SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 7JUL 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Grad Smederevo ima Tvrđavu a u Tvrđavi letnju pozornicu. Ovde je još početkom veka bio značajan pozorišni centar,naročito leti, i to zahvaljujući Nušiću i kraljici Dragi

DVORSKI GLUMCI I NEMORALNI DILETANTI

Piše:
Dragan Mrdaković
U kragujevačkom pozorištu glumilo je pet Smederevaca. Prvo diletantsko pozorište, pod rukovodstvom učitelja Desimirovića, davalo je Steriju u "jednoj lepo uređenoj daščari". Branislav Nušić, koji je gimnaziju učio u Smederevu, tu je postavio svoj prvi komad, pod nazivom "Riđa brada". Kralj Aleksandar i kraljica Draga, u svom Letnjikovcu na Plavincu, primali su umetnike i glumce. Narodno pozorište je, kraljevskom paru, u bašti Letnjikovca priredilo pozorišnu predstavu "Ivkova slava". A na premijeru u Smederevskoj tvrđavi, gde je još tad radila jedna od najlepših letnjih pozornica ovog dela svetga, Kralj i Kraljica stizali su iz Beograda, lađom. Premijera komada "Đurađ Branković" na pozornici u Malom gradu, biće ujedno i kraj jedne faze pozorišnog života Despotovog grada

Krajem XIX i početkom XX veka Smederevo je razvijena i mnogoljudna varoš. Tih godina krenuo je prvi voz prugom Smederevo - Velika Plana, izgrađena je zgrada Okružnog načelstva, podignut je mlin, hotel, udareni temelji prvoj ciglani, počela je sa radom međugradska telefonska linija, priređena je prva izložba grožđa, pojavila se prva razglednica Smedereva, počela sa radom Čitaonica, osnovano pevačko društvo Kolo srpskih sestara, osnovano pozorište...

U Smederevskoj tvrđavi, još početkom veka, bila je "najlepša pozornica Evrope". Kasnije srpskim dramskim poslenicima Dubrovnik je bio bliži od Smedereva (Kanicov crtež iz 1897)

Prvo Diletantsko pozorište u Smederevu formirano je krajem 1841. ili početkom 1842. godine. NJime je rukovodio smederevski učitelj Svetozar Desimirović. Srpske novine su tada zabeležile da je prikazana komedija Laža i paralaža Jovana Sterije Popovića u daščari koja je bila dosta urdna i sa dekoracijom. Pozorište je onda u Smederevu bilo zabava građanskog sloja.


"Jedno pozorište, po Nušiću, trebalo bi da ima: starijeg glumca koji bi bio i upravnik, reditelja, glumca - ljubavnika, glumca - komičara, glumca - pevača, dva mlađa glumca, dva početnika, glumicu - dramsku, glumicu - pevačicu, glumicu - ljubavnicu (mlalđu), dve mlađe glumice (obične), dve početnice,kapelnika, suflera, i stalnog momka. Cincarski računa da bi njihove plate mogle izneti oko 18000 dinara. Sumi dodaje još 400 dinara mesečno na ime troškova rekvizita. Troš kovi družine su oko 2 200 dinara. A uzima samo primer Smedereva, gde je putujuće društvo za mesec dana inkasiralo lepu sumu od 4 300 dinara "i to u najnezgodnijem dobu godine".


Međutim, zabeleženo je da su čak sedam godina pre ovog kulturnog događaja, 1835. godine, u kragujevačkom pozorištu "Joakim Vujić", glumila petorica Smederevaca: Sreten Popović, Paun Janković Baća, Pavle Stanišić, Antonije Majstorović i Milan Davidović!

Svakako, najznačajnija ličnost u istoriji pozorišta u Smederevu je Branislav Nušić.

Rođen je 8. oktobra 1864. godine u Beogradu ali je detinjstvo proveo u Smederevu gde je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Treći i četvrti razred gimnazije je završio u Beogradu. Životni put ga je vodio kroz mnoge Scile i Haribde ali se on uvek i rado vraćao u Smederevo.

