SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 7JUL 1998.
SRPSKO NASLEDJE

U jednom od prethodnih brojeva, opisali smo sudbinu advokata Dragića Joksimovića, koji je branio Dražu Mihailovića, i tako na sebe navukao gnev komunističkog režima. Prenosimo svedočanstvo o suđenju, robijanju i smrti dr Dragića Joksimovića, iz knjige "Titovi kazamati u Jugoslaviji", pisca Milana L. Rajića, izdatoj u Čikagu, 1975. godine

UDBIN CINKAROŠ SA ŽENSKIM NADIMKOM

Piše:
Nilan Rajić

Joksimovića su optužili na osnovu denucijacija Mite Dimitrijevića, zvanog Olivera; odbili su da saslušaju njegove žalbe na tretman u istrazi; jednom optuženom su razbili glavu gvozdenom šipkom pa cinično izjavili kako je lobanja pukla "od udarca u radijator", u zatvoru koji nije imao centralno grejanje. jedan svedok toliko je tučen da nije mogao da stoji pred sudom - svedočio je sedeći. I najzad, smešten u sobu broj dva, trećeg paviljona sremskomitrovačke kaznione, doktor Joksimović biće ubijen - neukazivanjem blagovremene lekarske pomoći. Poslednje reči ovog advokata koji je hrbro vršio svoju dužnost, braneći po savesti i profesionalnoj etici unapred osuđenog Dražu Mihailovića, bile su: "Kako je lako umreti!"

Kao branilac Draže Mihailovića, Ministra vojnog i načelnika Generalštaba Jugoslovenske vojske u Otadžbini, Dragić Joksimoviić, bio je svestan da brani vojničkog vođu Jugoslavije u doba okupacije, koji je bio bitku protiv dva gnavna spoljna neprijatelja, Nemaca i Italijana i dva unutršnja neprijatelja: komunista i ustaša, koji su pod okriljem Nemaca i Vatikana poklali čitave srpske pokrajine. NJegove su reči treperile, sevale kao varnice, njegova lična hrabrost, u napadu na komunizam, u hvatanju u koštac sa državnim tužiocem, bila je dominantna. Sve je prosto gorelo, plamtelo oko njega. Slušajući njegovu odbranu preko radija, jedan moj prijatelj skakao je od radosti i zanet njegovim rečima, vikao je na sav glas:

"Ne bih žalio da me streljaju, samo kad se našao čovek, da ovako smelo kaže komunističkim zločincima istinu u oči." A godinu dana docnije, kada sam na robiji našao dr Stevana Moljevića, koji je suđen u istom procesu, kao drugi po redu i jedva ostao živ, govorili smo jednom prilikom i o Joksimoviću i o njegovoj odbrani. Pored ostalog, rekao mi je i sledeće:

"Od uvek sam verovao da u Srbiji ima ljudi od snage i zamaha, ali ipak me je Joksimović iznenadio svojom muškošću i visinom, do koje je otišao svojom odbranom. Nije smao dao punu meru, nego je otišao i preko toga."

Joksimovićevo dbrana teško je pogađala državnog tužioca Miloša Minića.

Joksimovićeva odbrana toliko je ustalasala celu Jugoslaviju i javno mnjenje celog slobodnog sveta, da je psihološka situacija tužilaca bila vrlo teška. Bili su u strahu, u neizvesnosti, da se ne desi nešto neočekivano, i da im ne otrgnu žrtve iz ruku. Zato odmah, po izricanju presude, 16. jula 1946. godine, sastao se Prezidijum u toku noći i osnažio sve presude.

Ujutru, 17. jula, saopštili su da je nad osuđenima na smrt izvršena kazna. Zaprepašćenje i osuda je bila opšta i u zemlji i u celom civilizovanom svetu.


"Braneći Dražu Mihailovića, pred očima mi je bila Srbija i srpski narod. Insceniranim procesom komunisti su hteli da nas osenče, i zato je bilo potrebno da se čuje glas istine, bez obzira na žrtve... Nisam hteo da im se poklonim, ni da im se s sputa uklonim, pa neka bude šta hoće, ja ih se ne bojim!", rekao je Dragić Joksimović, posle procesa, znajući da je on na redu.


