SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 7JUL 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Dva srpska milionera ostaće zapamćena i kad njihovi milioni budu spiskani. Kapetan Mišino zdanje i Kolarčev univerzitet, u istoj ulici, čuvaju uspomenu na dva čoveka, koja ni njihova basnoslovna bogatstva nisu mogla da sačuvaju od gorčine i razočarenja, koja čine "život na Balkanu"

ILIJA SERVIJANER I DUNAVSKI ROTŠILD

Piše: Milan Jovanović-Stojmirović Ilija Kolarac, držao je, na pančevačkoj pijaci, trgovinu žitom i brašnom, ponekad trgujući i stokom. Ilija Servijaner - tako su ga zvali -imao je svoje magaze, i svoje lađe. Od njega, na Dunavu, bogatiji je bio samo Kapetan Miša, nazvan "Dunavski Rotšild", koji je prvo bogatstvo stekao trgujući solju, kapitalom kneza Miloša, da bi na kraju imao i šezdeset svojih ispostava na Dunavu!

Kolari su jedno malo, lepo mesto u blizini Smedereva. Kažemo mesto, a ne selo, jer su njegovi meštani po mentalitetu varošani i svoje mesto smatraju varošicom. Doduše, tamo se po kućama živi i poluseljački, ali stare kolarske porodice, zbog svojih predaka, istaknutih javnih radnika, smatraju sebe uopšte za nešto osobito i izuzetno. Iz jedne takve porodice ponikao je i Sava Grujić, čuveni diplomata i jedno vreme predsednik vlade, iz druge slavni junak, general Panta Grujić, iz treće Milan Marković, koji je utvrdio vezu između Tolstojeve filosofije i Gandijeve političke taktike i koji je postao profesor Sorbone, iz četvrte je bio dr Mika Popović, ministar finansija... Te Popoviće je knez Miloš doselio u Kolare kad su Turci obesili njihovog rodo-načelnika pop-Stojana u Nišu. Oni su se uskoro tu zakopitili i izbacili iz svoga plemena desetak popova, kao i čuvenog Matiju Popovića (zeta knez-Miloševog prijatelja, polkovnika i kavalera Tatar-Jovanče Spasića), koji je 1858, pri restauraciji Obrenovića, igrao veliku ulogu i koji se tada pokazao kao strašan obrenovićevac. Njegova kći Stojana dobila je u miraz čuvenu beogradsku boemsku kafanu "Dardanele", koja se nalazila na mestu gde je sada Narodni muzej (iza spomenika knezu Mihailu). Ta kafana i njen vlasnik - gospa Stojana - spominju se i u istoriji književnosti, jer je Stojana Ivkovića davala skoro bez kirije svoje dućane redakciji "Zvezde" i za druge kulturne poduhvate.

 

Kapetan Miša učinio je sve da na presto dovede zeta, Đorđa Karađorđevića, pa da njegova mezimica, Sara, postane kraljica. Kapetan Mišino zdanje zidano je da bude njihov, i srpski dvorac. Ali Đorđe je bio mlakonja...

Ilija s pančevačke pijace

Knez Miloš je sazidao kolarsku crkvu kamenom iz ruševina nekadašnjeg petrijevačkog manastira, a navraćao je kod Popovića, koji su, verovatno, pre 1850. dobili u svoj posed Kolarsku mehanu, nekadašnju tursku mezulanu u kojoj su smenjivani poštanski i kurirski konji, a koja je svakako još od Rimljana bila poštanska stanica, čuvena zbog jake česme pored sebe, čiji su izvor kaptirali još rimski inženjeri.

U prvom ustanku Kolari su izbacili junake kao što su bili Vreta iz Kolara i Vule Kolarac. Taj Vule je 1813. otišao u Besarabiju, tamo se ponovo oženio, pa kad se posle vratio u Srbiju, imao je dve venčane žene. (On je svoju u Rusiji vaspitanu kćer udao za Cvetka Rajovića, koji je ostavio vrlo interesantno potomstvo). Drug iz ustanka te dvojice, aba-Milosav - nazvan tako zato što je znao abadžijski zanat-bio je otac Ilije Kolarca (koji se po njemu i prezivao Milosavljević).

