Jedan čudan vojnički pohod Vasojevića: Pobedili suTurke, ali ih sačekali i razoružali Srbijanci, "braća po oružju"

SILOM GRANICU RASPUČIŠE

piše: Ivan R. Dragović

Po naređenju oca Knjaza Nikole, vojvode Mirka, kraj manastira Đurđevi stupovi, Miljan Vukov Vešović, vojvoda vasojevski, skupi odred od tri stotine najprobranijih Vasojevića, poveri "komandu nada svi kapetani" Šuji Šćepanovom Dragoviću, i otposla ih kroz turske zemlje - za Srbiju. Sačekaše ih bihorski Turci, konjima stiže pojačanje iz Sjenice. I nasta žestoka borba kod Ćalovića klisure... Na srbijansku granicu stigli su sa devet ranjenih, dva poginula, ali i sa trofejima: sa 21 turskom glavom posečenom. Tu ih je čekalo iznenađenje. Vlada Mihaila Obrenovića, poslala im je u susret generala Ranka Alimpića, da ih razoruža! Vasojevići se ne hteše raspasti... Kad je pohod - posle diplomatskih peripetija i novih bitaka i žrtava - bio završen, knjaz Nikola podiže na Cetinju pomenik "u znak sećanja na izdajstvo Srbije"? Ko je bio kriv za taj neslavan i nepotreban pohod preko granice? I šta su Vasojevići tražili u Srbiji?

Vasojevićki vojvoda Miljan Vukov Vešović, iz Lijeve Rijeke, dobio je nalog 1861. godine od knjaza Nikole da spremi odred od oko 300 boraca koji treba da preko turske teritorije stigne na granicu Srbije, milom ili silom. Po svoj prilici ta ideja je došla od vojvode Mirka, oca knjaza Nikole. Nikola u to vreme je imao manje od 20 godina. NJegov otac Mirko je sve do svoje smrti 1867. godine bio vrhovni komandant i vodio sve državne poslove Crne Gore, u ime svog sina Nikole.

Manastir Đurđevi stupovi kod Berana, s početka 12. veka: Ovde je vojvoda Miljan Vukov Vešović postrojio Vasojeviće, i za "kapetana nad kapetanima" odredio Šuja Šćepanova Dragovića,iz Đulića

Vojvoda Miljan se bez dvoumljenja obratio prvacima vasojevićkih bratstava Rajevića, Novakovića i Mijomanovića, kao glavnim brastveničkim ograncima plemena Vasojevića, a zatim pojedinim bratstvima u okviru ovih ogranaka. Isto tako vojvoda Miljan se obratio i prvacima nevasojevićkih bratstava, koja su u svim bojevima koje su Vasojevići vodili protiv Turaka u dolini Lima, bez obzira da li su bili u crnogorskoj ili turskoj granici, bili ravnopravni sa Vasojevićima.

Kupljenje četa kod Đurđevih stupova

Vojvoda Miljan je od tih prvaka tražio da iz svojih bratstava (ili vojnih jedinica, kojima su ti prvaci bili starešine) izaberu po 30 najboljih ratnika za ovaj poduhvat.

Birani su iskusni ratnici, proverene hrabro-sti i junaštva, prekaljeni borci u najboljoj fizičkoj i psihičkoj snazi, uglavnom između 25 i 35 godina starosti, vešti u borbama sa Turcima, pogotovu na tuđem terenu.Prema guslarskoj pesmi Vuka Ayića "Prelazak Vasojevića u Srbiju 1861.", koja je štampana 1925. godine, vojvoda Miljan se obratio sledećim prvacima da pripreme odabrane čete od po 30 junaka:

• Novo Milunov Vešović, iz Lijeve Rijeke,
• Šujo Šćepanović Dragović, iz Đulića,
• Stojan Vojvodić, iz Konjuha,
• Zarija Protić, iz Prisoje,
• Radule Joksimović, iz Buča,
• Pop Josif Popović, iz Police,
• Đuno Marijanov Stojanović, iz Trešnjeva,
• Đole Laban, iz Polimlja,
• Radoje Đukić, sa Police,
• Marko Trifunović, iz Zagrađa I
• Đoko Pešić, iz Gornjih Sela.