Kada sam jednom prilikom posle suđenja sreo Dragića Joksimovića i čestitao mu na smelosti i sjajnoj odbrani, skrenuvši mu pažnju, da nije branio samo Dražu, nego je branio i čast Srbije i srpskog naroda, čija je on bio personifikacija u datom momentu, rekao mi je:

"Da, da, braneći Dražu, pre očima mi je bila stalno Srbija i srpski narod. Insceniranim procesom, hteli su komunisti da nas osenče i zato je bilo potrebno da se čuje glas istine, bez obzira na žrtve. Za vreme suđenja sa nekoliko strana mi je skrenuta pažnja, da se ne zatrčavam i da ne vešam stvari o najveće zvono. Razume se, ja se na te želje nisam obazirao, savesno i odlučno radio sam svoj posao i dalje. Onda su počela da mi stižu preteća i uvredljiva pisma, ali i to nije imalo nikakvog uticaja. Bitka je bila u punom toku i nju niko ničim nije mogao ni da skrene, ni da zaustavi. Odbrana je pobedila, ali su komunisti pred licem celog čovačanstva izvršili jedan težak zločin, koji će im ostati za sva vremena kao sramni žig. Nisam hteo da im se uklonim s puta, a još manje da im se poklonim, pa neka bude šta hoće, ja ih se ne bojim..."

Lično Tito napada Joksimovića

Rana koju je Joksimović zadao Komunističkoj partiji, bila je toliko duboka, da se našao pobuđen čak i ondašnji predsednik vlade Maršal Tito da ga apostrofira u svom govoru, koji je održao na velikom zboru na Cetinju 16. jula 1946. godine:

- NJemu je važna njegova reakcionarna ideologija, koja se sastoji u tome da narod nije smio onda da se diže na oružje, jer ga na to nije pozvala izdajnička vlada u Londonu. On je tako postavio stvari. A zatim: ako su partizani smjeli da stvaraju svoju vojsku, a zašto ne bi smio i Draža Mihailović da astvara svoju "Vojsku u Otadžbini", bez obzira protiv koga on ratuje, pa ma ratovala i protiv sopstvenog naroda? On je, kaže taj takozvani branilac, imao pravo, jer je postojala takozvana zakonita Vlada u Londonu. To je ideologija ne samo branioca Joksimovića, nego i drugih Joksimovića, koji se kriju pod demokratskim plaštom.

- Ovdje hoću da kažem da to nisu samo ljudi kao što je Joksimović, da se ne radi samo o ljudima njegove boje, nego da ima ljudi i drugih boja, koji se isto tako kriju pod plaštom demokratije

("Borba", od 16. jula 1946. g.).

Svi su osetili, da je Titov govor nagoveštaj oštrog i nepoštednog kursa prema hrabrom braniocu Draže Mihailovića.

Kao prva mera posle govora predsednika vlade, došlo je strogo poverljivo naređenje svima predsednicima i sudijama beogradskih sudova, da budno motre na Joksimovićev rad kao advokata i da svaki njegov oštriji istup kvalifikuju kao prekršaj i najstrožije kažnjavaju. To je imalo za cilj, da mu jednoga dana oduzmu advokaturu i da bude brisan iz spiska advokata. Sem toga, bilo je naređeno, da mu se u vršenju advokatske dužnosti čine smetnje na svakom koraku i tako onemogućava rad. I u tome pravcu otišlo se bilo vrlo daleko. On sam, a i svi ostali advokati, njegove kolege, osećali su da se prema njemu postupa izuzetno strogo i da se meri svaka njegova reč. Svi su znaci govorili, da se priprema čitava oluja u vezi sa Joksimovićevom ličnošću.

Udba u ulici Koste Pećanca

Šesnaestog juna 1949. godine, pronela se kroz Beograd vest munjevitom brzinom da je dr Dragić Joksimović uhapšen. Banula je Udba u toku dana u njegovukuću, u ulici Koste Pećanca, sada Pančina broj četiri, iza Novog groblja, vršila pretres stana skoro do mraka, uhapsila ga i odvela. U vezi sa njim, u isto vreme, uhapšeno je šest njegovih ličnih i političkih prijatelja, koji su mu bili najbliži. NJegovo hapšenje bilo je samo početak, nagoveštaj čitavog talasa hapšenja i suđenja mnogim političkim grupama u toku 1950. i 1951. godine.