Taj aba-Milosav je 1806. godine pri osvajanju Beograda pod Karađorđem bio ranjen u čelo i do smrti nosio belegu od te strašne rane.

On 1813. nije smeo da čeka Turke, nego je sa ženom Jovankom, sinom Ilijom i drugom decom prešao Dunav i našao se u bežaniji u Banatu. Od imanja imali su nešto pokretnih stvari i, kako izgleda, samo jedno ždrebe, koje su vezali za čamac, te je preplivalo veliku reku. Nešto pismen, Ilija Kolarac je tada bio momčić sa mnogo poslovnog smisla. Pravi promućurni i preduzimljivi Kolarac, nije hteo da sedi skrštenih ruku, nego je kupovao u Pančevu ribu pa je raznosio i prodavao izbeglicama. Prve pare je morao steći još tada. On je uopšte bio jedan od onih ljudi za koje se kaže da mogu stvoriti novac i na kamenu.

Fes sa zlatnom kićankom

Tri-četiri godine docnije vidimo ga u Beogradu kao trgovačkog kalfu kod Milutina Radovanovića, koji mu daje svoju kćer Sinđeliju (rođenu 1809). On tada prevodi u Beograd svoju braću, Tasu, Mitu i Ranka, i postaje gazda, veliki trgovac, koji se ističe u čaršiji punoj Grka, Cincara, Jevreja, Jermena i Turaka.

Lep i naočit, on je u to vreme bio i veliki kicoš: nosio je fes sa zlatnom kićankom i odelo vezeno srmom. Kad je knez Miloš zabranio taj luksuz i pripretio batinama svima koji ga upražnjavaju, Kolarac je započete poslove predao ocu i braći, odelio se od njih i vratio u Pančevo, gde se posvetio isključivo trgovini zrnastom hranom. Izvozio je preko braće brašno u Srbiju, a slao i tovare žita Dunavom za "gornja mesta", ponekad trgujući i marvom. Para mu se gomilala na paru, i on je ubrzo postao ličnost na pančevačkoj pijaci, pa je Ilija Srbijanac ili Servijaner obrtao sve veći kapital i vremenom postao "ludo bogat". U to vreme on je promenio tursku nošnju i obukao evropsko odelo, ali nikad nije davao sebi odmora.

"Ja nisam znao ni za glad, ni za žeđ, ni za san, kad je trebalo raditi i zaraditi", govorio je docnije o sebi.

Imao je svoje trgovačke senzale, svoje obore, svoje magaze i svoje lađe. Novac mu je preticao i on je pomagao svoju razgranatu familiju, a činio je i druga dobročinstva. Ceneći knjigu, on je izdao Rašićev prevod romana Grof od Monte Hrista od A. Dimeoca, te se zato ispred te knjige nalazi njegova slika, koja ga prikazuje kao snažnog čoveka u bundi od samura koja je onda mogla stajati 500 dukata. Ali je Kolarac bio nesrećan što nema poroda i sve mu se činilo da radi za drugog, to jest da će njegovo bogastvo razvući njegova porodica, koja iščekuje bogato nasleđe.

Posle Topolske bune, vlada je, pored Jevrema Markovića (pukovnika, Svetozarevog brata) i Aćima Čumića (profesora prava, ministra, gradonačelnika Beograda) zatvorila i u okove bacila i Iliju Kolarca, koji je imao gotovo osamdeset godina i uvek važio za karađorđevićevca...

Kad mu je 1855. umrla žena - sa kojom se tako lepo slagao - on je prenosi iz Pešte, gde je izdahnula, i sahranjuje je u Beogradu. Ta ga je smrt jako kosnula i prosto izmenila. Likvidirao je svoje pančevačke poslove i 1856. prešao u Beo-grad, gde je sazidao veliku kuću u Kastriotinoj ulici br. 1 (sada Makedonskoj), koja je manjim delom gledala na Stambol-kapiju. (To je docnije bila beogradska Glavna pošta, u čijem je prizemlju bila kafana "Kolarac", nestala tek za vreme bombardovanja 1941). U toj velikoj zgradi on je živeo i umro.

