Osam decenija od proboja Solunskog fronta:
Knjige Antonija Đurića ponovo pred čitaocima

SOLUNCI GOVORE:
OVAKO JE BILO

Trebalo je da prođe više od jedne decenija pa da se pred nama ponovo nađu tri izuzetne knji-ge neumornog publiciste Antonija Đurića: Za čast otadžbine, Solunci govore, Žene Solunci govore, knjige ponosa i bola, knjige u kojima "juna-ci iz bajke" govore o jednom strašnom ratu i stra-vičnom neprijatelju, ali i o svojim delima i izu-zetnim podvizima u borbi za očuvanje nezavisno-sti svoje zemlje i opstanka srpskog naroda.Ovaj vredni poklon srpskom rodu pojavio se sa blagoslovom mitropolita crnogorsko-primorskog gospodina Amfilohija i trudom Izdavačke ustanove Mitropolije crnogorsko-primorske Svetigora, pojavio se na osamdesetogodišnjicu proboja Solunskog fronta i tim najprikladnijim načinom obeležio ovaj istorijski događaj odajući tako poštu i priznanje hrabrim Soluncima i svim ratnicima, znanim i neznanim, koji neštedimice založiše svoje živote za odbranu svojih ognjišta i svoje slobode.

O toj ratnoj drami srpskog naroda koju nam je kroz kazivanje njegovih junaka dočarao Antonije Đurić, govore oni koji su stvarali istoriju, oni koji su se uvek nalazili tamo gde je najpotrebnije i najopasnije. Oni govore konkretno, prisećaju se do detalja doživljenoga i preživljenoga, kazuju to svojim narodskim jezikom, skromno, bez samohvalisanja i preuveličavanja. NJihove reči se doživljavaju kao izraz pune istine i zato ostavljaju snažan utisak i neizbrisiv trag kod savremenog čitaoca.

Njihova kazivanja dočaravaju pravu dimenziju totalnog i stravičnog rata koji je povela austro-ugarska soldateska protiv srpskog naroda. To nije bio samo napad na živu vojnu snagu i vojne objekte Srbije, bio je to napad sa ciljem istrebljenja jed-nog naroda. Vođen tom paklenom namerom, nepri-jatelj je, poput varvarskih najezdi, uništavao sve pred sobom: ubijao i vešao ljude, žene, decu, star-ce; pljačkao imovinu, palio kuće, klao i ubijao stoku, uništavao letinu, sekao voćnjake, zagađivao bunare.

Zbog te njegove hajke na sve živo u Srbiji, svaki pedalj srpske zemlje postao je ratno poprište. Takvom opakom i svirepom neprijatelju suprotstavila se cela nacija počev od kralja pa do čobanina. U tim sudbonosnim danima heroji otpora bili su junaci čija kazivanja donosi Antonije Đurić. Zasluga je Antonija Đurića što je sabrao njihova kazivanja i sačuvao od zaborava podvige junaka sa Cera, Kolubare, Beograda, Mojkovca, Kajmakčalana i Solunskog fronta čijim će se junaštvom, rodoljubljem i borbom za slobodu napajati pokolenja.

Iz plejade neustrašivih branilaca Beograda koji stadoše na njegove odbrambene bedeme uz bojni poklič: "Samo preko nas mrtvih neprijatelj može ući u našu prestonicu" i kojima Antonije Đurić posveti knjigu "Za čast otadžbine" - odabrali smo storiju koja nosi naziv Mitraljez 'Crnog anđela', govori o ratnim podvizima golobradog junačine Miodraga Rajkovića, brzonogog mitraljesca

MITRALJEZ "CRNOG ANĐELA"

Mnogi su ga pominjali, ali nijedan od ovih već odavno sedih branilaca Beograda ni-je mogao da navede njegovo ime. Opisivali su ga kao još golobradog dečaka, ali neobično snažnog i brzonogog. Pojavljivao se u odsudnim trenucima kad su Švabe, gonjene svojim oficirima i potpomognute snažnom artiljerijskom vatrom, osvajale metar po metar srpske prestonice. Najpre sa krovova kuća, a potom, kad su one nestajale u plamenu, štićen komadom krhkog zida - dočekivao ih je ovaj hrabri mladić i kosio mitraljezom kao snopove.Ko je, šta je, odakle je - niko nije znao da kaže. Po opremi - bio je kadrovac. Jedan od onih neustrašivih iz jedinice majora Gavrilovića.Samo je Svetislav Krstić rekao da mu se čini da je taj mladić bio iz Kruševca i da je na Dunavski kej došao sa obuke. Neki su ga zvali "Crni anđeo". Bio je garav po licu, valjda od dima i plamena mitraljeskih rafala kojima je zasipao napadače. Noseći sam teški mitraljez promicao je u trku, preskačući preko leševa i srušenih zidova kuća, zastajao na najugroženijim mestima, ispaljivao smrtonosne rafale i trčao dalje. Braniocima se činilo da je zvuk njegovog mitraljeza drukčije od ostalih: prepoznavali su ga. A kad bi poduže ćutao, pomišljali su da je junak pao na bojištu. No, njegov mitraljez se ponovo oglašavao, pa su teški ranjenici šaputali kako će ih osvetiti "Crni anđeo".Tajna, duga gotovo sedam decenija, svakako bi ostala, a time bi i ova knjiga bila siromašnija za jednu priču da se ovih dana "Crni anđeo" nije javio. Napisao je pismo Petru Paljiću, predsedniku Saveza ratnika oslobodilačkih ratova Srbije. Uz samo jedan podatak da je bio mitraljezac i adresa: Miodrag Rajković, Kruševac, Takovska 8.

