Prva srpska opera "Miloš Obilić", polemika između autora i kritičarar,na muzičke i patriotske teme

MILOŠ OBILIĆ TEMA IZ VOJNIČKOG ŽIVOTA

Piše: Mirka Pavlović

Prikazana u Novom Sadu, ,,od dičnog društva belocrkvanskog", prva srpska opera "Miloš Obilić", prvo je bila ,,opereta u jednom činu sa glasovirom". Tri godine kasnije, u Temi-švaru, prikazan je ,,drugi čin srpske dramatične opere".Treći put, "Miloš Obilić" pominje se u kritici Roberta Tolingera, Čeha, horovođe Srpskog pevačog društva "Gusle", iz Velike Kikinde. "Irojska" opera nije impresionirala školovanog praškog muzičara, koji piše da je to samo jedna "diletantska studija", a autoru poručuje da ubuduće svoje "irojske opere",,drži u ormanu, dobro zaključane"! Autor, do tada nepoznat, skromno je odgovorio: ,,Što sam mogao, to sam dao. A hrđavih drama bilo je i kod Šekspira, i od Lesinga!"

Miloš Obilić: - prva srpska opera - bio je naslov kritike koja je u dva nastavka izašla u novosadskom listu Zastava, 1883. godine. U njoj se govori o "izvođenju drugog čina" tog dela, koje je Robert Tolinger, horovođa Srpskog pevačkog društva Gusle u V. Kikindi, po nalogu lista išao u Temišvar da čuje.

Kritika je bila porazna. Iz obzira prema kompozitoru, on mu ne spominje ime. Ne spominje ni ime klaviriste koji je ovom prilikom uzeo na sebe da izvede instrumentalne partije ove tvorevine. Jedino što saznajemo jeste da je "druga radnja", tj. drugi čin ove "irojske", tj herojske opere bio ostvaren u okviru Srpskog pevačkog društva iz Bele Crkve, čiji je predsednik tada bio Sima Mičin.

Čeh Robert Tolinger, daroviti kompozitor, izuzteni čelista, dobar klavirista, odličan horovođa i pedagog, radio je na srpskim prostorima od 1880. u Kikindi, na Cetinju i u Šapcu, gde je 1911. i umro. On je kompozitor prve kantate u srpskoj muzici - "Kosovka", komponovane povodom 500 godina Kosova. Bio je i jedan od pokretača i glavni pisac članaka u prvom srpskom muzičkom časopisu G u d a l o (1886/7). Pisao je i pod pseudonimom "Mladen"

Kritičar Tolinger je, inače došao kod nas iz Češke, 1979. godine. Vaspitavan je na visokim tradicijama praške škole i razvijao se u vreme kada je nacionalna češka muzika na polju opere već dala neka od svojih vrhunskih ostvarenja. Sam - vrstan stručnjak: izvanredan čelista, dobar klavirista, odličan horovođa i daroviti kompozitor, uz to sa izuzetno visokim merilima profesionalnog poštenja, jedva dvadeset trogodišnji Tolinger, razume se, još nije bio u stanju da sagleda šta je zapravo značio jedan ovakav pokušaj u vremenu, sredini i uslovima u kojem je nastao, na polju oblika koji većina izvođača nije nikada imala prilike ni da vidi.

Sima Mičin otpisuje Tolingeru, kako on kao autor ne uobražava da je delo savršeno, jer mu "muzika nije poziv". Da on ne želi niti očekuje lovorike, nego je "svoju snagu upregao" na nacionalnom polju,a sve "putujući po svetu i gledajući kako srećniji narodi muzički napreduju". Zato je beležio, kao učesnik Srpsko-turskih ratova, šta na straži srpski i turski vojnici pevaju, pa je od toga građu za operu "načinio".