Milioner među socijalistima

Kolarac je mrzeo kneza Miloša već kao trgovac koji u njemu vidi svog konkurenta. On je svakako još i pre 1842. radio protiv Obrenovića, jer ima nagoveštaja koji ga vezuju za Tomu Vučića. Kad su Obrenovići ponovo došli (1858), on je žalio za Karađorđevićima, ali je za vreme kneza Mihaila bio čovek koga je knez pozivao na dvorske lovove i koga je čak, izgleda, posećivao o slavi u njegovoj kući. Ali, pogibija kneza Mihaila i liberalski Ristićev režim svrstali su ovog starog rentijera uz konzervativnu inteligenciju, utoliko pre što je on nekom rodbinskom vezom bio vezan za Aćima Čumića i što su se u njegovoj gostoljubivoj kući skupljali svi antiliberalci (pa i neki docniji radikali), sa kojima je on iz zabave igrao karte, a koje je svakako i pomagao zajmovima. Tako se njegova kuća sedamdesetih godina XIX veka pretvorila kao u neki politički salon.

On je još 1861. osnovao svoj književni fond i bio poznat kao stari gospodin koji voli napredne ljude, u prvome redu zapadnjake, koji pomaže književnike, koji daje bogate "priloge" i koji rado sluša diskusije učenih ljudi oko sebe, a oni su, naravno, kritikovali režim, govorili o reformama, o narodnim potrebama i o zlu koje je pritiskivalo Srbiju u obliku birokratije, zelenaštva, policijske stege i samovolje ministara neodgovornih pred Skupštinom i javnošću. Možda je Kolarac čak i finansirao izvesnu političku agitaciju, smatrajući da time čini samo akt svesnog patriotizma. Nije isključeno da je i sam davao oštre izjave, koje su ga svrstavale u otvorene anti-obrenovi-ćevce i ljude koji su nepomirljivi opozici-onari, vezani i sa Jevremom Markovićem i naslednicima političkih doktrina njegovog velikog brata socijaliste Svetozara Markovića.

Pod stare dane u okovima

Zato je vlast za vreme Topolske bune - pored Jevrema Markovića i Čumića - zatvorila i staroga Kolarca, ali je to odjeknulo zemljom kao najveći skandal svoga vremena. Iako je okivan i osuđivan, Kolarac je mo-rao biti pomilovan, ali je njegovo zdravlje bilo narušeno. Do juče impozantan, krupan starac, pod obilatom grivom kao sneg bele kose, uvek odeven sa biranom elegancijom, on je odjednom postao ruina. Moglo mu je biti nešto preko osamdeset godina kad je umro, 6. oktobra 1878. i kad je pukao glas da je svu svoju imovinu, od nekih milion dinara u zlatu, ostavio na prosvetne ciljeve: na osnivanje Beogrdskog univerziteta i pojačanja književnog fonda Ilije Kolarca.

"Zar je takvog čoveka trebalo lišavati slobode, okivati i suditi? Zar takvog čoveka umalo što ne straljaše zajedno sa Jevremom Markovićem?...


Ilija Kolarac ostavio je imovinu vrednu oko jedan milion dinara u zlatu, 20 hiljada dukata u gotovini, srebrni pribor za 12 osoba i sablju Tome Vučića. I testamentom namenio je za prosvetne ciljeve. Dve Kolarčeve sinovice Nešićka i Karapešićka, osporile su testament i - otvorena je nova afera: zašto vlada minira Kolarčevu poslednju volju, da li su sudije potplaćene...

Kolarac je dao otečestvu, ali šta vredi kad Karapešićka i Nešićka ne daju! Tek na trećoj sudskoj instanci testament je osnažen i mogla je da bude osnovana Kolarčeva zadužbina, i podignuta zgrada Kolarčevog narodnog univerziteta. U istoj ulici gde i Kapetan Mišino zdanje.


Vlasti su bile stavljene pred jedan nov skandal. Njima sad nikako nije išlo u račun da dođe do osnivanja Kolarčeve zadužbine. Želeli su da se zaboravi da je taj čovek uopšte i postojao. Zato je trebalo oboriti Kolarčev testament, pisan 25. februara 1877. Posle jedne tek jedva završene afere, otvarala se druga. Čak i oni koji su mrzeli Kolarca žalili su što je starac umro i svojom smrću izazvao novu uzbunu u javnom mnjenju i opšte pohvale u narodu.

