Srpsko Nasledje

Eno ga ponovo onaj šašavi Marićev zet!" govorili bi Novosađani početkom ovoga veka kada bi videli kako se muž Mileve Marić igra sa svojim (i Milevinim) sinom. Bilo je to 1905. i nekoliko kasnijih godina, kada je mnogima izgledalo čudno da jedan ozbiljan naučnik nosi na ramenima svoga sina. No, bilo je to vreme kada su Ajnštajna morile druge brige, prvenstveno kako obezbediti novac za izdržavanje porodice, koju su činili on, Mileva i dva sina. Jedno vreme je Mileva čak planirala da Ajnštajna dovede u Beograd i to na mesto profesora nemačkog jezika. Tadašnji konvencionalni Novi Sad nije baš podnosio profesorsku "otkačenost" "Marićevog zeta", ali su ga zato izuzetno voleli šajkaški seljaci. Kada je bio na svadbi u Vilovu i divio se kićenoj opremi konja iskreno je postao "naš zet". Bilo je to baš u vreme kada je nemački naučnik, inače Jevrejin, završio svoju čuvenu teoriju relativiteta. Rad na tom projektu mu je omogućila nešto bolja finansijska situacija jer se, zahvaljujući rodbinskim vezama, uspeo zaposliti u patentnom zavodu, u kom je imao dovoljno vremena da se bavi pronalascima.

"Moja je žena meni potrebna kao saradnik. Ona rešava moje matematičke probleme".

Poveravajući se ocu, Mileva je baš 1905. godine, kada su neki Ajnštajna nazvali "šašavim zetom" rekla:

"Pred polazak smo završili jedno značajno delo po kome će moj muž biti poznat u celom svetu".

Bilo je u tim rečima ne samo gordosti žene nego i ponosa Albertove koleginice sa studija u Cirihu. Pored svega toga u tim je rečima bilo i mnogo nevidljive skromnosti jer se Mileva odrekla povlastice da se njeno ime pojavljuje uz ime Alberta Ajnštajna.

"To je svejedno, pa mi smo u braku i radimo zajedno...", objašnjavala je takav stav Mileva Marić, svakako i sama izuzetan matematički talenat ako ne i genijalna osoba vrlo slična, na polju nauke, svom suprugu Albertu Ajnštajnu.

Iako je 19. decembra 1875. godine rođena u Titelu, Mileva je bila đak gimnazije u Sremskoj Mitrovici, od 1887. do 1890. godine, a zbog službe oca Miloša Marića, koji je po matičnim knjigama "vojno lice rođeno u Kaću", koji je u to vreme bio službenik ili "kancelarijant", kako se tada govorilo, u kotarskom sudu najvećeg sremskog grada.

Požutele, ali očito pažljivo vođene školske knjige govore da je Mileva bila odličan učenik, posebno se isticala iz fizike i matematike sa ocenom - izvrstan. Zato uopšte nije čudno što se Mileva Marić posle vojvođanskog školovanja vrlo brzo našla u Cirihu, u kome je 1897. godine i upoznala Alberta Ajnštajna, momka za kojeg ju je vezivalo isto naučno interesovanje ali i ljubav. Albert je bio svestan da će mu samo ozbiljan rad omogućiti posao, a Mileva je na svaki način želela da opravda novac koji je u nju uložila porodica - tako da su oboje indekse punili odličnim ocenama. Uostalom, u to vreme je, barem što se tiče studenata iz inostranstva, to gotovo bilo pravilo. Milevine zemljakinje Ružica Dražić i Milena Bota slično su se odnosile prema matematici i fizici, koje su studirale zajedno sa Milevom i Albertom.

Opisujući taj period njihovog života, "Tajmov" novinar ovako vidi vezu dvoje studenata:

"Ali, i fizičari se zaljubljuju. Kada bismo snimali film o Milevi Marić, izabrao bih za tu ulogu Marli Metlin, gluvonemu dobitnicu Oskara, zbog njene blage tajanstvenosti i utiska gnevnosti i oštećenosti. Od detinjstva Mileva je hramala, ali ne znam zbog čega. Mileva Marić je bila tamnokosa Srpkinja koja je sanjala da postane fizičar i u 21. godini primljena je u švajcarski Savezni institut za tehnologiju u Cirihu. Tu je upoznala osamnaestogodišnjeg Ajnštajna, boemskog izgleda, kudrave kose i toplih tamnih očiju. Postali su ljubavnici deleći ujedno i udžbenike. Njen otac se protivio ovoj vezi.