Joksimović je počeo da govori pred sudom, o postupku u toku istrage koja je trajala više od godinu dana: "Jedne noći oko dvanaest sati, naglo su se otvorila vrate ćelije i ušla je neka ogromna ljudina u oficirskoj uniformi, i još s vrata ustremio se ka meni, nazivajući me zlikovcem... Sudija Rumenić oštro ga je prekinuo: "To me ne interesuje, ne možete o tome govoriti!"


Istraga nad Joksimovićem i nad cleom grupom trajala je vrlo dugo, trinaest meseci i tri dana. Suđenje je počelo tek devetnaestog jula 1950. i razvuklo se pet dana zbog jednog izuzetno teškog slučaja, koji se odigrao na samom suđenju i završeno je dvadeset šestog uveče, a presuda izrečena dvadeset osmog. Dragić i još jedan iz njegove grupe, osuđeni su na po tri godine, ostlai na dve, jedan na jednu a neki su pušteni.

Iz cele optužbe videlo se s jedne strane, da nije bilo ničega, a sa druge strane, videlo se i to, da je sud hteo po svaku cenu da osudi Joksimovića. Od jedne obične slavske večere i šale, iskonstruisan je politički događaj.

Batina kao sredstvo istrage

Predsedavao je Čedomir Rumenić, bivši partizan bez noge, čija je fizionomija davala ton celom suđenju. Iz svake njegove reči izbijala je mržnja prema optuženima, a naročito prema Joksimoviću, koji je bio njegova stalna meta. NJega je neprestano opominjao i oduzimao mu reč. Kada je Joksimović počeo da govori o postupku prema njemu i istrazi i uspeo samo da kaže:

"Jedne noći, oko dvanaest sati, naglo su se otvorila vrata na mojoj ćeliji i ušla je neka ogromna ljudina u oficirskoj uniformi i još sa vrata otpočela je da me grdi i da me psuje, nazivajući me zlikovcem. Ustremio se prema meni i..."

Tu ga je drsko prekinuo predsedavajući Rumenić, preteći da će da ga udalji sa suđenja:

"To me ne interesuje, ne možete o tome dalje govoriti."

I takve su se neuravnotežene scene od strane suda neprestano ponavljale. Ali, nije ni potrebno o tome da govorimo. U ovom slučajugovorile su više činjenice nego reči. Postupak u istrazi bio je duboko urezan na licima sviju njih. A jedan među njima, Sava Đorđević pogrbljen, bez kapi krvi u licu, išao je vukući se, nije mogao da stoji pred sudom za vreme saslušavanja, nego sumoralid a mu dozvole da sedi. I članovi njegove porodice i svi prisutni u sudskoj dvorani, videli su da je bio premlaćen, i od mladog čoveka četrdesetih godina, ostao je samo sklupčan kostur, koji je jedino još mogao da puzi.

Kad ga je predsednik pitao kakav je postupak bio u istrazi, on ga je pogledao ironično, kao da je hteo da kaže:

"Šta me pitaš, kad vidiš sam kako izgledam" i promucao: "O tome ne želim da govorim."

Na taj način rekao je sve i o sebi i oceloj grupi. Ali, ipak, to nije bilol sve i na tome se nije svršilo, tek je imalo da dođe ono što je najteže.

Prelom lobanje gvozdenim šipkama

Poslednji po redu saslušan je Stevan Radanović, činovnik nekog preduzeća, mlađi čovek, najviše da je imao tridset godina. Svima je odmah pala u oči njegova ošišana glava do kože i celo izbrazdano teme sa dubokim ulegnućima. dok je sedeo na optuženičkoj klupi, a sedeo je preda mnom, videlo se kako mu koža na temenu stalno podrhtava, prosto igra i to je činilo vrlo mučan utisak na sve, koji su od publike bili u prvim redovima i mogli to izbliza da vide.

To je opazio i predsednik Rumenić, nerviralo ga i upitao ga je šta mu je to sa glavom. Radanović je bez ikakvog okolišenja otvoreno rekao, da je pre hapšenja imao normalnu i zdravu glavu i da to mogu da potvrnje njegova majka i žena i ostali članovi njegove porodice, koji su prisutni.

