SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 9SEPTEMBAR 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Šetnja starim Beogradom:Ustrojenje javnog učilišnog nastavljenija

KAKO SU ZAVOĐENI ŠKOLA I VOSPITANJE

(Šetnja po Beogradu, iz ovih vremena kad su malom Srbijom išli veliki ljudi, pripremljena na listom zapisa Koste Hustića, Žike Jovanovića i Milenka Todorovića)

Tradicija beogradskog univerziteta počela je loše: Čitava generacija upisana na prvu godinu Velike škole - ponavljala je.

Godine 1832. Srbija je imala 40 a Beograd jednu školu (sa tri učitelja za tri razreda). Pet godina kasnije prestonica ima dve škole: Terazijsku i Palilulsku, beogradsku kod Saborne, a palilulsku na Tašmajdanu. Palilulska se preselila bliže centru (ugao Srpskih vladara i Dobrinjske) a zatim u novu zgradu u NJegoševoj (kasnije čuvena Treća muška).

Prema prvim pisanim podacima u Srbiji je 1832. bilo 36 (osnovnih) malih škola sa ukupno 40 učitelja. Beograd je te godine imao jednu malu školu sa tri klase (razreda). Toma Solar bio je učitelj starije, Mihajlo Resničanin, srednje i Konstantin Zeka najmlađe klase."Popečiteljstvo pravosudia i prosveštenija" osnovano je 1834. godine. Zadatak "Popečeteljstva" bio je da se stara o svemu što se škola i "vospitanija" dece tiče, koja se u velike ili male škole "zavedu". U Beogradu su 1838. bile dve osnovne škole. Beogradska je bila kod Saborne crkve a druga, Palilulska na dalekoj periferiji, blizu stare crkve na Tašmajdanskom groblju. Ova se škola 1844. preselila u blizinu Terazija, na ugao današnjih Srpskih vladara i Dobrinjske ulice zbog "lakšeg dolaska i odlaska učenika - naročito zimi." Ova - Terazijska škola se nešto kasnije preselila u noviju zgradu u NJegoševoj ulici. U njoj je predavao legendarni profesor Kosta Vujić. Od ove će kasnije postati čuvena Treća beogradska gimnazija.

Prvi propis o školama - "Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija" donet je 1884. Po njemu osnovne škole u selu traju tri a u varošima četiri godine (razreda). Razred ima dva polugodišta i na kraju svakog polagao se javni ispit. Nastava je, prema ovom propisu, počinjala kao i sada 1. septembra a završavala se 30. juna. Varoška deca (samo muška) mogla su da se upišu sa šest a seoska sa sedam godina starosti. Gornja starosna granica nije postojala. Devojčicama je bilo dozvoljeno u selima i varošicama da idu u isti razred sa dečacima dok je u gradovima to bilo zabranjeno. U seoskim školama izučavala se hrišćanska nauka, srpsko i slovensko čitanje i pisanje, račun, opšta znanja, geografija i pevanje. Gradskoj deci pridodati su još i srpska gramatika, otečestvena istorija i obuka u sačinjavanju pisama "nužnih za građanski život".
Da bi ublažio "diskriminaciju" prema varoškoj ženskoj deci, knez Mihajilo Obrenović odobrio je Nataliji Petrović i sestrama Sofiji i Katarini Lekić otvaranje škola za žensku decu u kojima bi se "gospođice" obučavale u lepom pisanju, glasnom čitanju i ženskim poslovima, a sve to uz "ugovorenu cenu sa roditeljima". Ispiti su se posebno "ugovarali" pa sad prosudite koliko je koštalo školovanje jedne beogradske udavače. Mito i korupcija dobili su pravi smisao. Školovanje je trajalo tri godine. Punu ravnopravnost sa "muškinjama" one dobijaju krajem dvadesetog veka.

Ali, vratimo se prvim danima regularnog školovanja u nas. Zakon o gimnazijama iz 1863. odredio je da ove škole imaju šest razreda i pripremale su učenike za izučavanje viših nauka. Dve godine kasnije donet je Zakon o "realci". I ona je bila srednja škola isto sa šest razreda, a učenici su se pripremali za tehničke nauke. Sedmi i osmi razred uveden je u gimnazije 1873, odnosno 1929. godine.

Panorama Stare pijace koja je bila na današnjem Studentskom trgu. U pozadini Kapetan-Mišino zdanje gde su bili smešteni i gimnazija i univerzitet (Velika škola) i Ministarstvo prosvete.