Starešina na sve kapetane

Vojvoda Miljan ih je pozvao da sa svojim odabranim četama dođu kod manastira Đurđevi stupovi, kod Berana, maja 1861. Prema Vuku Ayiću svi gore spomenuti prvaci su se odazvali i došli na zborno mesto, izuzev Đola Labana. Đole Laban nije mogao ostaviti nezaštićenu granicu Polimlja prema Plavu i Gusinju, te zato nije došao niti je poslao četu.

Odred je vodio teške borbe na Peštarskoj visoravni. Žestokim jurišom na zasede koje su im postavili Turci, Vasojevići pod neprekidnom borbom, probili su se prema Javoru, do granice Srbije. Prvu pušku u tim borbama ispalio je Tomica Vukov Milikić a puška Nikole Jovanova Lašića - Dabetića pogodila je bega Batilovića. Pogođenog bega zagnaše, da ga posjeku, Radonja Miketić i Đuro Tomović, no bliži mu bude Zarija Bakić, "stari megdanyija", te mu on odsječe glavu. "Bega ubi Nikola Lašiću, a posječe Zarija Bakiću", pisao je Vuko Ayić

Odred se prikupio kod Đurđevih stupova i prenoćio. Sutra dan su se Bogu pomolili i pričestili a zatim ih je vojvoda Miljan postrojio i rekao šta im je cilj i zadatak. Nema podataka o tom vojvodinom govoru ovim ratnicima. Zatim je odredio za glavnog komandanta odreda Šuja Šćepanova Dragovića, iz Đulića i kako kaže pjesnik "starešinu na sve kapetane, da ga sluša vojska i glavari, da mu nitko riječ ne povrne".

Za zamenika komandanta odreda vojvoda Miljan je imenovao Nova Milunova Vešovića, iz Lijeve Rijeke, onda je imenovao kapetane plemenskih četa i njihove zamenike. Kapetani plemenskih četa i njihovi zamenici su postavili vodnike i desetare na osnovu bratstveničkog sastava čete. Nema potpunih podataka o svim tim naimenovanjima kao ni spiskova četa i učesnika u Odredu. Jedino je poznat spisak učesnika iz Lijeve Rijeke i to zahvaljujući ponajviše natpisu na spomeniku, koji je bio podigao knjaz Nikola na Cetinju njima u slavu. O ostalim učesnicima ovog pohoda znaju se pojedina imena u nekim bratstvima.

Imena u kamen uklesana

Na spomeniku koji je njima u čast podigao knjaz Nikola na Cetinju bila su napisana sledeća imena:

1. Ivo Jovov Ivanović
2. Novo Božinin Ayić
3. Mirko Paunov Vešović-Popović
4. Mirko Lukin Vešović-Popović
5. Mitar Radosavov Milošević
6. Tomaš Radulov Milošević
7. Aleksa Milošev Drekalović
8. Risto Savov Vešović-Popović
9. Radonja Milićev Vešović-Popović
10. Mihailo Božinin Zečević
11. Nikola Jovanov Lašić-Dabetić
12. Miloš Mitrov Lašić-Dabetić
13. Vukota Radonjin Ayić
14. Milun Novov Vešović-Popović
15. Risto Popov Popović
16. Radoje Đurov LJubić - Boričić
17. Tomica Vukov Milikić
18. Jovan Milošev Zečević
19. Mitar Radojev Kruščić
20. Jovan Mitrov Ayić
21. Veliša Milutinov Ayić
22. Đoko Petrov Đukić
23. Veljo Ćetkov (Mirkov) Ayić
24. Mihailo Jankov Boričić
25. Đoko Tomov Boričić

Veliki vojvoda Mirko, otac knjaza Nikole, sve do smrti vodio je, u ime sina, državne i vojničke poslove Crne Gore. Ostalo je nejasno zašto je naredio Vasojevićima da pođu za Srbiju

Na istom spomeniku bila su upisana i imena poginulih iz Lijeve Rijeke, i to:

26. Mihailo Petrov Dabetić
27. Ilija Jovanov Orović
28. Majo Mišov Đeković-Milošević
29. Jovan Radovanov Vešović-Popović.

Na spomeniku nisu bila upisana imena još dvojice poginulih, i to:

30. Veko Šujov Zečević
31. Mihailo Božov Milošević (Prema dr Vešoviću: Pleme Vasojevići, strana 302).

Oj vojvodo, moja uzdanico

Dr Momir Dašić u svojoj knjizi "Vasojevići u ustancima 1860-1878" na str. 64 i 65 piše, između ostalog i ovo:

"U Vasojevićkom odredu bili su Katunjani: Ivo Jovov Ivanović, iz Donjeg kraja (Cetinje), Marko Matov i Marko Daičin Martinović, iz Bajica. Oni su dobrovoljno ušli u sastav LJevoriječke čete, kojoj je neposredno bio zapovjednik kapetan Milun Novov Vešović".

