Istinita priča s početka Drugog rata 1941. u Jugoslaviji

MAJKA RUŽA U VELIKOM ZLATNOM OKVIRU

piše: Predrag N.Sarić

Žena stoji i pogledom prati točkove voza kako odskaču od tračnica. Primeti, u jednom trenu, visoko podignutu ruku. Čovek nešto viče. Lokomotiva guši reči: "Uzmi ovo". Nešto pade, žena priđe, čeka da voz ode dalje. Onda se okrenu desno, pa levo. Sa zemlje podiže kutiju opšivenu belom krpom. Na krpi stoji rukom napisano...

Početak priče vraća nas u doba u kojem su Nemci u prve dane okupacije u Srbiji, bliže, u Kraljevu, bezobzirno harali. Kraljevo je tada bila samo mala varoš, u to vreme sa mnogo radnika. Čuveni su bili železničari. Pripovedajući, i sad mi se vrzma slika: vidim Ibar, popločane ulice na turski način. Čujem tandrkanje točkova tračnicama, pisak lokomotive u daljini. Čuju se histerični glasovi: "Los, los krucifiks. Svinje! Banditi! Los los! Juden!" Pratim crvene teretne vagone. Čujem topot nogu. Govor i plač. Na malom okviru stegnuti prsti. Čujem reči koje retko ko razume. Na sporednom koloseku manevriše lokomotiva: vuče deset teretnih, stočnih vagona. Rampa spuštena. Žena stoji i pogledom prati točkove kako odskaču od tračnica. Tanki, sivkasti slojevi dima lebde iznad sivih kućeraka. Žena primeti visoko podignutu ruku. Čovek nešto viče. Lokomotiva guši reči: "Uzmi ovo..." Nešto pade pored tračnica. Žena priđe, čeka da voz ode dalje. Onda se okrenu desno, pa levo. Sa zemlje podiže kutiju opšivenu belom krpom. Na krpi stoji rukom napisano "Nisim Albahari".

Žena ćušnu kutiju u nedra. Okrete se. U daljini, negde na skretnici korača nemačka patrola. Dva vojnika sa puškama.

Pređe ulicu i pođe putem koji vodi prema kući. Lokomotiva pisnu i vrati vagone s juga na sever.

Kad je stigla kući sin joj ćuteći pomože da skine kaput, privuče stolicu i sede za sto. Jasno mu je da majka o nečem razmišlja, da nešto ozbiljno razmeće po glavi.

Izgledaš umorna?

Majka ćuti. Pogleda na šporet.- Ništa nisi donela? Gladan sam... Dolazila je tetka Mira.

- Šta je htela?

Dečak slegnu ramenima. Ona odmače lonac s vatre.

- Jesi li videla Nemce? Mira reče da od jutra u Kraljevu dovoze transporte. Nisu vojnici. Nema tenkova. Nema topova. Nema ni putničkih vagona, samo furgoni. Puni su ljudskih glasova. Plača. Možda su to naši zarobljenici? Transportuju ih u logor.

- Peđa, ovo su teška vremena. Ništa ne pitaj. Veruješ li u ono što Mira govori?

- Naravno, zašto ne bih verovao.

Majka uzdahne i ućuti. Ode tiho u drugu sobu da se presvuče. Kad se vratila, u ruci je držala kutiju.

- Šta je to? - upita je Peđa.

Ona slegnu ramenima:

- Našla sam pored pruge. Neko je bacio - reče majka i pruži sinu kutiju.

Oboje ućute. Gledaju "onu" stvar.

Sin najpre pogleda u majku, pa kliknu:

- Šta je ovo? Pogledaj! Zlato, majko! Zlato, pravo zlato!

Dečak napuni punu šaku. U kutiji promeša po zlatu.

- Mi smo bogati! Nećemo gladovati! Sve je suvo zlato!

- Ćuti... O ovome nikom ni reči. To je tuđe. Tuđa muka, a naša nesreća. Nikom da nisi pisnuo!

- Ti si to našla, ali to je onda naše!

- Da, ja sam to našla, ali...

- Zašto je bacio? Pogledaj - pokaza majci. - Ko baca ovo?