Kapetan-Mišino zdanje bilo je stecište prve gimnazije i realke u Beogradu. Realka je preseljena u kuću Cvetka Rajovića na kraju Uzun Mirkove ulice i u njoj je danas smešten Pedagoški muzej.
Godinama je Vuk Karadžić ubeđivao nepismenog vladara Miloša Obrenovića da je Srbiji potrebna Velika škola - jer, govorio je Vuk: "Ovoj zemlji nema ni u čemu većeg nedostatka niti veće nužde nego u ljudima sposobnim za narodne službe". Može se samo pretpostaviti kakav je otpor davao bahati nepismeni knez. Ipak, 1830. Srbija Hatišerifom dobija od Turaka, između ostalog, i pravo na otvaranje škola. Odobrovoljio se i Miloš i odobrio otvaranje Velike škole u Beogradu.

Upravitelj ove škole, izvesni Dimitrije Isailović više vremena provodio je sa sinovima, Obrenovića učeći ih stranim jezicima, nego u Velikoj školi i učenicima. Prva generacija, a bilo je to 1831. godine, nije prešla u viši razred već je i sledeće godine morala da izučava ono što je već "učila".

Zbog velikog gneva roditelja i nebrige vladara, odlučeno je da se Velika škola preseli u Kragujevac jer bi u Beogradu načisto propala. Ovako, preobražava se u Gimnaziju a knez Miloš prihvata predlog "Popečiteljstva Prosveštenija" i 1833. Gimnazija prerasta u "Liceum" koji započinje sa nastavom 1. oktobra 1838. Posle tri godine Licej - budući Beogradski univerzitet - preseljava se u Beograd. Prvi nastavni program budućeg univerziteta donet je septembra 1844. Nastava je trajala dve godine i odvijala se u dva odeljenja - tehničkom i pravnom. Nije bio potreban nikakav prijemni ispit ili provera znanja kako se to danas radi, kažu i za pare. Upisivalo se direktno pa ipak odziv roditelja da im deca svrše visoke škole bio je više nego skroman. Školske 1847/48. bilo je 56 a deset godina kasnije samo 40 slušalaca.

Opet ćemo da se vratimo vremenu kada se stvarao Beogradski univerzitet za koji je verovatno najznačajniji 24. septembar 1863. godine kada je donet Zakon o ustrojstvu Velike škole. Naime, šest godina bilo je potrebno da se izvrše pripreme oko prestrojavanja Liceja. Najzad je ministar prosvete i vera Kosta Cukić (onaj koji je izmislio dinar) podneo Državnom savetu Predlog po kome Licej treba da postane akademija nauka i najviše učilište u Srbiji. Državna komisija je prihvatila Cukićev Predlog ali oko naziva učilišta bilo je povuci-potegni, da bi na kraju dobilo ime "Velika škola" (akademija). Škola je imala Savet, rektora, profesore i "slušatelje". Prvi rektor je bio Konstantin Branković.

Od samog početka Velika škola nalazila se u desnom krilu palate koju je Miša Anastasijević ustupio državi Srpskoj za potrebe prosvetiteljstva. Kapetan-Mišino zdanje nalazi se na današnjem Studentskom trgu i svojom lepotom ne zaostaje za mnogo "mlađim" i savremenije projektovanim građevinama. Projektant ove nesuđene državne rezidencije bio je češki arhitekta Jan Novele iz Viske kod Malče u Češkoj.

U levom krilu Zdanja bila je smeštena Gimnazija, a na prvom spratu Ministarstvo prosvete i crkvenih dela. U Ministarstvo i Veliku školu ulazilo se na glavni ulaz, a u Gimnaziju iz dvorišta.
Miša Anastastijević, bogati trgovac, koga je knez Miloš prozvao "dunavskim kapetanom" rođen je negde oko Donjeg Milanovca 1803. godine. Knez ga je postavio za svog "agenta" na Dunavu i poverio mu veoma značajnu, između ostalog, trgovinu solju sa Rumunijom. Ne treba zaboraviti da se tada žito plaćalo parama a so zlatom. Miša je imao titulu majora ali se narodu više sviđalo da ga zovu Kapetan Miša, mada mu se pravo ime i ne zna, pored trgovine bavio se aktivno i politikom. Želja mu je bila da jednoga dana postane čelni čovek Srbije. Palatu je sazidao računajući da će u njoj, kada za to vreme dođe, biti državna rezidencija ali život ga je odveo u druge poslove i razočaran zbog svoje sudbine, a bogatstvo mu je to omogućavalo, zaveštao je narodu nesuđenu rezidenciju u prosvetne svrhe. Na zgradi u kojoj je smešten Rektorat Beogradskog univerziteta ispisana je poruka: "Miša Anastasijević svome otečestvu". Možda suviše lično, kako je primetio jedan stranac, ali neka mu bude. Za ovo zdanje vezani su mnogi događaji iz najnovije srpske istorije.