Od ostalih narodnih prvaka iz Vasojevića koji su predvodili čete svojih saplemenika u ekspediciji, pored glavnog zapovednika Šuja Šćepanova Dragovića i njegovog zamenika Miluna Novova Vešovića, Gavro Vuković u svojim Memoarima, knjiga 3, str. 417, pominje i sledeće poznate prvake iz doline Lima, i to:

1. Radoje Đukić, sa Police
2. Zarija Bakić, iz Zabrđa
3. Marko Trifunović, iz Zagrađa
4. Đoko Pešić, iz Gornjih Sela
5. Đole Lekić, iz Kralja
6. Milić Boškov
7. Ivan Bojović, iz Bojovića
8. Luko Golubov Dragović, iz Đulića
9. Risto Popović, iz Lijeve Rijeke".

Dr Miomir Dašić dalje kaže:

"Zanimljivo je istaći da se u izvorima ne spominje kao učesnik u ovoj ekspediciji kapetan pop Josif Popović, koji je bio najviše upućen u prethodne tajne dogovore između Cetinja i Beograda". Dašić navodi da je iz Šekulara u Odredu učestvovao i pop Vasilije. Takođe se ni kod Gavra Vukovića ni kod Miomira Dašića ne spominje vojvoda Stojan Vojvodić, iz Konjuha, i ako Vuko Ayić u svojoj pjesmi kaže da mu Miljan "treću sitnu knjigu piše": "Vojvodo moja uzdanice...četu biraj boljeg od boljega". Ne spominje se među glavare i komandire u Odredu ni Zarija Protić, kome je Miljan "četvrtu knjigu uputio".

Na srbijanskoj granici, Vasojevići budu zadržani - niko nije znao ni ko su, ni zašto su došli, nije bilo hrane, čak ni mogućnostida se ranjenima pruži lekarska pomoć. Najzad, posle protesta Porte, kojoj se pridruže i sve evropske sile, knez Mihaijlo Obrenović poslao je generala Ranka Alimpića, da ih razoruža i po palankama srpskim rasturi, do daljeg. Vasojevići se ne hteše raspasati "kao ženetine". Sedmorica su se vratila preko turske granice, i na sat hoda sačekala ih je nadmoćna turska zaseda. Poginuli su hrabro se boreći. Više su voleli smrt, nego da ih braća "raspasuju". Alimpić opkoli odred i tek posle teških pregovora, posle tri dana gladovanja, i "da ne pukne bruka jer imaše se sa braćom pobiti", junaci Vasojeve krvi popustiše... Razbili su ih u osam grupa, i internirali u osam gradova.

U podacima o delu bratstva Đukića, koji žive u Cecunima nalazi se podatak da je u Odredu za Srbiju 1861. bio i Baco (pravo ime Ilija) Đukić, sin Dragov, verovatno u četi Luka Golubova, iz Đulića, pošto je kupio imanje u Šuja Šćepanova.

Vasojevićki odred za Srbiju krenuo je ispred manastira Đurđevi stupovi noću, početkom juna. Tačnog datuma polaska Odreda nema ni kod Miomira Dašića, koji je proučio sve izvore o ovoj ekspediciji. Odred se uputio preko Police i Bihora u pravcu Pešteri. Sve do Đalovića klisure Odred su pratili vojvoda Miljan Vukov i iguman iz manastira Nikodim Zečević i "veći broj glavara i vojske". Takođe nema podataka koji su to glavari pratili Odred i sa koliko vojske i koliko je to trajalo vremenski. Pratnja se vratila pošto je Odred prevalio polovinu puta od Berana do srbijanske granice.Odred je nastavio put prema Sjenici i Javoru.

Sa turskim glavama u prtljagu

Bihorski Turci alarmirali su tursku vojsku u Sjenici, pa je u susret Odredu izašao Omer-aga Čavić iz pravca Sjenice, a beg Ćorović je napao Odred s leđa. Iz Turskog garnizona iz Sjenice upućeno je pojačanje Omer-agi.