Godine 1902. dobili su vanbračnu ćerku koja je nestala. Albert i Mileva su se potom venčali. U krevetu bi pričali o elektrodinamici i atomskoj kinetici.

Godine 1905. Ajnštajn je objavio u jednom broju časopisa "Anali fizike" čak tri rada, među kojima i teoriju relativiteta sa njenom subverzivnom tezom o elastičnosti vremena -prostora i razmenjivosti materije i energije. Mogli bismo reći da je tog časa počeo 20. vek".

Isti časopis i pored dosta pristrasne odbrane Ajnštajna, kao mladića koga je privukla erotika, iznosi i svedočenje fizičara Abrama Jofe, koji je tvrdio da je video originalne spise sa teorijama, te 1905. godine, i da su bili potpisani Ajnštajn-Marić. Potpuno drugačije na čitav problem gleda američki fizičar Evan Haris Voker, koji je gotovo skandalizovao učesnike međunarodnog kongresa u NJu Orleansu, početkom devedesetih, kada je izjavio:

"Albert Ajnštajn nije sam otkrio teoriju relativiteta, koja mu je donela svetsku slavu i Nobelovu nagradu 1921. godine! Naime, njegova prva žena Mileva Marić mu je dala mnoge genijalne ideje, koje su otvorile put do uspeha. Ona je bila ta koja je napisala prve članke, koje je on zatim objavio pod svojim imenom. Mileva je radila i na projektu za jedan nov naučni instrument, koji je zatim Ajnštajn registrovao kao svoj pronalazak. NJihova saradnja trajala je petnaestak godina i prekinula se 1914. godine, kada su odlučili da se razdvoje (brak je razveden 1919. godine). Svih tih godina naučnicima uopšte nije bila poznata Milevina uloga u muževljevom radu, ali sam Ajnštajn je, mada na indirektan način, priznao njene zasluge. Naime, kada je dobio Nobelovu nagradu, Milevi Marić je poslao celokupan novčani iznos dobijen uz nagradu!"

Voker, za razliku od "Tajmovog" članka, opisuje Milevu kao lepu, pravilnih crta lica i krupnih, sanjalačkih očiju, osobu koja je još na Politehničkom fakultetu u Cirihu postala dragocena Ajnštajnova saradnica (Mileva je rođena 1875. godine, a Albert 1879). Upravo uz nju, od njihovog venčanja 1903. godine, Ajnštajn se upušta u najznačajnije radove u svom životu.

Mileva, tamnokosa Srpkinja tamnih očiju, sa pomalo tuge i po- malo gneva u pogledu (od detinjstva je hramala), zaljubila se u Jevrejina iz Milana, lepuškastog, okretnog i tri godine mlađeg. Zajedno su studirali, zatim su zajedno i živeli. Dobili su vanbračnu kćerku Lizeral, o kojoj se ništa ne zna. Verovatno je bila data na usvajanje... Kada je Ajnštajn bude napustio, odlazeći da živi sa svojom rođakom Elzom Lovental, koja mu je dovela dvoje dece iz prvog braka, neće više biti uspešan.
Tačnije, neće napisati više ništa vrednije.

Kasnije, kada je Ajnštajn počeo da živi sa svojom rođakom Elzom Lovental, koja je u njihov brak dovela i dvoje dece iz svog prvog braka, počeo je brak sa Milevom da opisuje kao tragediju. Bez obzira na Ajnštajnovo mišljenje, činjenica je da tokom braka sa rođakom i udovicom sa dve ćerke Elzom Lovental, ni približno nije bio uspešan u naučnom radu kao ranije. Voker posebno u tom smislu izdvaja neka Albertova pisma Milevi, tako u onom iz avgusta 1899. godine stoji:

"Dok sam čitao studiju o atmosferskim kretanjima činilo mi se nepojmljivim da nisi pored mene. Naša saradnja mi izgleda odlična i lekovita".

Vrlo često u pismima stoji "naš rad" i "naša teorija", a u jednom od pisama, sastavljenom 27. marta 1901. godine piše:

"Biću neverovatno srećan i ponosan kad nas dvoje budemo uspeli da slavodobitno završimo naš rd o relativnom kretanju".

Prepiska između njih dvoje vrlo je simptomatična jer zapravo odslikava kako bračnu, tako i naučnu evoluciju.