"Ovo vam je za potporučnika Perića!"

Miodrag Rajković: U mladosti zvali su ga Crni Anđeo

"Beograd je bio zahvaćen požarom. I zemlja i nebo bili su u plamenu. Kuće su pretvorene u prah i pepeo, a ulice u masovne grobnice žena i dece. Makenzenova artiljerija izlivala je na srpsku prestonicu dotad neviđeni bes, a njegova pešadija, neprekidno dovlačena pontonskim čamcima s leve strane Dunava, besomučno je navaljivala na proređene branioce.

Taj prizor, tu strahotu, nisam nikada uspeo da potisnem iz sećanja. Na moje oči, desetak metara od mene, pogibe moj komandir, potporučnik Milan Erić: granata ga dohvati, podiže uvis i rastavi na komade... I danas mi u ušima zabruji njegova zapovest: "Pazi, momče, osmatraj, budi na oprezu, ali ne gađaj bez moje komande. Pustićemo ih da se približe. Onda plotun, a ti raspali..."

Sa mnom je bio Čeda Jovanović. Zemljak, kako se to kaže, iz Tekije, kod Kruševca. Od početka smo zajedno. Tek šest meseci smo vojnici. Kadrovci. On mi je bio po-moćnik. Punilac. A Radivoje Bašić, i on zemljak, iz Župe, dodavač municije. Obuka u Rakovici, kratko potraja. Ovako se postavlja mitraljez, ovako nišani, ovako gađa, cev se zamenjuje ovako. A sad, pazi - gađaj u mete. Tako su nas učili. A posle, na Dunavskom keju, bile su žive mete: Nemci, Austrijanci i Mađari. Kad pogibe potporučnik Erić, nije prošlo ni pet minuta, navalila sila, grabi uz prugu i nasip. Misle: satrveni smo, pobila nas artiljerija, pa carskoj sili oslobodila prolaz. Ćutimo i čekamo. Tek kad su bili na tridesetak metara, onda plotuni. Pustim dug rafal, gledam kako padaju, čujem jauke, pa šapućem: "Ovo je za potporučnika Erića..." Stižu im pojačanja, talas za talasom, čamac za čamcem, a njihovi monitori tuku grad. Cev mitraljeza se usijala, ne smem ni da je pipnem, ostaće mi na njoj, bojim se, koža... Čekam da se malo ohladi.

Prisećam se saveta nekog Desimira, starog vojnika, od koga sam primio mitraljez kad je on prekomandovan.

"Pazi" - govorio mi je - "mitraljez je čudo božije. On nije samo tvoj zaštitnik. Vojnici u tebi gledaju - Boga! Ohrabriće ih svaki tvoj rafal. Zato ga čuvaj. Ovaj mitraljez je bio na Kumanovu, na Drini, Mačkovom kamenu, Ceru... Pazi: artiljerija prvo gleda da uništi mitraljez. Nađi dobar zaklon, ne otkrivaj se..."

E, moj Desimire, mislim, nije ovo planina, nema brda, nema ni zaklona, Beograd je ovo, a Švaba kidiše, hoće u prestonicu... I kako ja sada mogu da mislim na zaklon.

Naiđe, iznenada, major Gavrilović: ruka mu u krvavim zavojima...

"Ne pokazuj se previše!" - zapoveda vojnicima. "Ne istrčavaj! Čekaj da priđe. Nišani, pa gađaj! Ne pucaj u vazduh, nisi na svadbi! Gađaj u meso!..."

Jednog, koji je glavu izložio mecima, povuče za nogu. Posle odjuri dalje, da hrabri iznemogle vojnike.

Malo posle šapatom stiže vest da je major Gavrilović ranjen. Po drugi put...

Ostali smo bez oficira, sad svako sam sebi zapoveda

Ne znam kako je usred tog ljutog boja, usred te vreve, borbene huke, doprla vest da je teško ranjen i potporučnik Đorđe Roš, koga sam slučajno upoznao pred rat. Ranjen je i kapetan Resimić. I njega sam poznavao. Ostali smo bez oficira. Sad je svak sebi zapovednik, a zapovest je jedna: rafalom po neprijatelju!

Ispalio sam tri smrtonosna rafala i pogledao poslednji sanduk s municijom. Još koji rafal i - kraj. Nestaće municije. Jenjava i puščana vatra. Vojnici izginuli. Živi nemaju municije. Pored mene su još samo Jovanović i Bašić. Donosioci municije izginuli. A Švabe navaljuju, ima ih kao pleve, kreću se slobodnije. Imam još samo tri redenika.