U istrazi, organi Udbe tukli su ga gvozdenim šipkama i razmrskali mu celo teme. Odneli su ga u nesvesnom stanju u bolnicu i kad je posle tri meseca izašao i vraćen u Udbu, njegova je glava stalno zanosila, dobijao je vrtoglavice i vrlo često epileptične napade. Njemu nije bilo jasno šta se to sa njim dogodilo i kada je slučajno jednom prilikom video svoju ošišanu glavu u prozorskom oknu, on je dobio nervni napad od njenog nakaznog izgleda.

Predsedavajući ga je slušao zlovoljno, prekidao različitim upadicama i na kraju mu zapretio, da će pozvati svedoke, koji će utvrditi ukoliko su tačni njegovi iskazi. On smatra da su to samo obične klevete i da će mu to otežati položaj. Upozorio ga povišenim glasom da govori istinu, inače prekinuće da ga saslušava, jer ne može da dozvoli klevetanje narodnih vlasti. Na to se Radanović trgao i žustro odgovorio, da je tako bilo, da su njegovi iskazi istiniti i da se on na to može zakleti. Tu je bio kraj i s tim je pretres bio završen toga dana.

Razbijanje lobanje o nepostojeći radijator

Idućeg dana, kada je saslušavanje Radanovića nastavljeno, pojavila se zaista dva svedoka da dokažu neistinitost njegovog tvrđenja. A ko su bili ti svedoci? Za sedoka su dovedena dva agenta Udbe. Jedan od njih ušavši u sudsku dvoranu, zbunio se neočekivanim prisustvom tolikih ljudi i blještavom svetlošću julskog sunca. Nij eznao gde da upravi svoj pogled, nego je zverao po dvorani, kao kad uhvaćenog kurjaka svedu iz planine u grad. I na pitanje kako mu je ime, odgovorio je da ga zovu Vojo, jer svi agenti Udbe kriju svoja prav aimena i služe se lažnim. Sama Udba, dala mu je ime zveri, koje mu je odgovaralo u celini. I u zabuni, iako ga niko nije pitao, dodao je da je službenik Unutrašnjeg odseka - Udbe.

Dakle, kao što vidite, za verodostojne svedoke dovedeni su oni isti zlikovci i sud ih je primio, koji po pomrčini prebijaju i ubijaju ljude, da dokažu neistinitost iskaza optuženih, u ovom slučaju nesrećenog Radanovića.

I na pitanje predsednika da li poznaju optuženoga i šta znaju o njemu da kažu, obojica su potvrdili da ga znaju dobro i ispričali pred sudom, kako su kroz ključaonicu posmatrali Radanovića, kada je pokušao da izvrši samoubistvo u ćeliji. Po njihovom, unapred skrojenom iskazu, optuženi je iz zaleta udario glavom o rebra radijatora i razbio lobanju. Dok su dozvali ključara i otvorili vrata, on je već ležao ogrezao u krvi i u dubokoj nesvestici. Odmah je hitno prenet u bolnicu i tamo ostao tri meseca, kao što je rekao i Radanović. Kada je optuženi doveden iz bolnice, oni su videli da mu je glava unakažena i teme izbrazdano.

To je bio njihov iskaz i tome je sud trebao da poveruje. A koliko je to sve providna laž, može se videti iz ovoga: Pre svega u Staroj upravi grada, gde su bili zatvori Udbe i gde je Radanović bio zatvoren, nije bilo uopšte parnog grejanja, pa prema tome ni radijatora, ni rebrastih cevi. Sem toga, ćelije su toliko male, da je isključen svai zalet, a bez zaleta je nemoguće tako strašno razmrskati glavu. Ali trebalo je po svaku cenu odbraniti Udbu i dokazati njenu nevinost pred sudom, pred celim forumom, koji je bioprisutan.

Kad se završila ov akomedija sa lažnim svedocima, predsednik se pobednički obratio Radanoviću, koji je za celo vreme stajao pred sudom, slušao i posmatrao svoje dželate, šta ima na sve to da kaže. On je mogao svesno samo da izgovori nekoliko reči:

"Ja sam rekao istinu, a sve je ovo drugo laž" i odjednom je nastao užasan obrt, jeziv psihički slom.

