uručivana su im svedočanstva o izučenom zanimanju i postajali su pomoćnici, koji su za svoj rad dobijali platu. Pojedinci su ostajali kod gazda kod kojih su i izučili zanat, drugi su preuzimali radnje bivših poslodavaca, a neki su postajali njihovi ortaci. One koji nisu uspeli da se sami snađu, Privrednik je preporučivao, upućivao i smeštao u odabrane radnje u zemlji i inostranstvu, u Engleskoj, Francuskoj, Švajcarskoj i Nemačkoj.

Zanat, štednja i kredit

Da bi se pitomci privikli na sistematsku štednju, i da bi se osigurao mladim početnicima starni kapital za otvaranje samostalnih radnji, inicijativom Matijevića i propagiranjem Privrednika, osnovana je, 1903. godine, Glavna privredna zadruga. Svojim članovima, koji su navršili 24-tu godinu života, uz tri jemca (žiranta), a to su obično bili drugovi zajmoprimaoca - mladog "samostalnog gospodara", ova Zadruga je omogućavala da podignu kredit u iznosu petostruke vrednosti svote koju je korisnik posedovao.

Tu, međutim, nije bio kraj interesovanja Privrednika za svoje bivše pitomce. Već uglednim ljudima, uspešnim zanatlijama i trgovcima, Privrednik je pomagao, savetom i preporukama, u izboru budućih supruga, ističući pritom prednost i značaj sklapanja brakova sa Srpkinjama.

Radeći sa srpskom decom, čelnici Privrednika uvideli su da je ženski podmladak bio u znatnoj meri zaostao. Da bi to promenili, 1904. godine, oni su stupili u vezu sa Dobrotvornim zadrugama Srpkinja i nastojali da se ženska deca smeste u poštene i ugledne srpske kuće, gde bi se, kao članovi porodica, učila lepom ponašanju, radu i kućnim poslovima. U radu na ovom polju, pored Pauline Matijević, najviše je učinila predsednica Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Somboru, Julčika Popović. Ovom saradnjom sa ženskim udruženjima, Privrednik je, do Prvog svetskog rata, zbrinuo oko 250 pitomaca, koje su se sve (osim jedne) poudavale za Privrednikove pitomce.

Demoliranje "Privrednikove" zgrade

Aktivnost Privrednika obuhvatala je celokupan prostor naseljen srpskim stanovništvom, bez obzira na tadašnje državne granice. Kako je Austrougarska vlada budno pratila sva zbivanja na političkom planu, ona je registrovala blisku saradnju čelnih ljudi Privrednika sa Srbima iz Srbije i Crne Gore, i okarakterisala je kao organizovanu akciju Srba, koja je bila uperena protiv nje i hrvatskih privrednika. Zbog toga je započela organizovanu propagandnu delatnost rotiv Privrednika i protiv Srba uopšte, a naročito protiv srpskih trgovaca i zanatlija u Zagrebu, koji su postali ozbiljna konkurencija privrednicima drugih narodnosti. Ta delatnost rezultirala je eskalacijom mržnje, koja se ispoljila u protivsrpskim demonstracijama od strane Hrvata, u Zagrebu, septembra 1902. godine, kada su masovno uništavane radnje srpskih zanatlija i trgovaca, a zgrada u kojoj su bili smešteni Privrednikovi pitomci bila je do temelja razorena.

Još veće iskušenje za Privrednik nastalo je posle aneksije Bosne i Hercegovine, 1908. godine, kad je privredniku zabranjena svaka saradnja sa Srbijom, kao i primanje dece iz Srbije i Crne Gore na izučavanje zanata. Ipak, i pored zabrane, ova saradnja se nije prekidala. Beogradska trgovačka omladina preuzela je ulogu organizovanja i slanja dece, koja su, kako je to objašnjavano zvaničnim vlastima, dolazila u posetu svojim rođacima u Austrougarsku, da bi zatim tu ostajala kao pitomci Privrednika.


SAMO 16 ODSTO SRPSKIH ŠEGRTA

Onovremeni zvanični podaci ukazivali su na sledeće stanje: "Zemun ima u celoj zemlji (Hrvatskoj i Slavoniji) najviše pravoslavnih Srba šegrta. Od ukupno 202 šegrta u Zemunu ravno 100 njih naši su, a ostali 102 nisu naši. U Zemunu i kotaru ima 41.400 žitelja, od toga su 28.500 t.j. 68% pravoslavni Srbi, a 12.900 tj. 32% inoverci. Prema tome trebalo bi, od prilike da je od 202 šegrta 138 naših, a 64 ostalih, a u stvari mi smo ovde u Zemunu - gde je za nas u celoj zemlji najpovoljnije razmerje - iza manjine zaostali. - U svoj ostaloj zemlji ima svega samo još 6 puta toliko šegrta koliko u Zemunu.