Prvi Nušićev komad: "Riđa brada"

Branislav Nušić je prvi put u životu video pozorišne predstave kada je u Smederevu 1873. godine gostovala Dimićeva čputujuća trupa koja je davala predstave u bašti kafane "Zeleni venac" ili u kafani kod "DŽodže" blizu kuće u kojoj su Nušićevi stanovali. Posle propasti Dimićevog pozorišta, igrom slučaja kulise ovog pozorišta ostale su u dvorištu Branislava Nušića koji tada počinje da piše neke svoje najranije radove, pretežno komade koje izvodi sa svojim drugovima po šupama i dvorištima. U Smederevu je režirao i svoje prvo delo Riđa brada. Osnovao je list Smederevski glasnik. List je izlazio tokom 1883/84. godine dva puta nedeljno.

Nušićev portret, rad slikara Taresjevića, čuva se danas u Smederevskom muzeju. Nušić je detinjstvo proveo u Smederevu, i često mu se vraćao: naročito je voleo da dolazi u kraljevski Letnjikovac Aleksandra i Drage

Branislav Nušić je postavljen za dramaturga i zastupnika upravitelja Narodnog pozorišta 14. jula 1900. godine. Imenovan je zahvaljujući ličnom prijateljstvu sa Pavlom Marinkovićem, tadašnjim ministrom prosvete.

Da bi Branislav Nušić imao u Pozorištu više prostora, morali su otići stari članovi Književno-umetničkog odbora: Bogdan Popović i Dušan Đokić. Mesto njih su postavljeni Janko Veselinović, Stevan Sremac, dr Miroslav Spalajković, Stanislav Binički i Milovan Glišić. Kad je oktobra iste godine iz Odbora istupio Spalajković, Nušić je predložio za člana Pavla Marinkovića, bivšeg ministra, pa kad se s tim LJuba Kovačević, novi ministar prosvete, nije složio, Nušić je predložio Simu Matavulja. Kako je Milan Grol otišao na dvogodišnje usavrešavanje u Pariz, mesto sekretara dobio je, po predlogu Nušićevom, Borisav Stanković, da bi uskoro zbog sukoba s Nušićem bio otpušten iz državne službe. Jedino su ostali isti reditelji: Milorad Gavrilović i Ljuba Stanojević.

Nušić je bio dalekovid, čovek širokih poteza. On je bio inicijator izdavanja Pozorišnog lista i Zbornika dramske književnosti. Zamisao da se u Zborniku objavljuju originalne drame, prerade i prevodi klasičnih dela bila je oberučke prih-vaćena, pa ipak nije ostvarena. Pozorišni list se u dva maha pojavio, ali se nije održao, ugasio se odlaskom Nušićevim iz Pozorišta.

Branislav Nušić je radio na opravci i modernizovanju pozorišne zgrade, kao i na podizanju ugleda i proširenja uticaja Narodnog pozorišta kako u zemlji tako i van njenih granica. On je tvorac jednog povećeg memoranduma o ukidanju diletantskih družina i o formiranju jedne putujuće trupe sastavljene od biranih diletanata, u prvom redu glumaca niškog pozorišta "Sinđelić", koja bi zatim bila kooptirana u Narodno pozorište. Ova bi trupa, pod upravom Narodnog pozorišta radila na terenu, u unutrašnjosti, oslanjajući se na mesne pozorišne odbore, koji bi se osnivali po svim većim gradovima u zemlji.

Nušić se zalagao za zbliženje beogradskog Narodnog pozorišta s drugim jugoslovenskim i slovenskim pozorištima, pa je u tom cilju, putovao u Hrvatsku, Poljsku, Češku i Rusiju...

Vrlo skup i vrlo prgav upravnik

Zamašni potez Nušićevi izazvali su izvanredne troškove, pa se on koristio privatnim zajmovima, na koje Pozorište nije moglo na vreme odgovarati, te je tako i sebe i Pozorište doveo u nezavidan položaj nemoćnog dužnika.