Ona pogleda. Skupi obrve.

- Vidi, tri zlatna prstena sa inicijalima. Ovi drugi? Samo drago kamenje: nebo plavo, crveni, zeleni... Joj, ovaj beli: to dijamant, brilijant! Ovo, vidi, koliko veliki medaljon. Ogrlica sa debelim lancem i inicijalima N. A. Ogrlica sa krupnim, kao kliker biserima... a ovo? Šta tu sve ima...

Majka pogleda u Peđine prste. Iz kutije izvuče i broji: jedan, dva, tri, pet, sedam, devet i na kraju: petnaest lanaca od čistog zlata. Peđa otvori medaljon. Okrene i pogleda u N. A.:

- Vidi dve slike! Dečko u matroskoj uniformi sa velikom kragnom i mašnom. Na drugoj strani devojčica sa uvijenom kosom u lokne. Mašna u kosi.

Majka pogleda sliku.

- Deca - reče. - Kako su lepa.

Peđa vadi dukate. Broji: - jedan, dva, tri, četiri, pet, sedam, devet, dvanaest, dvadeset i jedan... A ovi su veći i glasno broji, držeći u šaci i reče: "sedamnaest".

- Nisu engleske pare - reče majka i zagleda. - Čiji je ovo lik?

- Franc Jozef - reče važno Peđa.

Ona iz punih pluća ispusti vazduh.

- Ala smo bogati - kliknu Peđa... Sad možemo lepo da živimo.

Dok mu gleda oči majka porumeni:

- Zapamti: to nije naše! To nama ne treba.

- Niko te nije video kada si našla.

- Tačno, niko, ali... Nama ne treba tuđa nesreća.

Peđa na dnu kutije ugleda beli papir sa linijama.

- Pismo! - reče Peđa i pruži majci.

- Čitaj! - naredi majka.

"Ja ću sigurno biti mrtav. Možda već danas. Možda sutra. Nije važno. Glavno je da ja više nikad neću videti sunce, nebo. Ja sam Jevrej. Hitler i fašizam nas uništavaju. Takva je moja sudbina. Sa svima smo živeli u ljubavi. Živeli smo sa Srbima kao sa braćom. Srbi su plemeniti, humani, vole ljude...

Pošteni, čoveče (ko nađe ovo pismo). Predajte, ako preživite onom iz moje porodice ko preživi.

P.S. Imam sestru Rahelu koja živi sa sinom negde u slobodnom svetu. Mislim da su na vreme izbegli sigurnu smrt i Hitlera. Živeo sam u Beogradu. Bio sam apotekar. Hvala. Nisim Albahari."

- Šta misliš da uradiš sa ovim? - upita je Peđa.

- To je moja stvar. U to ne diraj. To je nesreća. Ne, ne to je nesreća. To je svetinja.

- Niko od njih neće ostati - reče Peđa.

- To, ti ne znaš.

- Oni su Jevreji.

- Oni su ljudi.

- Oni, su majko, bivši ljudi.

- Kuš! - odbrusi žena i ostavi pismo među porodične dragocenosti.

On je samo pogleda.

- Od Nemaca si ostao bez oca. Nemoj da ja ostanem bez sina.

- Dobro, mama.

Četiri godine kasnije, oko sedam ujutru Peđa se spremao za školu.

- Imaš li malo hleba? - upitao je Peđa.

- Proje.

- Od prekjuče.

Ona procedi kroz zube:

- Doneće ujak brašno i krompir.

Peđa zausti, ali majka ga preseče:

- Znam šta ti je u glavi.

On je pogleda.

- Nije naše - reče odlučno majka.

- Samo jedan mali dukat - zapita on bolećivo.

- Sad je već dosta. Put pod noge i u školu!

Posmatrala ga je kako se udaljuje. Bio je daleko od tračnica. Rampa je spuštena. Ona nadlanicom ubrisa suze. Pa se vrati u kuću da se spremi za posao.

Nemci se sad užurbano kreću. Nema više one bučne bleh muzike. Više je ljudi na ulici, retko koja zelena uniforma.