U Hrvatskoj i Slavoniji imade prema spomenutim zvaničnim statističkim podacima svega 717 tj. 15 8/10% pravoslavnih Srba šegrta, a 3 817 tj. 84 2/10% Hrvata.

U Zagrebu ima prema istim statističkim podatcima n.p. 1047 šegrta, a od toga su svega samo 63 pravoslavni Srbi (...) U stvari stoje Hrvati sa 84% prema jadnih 16% u Srba".


Godinu dana po osnivanju Privrednika, tačnije 1. oktobra 1908. godine, pokrenut je istoimeni list, kao glasilo Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga. Zamišljen kao nestranački, obuhvatio je sve važnije teme narodnog života. Pored pružanja saveta iz oblasti zadrugarstva i ekonomije, list je popularisao srpska nacionalna osećanja, pokretao brojna društvena, prosvetna, moralna i zdravstvena pitanja, ali je i otvoreno govorio o nedostacima i propustima Srba, pokušavajući da istakne greške i poduči široke mase čitalaca. List, koga je uređivao Pavle Aršinov (1855- 1930), istaknuti srpski javni i kulturni delatnik i blizak saradnik Vladimira Matijevića, do 1914. izlazio je dvaput, a posle rata, od 1924. godine, u Beogradu, jedanput nedeljno, sve do 1941. godine. Svake godine, od 1898. do 1941. Privrednik je izdavao i svoj kalendar, koji je donosio podatke o zadužbinama, legatima, sadržavao biografije istaknutijih aktivista, osnivača i dobrotvora Privrednika, kao i tekstove iz istorije, ekonomije, narodne književnosti, obaveštenja o sajmovima, vašarima, panađurima i slično.

Na udaru hrvatskih vandala

"Privrednik" je svoju delatnost, s manjim ili većim uspehom, obavljao sve do 1914. godine, do kada je omogućio da se preko 10.500 pitomaca iz svih krajeva naseljenih Srbima, obrazuje za više od 60 različitih zanimanja. Od toga broja, najviše "nameštenih" bilo je iz Hrvatske, i to 4547 pitomaca, potom iz Bosne i Hercegovine - 2133, pakračke eparhije - 1945, Srbije - 491, Srema - 626, Vojvodine - 352, Dalmacije - 359 i Crne Gore - 133 pitomaca.

Međutim, ubrzo po objavi rata, 27. juna 1914. ban Kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije izdao je naredbu kojom je zabranjen svaki rad Srpskog privrednog društva Privrednik u Zagrebu. Istovremeno, dok su nahuškane mase prodrle u Privrednik i, u rušilačkom besu, demolirale nameštaj, cepale i spaljivale arhivu, mnogi članovi uprave Privrednika, među njima Pavle Aršinov, i ugledni trgovac Lazar Bačić, Stevo Kalember i Đorđe Jagnjić, bili su uhapšeni pod optužbom veleizdaje. Matijević je uspeo da pobegne i emigrira u Švajcarsku. Posle tih događaja, zvanični rad Privrednika je prestao, ali je, ipak, ilegalnim putem, pa iz tih razloga neredovno, upućeno oko 200 dečaka na razna zanimanja.

Po završetku rata, "Privrednik je", 1918. obnovio rad, ali je, zbog pretrpljenih materijalnih gubitaka i uništene arhive, svoju aktivnost osnažio tek 1922. godine. Već naredne, 1923. godine, Društvo se preselilo u Beograd, ostavljajući predstavništvo u Zagrebu, sa sedištem u Preradovićevoj ulici broj 18. Ovo predstavništvo uspešno je delovalo do aprila 1941. kada mu je, napadom Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju i stvaranjem kvislinške NDH, onemogućena svaka dalja aktivnost.

Krunska ulica broj pet

Od 1923. do 1926. godine, pošto nije imao dovoljno sredstava da kupi kuću, Privrednik je u Beogradu bio smešten u Domu maloletnik u Studeničkoj ulici broj 62, kada je kupljen dom u Krunskoj ulici broj 5. Povećan priliv dece i potreba da im se za vreme boravka u Beogradu obezbedi što bolji smeštaj, ishrana i lekarska kontrola, bili su razlog za osnivanje fonda "Vladimir Matijević" za izgradnju "Šegrtskog doma" u Beogradu, koji je, zahvaljujujći velikom broju donatora, otvoren 1932. godine u Lazarevićevoj ulici broj 4, gde se i danas nalazi sedište Udruženja privrednikovih pitomaca "Vladimir Matijević".