Nešto zbog uvlačenja pozorišta u dug, a nešto zbog sukoba sa ljudima, naročito s Ljubom Stojanovićem, Nušić je navukao na sebe napade, beogradske štampe, koja nije prezala i od uvreda, od kojih se Nušić branio na sudu. To je dalo povoda Ljubomiru Kovačeviću da 14. januara 1902. godine donese odluku o smenjivanju Nušića i o posltavljanju Jovana Dokića za upravnika Narodnog pozorišta, što su članovi Književno-umetnikog odbora primili s negodovanjem i obeležili istovremenom ostavkom.


U čast rođendana kralja Aleksandra Obrenovića, Narodno pozorište u Beogradu, gostovalo je s predstavom u pet činova, "Đuraš Branković", u Smederevskoj tvrđavi. Predstavu je napisao Mađar, Karlo Obernjik, a postala je poznata kad je najveći mađarski glumac tog vremena, Gabor Egerši, boravio u Smederevu, da bi, po povratku u Peštu, komand postavio uz pomoć grupe Srba koja je tad u Pešti studirala - Laze Kostića, Ruvarca... Kažu da je otvorena scena u Smederevskoj tvrđavi pružala" izvanredne mogućnosti za izvođenje ove istorijske drame."


Nešto kasnije, 1904. godine, Nušić postaje upravnik srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, zatim, 1905. godine osniva, s Mihailom Sretenovićem Malo dečje pozorište u Beogradu, 1906/7. godine ponvo se prima za dramaturga Narodnog pozorišta u Beogradu, radi na osnivanju Narodnog pozorišta na Cetinju, sudeluje kao dramaturg u radu Opere Žarka Savića, ide 1913. godine za puravnika Pozrišta u Skoplju, odakle će krajem 1916. godine otići u izgnanstvo,da bi posle Prvog svetskog rata nastavio u otadžbini svoju plodnu i značajnu delatnost.

Književno-umetnički odbor Nraodnog pozorišta (Milovan Glišić, Dragomir Brzak, STanislav Binički, Janko Veselinović, Branislav Nušić, Stevan Sremac): mesto sekretara jedno vreme zauzimao je Borisav Stanković, koji će, zubog sukoba sa Nušićem morati da napusti državnu službu, a jedno vreme u Odboru će biti Sima Matavulj, Milan Grol, Miroslav Spalajković i drugi

Pozitivni primeri Šapca i Smedereva

Nušićev predlog i plan (memorandum) o osnivanju jedne putujuće pozorišne trupe pod okriljem Narodnog pozorišta upućen je ministru prosvete 1. oktobra 1901. godine.

Nekoliko izvoda iz tog predloga ukazuju na Nušićevu brigu o pozorišnom životu u unutrašnjosti Srbije, estetskim kriterijumima i organizaciji pozorišta. Navodi pozitivan primer Šapca i Smedereva. Sa malim izmenama ovaj Nušićev predlog mogao bi i danas biti aktuelan. Tekst počinje ocenom mnogih putujućih pozorišta toga doba.

"Po Srbiji postoji bezbroj malih putnikih pozorišta, koja pojedinci čas zbiraju a čas rasturaju. Ta su društva obično sastavljena iz najgorih elemenata, iz proletera kjoi su napustili sve časne puteve u životu i ženskinja kojima je pored parčeta hleba potreban i zaklon od vlasti.

Takve se družine čas zbiraju a čas rasturaju; rade bez sistema i bez pravila; predstavljaju repertoar koji zbiraju sa sokaka, često puta poznate komade profanišu prekrajajući ih za svoje pozornice i za svoj broj osoblja a srpske istorijske događaje, u najčešće slučajeve inose pred srpsku publiku u takvom obliku i spoljašnosti kako to ne bi ni najveći neprijatelji srpski činili.

Osim toga, takve su družine prava napast za varoš u koju stignu, a kubura i nevolja za vlasti koje sa njima moraju da imaju posla. Na taj način, takve družine čine mnogostruke štete od kojih su najvažije ove:

a) šire nemoral u narodu

b) postaju od vlasti zakolonjena pribežišta svega što je nečasno

v) ubijaju u narodu ugled pozorišta i pozorišne umetnosti, profanišući ovu.