Juna 1838, u prisustvu kneza Mihajila Obrenovića Kapetan-Mišino zdanje predato je narodu. Proslava je obavljena u Velikoj sali, istoj onoj u kojoj se i danas održavaju prigodne svečanosti Univerziteta. Zdravicu je održao Knez a prvi rektor Kosta Branković održao je, prigodni govor.
Po ugledu na Austro-ugarsku, Licej a kasnije Velika škola i Univerzitet počinjali su sa nastavom 1. oktobra. I danas je tako.

Slušaonice Velike škole bile su u parteru i na prvom spratu Kapetan-Mišinog zdanja. U najvećoj, koja je nosila broj 41 predavanja iz krivičnog prava držao je Aćim Čumić o kome je pisano u prvom broju "Srpskog nasleđa", a koga ćemo pomenuti u odvojenom delu ovog teksta. Greh bi bio ne pomenuti i najčuvenije srpske prosvetitelje. NJihova imena se pamte i često danas pominju. Bili su to: Josif Pančić, Milan Kujundžić Aberdar, Gligorije Geršić Giga, Jovan Bošković kao i studenti: Laza Lazarević, Jovan Skerlić, Jovan Cvijić, Jaša Prodanović...

Proglašavanjem Velike škole u Univerzitet završeno je najznačajnije razdoblje u razvoju obrazovanja u Srbiji. Naime, februara 1905, donet je Zakon o Univerzitetu u čijem sastavu će od tada postojati: Bogoslovski, Filosofski, Tehnički, Pravni i Medicinski fakultet.

Najpoznatija predratna osnovna škola, u Dečanskoj ulici (ova se ulica jedno vreme zvala Moše Pijade) bila je Osnovna škola "Kralj Aleksandr Prvi". Posle rušenja stare zgrade, na istom mestu uselila se u novu, koja postoji i danas.

Određeno je da se nastava odvija u osam semestara ili četiri godine, a na Medicinskom fakultetu u deset semestara ili pet godina. Zakonom je propisano da je univerzitetska nastava slobodna, nastavnici slobodni u izlaganju nauke, a slušaoci imaju punu slobodu izbora predavanja koja će odslušati. Da je tako ostalo, učenici (još nisu dobili naziv studenti) bi uživali zajedno sa svojim profesorima, ali vlast se dosetila da je to mnogo demokratije pa je uskoro doneta Disciplinska uredba u ponašanju učenika. Mogli su oni da osnivaju svoja udruženja, ali samo uz saglasnost Saveta Univerziteta, pisalo je u ovoj Uredbi. Dnevni red sastanaka udruženja morao je od tada da ide na odobrenje rektoru i tek uz njegov paraf moglo se "sastančiti", ali od dnevnog reda nije se smelo odstupiti niti je on mogao da bude menjan na samom sastanku!


Šetnja starim Beogradom: Prve studenske proteste na Velikoj školi organizovali profesori

KAKO JE ČUMA KUPIO DECU

Aćim Ćumić-Čuma, profesor prava na Velikoj školi, bio je zakleti opozicionar i širio svoje ideje među studentima koji su ga voleli i cenili. Vlast mu postavi političku smicalicu, on nasedne i - dobije otkaz. Ali, njegove kolege profesori solidarišu se s njim, i stupe u štrajk. Vlast naredi ponovan upis, ne bi li smirila buntovne studente, koji se pridružiše svojim profesorima. Ali, ne upiše se niko. Među studentima koji su bili ucenjeni oduzimanjem stipendija bio je i Laza Lazarević, budući doktor i klasik srpske pripovetke...

 

Aćim Č umić, profesor univerziteta, pravnik, prvi profesor koji je, iz političkih razloga, izbačen sa posla.