Žestoke borbe su se vodile pri izlasku Odreda iz Đalovića klisure na Pešterskoj visoravni. Prema Miomiru Dašiću "Odred se probio uz gubitke: dva mrtva i devet ranjenih.

Turci su imali 18 mrtvih, među njima je bio i Smail Zagora, vođa potjerne jedinice". Turci su osim toga imali i veći broj ranjenih.

Odred se probio do srbijanske granice noseći sa sobom i devet svojih ranjenih drugova, kao i nekoliko glava od Turaka koje su u borbi posjekli. Prema izvještaju Maša Vrbice Cetinju od 21. juna 1861. godine Odred je na srbijansku granicu stigao sa trofejom od 21 turske glave koje je donio sa sobom.

Tomica Vukov ubi Smaila Zagoru

Crnogorac, akvarel Viala de Somijera, iz 1820: "Oj vojvodo, moja uzdanice, četu biraj boljeg od boljega" - tako je guslar opevao okupljanje odreda kod Đurđevih stupova

Prema Gavru Vukoviću (str. 418) prvu pušku u sukobu sa Turcima ispalio je Tomica Vukov Milikić i ubio Smaila Zagoru, vođu turske opsade. Odred je naprvio prodor žestokim jurišom na zasede koje su im bile postavljene na putu i nastavio sa neprekidnim borbama preko Peštera do srbijanske granice na Javoru. Prema Vuku Ayiću Tomica Vukov Milikić je ubio Međugorac Smaja kad se četa vraćala iz Srbije. Vuko Ayić kaže da je zajedno sa begom Ćorovićem napadao Odred pri odlasku za Srbiju i beg Batilović i da je puška Nikole Jovanova Lašića-Dabetića pogodila bega Batilovića.

Kad je beg Batilović pogođen od Nikole Lašića zagnali su se Radonja Miketić i Đuro Tomović da ga posijeku ali je bio od njih bliži i brži "stari megdanyija" Zarija Bakić, te mu je on odsekao glavu.

"Bega ubi Nikola Lašiću a posječe Zarija Bakiću".

Vuko Ayić dalje kaže: Da od turske puške pogiboše.

Mihailo Božov Milošević i Veko Šujov Zečević, i da posle toga okršaja (ne spominje ranjena) "kapetani vojsku urediše, preko Vape vode pregaziše, i pređoše Polje i Sjenicu".

Bior noću pasaše

U Memoarima Sava Matova Martinovića, čiji je brat Marko Matov bio u Odredu, stoji:

"Bior noću pasaše, u klisuru dođoše i tu zadaniše. Opazi ih Bior i Sjenica. Vojska od Biora bila je bega Ćorovića, a od Sjenice Čavić Omer-age. Udariše im na brod od klisure sa dvije strane 4.000 Turaka. Pogiboše Mihailo Božov i Veko Šujov i (Turci) raniše devet, a oni posekoše 36 Turaka. Sad dofatiše se preko Giljeve planine i uljegoše u Sjeničko polje i Sjeničani su na njih udarili i bojem su prošli na ogradu na Javor planinu":

Marko Cemović, koji je naveo ovaj citat iz Memoara Sava Matova dalje kaže da je Odred Vasojevića u očajnom stanju stigao na granicu i prešao u Vasiljeviće 8 . juna o starom kalendaru, (a dvadesetog juna po novom) 1861. godine.

Telegraf javlja u sve prestonice

Pošto je Porta u Carigradu bila obaveštena o nasilnom prelasku crnogorskog odreda preko njene teritorije od crnogorske do srbijanske granice (u to vrijeme telegraf je bio u upotrebi, pa je turska vlada mogla biti brzo obaveštena) a budući zaplašena od širenja oslobodilačkog pokreta u Staroj Srbiji, preko koje je vodio glavni put (Carski drum) od Bosne i Hercegovine (koje su bile pod Turskom) do Carigrada, Porta je preko beogradskog vezira (Turci su još bili u Beogradu) uložila oštar protest knezu Srbije Mihailu Obrenoviću.

Turski vezir u Beogradu je po nalogu svoje vlade - Porte zahtevao da se crnogorska vojska - Vasojevićki odred, koji je nasilno prošao preko Sanyaka od Crne Gore do Srbije odmah ukloni iz Srbije.

Austrija se takođe pridružila protestu Turske, jer je taj događaj izazvao veliko interesovanje u diplomatskim krugovima u Beogradu, odakle su brzojavi otišli u sve evropske prestonice. Austrija se naročito plašila da se Crna Gora i Srbija ne prošire prema Bosni i Hercegovini i da ne dobije sa njima zajedničku granicu.