Muke s novcima

U vreme kada je Tolinger išao u Temišvar da sluša Miloša Obi-lića, prošlo je 50 godina od kako je 1826. profesor crtanja u Novom Sadu Atanasije Nikolić - inače uz Joakima Vujića i Steriju jedan od najznačajnijih poslenika srpskog pozorišta tog vremena, sa družinom koju je sastavio, prikazao tri puta svoju preradu Dositejeve Alpske pastirke. U komadu je bilo i pesama. Prošlo je i gotovo pola veka od kako je "otac" srpskog pozorišta Joakim Vujić 1835. u Kragujevcu prikazao prve predstave u prvom srpskom pozorištu - Knjaževskom srbskom teatru kneza Miloša. Među prvim predstvama bio je njegov prevod i prerada komada Sestra iz Budima ili Šnajderski kalfa - "jedna opera u dva dejstvija" kako ga Vujić pominje u svome "Životopisaniju" i kako ga spominju Srpske novine 1835. godine. Muzika je bila kapelmajstora knjažeske bande Josifa Šelzigera. Igrom slučaja, odlomak te muzike je i sačuvan (Arhiv SANU). Zbog političkih prilika, finansije pozorišta naročito na tlu današnje Vojvodine, koje nas u vezi sa Milošem Obilićem prvenstveno zanimaju, stalno su hramale. Zbog toga često nije moglo da se računa na školovane pevače, stalnog horovođu ili kapelmajstora, kao ni na stalni, makar i skromni, instrumentalni sastav. Ono, na šta je pozorište u Vojvodini moglo da računa, bilo je da neki glumac ili glumica imaju lep glas, zatim na pomoć članova nekog lokalnog pevačkog društva i njihovog horovođe, ponekad na pratnju klavira ili harmonijuma, izuzetno na pomoć nekog vojnog orkestra, neke grupe muzikanata ili nekog muzičara amatera.

Kada je mladi Tolinger pisao svoj "referat" o Milošu Obiliću, on je već bio dobro upoznat sa pozorišnim poslovima jer je izvesno vreme pre toga radio u pozorištu u Zagrebu. Uskoro je, međutim, prihvatio položaj horovođe društva Gusle u Kikindi. u Zastavi 1883, nešto pre njegovog "referata" o Milošu Obiliću čitamo i prikaz o preradi za klavir koračnice iz njegove operete Veseli mornari. Iz njega saznajemo: da su je prethodne godine članovi društva Gusle, sa prikupljenim potpunim orkestrom, dva puta izveli u Kikindi. Prikaz nije potpisan, ali po obaveštenosti pisca i stručnosti kojom piše, možemo da pretpostavimo da je u pitanju Kikinđanin Aleksandar Jorgović, horovođa u Višoj devojačkoj školi u Novom Sadu. Pored ostalog, pisac u ovom prikazu odaje priznanje Jenku za Vračaru, "kao prvom koji je uveo kod nas formu dramatične muzike", ali dodaje, da iako je "Tolingerovo delo u našoj muzičkoj literaturi drugo... po muzikalno-umetničkoj izradi, po... većim instrumentalnim i vokalnim formama, onda je... u ovom obziru jedino u našoj muzičkoj književnosti..."

Cvetak na polju

Kada je reč o "irojskoj dramatskoj operi Miloš Obilić", najranije podatke na koje nailazimo, nisu oni koje donosi Tolingerov "referat". Nekoliko godina pre toga, tačnije 1879. godine temišvarski list Narodni glasnik u nekoliko navrata piše o belocrkvanskom pevačkom društvu i s njim u vezi se spominje i Miloš Obilić.

Iz njega saznajemo da tamošnje nemačko pozorište objavljuje "da će nekakvo Srpsko beogradsko operetsko društvo svoje produkcije davati", uz komentar: "... očekujući te operske pevače srpske, kojih po našem znanju i nema po svetu, niti znamo ko je napisao libreto za operu Miloš Obilić, koja bi prva došla na red po tim reklamnim glasovima".

"O razglašenom Srpskom operskom društvu dobijamo sa pouzdane strane izvešće, da je to belocrkvansko pevačko društvo, koje je stupilo u pregovore sa upraviteljem ovdašnjeg nemačkog pozorišta radi predstave operete Miloš Obilić, koju su sigurno skrpili sami pevači sa svojim likovođom (tj. horovođom - M.P.), te smo baš radoznali da se uverimo, na čijem je polju taj cvetak ponikao: da li baš na srpskom, ili na polju komšije... Nemca! U pogledu muzike mislimo".

"Dobronamerni" poznavalac stvari nije čekao dugo da pruži dopunska obaveštenja. Iz tih redova saznajemo da je i te godine za predsednika bio izabran "S.M.". Reč je, bez sumnje o gospodinu Simi Mičinu, čiji je rad bio godinama vezan za pevačko društvo. Prema pomenutom napisu, međutim, "S.M." je ubrzo dao ostavku, jer članovi nisu prihvatili njegovog kandidata za horovođu - nekog H. Votica, nego "svesni članovi društveni izabraše slavenina Josifa Vaha konzervatoristu, sebi za likovođu". Posle opisa niza preduzetih koraka od strane "svesnih članova društva" i "S.M." i njegovih jednomišljenika, ovi poslednji su istupili iz društva i osnovali "diletantsko društvo", koje je to pominjano "opersko društvo". Ono pak što je za nas u ovom dopisu najzanimljivije jeste da "to tzv. opersko društvo sad baš uči operu Šubertovu Kućevni rat, i rado je... u Vršcu da je prikaže" - podatak nesumnjivo vredan pažnje.