Na pravnom odeljenju Velike škole u Beogradu, krivično pravo predavao je profesor Aćim Čumić, koji se naročito dopadao đacima jer je svaki pogodan trenutak koristio da "zagrmi" na namesnike maloletnog kneza Milana Obrenovića, a naročito na predsednika vlade Radivoja Milojkovića. Naime, Čumić se pored nauka aktivno bavio politikom i uz pomoć raznoraznih političkih smicalica i ne samo političkih, postao ministar policije a kasnije i predsdenik vlade. Đacima, raspoloženim za bilo kakve promene režima, odgovarao je njegov ratoborni stav, a kao vrsni poznavalac Krivičnog prava i zbog gromoglasnog izlaganja postao je miljenik uvek na bunu spremnih mladića. Toliko se drao na predavanjima da su prolaznici često zastajali na ulici kod Kapetan-Mišinog zdanja i slušali njegova izlaganja.

Reklo bi se da Aćim nije bio najveći opozicionar u Srbiji samo za vreme dok je bio ministar i predsednik vlade. Kao takav nije se svideo režimu, a naročito predsedniku Milojkoviću koji je jedva čekao da se profesor Čumić kandiduje za predsednika Opštine beogradske. Čumić je ovu odluku saopštio marta 1871, najpre svojim učenicima a potom se vinuo u predizbornu kampanju u kojoj mu je potajnu podršku davao Milojković iz određenih razloga.

Laza Lazarević u uniformi vojnog lekara. NJegovo dalje školovanje bilo je dovedeno u pitanje jer je, kao vođa studentske pobune, izgubio stipendijuza inostranstvo. Kasnije, stipendija mu je ipak dodeljena, a on će postati lični prijatelj sa čovekom koji ga je tada najviše kinjio, predsednikom vlade Milojkovićem.

Profesor-rektor Josif Pančić poželeo je sreću kolegi Čumiću kada je ovaj bio izabran za predsednika Opštine, a njegov ljuti protivnik zadovoljno je trljao ruke jer je Aćima mogao da sruši samo na političkom planu pošto u Velikoj školi ratobornog profesora nije mogao ni da pomeri. Čumić je bio veoma dobar i ispravan predavač.

Profesor Čumić je dao ostavku na mesto predavača, jer Za-kon nije dozvoljavao da istovremeno bude profesor i političar! Današnji zakoni, reklo bi se, čak stimulišu nastav-nike da se istovremeno bave politikom. Mnogi članovi vlade SR Srbije, a ima i dosta resornih ministara, aktivni su predavači na Beogradskom i ne samo ovom univerzitetu. Naročito su aktivne stranke vladajuće koalicije u mobilisanju ovakvih profesora.

Međutim, i pre sto godina se isto radilo. Profesor Čumić je kratko vreme bio na mestu gradonačelnika, jer mu je predsednik Milojković "smestio" i tako ga primorao na ostavku, a pošto je profesore postavljala vlada, Aćimu Čumiću nije bilo povratka na Ve-liku školu tako da je ostao na ulici.

Ratoborni profesor nije mogao da otrpi ovu "mućku" pa je uz pripomoć profesora Đoke Pavlovića, Joška Boškovića i Milana Kujundžića đake Pravnog odeljenja Velike škole uvukao u pobunu protiv njegovog zamenika, profesora koga je postavio Milojković. Đaci su "novoga" prvo izviždali a zatim ga isterali sa časa!

Milojković se našao u vrlo neprijatnoj situaciji jer ni Aćim nije mirovao. Počeo je preko čaršije da smešta predsedniku razne pikanterije pa se ovaj odlučio da preko ministra prosvete objavi naredbu po kojoj đaci koji žele da nastave školovanje moraju ponovo da se upišu. Uz napomenu o poštovanju roka stajala je i pretnja: "Ko to ne učini, smatraće se da je napustio školu"! Slične naredbe se i danas sprovode samo na "savremeniji" način.

Ali, niko se nije naknadno upisao. Naredba je propala. Međutim, ni đacima nije bilo do štrajka. Plašili su se svojih očeva koji su "od usta odvajali" za njihove nauke. Gluvarili su i najčešće se izležavali na Kalemegdanu, ali suo stali uz svoje profesore.

Šta je drugo mogla, vlada je produžila rok za ponovni upis, ali se opet niko nije javio. Danima je predsednik vlade smišljao kako da reši ovaj problem i na kraju se dosetio. Pozvao je na (informativni) razgovor dvojicu učenika iz pobunjeničke grupe Lazu Lazarevića i Svetozara Anastasijevića, državne stipendiste za studiranje medicine u inostranstvu, koji su za nekoliko meseci trebali da odputuju.