Čeda predloži da se probije kroz vatru do prvih kuća u Jevrejskoj mali. Tamo će, veli, sigurno naći koji sanduk. Pristajem na to teška srca. Bojim se poginuće... Nosiću ga na duši... On otrča, a Bašić zauze njegovo mesto. Gledamo kako Švabe kuljaju, kao da iz Dunava izviru, a pogledam i mitraljez. Rastojanje je sve kraće: neka ih, mislim, neka priđu još koji metar. I - rafal... Majko moja, razleže se jauk. Popadaše kao snoplje... S leve strane, od Nebojša kule, prašte meci, zuje pored mene. Ne bojim se. Mislim: ako je suđeno... Nije mi žao da poginem na pragu svoje prestonice: ni moja glava nije bolja od onih što već padoše... U to stiže Čeda - vuče dva poveća sanduka municije. I priča:

"Dole je - užas. Otvorio se pakao i guta... Dušanova ulica je puna leševa. Još ima naših. Tuku se. Brane prilaze Terazijama. Ako ostanemo ovde - zarobiće nas... Municije - koliko hoćeš. I pušaka. Ostalo od izginulih. Ima i neprevijenih ranjenika. U dvorištu jedne kuće nađoh ovu municiju. Umalo se od bola nisam onesvestio. Video sam jednu ženu kako kopa raku u dvorištu. Kraj nje iskomadan mrtvac. Brat ili muž... Nemci u masama nadiru Banatskom ulicom..."

Sjurismo se u Dušanovu. Iza prvog ugla primetismo nekoliko žandarma - izvirivali su za trenutak, ispaljivali pokoji metak i opet bežali u zaklon. Produžili smo da trčimo sve do pijace. Tu istrča jedan narednik i zaustavi nas.

"Stoj, vojsko!" - viče, a vidi samo nas dvojicu.

Pita nas gde smo dosad bili, a ja kažem da smo se tukli blizu Nebojša kule, da je gotovo sva posluga izginula, da u tom delu grada više nema živih, pa krenusmo da nekog svog potražimo. Dotrčaše još neki vojnici, ali i njih zaustavi narednik. Već nas je bilo dvadesetak. Narednik reče da od ovog časa moramo da slušamo njegovu komandu. On je, reče, poslao dvojicu vojnika prema Banatskoj ulici da vide idu li Švabe. Čeka da se svakog trenutka vrate.

Kako ih nije bilo mi svi pođosmo u tom pravcu. Nismo prešli ni stotinak metara, ugledasmo Švabe. Nisu mogli da se razviju u strelce, već su išli u - gomili. Narednik nestrpljiv: hoće da ih brzo potamanimo dok su u gomili. Naređuje mi da zastanem i ospem rafal. Učinim to brzo - rafal i jauci ispuniše prostor...

I ostali pripucaše iz pušaka. Sve se u toj ulici raspršta. Ako je i bilo živih, nisu se micali. Hvali me narednik. Kaže:

"Bravo vojniče, bravo anđele naš..." Neko dobaci: "Crni anđeo zaštitnik..."

Odatle smo se vratili prema sinagogi. Tu novi raspored i novi sukob.

Cetinjskom do Terazija, gde je pružen poslednji otpor

Nije prošlo ni pet minuta - eto Nemaca. Idu oprezno - razvili se u strelce. Narednik naredi da otvorimo vatru, a sam istrča pet-šest metara napred i zavitla bombu... Nemci se priljubiše uz zidove kuća, ali otvoriše snažnu vatru i jedan metak pogodi narednika u stomak... On samo procedi kroz zube: "Udri, anđele, ne daj..."

Ispalio sam nekoliko rafala i tako omogućio dvojici vojnika da pritrče, zgrabe narednika i izvuku ga iz ovog pakla. Nemci pođoše, još nekoliko metara napred, ali osetiše vatru iza leđa i - zbuniše se, ne znajući na koju stranu da krenu. Neki naš dobrovoljac zasuo ih je bombama s krova kuće pored koje su prolazili...

Ali, tu više nije bilo fronta, nije bilo odbrane, na jednoj strani bili su pojedinci i poneka grupa, na drugoj - bataljon odlično naoružanih i dobro uhranjenih Nemaca. Povukli smo se Cetinjskom prema Terazijama. Tu je pružen poslednji otpor. I preostale grupe, koje su se tukle duž Dunavskog keja, kod Ade Ciganlije, na Torlaku - sjurile su se na Terazije, uhvatile zaklon i čekale osvajača. I sve se ponovo, kao na početku odbrane srpske prestonice, pretvorilo u pakleno grotlo - odjeknuše puščani plotuni i mitraljeski rafali, a naše bombe "kragujevčanke" izazvaše najveću pometnju među napadačevim redovima. Nisu se ovom otporu nadali - mislili su da je skršen otpor branilaca Beograda, da više nema živih. Sve do noći trajala je borba.

"Ne znam koliko je naših preživelo i tu bitku, ali znam da smo se oko ponoći okupili kod Topovskih šupa i da nas je tu bilo petnaestak. Među nama nije bilo mog druga Bašića. Nismo znali da li je poginuo ili se, u onom metežu, pridružio nekoj drugoj grupi koja je tukla Švabe. Čeda Jovanović je bio uz mene i - naš mitraljez. Nas dvojicu metak nije ni okrznuo..."