Ta pisma ne otkrivaju šta je bilo sa njihovim prvim detetom, ćerkom Lizerel, koja je rođena 1902. godine i verovatno je usvojena od nepozante porodice. Sinovi Hans Albert, rođen 1904. i Edvard, rođen 1910. godine, u Cirihu, još nisu bili u "planu" tako da ni o njima ništa ne piše. Evo šta stoji u tim prilozima za intimno-naučnu biografiju, koju je objavio "Cajt magazin" ("Zeit Magazin"):

"Prošlo je već prilično vremena kako sam dobila Vaše pismo i htela sam odmah da Vam odgovorim, da Vam zahvalim na požrtvovanosti da napišete četiri duge strane, htela sam takođe da Vam izrazim svoju radost zbog zajedničkog puta, ali ste Vi rekli da Vam pišem ako se dosađujem, a ja sam veoma poslušna...

Vaša fotografija je načinila veliki utisak kod mojih roditelja. Dok su još bili utonuli u posmatranje, rekao sam sa puno razumevanja: Da, da, baš izazovno luče. Na račun toga i tome sličnog već sam otrpeo prilično zadirkivanja, što meni, međutim, uopšte nije neprijatno.

Mora da se sada siroti, bavite crnim mislima. Ali ja Vas dobro poznajem, zajedno sa Vašom božanstvenom flegmom i znam da Vi sve to primate sa spokojstvom. Uz to ste ipak kod kuće i bićete valjano maženi kako to i priliči ćerki. U svakom slučaju, kod nas u Cirihu ste Vi gospodarica kuće, to ipak nije loše i to domaćica kakvog raskošnog domaćinstva! Dok sam prvi put čitao Helmholca uopšte nisam mogao da shvatim da ne sedite uz mene, a i sada mi nije mnogo bolje. Zajednički rad smatram veoma dobrim i korisnim i pored toga manje iscrpljujućim...

... Raspust mi prolazi u srećnom spokojstvu, tako da su mi studije promena, a ne lenstvovanje, kako smo u našem domu navikli. Vi mi pišete da Vam je pauza za ispit prijala, to mi se dopalo. Vi ste baš prava junačina i imate puno energije i zdravlja u svom malom telu. Vratio sam Helmholcovu knjigu i sada studiram još jednom do detalja Hercovo rasprostiranje električne sile...

... Vaša pisma mi svaki put toliko prijaju. Od niza zajedničkih događaja stvorio se sasvim kriomice poseban osećaj, koji se i pri najmanjem dodiru budi, bez sećanja na pojedinosti, i on čini da svaki put poželim da ponovo budem u svojoj sobi...

Istina je, zar ne, da Vi nikome ne date da čita moja pisma, to mi morate obećati; jednom ste rekli da ne volite profanost, pa i ako mi to izgleda profano, možete li mi to učiniti? Šta Vi mislite? Sledeći put staviću na pismo drugo zaglavlje, znam jedno koje je ljubaznije; ovo je tako skromno, ali kasno sam se setila...

Pošto Te toliko volim, a Ti si tako daleko da Te ne mogu izgrditi, pišem Ti ovo pisamce i pitam da li i Ti mene toliko voliš kao ja Tebe? Odgovori mi odmah. Hiljadu poljubaca od Tvoje D(oherl).

... Vratili smo se kući, ja u maminu sobu (u četiri oka). Najpre moram da joj ispričam o ispitu, zatim me pita bezazleno: "Dakle, šta je bilo sa Dockerl?". "Mojom ženom", rekao sam isto tako bezazleno ipak spreman na odgovarajuću "scenu". Do nje je odmah došlo. Mama se bacila na krevet, zagnjurila glavu u jastuke i plakala kao dete. Kada se povratila od prvog užasa, odmah je prešla u očajničku ofanzivu: "Rasipaš svoju budućnost i zatvaraš sebi perspektivu. Ako dobije dete onda ćeš imati neprilike". Kod tog poslednjeg izliva, kome su prethodili još mnogi, izgubio sam strpljenje.

... Prilično dobro razumem svoje roditelje. Oni ženu smatraju luksuzom za čoveka, koji to sebi može da priušti tek tako, i kada, ima udobnu egzistenciju, ja, međutim, prezirem tu vrstu shvatanja odnosa između muškarca i žene, pošto se po njemu žena i bludnica razlikuju samo po tome što prva, zahvaljujući povoljnijim životnim prilikama, od muškarca može da iznudi ugovor za takav život. Takvo shvatanje je prirodna posledica toga što kod mojih roditelja, kao kod većine ljudi, razum neposredno vlada nad osećanjima, dok se kod nas, zahvaljujući srećnim okolnostima u kojima živimo, uživanje u životu beskonačno širi...