Srbijanska vlada kneza Mihaila Obrenovića i sama nije bila obaveštena od strane knjaza Nikole i Cetinja o dolasku Odreda iz Vasojevića, odnosno Crne Gore, našla se u veoma neugodnom položaju pred Portom i evropskim silama: nije znala kako da sad postupi sa Vasojevićima, kad su već stigli na njenu granicu uz žestoku borbu i pogibiju, iscrpljeni, gladni i umorni i kako je već rečeno" u žalosnom stanju", niti je znala kako da se pred evropskim državama opravda da u tom poduhvatu nije učestvovala, niti je o dolasku Odreda znala, dok nije od Porte obaveštena.

General Ranko Alimpić, komandant Drinskog korpusa dobio je naređenje da razoruža Vasojeviće: "E, šćeše biti pokolj među braćom, za bruku srpskog imena" - prokomentarisao je Šujo Šćepanov

Gavro Vuković u vezi sa tim piše:

"Srbijanski kordon koji je čuvao granicu nije ništa znao ko su ti ljudi. Moguće je da ni Beograd nije znao ništa o njihovom dolasku. Tada nije bilo telegrafa na Cetinju ni na jednoj strani".

Vasojevićki odred ostao je tri dana na granici, jer su srbijanske granične vlasti čekale instrukcije i naređenja iz Beograda, šta sa njima da rade. Pogranični organi nisu mogli gotovo ništa da pruže vojnicima iz Odreda za hranu ili smeštaj. Nije bilo ni lekara da pruže pomoć devetorici ranjenika. Vojnici su u takvoj situaciji "počeli da nasilno oduzimaju namirnice od stanovništva". Srbijanska vlada je 9/21. juna 1861. poslala na granicu Ranka Alimpića kao izaslanika koji ima da reši nastali problem. NJemu je bilo u

stvari naređeno da Vasojevićki odred razoruža, a ukoliko to ne uspe i pregovorima ne privoli Vasojeviće da predaju oružje, da Odred vrati na tursku teritoriju silom, a čim bi drugim.

Ranku Alimpiću za izvršenje naloga svoje vlade i kneza Mihaila Obrenovića stavljena je na raspolaganje "policijska vlast i oružana snaga okruga užičkog". Za ratnike iz Vasojevića nastaje teža situacija i razočarenje u Srbiju od one koju su imali uz put, bijući se sa turskom vojskom aga i begova.

Uvređeni do srži postupkom srbijanske vlade

Kad je Ranko Alimpić stigao na granicu i Odredu saopštio naređenje koje ima od svoje vlade i mora da ga izvrši, a to je da ih razoruža i razmesti po gradovima Srbije, Vasojevići iznenađeni takvim dočekom iz Beograda, pružili su otpor: nisu hteli da čuju o predaji oružja koje su preneli preko turske teritorije a sad da ga predaju, ne znajući zašto i ko to da ih u bratskoj Srbiji tako dočekuje, pa su prema srbijanskim pograničnim vlastima i Ranku Alimpiću bili neposlušni i nekooperativni.

Vasojevići kad su čuli kakvo naređenje ima general Ranko Alimpić hteli su pošto - poto da se vrate natrag preko turske teritorije, i ako su znali kolika ih sada turskavojska očekuje i da imaju mnogo manje šanse da ijedan od njih stigne kući natrag, nisu hteli da predaju oružje. Glavu daju oružje ne daju. Nastaje veliki problem. Jasno je bilo da ih turska vojska budno očekuje, ali sada bez iznenađenja i brojnija i organizovanija, i bez ikakve šanse na uspešan proboj silom na-trag istim putem kojim su došli. Prema Miomiru Dašiću, Ranko Alimpić je sudeći prema svemu dosta taktički postupao u sprovođenju naređenja svoje vlade. Ranko Alimpić je pokazao puno ličnog obzira prem ovim neustrašivim ratnicima, koji su bili do srži uvređeni ovakvim postupkom srbijanske vlade i koji se lakše rastaju od života nego od oružja. I komandiri u Odredu i sam Alimpić su znali šta ih čeka ako krenu natrag. Čeka ih pogibija i ništa drugo. Zato su dugo trajali pregovori i ubeđivanja o predaji oružja.