Pogled optuženog izgubio je svoj određeni cilj, nije više osećao našu prisutnost, on se zagledao negde, njegove su reči tekle kao bujica, kao vihor, i to je na sve učinilo težak, nezaboravan utisak. Nije više obraćao pažnju ni na koga, ni na sud, ni na publiku, nije raspoznavao više čak ni svoju majku, smežuranu staricu, ni ženu sa detetom u naručju od osam meseci, koje su sedele sa mnom u prvoj klupi iza njegovih leđa. Sada je prema njima bio okrenut licem, jedan korak od njih, ali je ipak bio beskrajno daleko. Bio je kao u nekom zanosu i govorio neke maglovite, neodređene i nerazumljive reči. Čuo se jasno samo jedan broj: 695, koji je neprestano ponavljao. Svet koji je bio prisutan nije mogao da se snađe, nikome jošnije ilo jasno šta se sve to događa i iz tog bunila trgao nas je oštar vrisak njegove majke i žene, kada su videli šta se desilos a njim, da je poludeo.

Pošto je situacija svakog trenutka postajala sve teža, dalje saslušavanje bilo je onemogućeno, suđenje je prekinuto za pola sata i u nastavku suđenja je saopšteno, da je optuženi Radanović upućen u bolnicu, da se utvrdi njegovo zdravstveno stanje i da će se njemu docnije suditi pošto ozdravi. Šta je dalje sa njim bilo nepoznato nam je. Samo je nepobitna činjenica, da se sve ovo odigralo 21. jula 1950. godine u Beogradu, u negdašnjem Prvostepenom sudu za grad Beograd u Knez Mihailovoj ulici.


U sobi je bilo užasno. Napolju je bila julska žega, a robijaša toliko da, poređani jedan kraj drugog, na podu, nisu mogli ni da se okrenu. Nije moglo da se diše, ljudi su sre preznojavali i gušili bez vazduha. Ni kapi vode. Užas od raznih isparenja. Oko deset uveče, Joksimoviću je pozlilo, grcao je, ostao bez vazduha, nije mogao da diše. Smestili su ga u sobu za umivanje, uz neki stočić. Kroz prozor su dozvali stražara - umire čovek, nek neko dođe! Pitao je - ko je bolestan. I rekao da će pozvati dežurnog. Vreme je prolazilo. Niko nije dolazio. Ponovo su zvali lekara... I Joksimović je izdahnuo, trenutno i lako, kao svaki pravednik. Oko ponoći, uoči prvog avgusta 1951. Lekar je došao tek oko dva sata, da konstatuje smrt. Izneli sutelo i bacili ga na dvorište...


Mita Dimitrijević sa nadimkom "Olivera"

Glavnu ulogu u optužbi protiv Joksimovića, odigrao je Mita Dimitrijević, dobro poznat pod nadimkom "Mita Olivera", bivši savetnik poslanstva, pomoćnik Ministra prosvete, narodni poslanik i književnik. Odmah posle hapšenja, pa sve do samog suđenja, uporno se pronosila vest po celom Beogradu, da je on jedini krivac za hapšenje cele grupe. Mnogima je sve to izgledalo preterano, iako su Oliveru poznavali kao čoveka bez ikakvih skrupula i bez ikakvog morala. Međutim, prilikom suđenja se pokazalo, da cena stvar stoji daleko gore, nego što se mislilo. Odmah, od prvog dana suđenja, Mita se pojavio kao glavni svedok i njegova je reč bila odlučujuća u sudbini Dragića Joksimovića. Videlo se da je on bio glavna poluga, glavno oruđe u ruci Komunističke partije da se Joksimović uhapsi i izvede na sud, a ostalo su oni posle udešavali po svome nahođenju, kako im je bilo najzgodnije, dok nije došlo do njegove potpune likvidacije.

Ulazeći u sud, videlo se primetno,d a se osećao nelagodno, pored sveg svog cinizma, jer je video punu dvoranu intelektualnog Beograda, koji je uprooči u njega, da vidi i čuje šta će on da kaže i može li u svom nevaljalstvu da ide do kraja. Zureći preko naočara, prešao je letimice preko cele dvorane, pa je onda zaustavio pogled na optužene, kojisu sedeli na optuženičkoj klupi, poklonio im se, kao svojimk prijateljima, u čijem je društvu bio stalno i sa kojima je vodio "prijateljske" razgovore više od godinu dana, sve do njihovog hapšenja. Sada oni pohapšeni, krivi i sudi im se, a on slobodan, prav i pojavljuje se kao svedok, koji svojim iskazima ima da zapečati njihovu sudbinu. I da bi njegov demonski lik dobio svoje pravo obličje, nalazeći se pred Joksimovićem, razvukao je usne i prošaputao licemerno: "Kako je"?