Ako ti još nisi rekla svojima to ne čini! Verujem da je tako za sve bolje... Ti si ipak dovoljno pametna i poznaješ ih, te i sama bolje znaš šta treba da činiš...

Danas sam od tebe dobio preporučeno pismo, u njemu vidim strah da bi neko drugi mogao da ga dobije u ruke. Ne, zlatašce, primio sam sva Tvoja jdraga pisma, a takođe i novac već odavno u Melhtalu.

... Raduj se neopozivoj udluci koju sam doneo! O našoj budućnosti odlučio sam sledeće: odmah ću potražiti posao. Moji naučni ciljevi i moja lična taština neće me odvratiti od toga da preuzmem najpodređeniju ulogu. Čim dobijem takav posao, oženiću se Tobom i uzeti Te k sebi, ne obaveštavajući o tome nikoga nijednom rečju dok sve ne bude gotovo. A tada niko neće moći da baca kamen na Tebe, već teško onome ko sebi bude dopustio nešto protiv Tebe...

Dakle, želiš odmah da potražiš zaposlenje i da me uzmeš k sebi! Kako sam bila srećna kada sam pročitala Tvoje pismo, i koliko sam to još uvek i biću to uvek. I ako i Tebe time ne zarazim, zlato, onda dajem glavu. Ali, naravno, dragi, ne treba da bude reč o najlošijem zaposlenju, to bi me ljutilo, to ne bih mogla...

Ti opet sutra nećeš doći! Ne jednom si rekao: doći ću u subotu. Tada ćeš me sigurno iznenaditi. Znaš, kad ne dođeš, ja najednom sagorim! Kad bi samo znao kako me to ljuto boli, onda bi sigurno došao...

Zar stvarno više nemaš para? Baš lepo! Čovek zarađuje 150 fr. ima hranu i stanovanje i na kraju meseca, nema ni pare. U subotu više ništa neće važiti kao izgovor, ako do tada ne dobiješ novac, ja ću ti poslati nešto...

Dobio sam Tvoje drago pismo, koje mi stvara bol u stomaku, što si bila tako dobra da mi pismo pišeš iz kreveta. Uopšte ne brinem, jer po tvom dobrom raspoložnju vidim da zlo nije veliko. Samo se dobro neguj i budi čila i raduj se našoj dragoj Lizerel.

... Želeo bih da si sa mnom, mada imaš veoma "smešan izgled" kako si mi već dva puta pisala. Načini mi crtež toga, ali stvarno lep.

Siroto, drago zlato, šta sve moraš da pretrpiš, da najzad više ne možeš sama da mi pišeš! I naša draga Lizerel mora svet da upozna upravo sa te strane!... Ali, vidiš, stvarno je došla Lizerel, kako si Ti to želela. Da li je zdrava? Kakve su joj oči? Na koga od nas liči? Ko je hrani mlekom? Da li je gladna? Ja je toliko volim, mada je uopšte ne poznajem!... Želeo bih i sam da načinim jednu Lizerel, to mora da je zanimljivo. Ona sigurno može da plače, ali da se smeje, uči tek mnogo kasnije. I ne veruješ koliko patim kada vidim koliko me oni oboje vole i kako su neutešni kao da sam načinio najveći prestup, a ne učinio ono što mi srce i savest neodoljivo nalažu. Kada bi te samo poznavali!...

Tri četvertine glupog vremena je prošlo, uskoro ću biti ponovo sa svojom draganom, ljubiti je, milovati, grditi, smejati se, tumarati sa njom, čavrljati... Već sam rekao da za Božić ostajem kod Tebe. Ne mogu baš ništa da očekujem dok Te ne budem ponovo imao, Ti si mi sve, moje siroče, mangupče, derište. Dok sada mislim na Tebe, upraov mislim kako više ne želim da Te ljutim i zadirkujem, već uvek želim da budem poput anđela! O lepa iluzijo! Ali, Ti me voliš iako sam ja opet stari nitkov, pun kaprica, vragolija i mrzovoljan kao uvek...

... Tebi se stvarno više ne dopada malograđanski život! Ko slobodu smatra dragocenom, taj više ne može da podnese okove. Koliko sam srećan što sam u Tebi pronašao srodno stvorenje, koje je isto snažno i samostalno kao i ja sam! Bez Tebe ja sam sa samim sobom sam.