Iz ropstva na dosluženje vojnog roka

Posle nekoliko dana počelo je povlačenje vojske i naroda prema Kosovu i dalje... Crni dani su bili na pomolu. Pratile su nas svakojake nevolje. Noću, iz zasede, pripucavaju na nas Arnauti. Negde iza Peći, idući prema Čakoru, zastadosmo pored vatre koju su upalili naši vojnici da se malo ogreju. I, zamislite, koga tu nađem, onog Desimira od koga sam nasledio mitraljez! Izljubismo se kao rođena braća. Raspituje se kako je dejstvovao mitraljez, a ja mu pričam šta se događalo u odbrani Beograda. Taman da mu kažem kako sam se držao njegovih saveta, kad planuše plotuni. Opet - Arnauti. Tu, kraj vatre, pade moj drug Čeda Jovanović. Ubiše ga... Popadaše još neki vojnici. Legnem za mitraljez i ispalim nekoliko rafala u noć. Nasumice. Ne znam odakle gađaju Arnauti. Te noći raniše me - četiri metka, dva u rame, po jedan u grudi i nogu. Nisam više mogao ni da se pomaknem. Jedino sam video kako je onaj Desimir zalegao za moj mitraljez i osuo vatru...

Kad sam se osvestio, shvatio sam da sam u poljskoj bolnici, na otvorenom prostoru. Dva dana kasnije celu bolnicu zarobiće Austrijanci. Pao sam u ropstvo.

A kad sam iz ropstva došao, bila je već proglašena nova država. Pozvaše me da doslužim rok - s pravom, jer sam bio vojnik samo devet meseci.

Oženio sam se 1922. godine. Prvu čestitku dobio sam od svog komandanta majora Gavrilovića. I danas je čuvam..."

Iz knjige Solunci govore donosimo kazivanje Francuza, ratnika sa Solunskog fronta.Lisjen Rejn, brat po oružju naših slavnih ratnika, živeo je po završetku rata u Parizu i bio, kako zapisa Antonija Đurića, predsednika Saveza boraca sa Solunskog fronta, nosilac Ratnog krsta sa zlatnom palmom, Obilićeve medalje za hrabrost i drugih ratnih i mirnodopskih odlikovanja.Do smrti je u srcu nosio ljubav prema srpskim saborcima i celom srpskom narodu, ljubav koju je u danima ratnih iskušenja izražavala i cela Francuska.Lisjenu Rejnu, saborcu naših očeva i dedova, preko ovih redova palimo, u znak zahvalnosti, našu sveću voštanicu.

KAPU DOLE LISJEN

Zvali su me Jelisije. Ime mi je Lisjen. Moji drugovi, srpski vojnici, sa kojima sam proveo dve godine na Solunskom frontu i u njegovom proboju, kao da nisu mogli da upamte moje kršteno ime, pa su me zvali - Jelisije. Odazivao sam se na to ime, jer mi je bilo drago da me smatraju svojim.. A ja sam to i bio. Lisjen Rejn, francuski vojnik, kadet, na službi - srpskom narodu. Tako sam se ponašao i tako se osećao. Imao sam tada, prilikom proboja Solunskog fronta, samo dvadeset jednu godinu. A već sam imao dve godine ratničkog iskustva. No, to je bio rovovski rat, nismo se kretali, sve do proboja. A kad smo krenuli - zaustavili smo se u Beogradu. Bio sam u onim francuskim trupama koje su za 45 dana stigle od Kajmakčalana do Smedereva i Beograda...

. Mnogo je vremena prošlo, a meni se čini kao da je juče bilo. Dočekivali su nas kao najbolje prijatelje. U Prokuplju, sećam se, moj drug Veljko hoće da me povede kod svog rođaka. Ne mogu da se odbra-nim i krenusmo na kraj grada. Prase na ražnju! Pričaju mi kako se to prase čuvalo za ovaj trenutak, nadali su se skorom oslobođenju i sve što je u kući bilo najlepše - čuvali su za oslobodioce. U toj kući je mlada devojka koja tečno govori francuski. I njena sudbina je bila neobična: prešla je preko albanske golgote i bila u prihvatilištu Bizerti, gde je naučila francuski... Kad je probijen front, devojka se našla među vojnicima, tako da je među prvima stigla svojoj kući...

"Moji drugovi Srbi zvali su me "Lisjen Rejn"

... U toj kući mnogo gostiju, mnogo devojaka i mene hoće da - ožene. Devojke govore francuski, neke tečno. Učestvujem u tim šalama, jer znam da se moji drugovi samo šale. Rat još traje i mi smo sada samo u predahu...

Da, rat još traje, ali ne tako žestoko kao u proboju, jer se neprijatelj povlači i predaje. Prva srpska armija, sa francuskom konjicom generala Gambete kao izvidnicom, pošto je razoružala bugarske divizije blizu Skoplja, ide prema Nišu. Nema zastoja, nema predaha, borbe su neprekidne i Prva armija samo grabi napred i žuri da oslobodi svoju zemlju. NJen pohod je zapisala istorija: 3. oktobra ona potiskuje kod Kumanova austro-nemačke zaštitnice, a već sutradan uništava austrijsku devetu diviziju na 65 kilometara od Kumanova! Vojnici kao da su dobili krila, kao da lete i u tom zastrašujućem letu lome i uništavaju neprijatelja...

Samo posle tri dana, 7. oktobra, Prva armija zauzima Leskovac, 66 km. severno od Vranja, da bi pet dana kasnije, posle trodnevne žestoke borbe njena Moravska divizija ušla u Niš. A Niš su branile četiri nemačke i tri austrijske divizije! Dva dana kasnije, 14. oktobra, francuska konjica ulazi u Pirot, sprečava put nemačkim pojačanjima koja pristižu sa Crnog mora, ne dajući im da se približe Nišu...