Kada je počelo usmeno ispitivanje svedoka Mite Dimitrijevića Olivere, u sudu je vladao tajac, prestao je skoro dah među prisutnima. Govorio je o svemu što je čuo i video u Joksimovićevom društvu, kome je i on pripadao, upravo tako su mislili Joksimović i ostali njegovi prijatelji i iz pažnje i poštovanjea svi su ga oslovljavali familijarno "čika Mita", čak i Joksimović.

Iz onoga što je iznosio, videli su svi da je on bio ubačen u njihovo društvo, da je sedeo sa njima po zadatku, slušao, beležio svaku reč i podnosio pismene referate Udbi, na osnovu kojih su svi oni lišeni slobode. Ceo prisutan svet u sudskoj dvorani bio je poražen onim što je čuo i video. To je sve bilo toliko teško i prljavo, da ljudi iako su slušali svojim ušima, nisu mogli da veruju da je sve to tako. Ali ih je iz te smnje trgao i otreznio, kiseo glas predsednika Rumenića, koga su ozlojedila izvesna vrdanja Mite Olivere, koji je mislio da je dovoljno ono što je pismeno dostavio u četiri oka, a ono se sada ispostavilo, da sve to mora i usmeno da ponovi pred sudom i pred tolikim svetom. To je nešto što nije očekivao i to ga je izgelda iznenadilo i zbunilo donekle, pa je hteo u svome nevaljalstvu da napravi izvesna odstupanja. Zato mu je predsednik nervozno postavio konkretno pitanje:

"Slušajte, druže Dimitrijeviću, vaši usmeni iskazi u mnogome se razlikuju od vaših pismenih dostava, koje ste pružili našim istražnim vlastima i ja vas pitam, šta je tačno, ovo što sada govorite ili ono što ste napisali? Šta priznajete za svoje?"

Čika Mita Udbin cinkaroš

Ovaj neočekivani Rumenićev ispad isterao je "čika Mitu" na či stinu. Za trenutak je zastao, kao razmišljajući nešto i nekim razvučenim glasom odgovorio, da on misli,d a su njegovi usmeni odgovori identični sa onim što je napisao. Predsednika je to još više ražestilo, uzeo je sa stola čitavu jednu gomilu tabaka otkucanih mašinom, pokazao ih "čika Miti" i rekao:

"Ovo su sve vaše pismene dostave i pročitaću vam jedan odeljak, da vas podsetim šta ste napisali baš o ovome što sada govorite."

Zatim je izdvojio pet otkucanih strana i pročitao. Zaista je bila znatna razlika između onoga što je bilo napisano i tajno dostavljeno Udbi i onoga što je rekao pred sudijom. Zato mu je ponovo postavljeno pitanje pri čemu ostaje. U sudu je zavladao apsolutni mir i svi su sa nestrpljenjem i strahom očekivali njegov odgovor. On je ćutao nekoliko trenutaka kao zaliven i odjednom se čuo njegov mrmljavi glas:

"Ono što sam napisao priznajem za svoje."

U dvorani je nastala opšta konsternacija, među prisutnima čula se glasna zgražavanja i glasni protesti, nazivajući Mitu Oliveru običnim špijunom i dostavljačem. Da bi zaveo red predsedavajući je morao da zapreti publici, da će isprazniti dvoranu, ako se ne budu smirili i prestali sa glasnim protestima...

Klupče se na sudu odmotavalo dalje i u vezi sa svedočenjem, koje je trajalo nekih pet sati, Joksimović jeuspeo jednog trenutka, pored sih smetnji da izjavi:

""Jeste, sve je tačno, vodili su se razgovori i čula se obična kritika, ali svima tim razgovorima bio je prisutan i "čika Mita", pa i sam uzimao učešća u njima. On je stalno bio s nama, iako smo svi mi krivi, kriv je i on isto toliko."