U svojim zapisima koje je ostavio general Ranko Alimpić je uspeo da ih privoli da predaju oružje, a onda je ljudstvo u grupama do po 15-20 poslao u gradove Čačak, Valjevo, Kragujevac, i druga mesta, gde im je data obuća, odeća, hrana i novac za izdržavanje. Ipak i pored ubeđivanja sedam boraca nije htelo ni po koju cenu da položi oružje, već su se rađe vratili natrag, gde ih čeka pogibija od turskih zaseda ali sa oružjem a ne bez njega.

Dr Branko Pavićević: "Crna Gora u ratu 1862. godine", izdanje Istorijskog instituta, Beograd 1963. strana 160, piše:

"Onaj dio crnogorskog odreda koji nije želio da položi oružje srpskim vlastima na granici, povratio se istim putem preko turske teritorije, zajedno sa kapetanom Martinovićem i sa dva crnogorska perjanika. Poslije petodnevnog marša, nailazeći na zasjede, i gonjeni od turskih potjernjih odjeljenja, ova četa od 32 čovjeka stigla je na crnogorsku teritoriju, sa trofejima od 20 ubijenih Turaka, izgubivši u maršu šestsvojih boraca."

Iako su svi pripadnici Odreda kao i kapetani četa bili do krajnjih granica ozlojeđeni "dočekom", jer su očekivali bratski prijem i bolji postupak, posle nekoliko dana je većina shvatila da srbijanska vlada preduzima prema njima takve mere da bi se opravdala pred evropskim silama i dokazala da vodi miroljubivu politiku i ne podstiče bune i nerede i ustanke u srpskim krajevima koji su pod Turcima. Srbijanska vlada je razoružanjem Odreda i "interniranjem" po gradovima Srbije grupa koje jedna za drugu ne zna, htela da umiri Tursku i Austriju, tada još uvek moćne carevine, nimalo naklonjene Srbiji, i da im na taj način pokaže da dolazak Odreda Vasojevića iz Crne Gore nije naručila i da o njegovom dolasku i cilju ništa nije znala.

Razoružavanje " braće po oružju"

Ilija Garašanin, tada na mestu predsednika vlade: Vasojevići su smatrali da ih je razoružao i internirao knez Mihailo Obrenović, samo zato što su oni - Karađorđevići (ded Karađorđev, Jovan, tvrdili su Vasojevići, njihov je saplemenik)

Dr Dašić (str. 69) piše da je udovica generala Ranka Alimpića Mileva, koja je objavila zapise svoga supruga u svojoj redakciji, na jednom mestu rekla, da pripadnici Odreda nisu hteli bez muke da predaju oružje, niti je Ranko mogao pregnuti da ih silom oružja izbaci preko srpske granice u ruke Turcima, koji su ih čekali. Ona piše:

"On ih opkoli svojim četama i skuči glađu, dokleprijateljskim pregovorima tek trećeg dana postigne sporazum s kapetanima četa. Oni prvi predadu mu oružje svoje, a za njima polože i ostali".

Sedmorica od njih ni posle predaje oružja njihovih kapetana i višednevnog ubeđivanja nisu htela da predaju oružje govoreći "da nisu došli u Srbiju da ih braća razoružaju, već da u njih nađu pomoć za borbu protiv Turaka". NJih sedmorica ostala su do kraja uporni i pošli su kao što rekosmo natrag, "ali ih je turska zasjeda poubijala na sat hoda od srpske granice". Veoma je čudno da ni u jednom izveštaju o ovom događaju nema podataka o imenima ove sedmorice, bar nema do danas sačuvanih. Možemo samo pretpostaviti da su bili svi iz jednog bratstva, odnosno da su bili svi iz jedne čete i da su takvu odluku donjeli zajednički, svesni šta rade i šta reskriraju.

NJihova imena ne zapisa ni knjaz Nikola na spomeniku što podiže na Cetinju "Svojim u Giljevu do klisure udiviteljno borivšim se junacima, 17. julija 1861". pa ga zatim sruši. Zašto, to uradi Nikola tačno ne znamo, kao što ne znamo sigurne razloge zašto je Vasojeviće slao da "raspuče tursku granicu do Srbije", pa o tome postoje mnoga nagađanja.

Mileva Alimpić je dalje objavila u Rankovim zapisima da je "Ranko kasnije vratio oružje vasojevićkim kapetanima i s njima stigao u Beograd".