Dično društvo belocrkvansko

Iz daljih podataka, međutim, zaklju čujemo da do izvođenja Miloša Obilića u Temišvaru nije došlo sve do 1883. godine, kao i da su se članovi operskog i pevačkog društva pomirili i opet izabrali za predsednika "S.M.".

Podatke, pak, o Milošu Obiliću nalazimo u Zastavi već 1880. Odatle saznajemo da je na omladinskoj zabavi u Novom Sadu, pored ostalog, bio prikazan "od dičnog društva belocrkvanskog" i Miloš Obilić - "srpska opereta u jednom činu sa pratnjom glasovira".

Pisac ovog prikaza potpisanog sa dve zvezdice (iz daljih napisa se vidi da je to bio Aleksandar Sandić), prvo što konstatuje jeste da "dramatskom deocu ovom ne priliči ime opereta - jer joj je sadržina sasvim ozbiljna... iz velike narodne drame, katastrofe kosovske". Čini se da je tvorac te "operete" hteo ovom oznakom pre da istakne skromnost svoje tvorevine, a nije mislio na ono šta se pod tim nazivom podrazumeva!

Iz pomenutog napisa vidimo dalje da je to prikazivanje bilo primljeno i pored svega sa "oduševljenjem iburnim odobravanjem kao prvi pokušaj u nas te vrste melodramatske". Za nas je najinteresantniji deo mišljenje o muzici koje je dao "jedan iskusnik" i koji pisac prikaza prenosi: "...Muzika ne odgovara potpuno toj ozbiljnoj radnji pozorišnoj; vidi se da je pisac imao velike borbe sa ozbiljnim pozorišnim prikazom i na to udešavanom kompozicijom za tu, po njemu nazanu 'operetu'. Više bi imalo smisla da je taj čin nazvan: odlomak iz opere Miloš Obilić ili upravo melodramom, koji bi zbog ozbiljnosti čina i ozbiljnijom muzikom propratiti trebalo. Šteta, što nam pisac nije poznat, jer inače ovim radom muzičkim pokaza svoj odlični talenat...".

Gotovo tri godine posle toga, nema podataka o Milošu Obiliću. A onda, u jednoj vesti iz Temišvara, čitamo da će na selu u korist tamošnjeg Srpskog pevačkog društva, da učestvuje i belocrkvansko pevačko društvo i da će pored ostalog da budu izvedeni drugi čin "dramatične opere Miloš Obilić" i "komična opereta Verna ljubav".

Sledeću reč o Milošu Obiliću imao je Robert Tolinger.

Prema njemu, kad se neko u jednom narodu kao prvi, poduhvati tamo nečeg, on ima odgovornost i prema svome narodu i prema sledećim pokolenjima. Tolinger taj pokušaj nije video kao stremljenje ka višim ostvarenjima u nacionalnom potvrđivanju, niti je primio izjavu "komponiste" da je to samo "diletantska studija", kao izraz njegove skromnosti - o čemu uostalom govori i činjenica da dugo ostaje nepoznato ko je zapravo "komponista". Tolinger je to shvatio kao vrstu drskosti i ličnu sujetu, kao "naivnu želju za igrom". Smatrao je da je dotični mogao da pravi "diletantske studije" u vidu nekog klavirskog stava, ili na polju solo ili horske pesme, pošto na tim poljima imamo već niz vrednih dela. Mogao je čak da se okuša, kaže, i na polju operete, jer već postoji odlična Vračara Davorina Jenka.

Oštro pero g.Tolingera

Pada u oči da je Tolinger u prvom delu svoje kritike blaži i govori uglavnom principijelno. U drugom nastavku je znatno opštriji i čak se nazire i izvesna lična nota. Po svoj prilici već je bilo izvesnih reagovanja na prvi deo članka. Članak se završava savetom da "komponista", za ljubav srpske muzike i u svom ličnom interesu, u usamljenosti razmišlja o svome grehu i da čuva svoje "studije" u obliku "irojske" opere u ormanu zaključane!

Jadni "komponista",čitajućiTolingerovu kritiku, nema sumnje da se našao u čudu: kada je svojevremeno svoje "deoce" skromno označio kao "opereta", prebačeno mu je da sadržaj ne odgovara za operetu. Sada kada je svoju tvorevinu, prema sadržaju, nazvao "dramatična herojska opera" - kažu mu da je sujetan i da je trebalo da piše operetu!