Afera oko testamenta

Pored nepokretnih imanja, iza Kolarca je ostalo i 20 000 dukata u gotovu, jeda sablja Tome Vučića, koju je on čuvao kao relikviju, i srebrni pribor za 12 osoba.

Testament je pisao advokat Marko Stojanović, a predao ga sudu dr Nikola Krstić. Za staraoce svoga fonda odredio je tog istog Krstića, K. Cukića, M. Piroćanca, Čedu Mijatovića i Aćima Čumića.

Pored glavnih, testament je imao i sporedne legate. Na primer, on je obezbeđivao Čumiću rentu od 200 dukata godišnje, Kolarčevim rođacima u Bavaništu donosio je oko 1000 dukata, kolarskoj školi 200, (crkvi je Kolarac ranije kupio zvono od 300 kg), beogradskoj sirotinji 100 dukata (kao podušje zaveštača).

Beogradski sud je 11. februara, na tužbu dveju Kolarčevih sinovica (žene Velizara Karapešića i žene profesora Dimitrija Nešića), poništio ovaj testament (na kome su bili svedoci dr Đoka Pavlović, čuveni pravnik, i Jovan Naumović Kanara, pukovnik i okružni načelnik). Sudije koje su to rešile bili su Stojan Pavlović, Panta Savić i Milan Krle Đorđević.

U Apelacionom sudu presuda je bila osnažena (sudije Golubović, Milosav Lešjanin i Kosta Atanasijević). Vladina štampa je tada likovala, ali je opoziciono Videlo branilo Kolarčevu poslednju volju. Iz vladinih krugova bila je puštena verzija da bi "ostvarenje" Kolarevog testamenta značilo "opasnost za državu i monarhiju", te je taj lični i humani akt jednog narodnog dobrotvora proglašen za "partijsko-demonstrativnu stvar", koja već i zato nema pravne podloge jer je testator bio, verovatno, obrlaćen, ili prinuđen... Sinovice su obećavale da će, ako dobiju spor, četvrtinu dati na dobrotvorne ciljeve, a Beograd je govorio da su sudije podmićene ili da rade pod presijom. Čast sudstva je došla u pitanje, a velika zaostavština mamila je razne apetite.

Marko Stojanović je tada napisao: "Pitam se ko bi mogao obrlatiti onoga zvera od čoveka, kakav je bio pokojni Kolarac? Ja ne verujem uopšte da je on ikada išta ikome verovao. Uostalom, kako se čas može tvrditi da je njegov testament pisao jedan senilni starac, a čas bednik koji je morao da potpiše ono što mu je podneseno?... Nego, taj testament se ne svidi liberalnoj partiji, koja je na vlasti (i koja nikakve veze nema sa tim svojim imenom), ali se svidi konzervativcima (koje se ime nepravedno prišiva naprednim ljudima), a Kolarac nije bio liberal, nego konzervativac..."

Na trećoj i poslednjoj sudskoj instanci, pred Kasacionim sudom, Kolarčev testament je ipak bio osnažen, pokojnikovi rođaci su izgubili spor i Kolarčeva zadužbina je bila osnovana. Njenim troškom je vremenom štampano oko 200 knjiga, među kojima je bilo i dela od kapitalne vrednosti, a njenim troškom je bio podignut i Kolarčev narodni univerzitet, koji je i danas dika Beograda.

Kapetan Miša iz Poreča

Svi beograđani znaju staru zgradu na kojoj piše: "Miša Anastasijević svome otečestvu." Kad je bio u Beogradu, Mereškovski je rekao da je ovaj svečani natpis "odveć intiman", jer je darodavac zabeležen kao Miša, a trebalo je ispisati njegovo pravo, kršteno ime. Rus je imao pravo: Danas valjda niko i ne zna kako se kapetan Miša stvarno zvao! U svim dokumentima i monumentima on se vodi samo kao Miša, a u narodu se pamti kao Kapetan Miša, iako je on, u stvari, imao titulu majora. Stari Beograđani su zato staru zgradu Univerziteta uvek zvali "Ka-petan-Mišino zdanije", a ona je pre sto godina bila najveća i najlepša kuća u Beogradu, tako da je za ceo svet iz unutrašnjosti Srbije predstavljala znamenitost, u koju su ljudi dolazili da vide, da bi posle mogli o tome pričati. Čak je postojala i "prispodoba": "Veliko kao Kapetan-Mišino zadnije!"