Hćeše pokolj biti među braćom

Mileva Alimpić dalje navodi razgovor Ranka Alimpića sa kapetanom Šujom Šćepanovim. Mileva kaže da je Šujo tada rekao: "Da svi ostali bjehu kao ona sedmorica, e šćaše pokolj biti među braću, za bruku srpskog imena. Ovaj junak (na Ranka ukazujući...) stjesni ne (nas) da od gladi poskapasmo; već dogrđe svakomu i dođe il' raspasit se (razoružati) il' od gladi pomanjkati. Oni se sokoleći (oni sedmorica) izljube i zavjere: "Živi neće krila okidati". Prvo ubićemo toga komandanta Srbina koji hoće da nas prisili da se na srpskoj zemlji raspasamo kao žene, pa ćemo preko plota među Turke, da poginemo kao ljudi... Vjeruj mi gospođo da ne pregosmo nas dvojica prvo predat svoje oružje, e ti već svoga gospodara ne bi viđela".

Srbijanska vlada je stranim predstavnicima objašnjavala da je Vasojevićki odred sastavljen uglavnom od turskih državljana, koji traže poboljšanje svog položaja u Turskoj. Time je vlada Srbije htela da umanji odgovornost Crne Gore i knjaza Nikole za povredu turske teritorije, a time i povod za ratni sukob.

Knjaz Nikola i njegov otac Mirko bili su veoma iznenađeni brzim i ozbiljnim reagovanjima Porte i Austrije na odlazak Odreda Vasojevića za Srbiju, a još više začuđeni, kako piše Miomir Dašić, postupkom i držanjem srpske vlade kneza Mihaila Obrenovića, koja je od Crne Gore zatražila mišljenje šta sad da radi sa Vasojevićima koje je razoružala.

Misija kapetana Martinovića

Crnogorski dvor je uložio protest kod srpske vlade i od nje zatražio da se sa borcima Odreda postupa korektno i da im se omogući povratak u Crnu Goru preko turske teritorije.

Knjaz Nikola i vojvoda Mirko poslali su u Beograd svog izaslanika kapetana Martinovića sa dva perjanika, sa ličnom porukom za kneza Mihaila.

Knjažev izaslanik Martinović imao je da objasni knezu Mihailu da je Vasojevićki odred upućen u Srbiju da bi preneo ranije obećanu municiju i drugu opremu do Vasojevića.

Posle ove intervencije sa Cetinja srpska vlada je zauzela popustljiviji stav prema interniranim Vasojevićima, a i zbog toga što se stišala diplomatska galama, pošto je srpska vlada razoružala Odred i razbila ga u osam grupa interniranih u osam mesta po Srbiji.

Napredna javnost Srbije bila je ozlojeđena postupkom vlade iz Beograda prema pripadnicima Odreda, jer je ta javnost sa simpatijama slušala o oslobodilačkoj borbi u Vasojevićima i ranije i sada od interniranih pripadnika Odreda.

Sve to je uticalo na kneza Mihaila da prihvati zahtev interniranih da budu u jednoj ili dve grupe odnosno mesta, a ne u osam, i da im poveća novčanu pomoć za izdržavanje.

Očaj i bes u vasojevićkim bratstvima

U Vasojevićima je stigla vest da je Odred razoružan i u grupama interniran po raznim mestima Srbije, po naređenju Srbijanske vlade. Razočarenje i potištenost u narodu bilo je veliko, a naročito kad se čulo da ovi hrabri ratnici žive u teškim uslovima kao da su stigli u neprijateljsku zemlju a ne u bratsku Srbiju, od koje su očekivali da će dobiti na-grade i pohvale za svoju hrabrost i požrtvovanje, a umesto toga doživeli poniženje, zahtev da polože oružje, glad i internaciju u različita mesta Srbije, tako da jedni za druge ne znaju.

Kapetan Milun Novov, koji je bio zamenik Šuja Šćepanova komandanta Odreda, poslao je pismo vojvodi Miljanu Vukovu po Gavru Savovu Žuriću. On je obavestio vojvodu Miljana, kako piše dr Miomir Dašić, da su srbijanske vlasti odbile njihov zahtev da im se oružje vrati i da se oni vrate natrag, i kako kaže Gavro Vuković, sin vojvode Miljana u svojim Memoarima (str. 419) "da je bolje da izginu nego ovako da žive".