Koliko se god puta pokušavalo sa nadležne strane da se ovome stane na put, nije se uspelo izvesno zato što se nikje pogodio način, jer prostim ukidanjem ovih drutava, što bi na prvi pogled izgledalo kao najkraće i najuputnije sredstvo, oduzimana je narodu ova vrsta zabave, te su na mesto njih nicale druge, možda i opasnije.

Valjda dakle naći takav put i način da se u isto vreme kad se ove samovlasnepozorišne družine ukinu, da narodu nešto bolje".

Ukidanje glumačkog proletarijata

Očigledno da nisu samo "sumnjiva lica" bila po Nušiću opasna za pravo pozorišta, već da je glavna opasnost dolazila od najezde pozorišnog šunda i kiča. Nušić dalje nastavlja:

"Današnja Pozorišna uprava bavila se ovimpitanjem već od duže vremena, pa ga je pokušala da reši i kroz Projekat Pozorišnog zakona koji je podnela gospodinu ministru izjavljujući ovim da i sama smatra da ni pomenutim Projektom ovo pitanje nije dovoljno rešeno.

Činjenim pokušajem u Šapcu i Smederevu, gde je Kraljevsko pozorište odvojilo jedan deo svoje trupe i sa uspehom održalo niz predstava Pozorišna uprava došla je do jednog iskustva i do jedne osnove, na kojoj bi se moglo pitanje o umetničkim pozorištima u Srbiji rešiti.

Naime, Uprava Kralj. srp. narodnog pozorišta, vodi računa i o tome još da Narodno pozorište nije ustanova koja pripada isključivo Beogradu.

Jovan Đorđević bio je prvi upravnik narodnog pozorišta u Beogradu. Njegov komad s pevanjem, "Sablja dimiskija", ostaće zapamćen po pesmi "Bože pravde", kasnije srpskoj himni

Kada bi se tako pozorište, zatvorivši vrata svima dosadašnjim družinama, otpočelo pod upravomi nadzorom Kralj. pozorišta davati predstave, ono bi ubrzo postiglo uspehe i koristi, a svoje postojanje opravdalo.

Naročito pak koristi koje bi tako pozorište donelo ove su:

a) ukinulo bi u Srbiji glumački proletarijat, koji s dana na dan, i po brojnosti svojoj i po pokvarenosti, postaje sve opasniji elemenat po drutvo;

b) podiglo bi u narodu ugled pozorišta i pozorišne umetnosti;

v) otvorilo bi stalnu školu za podmladak, iz koje bi Kraljevsko pozorište u Beogradu odabiralo sebi najbolje snage.

Ove nabrojane koristi već bile bi dovoljne da opravdaju postojanje ovakvog putničkog pozorišta.

Pitanje bi najglavnije bilo kako bi se imalo organizovati jedno takvo odeljenje, a, drugo, bi li se takvo odeljenje moglo i održati".

Putničko odeljenje Narodnog pozorišta

Kao primer dobro organizovanog putujućeg pozorišta Nušić navodi Društvo "Sinđelić" iz Niša.

"Od svih putničkih pozorišta koja već sad postoje najozbiljnije je i jedino kome Uprava Kralj. pozorišta i sad poklanja pažnju, Društvo "Sinđelić", kome je sedište u Nišu, ali koje, kao i sva ostala putuju iz mesta u mesto, a u Nišu se bavi dva ili tri meseca u godini."

Tada, kao ni danas nije se moglo bez sponzora i donatora. Zato slavni komediograf naglašava ulogu cenjene kraljice Drage.

"Ovo bi društvo valjalo održati već i sa te okolnosti što ono stoji nad zaštitom NJenog Veličanstva kraljice Drage. Toj zaštiti tim pre treba pribaviti i važnosti što bi se postiglo kad bi se Društvo "Sinđelić" proglasio putničkim odeljenjem Narodnog pozorišta, koje bi odeljenje i dalje ostalo pod zaštitom NJenog Veličanstva.