Sedeli su u onoj istoj sobi u kojoj je prvi put donela beli zamotuljak. Večerali.

- Hoćemo li posle večere da prošetamo. Pored Ibra.

- Umorna sam - reče ona i ukoči pogled u zid. Gleda netremice u svoju venčanu sliku.

- Čega si se setila? - upita je Peđa.

- Godina, onih prošlih.

- Znam... Ajde da znam - reče Peđa.

- Ne vredi misliti o tome. Svi oni su odavno i ko zna gde likvidirani.

Ona uzdahnu i reče:

- Godinama tragamo, moj sinko. Bio si dete, a sad, sad si zreo čovek.

Peđa je zagrli, privuče k sebi, nežno poljubi.

- E, moja majko... Čuvaš li još Nisima Albaharija? Gde smo pokušali, bilo je uzalud. Sećaš li se pisma? Još nam samo ostaje da pokušamo u Pertu, u Australiji. A to je, majko, na kraj sveta.

Peđa uvuče desnu ruku u unutrašnji džep kaputa.

Ona pogledom isprati pokret njegove ruke.

Peđa s ponosom izvuče koverat.

- Evo te sreće - prinese joj pred nos. - Karta za avion. Vidiš, to bi ti rekla. "Ima Boga"! reče prkosno i nasmeja se.

- Nije to tvoje - reče ona.

- Moje, kunem se - reče Peđa. Pruži joj kartu. - Je li piše tu moje ime i prezime.

- Ne igraj se, nije mi do igre. Stara sam. Nisi u pantalonicama.

- Putujem za sedam dana. Došao sam da se pozdravim. Još ako imaš poverenje, daj onu kutiju da okušam sreću.

- O, Bože, o Bože, ako te ima. Hvala. Hiljadu puta hvala!

Majka ustade. Onda donese kutiju i reče:

- Evo... Pozdravi ih. Mnogo ih pozdravi. Sad mogu i da umrem. Mogu.

On sede za veliki sto. U sportsku torbu stavi kutiju.

- Ponećeš ovo, pokaže majka na staklenu teglu. Dohvati je sa ormana.

- Šta ti pada na pamet. Dunje? O Bože moj. Dunje! To ne nosim.

- Oni nemaju naše dunje.

- Smejaće mi se.

- Neka se smeju. Od srca im šaljem. Imali, nemali. Ti ćeš to nositi. Šta me briga što imaju. Hvala Bogu da imaju, ali nemaju moju ljubav. To im šaljem!

Na vratima Peđa prigrli majku. Jako stegne i poljubi.

Peđa na vratima mahnu rukom.

Posle sedam dana boravka u Australiji, stiže u Pert.

U konzulatu dobi adresu Nisima Albaharija.

U dnu stepenica velike kuće čekao je domaćin. Raširi ruke, onako dežmekast, rumen i ćelav. Razvuče usne, radosno reče:

- Dobro mi došli prijatelji iz Jugoslavije!

Peđa se nađe u srdačnom domaćinovom zagrljaju.

- Ja sam Nisim Albahari. Srbin iz Beograda.

- Drago mi je - reče Peđa i oseti bol od zagrljaja, u desnoj šaci bol od stiska.

Nisim Albahari ga povuče k sebi na grudi.

- Juče su javili iz Jugoslovenskog konzulata da me želi videti gospodin Peđa. To ste vi?

- Ja sam Peđa - reče. - Ovo je moj drug Branko.

- U svojoj ste kući.

U redu, s desne i leve strane, u velikom holu stoje: žena, dve devojke i tri mladića.

- Ovo je moja žena Rebeka. Do nje, starija kći Bukica, ovaj devojčurak Lola - predstavi ih Nisim s ponosom. Ovi momci, moji sinovi. Sa bradom je Nisim. Ovo, pokaza rukom na najstarijeg, David, a riđi to je Ruca.

Peđa skide s leđa sportsku torbu. Prihvati pruženu ruku. Branko domaćici pruži buket crveno-belih ruža. Domaćica se malo izvi i preda buket devojci u crnoj haljini sa belom čipkastom keceljom preko pasa. Domaćica se pažljivo zagleda u kutiju sa belim omotom i rukom napisano "Nisim Albahari"

.