Kapetan Miša Anastasijević je rođen negde oko Donjeg Milanovca, 1803. godine. Mati mu se zvala Ruža, a otac Nastas, pa je verovatno po njemu iskovao svoje prezime. NJegovi roditelji bili su siromašni ljudi i rano su poumirali. Miša je bio srećan što je imao plemenitu maćehu, Milju, koja ga je čuvala kao rođena mati i podigla uz velike lične žrtve. Miša je bio pametno i dobro dete, ali je bio nerazvijen, i njegov životni početak bio je veoma mučan.

Odmalena morao je da radi, te se priča da je prvo hteo da bude ribar, pa se mučio izvlačeći mreže u kojima su se otimali džinovski somovi, morune i jestere, veće nego što je on sam, zbog čega je često dolazio i u životne opasnosti; zatim se priča da je vukao dereglije uz Dunav, a to je tako naporan posao da su mu rebra "pucala" i ramena mu bila u krvavim ranama od užeta; najzad se priča da je i gladovao.

Ali, pošto je bio pismen, on je u Poreču - to jest na ostrvu blizu dnašnjeg Donjeg Milanovca - otvorio školu i u njoj za deset para od čitavog jednog kursa opismenjavao decu i mladiće, ali pošto nikad nije imao više od desetak đaka, morao je da napusti i taj posao.

Služio je kod izvesnog Dinulovića, a zatim je postao podrumar age Vuleta Gligorijevića, knez-Miloševog pandura, načelnika, pa zatim pol-kovnika i kavalera, kome je, valjda vodio i teftere i preko koga je došao u dodir sa miloševskom administracijom. Poreč, koji je danas jedno vodoplavno i pusto ostrvo, bio je valjda od Rimljana do devetnaestog veka varoš - palanka, čaršija i kasaba posebnoga tipa. Tu je nekada sedeo i vojvoda Milenko Stojković sa svojim haremom, teatrom, gardom i pisarima. Ali kad su Banat i Bačka počeli da se obezbeđuju od dunavskih poplava, nivo Dunava je u Poreču, kao i u Smederevu, za vreme velikih voda počeo da prelazi nekadašnji "vodostaj", te je knez Miloš naredio Porečanima da se isele i nastane na kopnu uz obalu, i da zasnuju novu varoš, koja je dobila ime Dunavski Milanovac.

Kolarčeva kuća, na uglu Makedonske i Trga Republike (snimak iz 1895): Na ovom mestu prvo je bila kafana "Kod Čarapića", tako nazvana u čast heroja koji je poginuo na obližnjoj Stambol-kapiji. Zatim je plac, od Tome Vučića Perišića, kupio Ilija Kolarac, i sazidao kuću, preselivši se iz Pančeva. Bila je to jedna od većih građevina u Beogradu. Kolarac je stanovao na spratu. U prizemlju je bila kafana koju je držao čovek po nadimku Praporac (jedan ogroman tip, zbog koga su stranci govorili: "Kad su vam toliki praporci, kolika su vam tek zvona?"). Zatim je tu bila čuvena Vajfertova pivara. U istoj zgradi, s druge strane bila je prva katolička kapela u Beogradu, iseljena kad su u Ulici proleterskih brigada, podigli crkvu. Tu je jedno vreme bio smešten austrougarski konzulat, zatim i Glavna pošta (telegraf je stajao na kafanskom stolu, u uglu). U kafani "Kolarac" svoj sto imala je Apisova grupa oficira-crnorukaca. Tu je osnovano Udruženje književnika (književnici su pre toga bili članovi Udruženja novinara). Na mestu ove zgrade danas je park

Tada je i Miša prešao u to novo naselje i počeo da trguje rogovima, od kojih su volovski upotrebljavani za češljeve, a jelenski za dugmad, te se malo zanimao i oženio Hristinom, sestrom Sime Uroševića, knez Miloševog sekretara.