Posle poraznih i uvredljivih kritika autor "Miloša Obilića" rešio je da izađe iz anonimnosti. To je Sima Mičin, predsednik pevačkog društva iz Bele Crkve, koji za sebe kaže da je "posednik Carskog i kraljevskog krsta za zasluge sa ratnim ukrasom i Ratne Medalje". Uz objašnjenje: za "irojsku"opremu opredelio se pošto je samo vojno lice, a Miloša Obilića tretira kao "građu iz vojnog života".

Nekoliko brojeva posle Tolingerovog "referata", izvestilac iz Temišvara potpisan sa "ć"- piše u Zastavi svoj dopis o selu i gostovanju diletantskog i pevačkog društva iz Bele Crkve. Tu se odjednom obelodanjuje da je "pratilac na glasoviru" bio dr M. Pavlović, koji se u tom vremenskom periodu često spominje kao klavirski saradnik, a da je "tutor i kompozitor" dramatične opere Miloš Obilić i komične operete Verna ljubav"- g. Sima Mičin. Saznajemo i da se njegov entuzijazam za pozorište nije ograničio samo na komponovanju opere i operete i da bude član pozorišnog odbora u svom mestu, već i da je i sam učestvovao u izvođenju - "pri čemu se nije uvu slušalaca (moglo) omaći kakvim lepim glasom raspolaže i koji se u svim položajima ume naći..."

Na kraju, kao neku vrstu svoga odgovora Tolingeru, on piše: "... Ja priznajem belocrkvanske diletante i njihovog upravitelja kao skromne ljude, koji ne pretenduju ni na kakve osobite hvale; oni su zadovoljni svojim dilentantizmom, u kojem su umakli daleko ispred nekih... starijih društava; a njihov upravitelj g. Sima Mičin nalazi svoju navjeću nagradu u tome, što može svojoj gardi sve nove, i nove hrane i nova poleta da daje..."

Duboko uvređen g. Sima Mičin

Međutim, pravi "rasplet" ovoga "poduhvata" nalazimo tek u pismu "Zastavi" samog g. Sime Mičina, "predsednika pevačkog društva" (kao prvo!) i (tek kao drugo!) "posednika C. kr. (tj. carskog i kraljevskog - M.P.) vojničkog krsta za zasluge sa ratnim ukrasom i ratne medalje". Pisano je "u Beloj Crkvi o Đurđevu dne 1883. godine".

Ovaj napis donosi niz pojedinosti koje osvetljavaju sve elemente ove priče. Duboko uvređen, g. Sima Mičin iznosi vrlo razložno istorijat svoje "opere", govori o razlozima zbog kojih se upustio u ovaj "poduhvat", o sredstvima koja je koristio objašnjava zašto se opredelio za "herojsku operu": naime, pošto je on bio vojno lice, a radnja Miloša Obilića tretira "građu iz vojnog života", herojska opera mu se učinila kao najprikladnija!

Svoj pokušaj Sima Mičin naziva "diletantskom studijom u muzičkom i tekstualnom pogledu". Ne uobražava, kaže, da mu je delo savršeno, jer mu "muzika nije ni struka, ni poziv, ni zasluga", pa svojim delom ne misli da bere lovorike, niti ih očekuje. Kako neće da "svoju snagu upregne jedino u službu svoga materijalnog i građanskog bića", on se rešio da radi, koliko može i na narodnom polju. Naročito su zanimljivi podaci o muzičkom materijalu koji je koristio i objašnjenje kako je došao na misao da piše operu: mnogo je putovao i video po svetu kako se u muzici srećniji i napredniji narodi razvijaju. Divio se Kornelijevom "osnovnopoložn-om" radu, pa se odlučio da i on nešto doprinese muzičkom napretku svoga naroda. Zato je počeo da beleži sve pesme koje bi čuo od naših pevača, a kao učesnik Srpsko-turskog rata, beležio je i melodije koje su na stražama pevali vojnici - turski i srpski. Kako je "iskusio i to, kako su se od strane Nesrba likovođa (tj. horovođa - M.P.) kalemili tuđi, osobito češki zvuci... na naše pesme i reči", on je svoje beleške pregledao i proučavao i kada je postao predsednik pevačkog društva i video da članovi istog imaju volju da uče, rešio je da svoju građu upotrebi za pisanje srpske opere.