Dve nedelje ranije, Druga srpska armija je bila na bugarskoj granici. Bugari su, plašeći se osvete, tražili primirje. Da to nije prihvaćeno, srpske trupe bi bile u Sofiji. Međutim, srpskim jedinicama je naređeno da ostanu na granici, dok se izvrše uslovi primirja... To je bio manevar saveznika - kako bi se srpskim trupama onemogućio ulazak u Bugarsku...

.Moja jedinica, 17. kolonijalna divizija, prikuplja se 22. oktobra u Pirotu. Tri dana ranije, potpomognuti jednim bataljonom i jednom srpskom baterijom, zauzimamo Zaječar. Marokanski konjanici ušli su 21. oktobra u Negotin, a Prvi lovački afrički puk brzim pokretom stiže da spreči razaranje rudnika bakra u Boru...

Žrtve koje ne smeju da budu zaboravljene

... Prva srpska armija produžava napredovanje. Ništa ne može da zaustavi zalet ovih veličanstvenih ratnika! Oni su nedeljama u pohodu, bez obuće, gotovo i bez municije, ali im hrabrost sve nadoknađuje. Posle trogodišnjeg izgnanstva, srpske trupe, evo, izgone neprijatelja iz svoje zemlje. Na dan 31. oktobra srpski vojnici su ugledali vode Dunava i Save, a 1. novembra, tačno u 10 časova i 30 minuta, 45 dana posle proboja i marševanja od oko 700 kilometara, vojvoda Petar Bojović na čelu Dunavske divizije pobedonosno ulazi u Beograd. Srbija je oslobođena...

... Kako sve to sada izgleda lako, jednostavno. Sada kad se upotrebljavaju reči: napredovanje, opkoljavanje neprijatelja, predaja, primirje, kapitulacija... Ali, kad se pomene broj mrtvih - to je užas! Sad je svečana prilika, slavi se 60. godišnjica od proboja Solunskog fronta, pa treba o svemu da se govori. I zašto ne reći da je srpska vojska u Cerskoj bici, u Kolubarskoj bici, na Kosovu i preko Albanije, u Plavoj grobnici i na ostrvu Vido, na vrhu Kajmakčalana i Veterniku, na Gruništu i Katuncu - izgubila oko 370.000 vojnika?! Srbija je tada dala svoje najbolje sinove... A koliko je bilo ranjenih vojnika i oficira, koliko invalida regruta i đaka, koliko nestalih i zarobljenih, koliko ih je koji su umrli od gladi i po logorima, koji su stradali u porobljenoj zemlji, koliko je obešenih u Mačvi, poklanih kraj Drine, spaljenih u kućama...

... O svim tim žrtvama govorilo se i na Solunskom frontu, i posle proboja. Pričali su mi moji srpski drugovi, moji vršnjaci, kako je to bilo preko Albanije, kako je bilo u Draču, na Krfu, u Bizerti, Lazuazu, Kap Matifu, tamo kuda je nesrećna zemlja sejala - svoju decu, svoje najlepše cvetove...

I zato sada, na 60. godišnjicu proboja Solunskog fronta, izdajem sebi zapovest: kapu dole, Lisjen! Kapu dole pred žrtvama srpskih i francuskih vojnika koji su dali živote za najveće ideale sveta - za slobodu ljudi, za pravdu i istinu, za mir i spokojstvo, za rad i pesmu... Te žrtve ne smeju da se zaborave!

Vasilija Vukotić, kći serdara Janka, učestvovala je kao bolničarka u Balkanskom ratu, a u Prvom svetskom ratu nalazila se uz svoga oca u ognju istorijske Mojkovačke bitke.Svoje viđenje ovog sudbonosnog i značajnog otpora crnogorske vojske, Vasilija je opisala Antoniju Đuriću, a on ga uneo u knjigu "Žene Solunci govore" mada Vasilija nije bila na Solunskom frontu, ali je to učinio zbog značaja Mojkovačke bitke za srpsku vojsku u povlačenju 1915-16. godine.Kazivanje Vasilije Vukotić donosimo u skraćenom obimu.

SERDAREVA KĆI NA BOJIŠTU

Vrhovnoj komandi srpske vojske nije preostalo ništa drugo već da svoje trupe usmeri preko Kosova i Metohije za Crnu Goru i severnu Albaniju.Preteći srpskim trupama okruženjem i uništenjem, neprijatelj je grupisao sve jače snage prema Crnoj Gori, nastojeći da bar na pojedinim delovima vojske preseče odstupnicu. Zna se da je prema Crnoj Gori bilo upućeno oko 90 hiljada srpskih vojnika i nekoliko hiljada izbeglica. Najveći deo austrougarskih vojnika, oko dvadeset hiljada, sa blizu sedamdeset topova ugrožavalo je put od Rožaja preko Sjenice prema Bijelom Polju i Mojkovcu. Drugi deo austrougarskih trupa napadao je položaje iz pravca Pljevalja prema Priboju i dalje prema Bijelom Polju i Mojkovcu. Jedan deo neprijateljevih trupa jurišao je na položaje Gacko-Metaljka i prema Bileći. U Boki kotorskoj i Krivošijama, međutim, bile su koncentrisane jake neprijateljske snage sa mnoštvom topova raznih kalibara, od kojih je samo prema Lovćenu bilo usmereno više od 270. Crna Gora je iz svih pravaca bila pod opsadom. Bilo je samo pitanje dana kada će njena malobrojna vojska, iscrpljena u mnogobrojnim borbama i pritisnuta oskudicom u naoružanju, municiji i hrani, početi da popušta. Istina, neprijatelj je računao da će brzo slomiti taj otpor i da će zarobiti i uništiti znatan deo srpske vojske u povlačenju. Ali, te nade su se izjalovile.