Kad su se obreli u njegovom kabinetu predsednik Milojković se prvo obratio Lazareviću rečima:

- Zar i ti Lazo? - rekao je strogo. - Zato li vam država daje stipendije - da dižete Bunu! Slušajte me dobro. Ako se do isteka roka za ponovni upis ne upišete od para i stipendije nema ništa!

Uzalud je Laza Lazarević, budući pripovedač, realista i lekar pokušavao da objasni predsedniku zašto se od drugova neće odvajati. Obojica nepopustljivi u svojim stavovima, i zna se, Laza ostade bez stipendije. Na navaljivanje drugova iznova se upisao samo Svetozar Anastasijević jer kao puki siromah nije imao drugog izbora.

I drugi upisni rok se bližio kraju, ali upisnika osim sirotog Anastasijevića nije bilo. Vlada rešena da istera po svome, odlučila je da "bundžije" pozove na regrutaciju iako su đaci Velike škole bili oslobođeni vojske. No, radilo se o kapricu gospodina Milojkovića i to ti je to.

Kad su se đaci pozvali na ovaj propis pred regrutnom komisijom odgovoreno im je da donesu uverenje Rektorata da su redovni đaci i biće oslobođeni vojske. Jasno, uverenje nisu mogli da podnesu jer nisu bili "upisani" pa su se pobunjenici ipak privoleli školi a pobuna je propala.

Profesori Pavlović, Bošković i Kujundžić su dobili otkaze. Aćim Čumić je i dalje vojevao svoju opozicionarsku bitku sa režimom. Postao je ministar policije i predsednik vlade, čak mu se desilo da 1878. bude osuđen na smrt zbog navodnog učešća u Topolskoj buni. Kazna je preinačena na deset godina robije ali je ubrzo pušten na slobodu.

A kako je prošao Laza Lazarević? Posle godinu dana, uz pomoć nekih uglednih ljudi, vraćena mu je stipendija i završio je medicinu u inostranstvu, a kad se vratio u zemlju postao je lični lekar i prijatelj tada već bivšeg predsednika vlade Radivoja Milojkovića. Bio je vrstan pripovedač - realist i sposoban lekar.

Jedna beogradska bolnica nosi njegovo ime. Nadnaslov 3: Šetnja starim Beogradom: Radikal, profesor, pobunjenik i dvoreki savetnik Gligorije Giga Geršić, koji se nije plašio nikoga, pa čak ni kralja imao je fobiju od otvorenih prozora

Šetnja starim Beogradom: Radikal, profesor, pobunjenik i dvoreki savetnik Gligorije Giga Geršić, koji se nije plašio nikoga, pa čak ni kralja imao je fobiju od otvorenih prozora

BEOGRAD, GRAD SA NAJVIŠE PROMAJE NA SVETU

Kada je profesor Geršić umro, jedan kartaški sto u hotelu "Grand" ostao je prazan. Dugo niko nije hteo da sedne na njegovu stolicu. Sahranjen je sa paklicom cigareta, lepezom i novim špilom karata.

 

Profesor Giga Geršić bio je opozicionar, ali i kraljevski pravni savetnik. Ne pamti se da je neki Srbin ikada odbio kraljev poziv na ručak. Učinio je to profesor Geršić, rečima: " Hvala, Veličanstvo, ali kod kuće me čekaju punjene tikvice!"

U Kapetan - Mišinom zdanju, Beogradskom "hramu nauke", kako su ga često nazivali, zbivao se krajem devetnaestog veka, interesantan intelektualni život. "Gromovnik", Aćim Čumić, profesor krivičnog prava i organizator prve đačke pobune bio je svakako najinteresantnija ličnost mladićima željnim promena strogog policijskog režima.

Druga muška gimnazija podignuta je na prostoru takozvane "Germanove bašte", iza današnje zgrade "Politike".

Gligorije Giga Geršić, najnemarniji profesor Velike škole, noćobdija, ženskaroš, neviđeni osobenjak i jedan od najvećih srpskih umova bio je miljenik akademaca. Međunarodno pravo imao je u malom prstu a predavanja su mu bila maestralna. Bio je član Srpske kraljevske akademije i jedan od osnivača Radikalne stranke, ministar pravde i kraljev pravni savetnik. Za profesora Velike škole u Beogradu izabran je sa samo dvadeset četiri godine starosti. Govorio je nekoliko stranih jezika, visoko obrazovan i sjajan besednik. Kad god bi vlada zapadala u krizu rešavao je za njen račun sve pravne probleme. Bio je postavljen za ministra pravde ali mu vlast nije "ležala". Večito se svađao sa političarima a režim nije poštovao. Bio je veliki orator, pravi majstor reči, pisac i kozer. Brzo je reagovao i zbunjivao sagovornike i time izazivao smeh kod prisutnih.