Nije bez značaja ni podatak da je Miloš Obilić pisan na specijalno sastavljani tekst - libreto, koji je sam "komponista" pripremio koristeći se donekle Subotićevom dramom, ali i sagledavajući istorijske događaje i radnju, kako kaže, i po svome shvatanju. Njegova napomena da je na svojoj tvorevini radio šest godina upućuje da je najverovatnije preradio svoju operetu iz 1880.

Ali, posebnu pažnju u ovom dopisu privlači način na koji je g. Sima Mičin reagovao na Tolingerove argumente. Pre svega, konstatuje on s pravom, da nigde ne stoji da prva opera u jednom narodu mora da bude epohalna i savršena za dotičnu muzičku umetnost.

"Koliko se pisalo hrđavih drama do Šekspira, Lesinga, Getea i Šilera" - piše on. "Ta su dela morala izaći da bi spremila zemljište savršenijim..."

Pored ostalog, on prebacuje Tolingeru što je doneo zaključak o Milošu Obiliću na osnovu svega jednoga čina koji je izveden u Temišvaru, objašnjavajući da je drugi čin izveden jer je najjednostavniji za pevače i što se tiče opreme garderobe i scenarija. Pa ipak, napominje, "Miloš Obilić je izveden dva puta ceo u Beloj Crkvi, a samo drugi čin izveden je tri puta." On podseća takođe da je i Tolinger 1880. godine čuo drugi čin kad je bio izveden u Novom Sadu. Mogao je, veli da čuje i celu operu da se prethodne godine odazvao da dođe sa društvom Gusle u Belu Crkvu. Tu je mogao da vidi i celu partituru, a ne da zaključke donosi na osnovu klavirske pratnje koju je čuo u Temišvaru i u koju su bila unesena, pošto su pevači znali svoje partije napamet, samo pojedina mesta iz pesama "radi ravnanja pratiočevog".

Gospodin Sima Mičin govori i o uspehu koji je njegova opera imala kod srpske publike - što je razume se, pre svega, bilo odraz patriotskih osećanja. Za Tolingera primećuje da mu "sluh s obzirom na naše zvukove ramlje", a da on pre svega "polaže na sluh odabrane srpske publike", pa zaključuje:

"Dokle god naš svet na ovome stupnju muzičkog razvića stajao bude, dotle će mu se ovakve arije dopadati, i ko hoće za njega šta da komponuje mora s tim računati - inače je propao pored sve svoje teorije."

Svoje pismo g. Sima Mičin završava zaključkom: "U čemu bi ležao napredak da nema duševne utakmice, gde svaki hoće među boljima da je još bolji?!... Ja u muzici ne tražim... priznanja i slave, koja pripada pozivima, tj. stručnima... Neka oni stvaraju remek dela i epohe u muzici... Ja - što sam znao, to sam dao..."

Patriotizam pre svega

Bez dvoumljenja, g. Sima Mičin pobuđuje duboke simpatije. NJegov "poduhvat" na prvi pogled izgleda stvarno zabavan. Sagledan, međutim, dublje, on dobija druge dimenzije. Pre svega, prosto je neverovatno da je "pokušaj" jednog muzičkog entuzijaste u malenoj sredini mogao tako da sažme u sebi težnje, stremljenja i ideale više generacija jednoga društva. Tu nalazimo odraženo gotovo sve: težnju za očuvanje narodne svesti i odbranu narodnosti - kroz sadržaj; želju za potvrdom nacionalnog identiteta - kroz muziku; patriotsko, kulturno i društveno pregalaštvo koje zadire u razne slojeve društva i koje se zbiva u okvirima pevačkog duštva i diletantske, tj. amaterske pozorišne družine; svest o stepnu sopstvenog razvoja; svest o problemu autentičnosti nacionalnog izraza u muzici; uočavanje potrebe da se beleži nacionalna muzička baština; prosuđivanje o uzoru koji treba u našoj muzici slediti; pokušaj sopstvenog doprinosa na tom putu; želja da se doprinese kulturnom razvoju svoga naroda; težnja da se izađe iz obruča uskog lokalizma; najzad, korišćenje tako omiljenog pozorišta kao sredstva kroz koje će da se sve to iskaže. Sama, pak, činjenica da su građani jednog malog mesta prihvatili takav izazov i sopstvenim snagama pokušali da ga ostvare - izaziva svoje vrste divljenja. Uostalom i danas posle više od 120 godina, sa svim pogodnostima koja pružaju razna sredstva komunikacija, ovakav pokušaj značio bi i te kako za jednu malenu sredinu na putu ka višim kulturnim stremljenjima!