Mome ocu, serdaru Janku Vukotiću, svakodnevno stižu izveštaji o kretanju srbijanskih trupa: znao je, iz dana u dan, da su pojedini delovi izbili na obale Skadra, drugi su u tom času bili u Tuzi, treći na maršu prema Podgorici, četvrti takođe u maršu od Andrijevice prema Mateševu, peti između Andrijevice i Vinicke, a poslednji odredi u predelu Rugova...Sve te izveštaje ja sam dešifrovala i predavala ocu i drugim oficirima iz Štaba. Moj otac je govorio da neprijatelj neće moći da koncentriše znatne snage preko Rožaja i Peći zbog visokih planina i loših vremenskih prilika - snažni vetrovi i jaki mrazevi desetkovali bi austrougarske trupe. I drugi oficiri su zaključivali da će se neprijatelj usmeriti od Foče, Goražda, Pljevalja, Višegrada, Sjenice i Prijepolja prema Tari i Mojkovcu jer su putevi bili neuporedivo bolji za kretanje trupa i prevoz topovskih baterija.

Otuda su se i naše, crnogorske, i neprijateljske snage grupisale pretežno na mojkovačkim položajima. Znatan deo crnogorske artiljerije, koji se nalazio u Bosni i Sandžaku, prebačen je na položaje oko Mojkovca.

Bitka na Božić

Uoči boja na Mojkovcu, u Kolašinu, gde je bio moj otac, proslavljeno je Badnje veče. Vojnici i oficiri nasekli badnjake i zapalili veliku vatru pred zgradom u kojoj se trenutno nalazio Štab. Vatru je upalio moj otac, serdar Janko, pa redom ostali oficiri i vojnici, bacajući na plamen hrastove grančice, koje su varničile i pucketale. Ja sam među njima bila jedino žensko čeljade. Dočekivala sam ih sa upaljenom svećom i žitom. Planuše puške i označiše početak velikog slavlja. Božićnje raspoloženje beše sve obuzelo.

Oko badnjaka koji su lagano sagorevali odjeknuše gusle, pesma ispuni prostor i sve me to podseti na one scene iz "Gorskog vijenca". Noćas, uoči velikog praznika pravoslavnih, osećam da svi slute da će sutrašnji dan biti obojen krvlju, da će se i sutra sudariti dve vojske, jedna malena, ali hrabra, koja brani svoje kuće i svoj goli krš, svoju čeljad i svoje majke, i druga, silna, koja je krenula da osvoji tuđe, da nas učini robljem... I, evo, u zdravicama, uz podignute čaše, čuju se i reči zakletve da neprijatelju neće ustupiti ni pedalj zemlje, da će izginuti na braniku otadžbine.

- Neka bude borba neprestana, (neka bude što biti ne može,) krst i topuz neka se sudare - NJegoševe stihove govori moj rođak Đuro Vukotić, nazdravljajući ostalim oficirima. - Važno je da je bratska srpska vojska izmakla, ako mi izginemo imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu...

Kad se malo stiša raspoloženje, moj otac naredi pokret. Krenuli smo prema Mojkovcu. Noć mračna. Ledena. Mi na oko hiljadu metara nadmorske visine. Na čelu kolone je serdar Janko...

U svanuće smo stigli na položaje Donjeg Preprana. Od Gornjeg Preprana, gde je bio neprijatelj, delila nas je reka Tara. Lepo su se mogli videti neprijateljski rovovi...

Borba je već u jeku... Zemlja i nebo su u plamenu...

"Planina se cepa, stoletna debla pretvaraju se u iverje, sneg se boji krvlju" Vasilije Vukotić

I kao da se najednom, neočekivnao, pred mojim očima, punim jeze i užasa, otvorio pakao i nagovestio da je samo pitanje časa kad će sve da se sunovrati sa ovih visova i nestane. Oganj već uveliko sažiže ljude koji pokušavaju da se odupru zloj sudbini; sažiže i konje odavno posustale pod teretom topova i granata koje mesecima vuku s brda na brdo. Šuma unaokolo je ranjena, stabla presečena u korenu, grane iskidane i zdrobljene, a iznad obale reke sukljaju dim i plamen...

Neprijatelj je zaustavljen

Ne zna se samo koga će pre da proguta: njih ili nas? Ili, možda, zajedno, u isti čas? Hoće li iko preživeti da potomcima ispriča kako je bilo, kako su crnogorski orlovi, ovi kršni mladići, puni snage i ponosa, poleteli da svojim grudima zatvore mojkovačka vrata i sve puteve ka Crnoj Gori i tako zaštite odstupnicu iznemogloj srpskoj vojsci koju je sa tri strane pritisla neprijateljska sila i preti joj okruženjem i uništenjem?

Šapućem molitvu Svevišnjem ne bi li nas i ovog jutra, na Božić, na veliki praznik pravoslavnih, uzeo pod svoje okrilje i svojom moćnom rukom zaustavio najezdu nepoznatih i nepozvanih ljudi koji iz užarenih topovskih cevi seju smrt... Jer, pravedno je, i pošteno je, i ljudski je ovo što radimo: branimo svoj obraz i svoj goli krš. To je jedino što nam dedovi ostaviše: obraz i krš. Kamen se ovde diže visoko, u nedogled, gubeći se u plavetnilu neba... A zemlje malo, pedalj-dva, tek da se ne kaže da je nema. Branimo taj krajičak, neba, taj pedalj zemlje, tu liticu nad rekom...