Ništa u to vreme nije nagoveštavalo da će Miša Anastasijević postati izuzetno bogat. Ali, kad je Urošević umro, knez Miloš je, u znak naročitog blagovoljenja, svu njegovu zaostavštinu predao Miši i odmah ga, kao otresitog i pismenog čoveka, uzeo za svog trgovačkog agenta na Dunavu, utoliko pre što je on tu bio domorodac, te je najbolje poznavao i ljude i prilike.

Naravno, automatski, Miša je postao i dobavljač ajvara i suve ribe za dvor, kao i negotinskog vina i nekih naročitih pečuraka, koje su se zvale "škripci", a koje su bile veliki delikates u červišima i marinatima kneževske trpeze. Sem toga, Srbiji je bila potrebna rumunska so, a Miša je znao vlaški i bio veoma pogodan da bude angažovan za tu vrstu posla.
Uglavnom, već negde oko 1825. Miša je stao na svoje noge i njegovo imanje je počelo naglo da raste.

Žito za pare, pare za so, so za zlato

Jednom prilikom kad je, usled rđave žetve, u Vidinu nastupila kritična situacija i zavladala glad, knez Miloš je naredio Miši da pusti niz Dunav lađesa kneževim žitom i da ga proda Šopovima. Miša je bio mudar čovek, pa je došao u Vidin, prvu lađu hrane poklonio sirotinji "u zdravlje kneza Miloša", a ostatak prodao špekulantima i odmah počeo da spušta sve do Galca nove brodove krcate žitom. Ove operacije donele su mu toliko para da se bojao da sa njima pođe natrag, pa je bisage s novcem natovario na saonice i otišao u Bukurešt da novac pretvori u so.

Vrlo je slikovita priča o tome kako je on došao kod nekog barona, koji je trnutno bio "švorc", i zatražio od njega milion oka soli. Baron je bio i zaprepašćen i obradovan, ali mu se Miša učinio adrapovac i varalica, pa sa njim nije hteo ni da razgovara. Međutim, kada je čuo da taj čupavi Srbin u resnatome gunju i šubari ima gotove pare, posao je posle izvesnog cenkanja bio brzo zaključen.

Tada je Miša izjavio da bi uzeo još jedan milion oka soli, ali po paru jevtinije od oke, a baron je i tu popustio, ljut što mora da čini i taj popust.

Ali Miša je i dalje stajao pred njim i rekao: "Uzeo bih ja još milion oka, ali još za jednu paru jevtinije od ranije kupovine!"

Baron je prasnuo, ali je Miša ostao hladan i neumitan! I treća pogodba je bila zaključena, a baron je bio poražen kad mu je Miša rekao da ima pare i za deset miliona oka. Toga trenutka on je postao veliki činilac na rumunskoj pijaci soli.

Razliku od dva do tri miliona para, zakinutu baronu, Miša, izgleda, nije predao knezu Milošu. Maja njegovog bogatstva bila je uhvaćena. Sad je samo valjalo biti mudar, a Miša je to bio. Iako već bogat, on se nije razmetao bogatstvom, i sve do proterivanja kneza Miloša 1839. nije pokazivao šta ima. Sedeo je u Milanovcu i tezaurisao svoj novac, čime je pokazao da je zbilja bio mudar. Tek posle 1840. došao je u Beograd i obelodanio koliko mu je bogastvo!

Šezdeset dunavskih filijala

Kad su 1842. ustavobranitelji udaljili sa prestola kneza Mihaila, Kapetan Miša se svrstao uz njih. Već pre toga, on je imao titulu "dunavskog kapetana", a od toga vremena počeo je da uzima "donji Dunav" pod svoje. Pored svojih kontrolora u Beču i Pešti, on je imao glavanu kancelariju u Beogradu, a od Smedereva do ušća Dunava nekih 60 svojih "kamaršija", odnosno brodarskih agencija, koje su funkcionisale tačno kao sat. Sav promet Dunavom dospeo je tako u njegove ruke. Transport robe iz "gornjih mesta" za Srbiju i Rumuniju bio je posao koji je obavljalo njegovo mnogobrojno brodovlje, kojim su se koristili i putnici. Sem toga, njegove agenture su prenosile i trgovačku poštu i obavljale bankarske operacije.