KAKO JE DOBIO IME VLADIMIR

Matijevićev otac, kao austrijski oficir, boravio je oko 1850. u Veneciji. U to vreme u luku je uplovila ruska eskadra sa više brodova. Na jednom od njih nalazio se natpis, ispisan velikim ćiriličnim slovima "Vladimir". Petru Matijeviću, kao Srbinu i pravoslavcu, imponovali su veličina i izgled ruskih brodova, kao i ime broda. Kao počast Rusima, na obali je bila postrojena Matijevićeva četa, na čijem je jednom kraju stajao veoma krupan i lep čovek, iz Matijevićevog sela, po imenu Nikola Pavlović. Sa ruskog broda sišao je knez sa pratnjom, prišao je pomenutom Pavloviću, i zapitao ga za ime. Kada je začuo ime Nikola Pavlović, vrlo se iznenadio, jer se i on upravo tako zvao, pa je tu pred svima zagrlio i izljubio svog slovenskog rođaka po imenu. To je Petra Matijevića veoma dirnulo i on je tada odlučio da svome budućem sinu da ime Vladimir. Na taj način je Vladimir Matijević dobio ime, iako se tome protivio sveštenik koji ga je krstio, budući da je to ime bilo neobično u onom kraju.


Taj svečani trenutak, osnivač i glavna pokretačka snaga Srpskog privrednog društva Privrednik nije dočekao. U 74-oj godini života, od posledica gripa, u Beogradu, 7. septembra 1929. umro je Vladimir Matijević. Pored pomenutog, potrebno je istaći da je on, 1925. godine, sproveo fuziju Jadranske i Podunavske banke u Jadransko-podunavsku banku, čiji je predsednik uprave bio sve do smrti. Aktivno je učestvovao u mnogim kulturnim, nacionalnim i humanim ustanovama. Iako je još pre Prvog svetskog rata poklonio Privredniku oko 250 000 zlatnih kruna, budući da nije imao dece, celokupan svoj rad krunisao je time što je kompletnu svoju imovinu, koja je procenjena na više od sedam miliona ondašnjih dinara, zaveštao Privredniku za obavljanje humanih zadataka.

Čovek koji je mrzeo neradnike

Po sećanju savremenika, imao je izuzetno dobro pamćenje, znao je da odredi prioritete, da odabere pouzdane saradnike, bio je iskren, istrajan i dosledan. Po prirodi vrlo vredan, nije imao sentimentalnosti prema neradnicima, zbog čega je u njima sticao ogorčene protivnike, koji su ga bezočno klevetali, napadali i vređali. Nikada nije očajavao i nije gubio strpljenje. U ophođenju sa ljudima, bio je veoma taktičan, prijatan sagovornik, stalno dobro raspoložen. Voleo je pesmu, dobro i veselo društvo, naročito mladih ljudi.

"Vreme" je čitavu stranicu posvetilo izveštaju sa sahrane Vladimira Matijevića: Jedan mali pitomac, govor nad odrom velikog dobrotvora počeo je rečima - dragi naš oče! Kralj Aleksandar poslao je venac. Od pokojnika oprostio se tadašnji guverner Narodne banke Ignjat Bajloni. Kolona je išla iz Krunske ulice, do Saborne crkve gde je bilo opelo, preko Terazija, pored dvora, do Slavije, zatim Beogradskom i Aleksandrovom, do groblja

Od Matijevićeve smrti pa do 1941. godine, na čelu Privrednika nalazili su se tadašnji najistaknutiji srpski privrednici, kao što su Todor Mijailović, Svetozar Gođevac, Milan Stefanović i Avram Filipović. I posle sloma Kraljevine Jugoslavije, u aprilskom ratu 1941. Privrednik je nastavio da radi u otežanm okolnostima. Tokom okupacije, ovo Društvo zbrinulo je oko 1700 dece oba pola. Pored zanatskih radnji i fabrika, veći broj devojčica smešten je u dvadesetak krojačkih radnji u Beogradu.

Međutim, aktom od 24. aprila 1945. Ministarstvo trgovine razrešilo je dotadašnju upravu Društva i postavilo privremenu upravu, sa kojom je Privrednik delovao još dve godine. Tada, krajem 1947. godine, zabranjen je rad svim humanitarnim društvima u Srbiji, osim Crvenom krstu Srbije.

Za 50 godina svoga postojanja i 46 godina aktivnog rada, Privrednik je na preko 60 različitih struka zanata, trgovine i ugostiteljstva, uputio oko 40 000 siromašne srpske dece i time u potpunosti opravdao svoje osnovno načelo, kojeje glasilo:
"Najveće je dobročinstvo dati čoveku poštena rada i zarade.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“