A ko zna, možda se ovog istog časa i oni tamo, preko reke, u plavičastim uniformama i s telećacima na leđima, koji zaklonjeni iza stabala osluškuju dejstvo svoje artiljerije i čekaju zapovest da besno kidišu i da nas satru, zbrišu s lica zemlje, da nas učine robljem i obese zbog ponašanja i nepokleka pred tuđinom, možda se i oni mole istom Bogu i uzdaju se u njegovu zaštitu...

I u tom trenutku sulude ratne vreve, koja se od ranog jutra prolomi iznad obale Tare pa se sve više i sve brže poče penjati u visine i ispunjavati prostor, jasno se raspoznaju granate austrougarskih haubica. NJihovi šrapneli, kao roj svitaca, zuje oko naših glava. Jedna tresnu na pedesetak metara od mesta na kome sam stajala i kao oštrim sečivom iskomada stablo bukve... Surov prizor preseče mi dah: snažni konj, koji je do maločas vukao brdski top, ležao je u snegu s prednjim nogama uvis, dok su zadnje bile pritisnute topovskom cevi i gomilom sanduka...

Do tog časa ukopan, neprijatelj je prešao u napad. Računali smo da nas može napasti baš na ovaj veliki praznik verujući da crnogorski ratnici nisu na položajima, da su ispunili crkve i manastire da uzmu sveto pričešće, potom otišli svojim kućama da pomiliju decu koju mesecima nisu videli. Svi vojnici su, međutim, bili na položajima i kao da je svak sebi izdao zapovest: ni koraka nazad!

Stiže ordonans i javi mome ocu da je neprijatelj već osvojio deo prostora ispod Razvršja. Posle nekoliko trenutaka eto drugog ordonansa, da javi da su borbu prihvatili Lipovski i Kolašinski bataljoni i da je neprijatelj zaustavljen.

Juriš Rovačkog bataljona

Situacija se menja gotovo iz časa u čas. Stigoše izveštaji da je Rovački bataljon preduzeo žestok napad i izbio na Bojinu njivu, pošto je silnim jurišem razbio neprijatelja. Toga dana, oko podne, Prva sandžačka divizija generala Petra Martinovića napala je neprijatelja frontalno i potisnula ga sa osvojenih položaja.

Planina se cepa, stoletna bukova šuma pretvara se u iverje, sneg je uveliko obojen ljudskom krvlju. Tresak za treskom ne jenjava. Sve se lomi. Kida... Pored nas, na Donjem Prepranu, bila je naša haubica. Kad izbaci ogromno zrno sukne i plamen. Haubicom komanduje Mitro Radović, sa leve i desne strane su baterije pod komandom Mladenovića i Vukovića, a sa Pržišta brzometnom baterijom gađa Živojin Pavlović.

Neprijatelj je otkrio položaj haubice i zasipa nas granatama. Niko i ne pomišlja na zaklon. Petar Martinović i serdar Janko stoje i posmatraju položaj zahvaćen ognjem i dimom.

Pošto učestaše granate, general Martinović reče mome ocu:

- Sklonite se, serdare, nije pravo da izgubite život sada kad ste nam najpotrebniji.

Ali, otac ni da se pomakne. Stoji na bregu i napregnuto osmatra i osluškuje tok ratne vreve...

Uto stiže moj rođak Đuro Vuković i reče da je Rovački bataljon, pod komandom kapetana Milinka Vlahovića, pošto je svojim grudima iskidao nekoliko redova žice kojom se Švaba štitio, uspeo da ga potisne sa Uloševine i da ga razbije i goni... Rovčani su, kaže Đuro, jurišali na nož, lomeći sve pred sobom. Još napreduju, razgone neprijatelje i Bog zna gde će se zaustaviti... Kolašinska brigada, pod komandom Miloša Medenice u jurišu satire neprijatelja u gustoj šumi. S boka je neprijatelja udario izviđački odred pod komandom Krsta Popovića. Neprijatelj u neredu odstupa preko Bojine njive u Uloševine, ostavljajući za sobom svoje mrtve i ranjene. NJihovih leševa je toliko, veli Đuro, da se satima ne mogu prebrojati...

Sedam palih kolašinskih barjaktara

Predveče stigoše još neki ordonansi sa bojišta i rekoše da su u borbu stupila i dva naša regrutska bataljona, mladići između osamnaeste i dvadeset druge godine. Puni snage i nacionalnog ponosa jedva su čekali priliku da se uhvate ukoštac sa neprijateljem, da mu pokažu šta je u kolevci odnjihala Crna Gora i kako se gine za otadžbinu... Mladići su, rekoše ordonansi, već nekoliko puta jurišali na neprijateljske položaje utvrđene bodljikavom žicom. Da bi se pripomoglo regrutnim bataljonima, u bitku je bačen deo rezerve Drobnjačkog bataljona na čelu s kapetanom Nikolom Ružićem. Mnogi mladići su izginuli. Drobnjački bataljon ima velike gubitke, a kapetan Ružić je ranjen...