Tako su se njih dvoje dopisivali dok su razmišljali i izučavali fiziku i matematiku. Stiven Hoking, svakako najpoznatiji fizičar i uopšte naučnik ovako je opisao neka učenja koja su se nametala iz Ajnštajnovog rada u kome je učešća u svakom slučaju imala i Mileva Marić. Hoking piše ovako:

- Iz opšte relativnosti takođe je proishodilo da vreme treba da teče sporije u blizini nekog masivnog tela kakva je Zemlja. To je stoga što postoji odnos između energije svetlosti i njene učestalosti (odnosno broja talasa svetlosti u sekundi); što je veća energija, viša je učestalost. Kako se svetlost kreće nagore kroz Zemljino gravitaciono polje, ona gubi energiju, pa joj se tako i učestalost smanjuje. Drugim rečima, povećava se dužina intervala između dva susedna brega talasa. Nekome ko se nalazi na velikoj visini izgledalo bi da se sve dole zbiva nekako usporenije. Ovo predviđanje provereno je 1962. godine pomoću dva veoma precizna časovnika koja su postavljena na vrh i dno jednog vodotornja. Ustanovljeno je da je časovnik na dnu, koji je bio bliži tlu, išao sporije, sasvim u skladu sa opštom relativnošću. Razlika u brzini časovnika na raznim visinama iznad Zemlje danas ima veliki praktični značaj, s obzirom na razvoj izuzetno preciznih navigacionih sistema koji se temelje na signalima satelita. Ukoliko bi se prenebregla predviđanja koja proishode iz opšte relativnosti, izračunati položaj neke tačke mogao bi da bude pogrešan za više milja!

Pred odlazak iz Novog Sada, pošto nije uspela Ajnštajna da zaposli u Beogradu kao profesora nemačkog, Mileva Marić rekla je ocu: "Završili smo jedno značajno delo, po kome će moj muž postati pozant u čitavom svetu!"

Hoking nastavlja sa nekim konstatacijama i svojim viđenjem "paradoksa blizanaca", koji proizlazi iz Ajnštajnove teorije:

"Njutnovi zakoni kretanja označili su kraj zamisli o apsolutnom položaju u prostoru. Teorija relativnosti odbacila je i apsolutno vreme. Razmotrimo slučaj dva blizanca. Zamijslimo da jedan od njih ode da živi na vrhu neke planine, dok drugi reši da ostane na nivou mora. Ako bi se ponovo sreli jedan bi bio stariji od drugoga. U ovom slučaju razlika u starosti bila bi veoma mala, ali bi se znatno povećala ako bi jedan od blizanaca otišao na dugo putovanje svemirskim brodom koji bi se kretao brzinom sasvim bliskoj brzini svetlosti. Kada bi se vratio, bio bi znatno mlađi od brata koji je ostao na Zemlji. Ova situacija poznata je kao paradoks blizanaca, ali ona je paradoksalna samo ako se negde u zemlji krije ideja o apsolutnom vremenu. U teoriji relativnosti ne postoji jedinstveno apsolutno vreme, već svaka jedinka ima svoje lično merenje vremena koje zavisi od toga gde se nalazi i kako se kreće. Pre 1915. za prostor i vreme se smatralo da predstavljaju nepromenljive arene u kojima se zbivaju događaji, ali i na koje ne utiče ono što se u njima odigrava. Ovo je važilo čak i u slučaju posebne teorije relativnosti. Tela su se kretala, sile su privlačile i odbijale, ali vreme i prostor naprosto su nastavljali da postoje, ne trpeći nikakav uticaj. Situacija je, međutim, sasvim različita iz perspektive opšte teorije relativnosti...

Takva zapažanja su Hokingu dala odličan predtekst za redefinisanje odnosa prema Vaseljeni, koju smatra da mora imati početak, i, možda, kraj.

Na tragu takvog učenja Hoking je pre nekoliko meseci izašao u javnost sa senzacionalnom vešću da je postavio teorijsku osnovu za "vremensku mašinu", za napravu koja bi putovala kroz vreme. Znajući "rokerski" tip duhovitosti koji neguje Hoking, u čemu je takođe neka vrsta nastavljača Ajnštajna, koji je samim svojim izgledom, sa krunom razbarušene kose i neformalnim oblačenjem, bio preteča dvadesetog, a možda i narednog veka, pri čemu mu je svakako umnogome pomogla Mileva Marić.

Sve je relativno, a naročito tvrdnja da je Ajnštajn pronašao teoriju relativiteta: Ko je bila Mileva Marić?

FORMULE I LJUBAVNA PISMA