... U svakoj varoši bi bio obrazovan naročito pozo-rišni odbor iz građana, koji bi se brinuo o ovome odeljenju. Tek kad bi dotični odbor izjavio Upravi Kralj. pzorišta da je skupio dovoljan broj pretplatnika i time obezbedio izvestan broj predstava, Uprava bi upućivala svoje odeljenje u dotičnu varoš. Tako postupa i na toj je osnovi organizovano i Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu.

Iz same organizacije ovoga odeljenja potiče već i mogućnost njegovoga izdržavanja.

Odeljenje će krenuti samo tad u koju varoš kad dotični odbor izjavi da je sabrao dovoljan broj pretplatnika, što bi garantovalo opstanak društva u toj varoši i za mesec, dva ili koliko to bude trebalo".

Dramske glumice, glmice pevačice, glumice ljubavnice

U svakom gradu, naglašava Nušić otvorila bi se mogućnost postojanja pozorišnih pretplatnika kao i obaveza opština da iz budžeta odvoje određenu sumu novca za tu namenu.

Ne zaboravlja Nušić i moguće prihode od prodatih karata od uspešno izvedenih predstava i za to, kao dobar primer, navodi Smederevo i Šabac. Tržišno razmišljajući on dalje navodi:

"Pored pretplate i subvencije, pretpostavka je da bi i prihodi bili jači no što su prihodi svakog običnog putničkog društva. Opravdanost ove pretpostavke utvrđuje i uspeh koji je Pozorište postizalo sa svojim odeljenjima u Smederevu i Šapcu. Smederevsko odeljenje koje je bilo sastavljeno iz mlađih članova, kod kojega ni jedan od stalnih nije ni gostovao, i koje je u Smederevu igralo u najnezgodnijem dobu godine, imalo je za nepun mesec dana rada 4 300 din. prihoda, a odeljenje koje je igralo u Šapcu sa bogatim repertoarom i starijim članovima kao gostima doneolo je za mesec dana 6 859,15 dinara prihoda.

Znači da bi se jedno odeljenje moglo solidno izdržavati, utoliko pre što ovoliki prihod i nije potreban za izdržavanje jednog takvog odeljenja".


Najnovije vesti iz Srbije

Beograd, 29. jula 1900. Kralj Aleksandar i Kraljica Draga polaze danas do podne u 11 časova na lađi "Car Nikola II", u Smederevo. Smederevi će na zasebnoj lađi "Deligrad" izaći Kralju i Kraljici u sretanje.


Nušić daje preciznu organizaciju takvog putujućeg pozorišta, navodeći osoblje i njihova primanja.

Taksativno i prema visini primanja angažovanih i zaposlenih u grupi navodi potrebne radnike: stariji glumac kao upravnik, reditelj, glumac ljubavnik, glumac komičar, glmac pevač, dva mlađa glumca, dva početnika, glumica dramatkinja, glumica pevačica, mlađa ljubavnica, dve mlađe gl.

"Ovoj sumi ima da se doda još i 400 din. mesečno na ime troškova (rekvizita, muzika, liste, priv. posluga pod...), te bi prema tome celokupan budžet takvoga putničkog odeljenja iznosio 2 280 din. mesečno. Ova bi se suma uvek mogla zaraditi kad se uzme u obzir što sam unapred o organizaciji društva izložio".

Uz umoljenje kraćice Drage

Na kraju Branislav Nušić zaključuje da realizcija ove ideje zavisi od vlasti, gospodina ministra i njene darežljivosti kraljice Drage.

"Da bi se sve ovo moglo ostvariti, potrebno bi bilo gospodine ministre, sem Vašeg rešenja i odobrenja ovoga predloga, koje bi rešenje odredilo da se ovo pozorište ima ostvariti od 1. januara 1902. godine, još i ovo:

a) valja umoliti NJeno Veličanstvo da svoje protektorstvo koje nosi sad Društvo "Sinđelić" pokloni i ubuduće ovom odeljenju Kraljev. pozorišta;

b) potrebno je izdejstvovati rešenje gospodina ministra unu-trašnjih dela kojim se rešenjem zabranjuje predstavljanje svima putnikim društvima po Srbiji, sem onim društvima koja vlasti podnesu uverenje od Kraljevskoga pozorišta da mogu predstavljati;

v) izdejstvovati raspis gospodina ministra unutrašnjih dela potčinjenim mu vlastima da potpomognu organizaciju pozorišnih odbora u svima okružnim mestima;

g) ovakav isti raspis poslati i direktorima gimnazija kako bi i oni kao najpozvaniji učestvovali u organizaciji ovih odbora".