Stiže još jedna crna vest: iz Kolašinske brigade, koja se čitav dan bori, poginulo blizu sto vojnika, ranjenih još toliko, a među poginulima je i sedam barjaktara... Stiže glas da su otac i stric LJuba Poleksića pali u boju...

Bori se Crna Gora. Ranjenici prolaze pored nas, neke prenose na nosilima, druge na konjima, hitaju prema Štitarnici, gde će ih previti.

Koliko ih je tek ostalo na bojištu, iza stoletnih bukava, bez svesti! To niko ne zna. Izmeđale se u mojoj glavi sve te crne i vedrije vesti, jedne pune slutnje, druge ispunjene nadom i ohrabrenjem. Obuzelo me neko čudno osećanje i ja bih, ako mi otac dozvoli, da zgrabim pušku i krenem dole, na razbojište da, poput onih mladića iz regrutnog bataljona, obaram Švabe... Ali, moj otac, smrknut, utonuo u brige i ja se ne usuđujem da tražim dozvolu da se udaljim... Došlo mi da klikćem: Ej, moja mala, moja velika Crna Goro! Velika si i veličanstvena u ovom trenutku ljutog boja, na ovaj krvavi praznik, na ovaj sveti dan, pun strave i užasa. Sva si u plamenu, Crna Goro, goriš i nestaješ; tvoji sinovi leže među ovim deblima s puškom čvrsto prislonjenom uz obraz. Mnogi već leže bez krvi, bez svesti, zgrčeni, iskomadanih creva, otkinutih ruku i nogu... Nema ko da ih opoje i sahrani. Ej, Crna Goro, pleme ti ljubim obraz ti ljubim, krš ti ljubim, ne daj se! Neka Švaba upamti ovaj dan, ovaj pravoslavni Božić, ovaj mraz, sneg obojen i njegovom krvlju, neka upamti ovo srpsko pleme na čiju je zemlju pošao...Gde god je pokušao prodor, neprijatelj je dočekan vatrom i na nož. Pobeda naše vojske bila je potpuna...

Ropstvo serdara Vukotića

Priznanje donese depeša-zahvalnost kralja Nikole za sjajne uspehe Sandžačke vojske na Mojkovcu i oko Berana:

"NJ.V. Kralj Gospodar izajvljuje npreko načelnika štaba Vrhovne komande svoju veliku blagodarnost hrabrim i neustrašivim Kolašincima, koji tako junački brane svoju otadžbinu i pozdravlja vas sa: živela hrabra Sandžačka vojska i njen slavni komandant i oficiri...."

Ali, agonija se približavala: Sandžačka vojska, koja je četrdeset pet dana branila mojkovačke položaje, štiteći odstupnicu bratskoj srpskoj vojsci, nije više imala snage - njeno brojno stanje bilo je gotovo prepolovljeno. Nakon krvavih borbi na Mojkovcu saznali smo da su sve srpske trupe prošle kroz Skadar i da tu očekuju savezničke brodove koji će ih prevesti na Krf. Međutim, vojska je držala te položaje sve do 21. januara, kada je stiglo poslednje naređenje da se raziđe "jer vojska više ne postoji".

Prvi put u svojoj istoriji Crna Gora je položila oružje i kapitulirala. Kralj Nikola i pojedini glavari već su bili napustili zemlju. Vojsku i narod ostavili su na milost i nemilost neprijatelju.

Slom Crne Gore moj otac je doživeo kao najdublju ličnu tragediju. Iako mu je tada bilo tek četrdeset devet godina - bio je oronuo kao starac. Pao je u očajanje i mi, koji smo u tim časovima bili oko njega, mislili smo da je svršeno, da neće preživeti. Odveli smo ga nekako u selo Grlić, blizu Danilovgrada, kod rođaka da tu izdane pre nego što ugleda plavičaste austrougarske uniforme.

Kraj grobnice Nikole Pašića

Ali, sudbina je htela da preživi i padne u ruke austrougarskih vojnika... Posle oslobođenja i ujedinjenja, moj otac se, kao i drugi, vratio iz logora dočekan svim počastima i priznanjima ne samo zbog bitke na Mojkovcu već i zbog drugih bitaka koje je uspešno vodio u tri rata. Umro je 1927. godine u Beogradu i sahranjen u izdvojenoj parceli na Novom groblju, desno od glavne kapije, odmah do grobnice Nikole Pašića. Umro je u šezdeset prvoj godini života. Godinu dana ranije unapređen je u čin armijskog generala. Država mu je podigla spomenik... U istu grobnicu sahranjena je, 1932. godine, moja majka Milica.

A Mojkovac i danas živi u pamćenju potomaka. Da nije bilo onog krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu. Da crnogor-

ski orlovi, oni mladi ljudi, koji u trenu prezreše smrt, svojim grudima ne zatvoriše mojkovačka vrata i tako ne dozvoliše neprijatelju da se javi srpskoj vojsci u bok i pozadinu, možda bi sudbina srpstva bila zauvek zapečaćena...

Pošto su svi njeni dopali ropstva, ostavši sama, Vasilija se udala za doktora Nika Martinovića u Nikšiću. Posle njegove tragične smrti živela je usamljeno da bi se kasnije udala za generala Blažu Vrbicu. I s njim nije imala sreće, ostala je ponovo udovica.

Živela je povučeno i usamljena u Beogradu. Umrla je 1977. godine i sahranjena u grobnici svoga oca, serdara Janka Vukotića.