Tu je predsednik opet ispao, kao što je ispadao i u toku celog suđenja i nehotice rekao više ngo što je smeo i otkrio "čika Mitu" u celini, da ne bi bilo nikakve sumnje o njegovoj ulozi: "Razumite jednom Joksimoviću niste vi ono što je 'čika Mita' on je naš prijatelj, a vi ste naš neprijatelj, on je u našoj službi, on je naš pomagač, da se odbranimo od takvih kao što ste vi, koji hoće da ruše ovaj poredak. Zahvaljujući samo njemu i našim ljudima, mi uspevamo da dođemo do vas i da prodremo u vaše rušilačke namere. On je naš saradnik i može da govori šta hoće."

Ovo je autentična izjava sudije Čedomira Rumenića, koji je predsedavao u procesu Dragića Joksimovića i čuli su je svi koji su biliprisutni suđenju. Nema sumnje, Mita Dimitrijević Olivera, žigosan je sa najmerodavnijeg mesta, kao običan špijun, kaoobičan agent - provokator.

Treći paviljon, soba broj dva

Posle osude Joksimović je upućen u Belu Crkvu da čeka izvršno rešenje presude, a odatle je upšućen u Požarevac na konačno izdržavanje kazne. Posle nekoliko meseci je prebačen u Sremsku Mitrovicu, gde je raspoređen u Treću zgradu, u sobu broj dva, na drugom spratu i tu je ostao do smrti.

Kad sam ga video prvi put s proleća, krajem meseca aprila 1951. god. fizički je izgledao lepo i činio utisak zdravog čoveka. Duhovno vedar kao i uvek, živ, pokretljiv, komunikativan, sav je treperio uprkos robiji. Šetao je svakog dana u određene sate pre i posle podne, razgovarao sa ljudima, davao im pravne savete kao advokat i pisao koncepte za molbe i žalbe, u vezi sa osudama pojedinaca. Svi su ga znali, jer je sa svima dolazio u dodir i svi su osuđenici imali o njemu najlepše mišljenje, voleli su ga, poštovali i cenili. Kad god bi stao za vreme slobodne šetnje, oko njega bi se napravio krug. On je svojom širinom i iskrenošću povezivao ljude, prvo za sebe, a onda ih je povezivao međusobno i od njih činio celinu. Bio je konstruktivna priroda i to se osećalo u svemu i svuda, pa i na robiji. Sem toga, imao je i čar imena smelog branioca Draže Mihailovića, čija je fulminantna odbrana bila u živoj uspomeni svih osuđenika.

Kako je bilo leto, krajem meseca jula, bila je tropska žega, sunce je palilo, gorelo je sve. I čim bi se objavila šetnja, ljudi su bežali iz zgrade, svi su izlazili da uzmu malo vazduha. Dragić je to posle podne kao i obično izašao i kako je bila slobodna šetnja, bio je stalno u pokretu, razgovarao, šalio se, smejao i ne sanjajući da je smrt već takoblizu njega. Posle šetnje ubrzo je došla večera, zatim je udarila zavodska zvečka, ključar je zaključao vrata i robijaško spavanje, poređani jedan pored drugog na podu.

"Kako je lako umreti"

Kao što smo već kazali, Joksimović je bio u zbirnoj sobi broj dva, a bilo ih je u sobi toliko, da čovek nije mogao da se okrene, nije moglo da se diše, i ljudi su se preznojavali i gušili bez vazduha. Omorina, od koje je ljude obuzimala neka sanjiva obamrlost, užasan zadah od raznih isparenja, a bez kapi vode da se čovek makar malo osveži.

Oko deset sati uveče, u takvom paklu, Joksimoviću je naglo pozlilo, ostao je potpuno bez vazduha, nije mogao više da diše, grcao je i gušio se polako. Odveli su ga u odeljenje za umivanje i namestili ga da sedne uz jedan stočić, oslonivši glavu na ruke. Kako mu je bivalo sve gore, osuđenici su jedva uspeli da pozovu kroz prozor dežurnog milicionara i molili ga da hitno pozove lekara, jer umire čovek. Pitao je ko je bolestan i kada su mu kazali da je dr Joksimović na umoru, rekao je da će izvestiti dežurnog oficira.