Branislav Nušić kao upravnik Narodnog pozorišta završava pismeni predlog ponizno moleći ministra da izvoli doneti rešenje o formiranju jednog ovakvog Društva (putujućeg pozorišta).

Kraljica Draga volela je umetnike, naročito leti

Nušić se često vraćao Smederevu. Bio je drag gost kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage u njihovom letnjikovcu na Plavincu. Iz burne istorijske prošlosti dinastije Obrenovića poznato je da su članovi kraljevske porodice voleli smederevski kraj i u njemu provodili slobodno vreme. Šest dana posle venčanja kontroverzna kraljica Draga i kralj Aleksandar obreli su se u Smederevu. Bio je kraj jula 1900. godine kada je kraljevski par stigao u Smederevo. Kad im se sa broda ukazalo Smederevo oduševili su se njegovom lepotom. Niko ko je video te zidine, podignute još za vreme Đurđa Brankovića, nije ostajao ravnodušan pred tom slikom, pa ma po koji put je gledao. Mladi kraljevski par, držeći se za ruike šetao je i pričao o Đurđu Brankoviću, koji je tu divnu građevinu podigao i posvedočio kolika je u to vreme bila moć srpske vlastele, o njegovoj ženi, prokletoj Jerini i legendama o njoj. Romantična ljubav kralje-vskog para bila je prožeta lepim noćima pored Dunava i mirnim, modrim smederevskim vinogradima. Smederevo je bilo puno lepih uspomena za oboje.

U to vreme kraljica Draga je bila mecena pozorišne umetnosti. Branislav Nušić je u dogovoru sa Dragom, dovodio u Letnjikovac Obrenovića tadašnje najveće srpske umetnike, pisce: Lazu Kostića, Milovana Glišića, Stevana Sremca, Janka Veselinovića, Dragomira Brzaka i Milopša Cvetića; slikare: Marka Murata, Paju Jovanovića i vajara Petra Ubavkića.

U ovu grupu trea ubrojati i slikare Vlahu Bukovca, koji je u istom Lednjikovcu 1901. godine portretisao Aleksandra i Dragu. Najverovatnije da je Nušić odigrao ulogu i u Bukovčevom dolasku u Smederevo. Kopije tih Bukovčevih oleografija čuvaju se u Smederevskom muzeju. Sem toga, isti Muzej poseduje i nekoliko radoa Ubavkića.

"Ivkova slava" za kralja i kraljicu

Ovi umetnici su bogato gošćeni u smederevskom Letnjikovcu. Za veme jedne takve gozbe za stolom nastao je prigušeni smeh. Kralj Aleksandar se interesovao šta je smešno. Niko nije odgovorio. Na kraju je ispalo da je Nušić rekao:

"Da sad odnekle iskrsne kralj Milan, svi bismo se razbežali kao miševi pred mačkom".

Posle toga domaćini su napravili kiselo lice, jer Milan nije odobravao ženidbu svoga sina sa Dragom Mašin. Da je to rekao ma ko drugi, sem Nušića, svakako bi nastao krah.

U knjizi Milivoja Predića Nušić u pričama zabeležena je zanimljiva epizoda vezana za pozorišnu predstavu "Ivkova slava", Narodnog pozorišta u Beogradu koja je izvedena u Letnjikovcu. Bilo je to lepo iznenađenje koje je zaljubljeni kralj priredio svojoj voljenoj Dragi. Realizator kraljeve ideje o gostovanju glumačkog ansambla i dolasku brodom u Smederevo bio je Branislav Nušić, koji je kasnije ispričao šta se tada dogodilo.