Revolt u vasojevićkim bratstvima posle ovakvih vesti o postupku srbijanske vlade prema Vasojevićima iz Odreda bio je nezapamćen, očaj je zahvatio bratstva i porodice iz kojih su za Srbiju pošli birani momci i najbolji ratnici. Postupak prema njima nije mogao da se objasni i shvati niti da se razume. Kao što ni sami pripadnici Odreda nisu niti očekivali niti mogli da shvate takav postupak prema njima. Revolt se pretvara u mržnju prema dvoru Obrenovića. Obrenovićima se prebacuje da to rade zato što su to Vasojevići, iz kojih potiče i đed Karađorđev Jovan. Svi se slažu u tome da su mogli i pomisliti da će na srpskoj granici biti tako dočekani ne bi se ni kretali. Pravo stanje se ne zna. Ne zna se ko je živ, i gde je, ko je ranjen, a ko bolestan. Niko ne osuđuje knjaza Nikolu i vojvodu Mirka, koji su ih poslali a da prethodno nisu imali dogovor sa knezom Mihailom.

Sav revolt, bes i nezadovoljstvo koje se pretvara u mržnju upereno je protiv kneza Mihaila Obrenovića i njegove vlade, koja vodi politiku nezameranja Turcima, a na štetu ostale srpske braće.

Bog visoko, Rusija daleko a Srbija još dalje

Vojvoda Miljan Vukov, čim je dobio pismo od Miluna Novova, LJevoriječkog kapetana inače svog rođaka krenuo je za Cetinje. On je mladom knjazu Nikoli i njegovom ocu vojvodi Mirku, koji je sve državne poslove tadašnje Crne Gore držao u svojim rukama, na osnovu primljenog pisma i onoga što mu je lično pismonoša Gavro Savov Žurić ispričao, izložio "žalosno stanje ekspedicije i zatražio od njih dozvolu da on lično pođe za Srbiju, "da pokupi i dovede mučenike".

Knjaz Nikola i vojvoda Mirko nisu tada dozvolili vojvodi Miljanu da ode za Srbiju, jer su već bili poslali svog čoveka kapetana Martinovića, sa ličnom porukom za srpskoga kneza. Knjaz Nikola je, kako piše vojvoda Gavro Miljanov, uputio novo pismo knezu Mihailu po oficiru Đuru Ivanoviću.

Kad je u Vasojeviće stigla vest da je odred razoružan i "pohapšen" u Srbiji,nastalo je veliko razočarenje i potištenost u narodu. Očekivalo se da hrabri crnogorski ratnici budu dočekani pohvalama, odličjima i nagradama, a sa njima se postupalo kao da nisu u bratskoj zemlji, nego zarobljeni od neprijatelja. Očaj je zahvatio mnoge porodice čiji su najbolji sinovi izabrani za ovaj pohod. A revolt prema Obrenovićima i prema Srbijancima, izgleda da je vešto podgrejavan sa Cetinja, odakle je sve to i zamućeno

Da bi izbegao odgovornost pred velikim silama knjaz Nikola Petrović, koji je i ovo i sve drugo radio iz glave svoga oca vojvode Mirka, sve do njegove smrti od kolere 1867. godine, javno je odbio da ima bilo kakve veze sa ovom akcijom, i odlaskom naoružanog odreda Vasojevića za Srbiju. On je tretirao Vasojevićki odred kao ustnaički sa teritorije koja je većim delom još uvek bila pod turskom vlašću, kako bi rekli pop Bogdan Lalević i Ivan Protić, Vasojevići iz turske granice.

Osim toga, loš doček Vasojevića u Srbiji od strane srbijanskih vlasti i neočekivano nekorektan prema njima i pre i posle predaje oružja, Cetinje je imalo argumente i koristilo ih u svoje propagandne svrhe, da narod Gornjeg Polimlja, odnosno Vasojevića, koji su jednim delom bili slobodni (Gornji Vasojevići) a drugim delom još uvek bili u turskoj granici (Donji Vasojevići), uveri u to da se može u celini osloboditi od Turaka jedino čvrstim osloncem i vezama sa Crnom Gorom. Knjaz Nikola je nešto docnije rekao "Bog visoko Rusija daleko", a sad je ispalo da je Vasojevićima, po Nikoli, i Srbija daleko.

Tri ih turske vojske dočekale

Pošto su turske vlasti doznale da je srbijanska vlada razoružala i internirala pripadnike Vasojevićkog odreda, razdvojivši ih u više grupa, Turci su povukli zasjede I