Kapetan Mišino zdanje bilo je atrakcija na balkanskom nivou. Mnogi su dolazili u Beograd samo da vide to "čudo od kuće". Čak se govorilo: "Velik kao Kapetan Mišino zdanje". Kapetan Miša počeo je karijeru kao nabavljač ajvara, kavijara i ribe, za knežev dvor, iz Poreča (Dunavskog Milanovca)

Zato je Kapetan Miša mogao da daje večere i balove na vodi u čast kneginje Perside, na koje je pozivao i preko sto zvanica, i da daje dobrovoljne priloge za pozorište i crkvu, za škole i sirotinju, kakve nikad pre njega niko nije zapamtio u našoj sredini. Svakako, on je to činio, kao i danas mnogi u cilju trgovačke reklame, ali je to radio i kao prosvećen čovek. On se tim prilozima branio i od zavisti i pakosti onih koji su bili ljubomorni na njegovo bogatstvo, jer su ga ljudi već u to vreme zvali podunavski Rotšild, srpski knez i knez od Dunava.

Iz toga vremena je zapamćeno da on, na primer, dođe u Milanovac i svim devojkama o svom trošku poruči kod terzije jeleke, nevestama libadeta, a babama škurteljke.

"Gde god se pojavio, iz njega je curilo zlato".
Njegova dobročinstva su bila zaista velika.
Ali taj čovek nije bio siguran u Srbiji, i on je već od 1844. počeo je svoj kapital da plasira u velike šumske domene i spahiluke u Rumuniji. Para je letela na paru i on je ubrzo nakupovao dvadeset "mošija", te je tako ušao u red najvećih zemljoposednika i bojara u Rumuniji, gde su ga zvali Domnule maior.

Pet kćeri, pet udavača

Pare su mu otvarale sva vrata od Londona i Pariza do Carigrada!
Zlato se zgrtalo pred njegovim nogama i on ga je ulagao u poslove, davao ga pod interes, razdavao u dobrotvorne svrhe ili bacao kroz prozor. On je imao najlepše konje, staklene bašte, ćilimove, slike, nameštaj, nakit i kuće, a u Bukureštu je, kao Luj XV, pored dvoroupravitelja, imao i nekog pezevenkbašu, koji mu je kao nekom veziru privodio lepe devojke, sa kojima se Kapetan Miša zabavljao, a posle im davao pristojno udomljenje i miraz.


Imovina ostala iza Kapetana Miše (koji je u stvari bio major) cenjena je na 20 milion franaka u zlatu. Biće sahranjen u Kležanima, kod Bukurešta, u crkvi koju je podigao na svom rumunskom imanju, poznatom po besnim lovovima i balovima, gde je kralj Karol bio redovan gost. Konjušnica na tom imanju bila je urađena u najboljem mermeru! Nalsednici će sve spiskati. Ostaće samo Kapetan Mišino zdanje, zaveštano Univerzitetu, građevina svojevremeno procenjena na 110 hiljada dukata


Ali on, u osnovu, ipak nije bio srećan, i to uglavnom zato što nije imao muške dece, a to ga je peklo i bolelo. Žena mu je rodila pet kćeri, i on ih je razudao ovako: jednu je udao za diplomatu Marinovića, docnijeg predsednika vlade (čije se potomstvo pofrancuzilo i čiji je jedan sin, kao inženjer, stekao izvestan glas pri prokopavanju Panamskog kanala, a jedan unuk bio as francuske avijacije u Prvom svetskom ratu); druga je bila udata za ministra Raju Damnjanovića; treća za Garašanina (Ilijinog sinovca); četvrta za grofa Petra Čarnojevića; peta za Đorđa Karađorđevića (koji je bio sin starijeg Voždovog sina Aleksija). One su dobile aristokratsko vaspitanje, ali osim najmlađe, Sare Karađorđević, nisu mnogo značile ni društveno, ni lično.