Aleksandar i Draga, 23. jula1900. (venčani snimak): Najlepše i najromantičnije dane svog braka provodili su u Smederevu, u Letnjikovcu na Plavincu, gde im je Branislav Nušić dovodio glumce, umetnike čak kompletne poz orišne ansamble da igraju samo za kraljevski par

"Naše veličanstvo Kralj nestrpljiv i uzbuđen da predstava što pre počne došao je u prostoriju i videvši inspektora pozornice na dvokrilnim lstvicama kako burgijom utvrđuje jedan stub upita ga:

- Hoćete li moći da stignete?

- Ne trtljaj, već drži čvrsto merdevine, klipane, - odgovori majstor Jovanović, osorno, misleći da ga neko od momaka pita.

Kralj prihvati merdevine.

Majstor je završio posao i možete zamisliti kako je izgledao kada je sišao i ugledao kralja pored sebe.

Kralj se samo nasmejao i otišao".

"Hajduk Veljko" na smederevskoj letnjoj sceni

Uvek kada bi putovali u Smederevo, kralj i kraljica su imali utisak da odlaze u svoje sećanje, u svoje uspomene. Tako zanesen ljubavlju i uspomenama, bračni par je provodio na miru i julske dane 1901. godine.

Te godine 23. jula, u slavu godišnjice venčanja kralja Aleksandra i kraljice Drage, u Malom gradu Smederevske tvrđave izvedena je prvi put pozorišna predstava na otvorenoj sceni. Iz repertoara Narodnog pozorišta u Beogradu za 1901. godinu saznajemo da je u Smederevu prikazana junačka igra u tri dela, u stihovima, "Hajduk Veljko". Tekst je napisao, 1862. godine. Jovan Dragošević a adaptaciju za pozorišno izvođenje izvršio je Jovan Đorđević.

Jovan Dragošević (1836-1915) je bi jedan iod najpopularnijih omladinskih pesnika tog vremena. Pisao je studije iz vojne nauke, istorije i fikozofske rasprave, putopise po Srbiji, istorijskepripovetke. Svoje rodoljubive i ljubavne stihove objavio je u zbirci Pesme. Popularnost je naročito stekao pozorišnim komadom "Hajduk Veljko". Nesumnjivi pozhorišni ugled potvrđuje i izborom u programski Odbor Narodnog pozorišta. Filip Hristić izveštava 16. decembra 1868. godine ministra prosvete da je u Odbor izabran kapetan Jovan Dragošević, urednik Vojina.

Drama je postavljena na repertoar Narodnog pozorišta nekoliko puta. Prvi reditelj "Hajduk Veljka" bio je knjiežvnik Jovan Đorđević, osnivač i prvi upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i pozorišta u Beogradu. U svoje doba bilaje zapažena njegova dramska alegorija "Markova sablja" u kojoj se nalazi i pesma "Bože pravde", državna himna Kraljevine Srbije.

Reditelji predstave bili su i B. Rajković (1896), O. Todorović (1900).

Premijera je izvedena 30.11.1868. godine. Prvo gostovanje "Hajduk Veljka" bilo je 6.6.1869. godine u Šapcu a pos--lednja predstava izvedena je u Narodnom pozorištu u Beogradu, 15.7.1914. godine, besplatno za narod. Ukupno je održano 43 repriza.


BEOGRADSKE VESTI

Kraljev polazak. Njegovo Veličanstvo Kralj Aleksandar sa Njenim Veličanstvom Kraljicom Draginjom u subotu 29. ov. u 11 časova pre podne, na lađi "Car Nikola II" polazi iz Beograda i stiže u Smederevo u 1 čas po podne. Smederevci, na zasebnoj lađi Deligradu" polaze u sretanje u 11 časova pre podne iz Smedereva i po svo prilici susretanje će biti u blizini Grocke.


Sigurno da su kralj Aleksandar i kraljica Draga presudno uticali da se drama "Hajduk Veljko" prikaže u poslednjoj serdnjovekovnoj prestonici.