Posle gušenja Timočke bune kao član radikalnog Glavnog odbora izveden je pred sud zajedno sa Perom Todorovićem, bardom srpskog novinarstva.

Pera Todorović je držao do svog izgleda i redovno je farbao sede vlasi što mu u zatvoru nije moglo da se odobri. Na suđenje je izašao beo k'o ovca. Prisutni su bili zaprepašćeni. Gigi to nije moglo da promakne pa se obratio sudu. - Pogledajte čoveka gospodo sudije. Od straha koji ste uterali u naše duše, za noć je osedeo - pokazujući rukom na Peru Todorovića.

Profesor Giga Geršić najviše vremena provodio je u kafani. Nije bio veliki ljubitelj kapljice ali je zato karte obožavao. Partneri su mu bili svi koji su voleli da igraju. Kafedžije trgovci, književnici, brice...

Osim kartanja voleo je mnogo da spava. Pušenje i lepe žene bile su mu strast. Uvek je kasnio. Na predavanja u Velikoj školi dolazio je pri kraju ili posle časa i stalno se izvinjavao slušaocima. Jurili su ga svi. Studenti da im potpiše indeks, šnajderi da proba odelo, vratari da ga odvuku na sastanke...

Rođeni osobenjak, smrtno se plašio promaje. Za njega je Beograd bio grad sa najvećom promajom na svetu. Studenti su morali da pozatvaraju sve prozore pre njegovih predavanja da ga slučajno ne bi probio "cug". Oseti li samo mali lahor u slušaonici odmah je napuštao predavanje i odlazio kući. Smetala mu je i vrućina. Stalno se hladio lepezom.

Onako kako je hteo tako se i ponašao. Čak ni kralju Aleksandru Obrenoviću nije popustio. A bilo je to kada ga je kralj pozvao u dvor ne bi li od Gige dobio neki pravni savet. Bio je zadovoljan savetom i u znak zahvalnosti zadržavao ga je na ručku. Geršić se za-hvalio kralju i odbio poziv!

- Da niste bolesni gospodine, pitao je kralj.

- Ni govora. Zdrav sam k'o dren a gladan k'o vuk. Žena mi je za danas spremila omiljeno jelo - punjene tikvice - i ja se još jednom zahvaljujem na vašem pozivu.

Možda su vladari u to vreme dozvoljavali privatnost svojih podanika i šta je drugo mogao kralj je poslao svoja kola po gigine tikvice. Profesor je ručao sa kraljem.

Giga Geršić je bio čest gost "Granda". Tu je naravno igrao karte. Jednom se toliko zaigrao da je partija trajala od sedam uveče do osam sati sledećeg jutra kada je jedan mladić ustao od stola i izvinio se što mora da prekine igru. Giga ga pogleda i povede se sledeći dijalog:

- Zbog čega napuštate igru mladiću?

- Imam ispit u devet.

- Kod koga mladiću - ostao je uporan Geršić.

- Kod Vas profesore!

Giga je naredio studentu da sedne i počelo je ispitivanje, tu za kafanskim stolom sa vrlo nezgodnim pitanjima. Profesor Geršić je bio zadovoljan odgovorima i upisao mu ocenu u indeks na licu mesta. Igra je nastavljena.

Ovaj student zvao se Mijat Mijatović, kasnije poznati advokat i prvi srpski pevač narodnih pesama koji je snimio ploču.

Profesor Geršić, plašeći se promaje nikada nije išao na letovanje kao ostali. Zbog toga je kao jedinom akademiku koji se zatekao usred leta 1906. u Beogradu kada je umro Stevan Sremac, palo u dužnost da se oprosti od pisca. O tome je bio obavešten samo jedan sat pre početka opela. Po običaju, u poslednji čas dovezao se pred Sabornu crkvu i održao jedan od najlepših nekrologa.

Gligorije Giga Geršić umro je u sedamdeset šestoj godini. U kovčeg su prijatelji stavili kutiju cigareta, lepezu i novi špil karata.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“