Sara je bila velika očeva mezimica, i on je nju hteo da dovede na srpski presto. Zavađen sa knezom Aleksandrom, on je želeo da ga svrgne i da zakneži svoga zeta i kćer. Zato je i zidao svoje "zdanije", da bi oni imali lep dvor a na agitaciju protiv kneza Aleksandra prosuo sto hiljada dukata. Ali pošto je toliko isto stavio na kocku i knez Miloš, Miša je izgubio partiju. Iako je on sam bio čak i predsednik Svetoandrejske skupštine, obrenovićevci su odneli prevagu. Sav taj napor doneo je neželjene posledice: restauraciju kneza Miloša! Kapetan Mišin zet Đorđe bio je mlakonja. On je čak otišao na podvorenje knezu Milošu!

Kapetan Miša je onda svoju beogradsku palatu, koja ga je stajala 110 hiljada dukata, poklonio "otečestvu". Posle toga je ženu ostavio u Beogradu, a on živeo mahom u Rumuniji, odakle je putovao po Evropi, razočaran, ne mešajući se više u politiku. Mnogo je polagao na svoja dva unuka, kneževiće Aleksija i Božidara Kara-đorđevića, ali je doživeo da vidi da i od njih neće biti ništa: jedan je bio kosmopolit i monden, prustovski tip, koga je pritiskalo veliko ime i koji ga je prodao, oženivši se jednom Ameri-kankom, da bi se spasao od dugova, a drugi se izgubio u muzici i književnosti, lično osporavan, ali priznat kao umetnik.

Smrt u Bukureštu

Kapetan Miša je umro na Svetog Savu 1885. u Bukureštu. U času njegove smrti, imovina mu je cenjena na nekih dvadeset miliona franaka u zlatu. NJegovi naslednici su pojeli to bogatstvo još u devetnaestom veku, tako da su u novo stoleće ušli gotovo kao sirotinja. Sve je to otišlo na putovanja, toalete, kocku na trkama, strane banje i kokote, a samo nešto na politiku, lečenje i održanje gologa života. Spahiluci su isprodavani, pa je prodat i Kapetan Mišin dvor u Kležanima kod Bukurešta, gde je on podigao dvokatnu školu i lepu crkvu, u kojoj je i sahranjen. NJegovo telo balsamovao je neki prvoklasan veštak, i on se i sada može videti kroz staklo kovčega onakav kakav je bio 1885. Mermerom patosane konju-šnice na ovom imanju opus-tele su još pre 1900. Šuma je vremenom ogolela, a u njoj je Kapetan Miša priređivao lovove, od kojih je jedan - dat u čast rumunskog kralja Karola (i kraljice Karmen -Silve)-sa balovima i drugim izdacima stajao 100 hiljada forinti, te tako ostao zapamćen u analima rumunskog bojarskog društva kao nešto neviđeno i nepo-novljeno. Bili su podignuti i naročiti šatori - paviljoni za goste, jer su na taj besni lov bili pozvani svi bojari i najlepše žene Rumunije, i on je trajao više dana, uz pozorišne priredbe i razne druge zabave i provode. Kažu da je "demobilizacija" gostiju, glumaca, posluge itd. posle te svečanosti trajala više dana! Sve što su rumunski bojari dotle priređivali bilo je prevaziđeno i bačeno u zasenak, ali je i to bilo vremenom zaboravljeno. Ostao je samo spomen na 1.000 ćesarskih dukata koje je Kapetan Miša dao beogradskom Narodnom pozorištu i "zdanije" na kome piše: "Svome otečestvu". Do 1914. u tome zdanju bila je prvo sva Velika škola, a zatim ceo Beogradski univerzitet i Narodna biblioteka. U rektorovom kabinetu visio je Kapetan Mišin portret u fraku, sa njegovim obojenim bakenbartima. Potomstvo mu je izumrlo, ali istorija je ostala: materijal za jedan roman iz života koji čeka na pisca, koji bi dokumentarnu građu umetnički obradio i dao jednu zanimljivu knjigu iz slikovite beogradske prošlosti!

(Prema knjizi "Siluete starog Beograda")

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“