Gostovanje i cela organizacija dolaska u Smederevo izvršena je, opet, verovatno zahvaljujući Nušiću, koji je kao vršilac dužnosti direktora Narodnog pozorišta imao presudnu ulogu u izboru i gostovanju predstava. Tako je on iskazao svoju ljubav prema gradu u kojem je učino prve pozorišne korake.

Sudbina poslednjeg despota pred poslednjim Obrenovićem

Još jedna predstava Narodnog pozorišta igrana je u Smederevskoj tvrđavi zahvaljujući kralju Aleksandru, kraljici Dragi i Nušiću, iste 1901. godine.

Toplo leto, lepi vinogradi, bujna istorijska prošlost Tvrđave i bistar Dunav nisu samo budili erotsku ljubav kraljevskog para. Potreba za provodom i kulturom razonodom, pre svega kraljice, dovela je ponvo glumce u Smederevo.

U knjizi dr Živonija Petrovića Repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu 1868-1914. objavljenoj povodom 125-godišnjice osnivanja narodnog pozorišta u Beogradu, nalazimo podatak da je ovo pozorište gostovalo u Smederevu 2.8.1901. godine. Tada su glumci u čast rođendana Aleksandra Obrenovića odigrali istorijsku dramu u pet činova "Đurađ Branković".

Tragediju "Đurađ Branković" napisao je Mađar Karlo Obernjik a pripremio za izvođenje najveći mađarski glumac romantičarskog perioda Gabor Egerši.

Posle Mađarske revolucije 1848/49. Egerši se preko Vlaške, Bugarske i Negotina obreo u Smederevu. U Smederevo je došao da vidi Tvrđavu koja je toliko povezivala srpsku i ugarsku prošlost. Vrativši se u Budim priredio je Obernjikovu tragediju "Đurađ Branković". Uz pomoć viđenijih Srba, koji su tada studirali u Pešti (L. Kostić, K. Ruvarac, S. Pantelić, J. Turomah) Egerši je 16. 1. 1860. godine u prepunom Nacionalnom pozorištuprimijerno postavio dramu i sjajno igrao Đurađ Brankovića. Zanimljivo je da je Egerši komad prepravio tako da se u njemu ne spominju nesporazum između Srba i Mađara. Bilo je to vreme iskrenog mađarsko-srpskog prijateljstva.

Tragedija "Đurađ Branković" premijerno je u Srbiji izvedena 10. 1. 1868. godine na otvaranju Narodnog pozorišta.

Po ovlašćenju pozorišnog Odbora, zbog žalosti za ubijenim srpskim knezom Mihailom, upravnik pozorišta Jovan Šorđević je preveo i priredio ovu dramu za sam čin otvaranja Narodnog pozorišta. Pre početka predstave izvedena je "Srpska uvertira" D. Rešea, a besedu je održao pesnik i pripovedač Milorad Popović Šapčanin.

Proslavljlajući 25-godišnjicu Narodnog pozorišta 20. 11. 1894. godine na repertoaru se ponovo našla traedija "Đurađ Branković". Drama je igrana do 1908. godine. Reditelji su bili: J. Đorđević (1868), T. Jovanović (1882), A. Fijani (1894) S. Dinulović (1901).

Sigurno je da tužna sudbina nesrećnog srpskog despota pažljivo i sa suzama u očima geldana u Smederevu, njegovoj poslednjoj prestonici. Otvorena pozornica u Tvrđavi, sačuvana još iz srednjeg veka, pružala je izvanredne prostorne mogućnosti za izvođenje nacionalne istorijske drame.

Ubrzo su Srbiju, a samim tim, i Smederevo zahvatili ratni vihori Balkanskog, Prvog i Drugog svetskog krvoprolića. Smederevska tvrđava biće nekoliko puta bombardovana. Započelo je njeno razaranje. Katastrofalna eksplozija municije 5. juna 1941. godine porušila je i oštetila Mali i Veliki grad i gotovo sve kule.

Pozorišni život u najvećoj evropskoj srednjovekovnoj tvrđavi biće decenijama zamenjen obnovom i izgradnjom.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“