Vreme je prolazilo, Dragiću je bivalo sve gore, a niko nije dolazio. Minuti su bili kao godine. Osuđenici su bespomoćno stajali oko njega i gledali kako se polako u njemu gasi život.

Pored ostalih, tu je bio i namesnik dr Radenko Stanković, lekar i profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, šlogiran i slab, bez ikakvih instrumenata i lekova,nije mogao ništa da mu pomogne. Zatim njegov lični prijatelj Bogdan Tošić, advokat iz Beograda i mnogi drugi. Svi su bili tu okupljeni sa suzama u očima i sa nestrpljenjem očekivali lekara, ali on nije dolazio.

Tošić je ponovo zvao m ilicionara iz zgrade i ovaj je odgovorio kratko:

"Javio sam i doći će."

Za celo to vreme Joksimović je bio pri potpunoj svesti, svestan svoje beznadežne situacije i jednog trenutka je samo rekao:

"Oh, kako je lako umreti!"

I smrt je odmah nastupila, tu za stolom, u sobi za umivanje, u prisustvu mnogih osuđenika. Izdahnuo je trenutno, lako kao svaki pravednik, oko ponoći, između trideset prvog jula i prvog avgusta 1951. godine.

Lekar, zloglasni dr Lanji, došao je oko dva sata i konstatovao je smrt.

Po naredbi milicionara stavili su ga u ćebe i odmah su ga četiri osuđenika prenela u takozvanu zavodsku bolnicu. Upravo, sve pomrle u toku noći odnosili su i stavljali u bolničko dvorište, pošto nije bilo nikakve mrtvačnice i sutradan tovarili su ih na kola kao cepanice, terali na groblje i zakopavali. Tako je i Joksimović odnet.

Kad su ujutru, prvog avgusta, poneli Joksimovića iz bolničkog dvorišta, bolesnici, koji su bili u šetnji, saznavši koga nose, odmah su se svrstali i obrazovali špalir na čelu sa Perom - Radomirom Lekićem, duž cene staze do bolničke kapije, skinuvši kape i krsteći se u tišini odali mu poslednju počast kao junaku, koji je pao na bojnomk polju. Tako su osuđenici ispratili i tako su se rastali sa mrtvim Joksimovićem.

Od čega je stvarno umro Joksimović? Kazali su da je imao anginu pektoris, ali meni nije bilo poznato iako smo bili drugovi sa Univerziteta i lični prijatelji.

Jedno je sigurno, da je umro od komunističke bolesti, kao i toliki drugi osuđenici. To jest, on je bio osuđen svega tri godine, relativno to nije velika kazna, ali za drugoga, a za njega je to bila kazna smrti.

Doktor prava iz Bačine

Dr Dragić M. Joksimvoić, rođen je 1893. godine iu varošici Bačini, Sreza temnićkog, Okruga moravskog. Njegov otac Milić Joksimović bio je trgovac u Bačini. Po svršetku gimnazije, završio je Pravni fakultet u Beogradu, a zatim je položio doktorski ispit u Nemačkoj. Jedno vreme je bio sekretar Ministarstva finansija, a posle je bio advokat u Beogradu.

Pripadao je Demokratskoj stranci i bio jedan od njenih prvaka. Još kao student bio je predsednik Studentskog demokratskog kluba. Docnije je bio kmet pravnik Beogradske opštine, gde se istakao svojom velikom aktivnošću. Zatim je biran za narodnog poslanika kao predstavnik Demokratske stranke Sreza temnićkog. U Narodnoj skupštini i u Demokratskom poslaničkom klubu, njegovo je prisustvo bilo zapaženo.

Posle sloma nemačke okupacije, kada su komunisti uzeli vlast u Jugosalviji i obrazovali pod pritiskom zapadnih saveznika prošireni AVNOJ, Joksimović je sa Milanom Grolom i sa jopš izvesnim brojem prvaka Demokratske stranke, ušao u to nazovi parlamentarno telo i pokušao da radi sa njima. Prvi mu je korak bio zakonski predlog "O oslobođenju od straha" i naravno od toga nije moglo da bude ništa, jer su komunisti svojom ogromnom većinom odbacili taj zakonski nacrt. Docnije se povlači i zauzima oštar opozicioni stav.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“