- Šta ovo treba da znači? - upita Albahari.

- Poklon od moje majke.

Nisim se iznenadi.

- Nije trebalo da se trudi - okrene kutiju nekoliko puta. - Ovo je nešto teško! - reče i napući usne. - Ohoo!

Zamisli se. Pozeleni. Pocrveni. Onda, izusti:

- Pa, ovo je rukopis mog dragog ujaka... Zar on nije mrtav?

Peđa ćuti...

Ukućani s pažnjom gledaju u "glavu kuće". Nisimu zadrhti ruka. U očima suze.

- Izvinite - reče. I glasnije zaplače.

Ukućani sve to s pažnjom posmatraju. Pogled upućen paketu. Nikada nisu videli glavu kuće da plače. Najstariji sin uze iz očevih ruku poklon.

- Da otvorim? - upita.

Otac potvrdno klimnu glavom...

Pred kraj ručka, Peđa iz torbe izvadi teglu sa slatkim. Ustane, nakloni se domaćici.

- Od moje majke za vas - reče.

Ona se zbuni. Obrati se Nisimu. On joj objasni o poslatku kao srpskom običaju.

Sin David vrati Peđin poklon ocu i reče: - To je tvoj poklon, izvoli.

Ukućani s pažnjom prate šta se događa. Mnogi ne razumeju.

- Malo mi drhte ruke, uzbuđen sam - reče Nisim Albahari.

Najstariji sin izvuče pismo dede koga nikad nije video. Čuo je od oca da je imao ujaka. Izvuče lanac sa medaljonom. Otvori. Majka pruži ruku za medaljonom.

- Ovo - iznenadi se i pokaza Nisimu Albahariju. - Ovo si ti!

- Da, to sam ja. Imao sam četiri a možda, pet godina.

Svi se smeju. Od srca.

- Sestra je bila lepša - reče Nisim Junior.

Kći Lola izvadi zlatni lančić sa okačenom šestokrakom zvezdom.

- Ovo je tvoja sestra - reče Bukica - mnogo je slatka. Vidi loknice. Kolika joj je mašna u kosi.

- Tako se to tada nosilo - dodaje Nisim.

Nisim Albahari onda dohvati pismo i pročita ga u prevodu.

Supruga zamoli Nisima da prevede njeno pitanje:

- Otkuda vašoj majci sve ovo? - upita.

Peđa je o majci ispričao mnogo toga. Onda o prvim danima okupacije. Proganjanju i ubijanju. Pričao o gladi. O otporu okupatoru. O transportu u kome je bio ujak. Na kraju, o trenutku kad je bacio paketić i stvari koje su sad tu, kod njih, pred njima u Portu.

- Oh Bože! Oh Bože, to je užasno i opasno. I strašno. Vaša majka ima veliko srce! Ona nije poznavala našeg ujaka!

Peđa nastavi da priča. Posmatrala ga je sa puno pažnje i divljenja. U isto vreme i nevericom.

- Dragi mužu. Moramo da vidimo tu neobičnu ženu. Majku. Majku hrabrosti. Takvo srce. Ne znam, ne znam. Pa ona nikog nije znala. To je još čudnije.

Peđa ispriča kako je majka, zbog ozbiljnosti prilika i iz straha da joj ne ukradu paketić nosila u nedrima. "Ovde" i pokaza on rukom na levu stranu grudi.

Nisim je sve prevodio. S naporom, tražeći reči iz svog jezika.

- Ona mora doći i od sada živeti kod nas - izusti Rebeka. - Ona je majka ove kuće.

Peđa se samo nasmeši.

- Ona je majka ove kuće - reče i Nisim Albahari.

- Stara je - reče Peća. - Ona neće moći i hteti da napusti... Ne, ne... Ne bi izdržala ovako daleki put.

- Avionom, to nije tako ni daleko ni zamorno - reče Lola.

Peđa reče:

- Kada bi imala tvoju snagu i godine.

Ona pogleda u Peđu, okrete se majci začuđena.

- Ne razumem. Mi ćemo platiti!

Nisim se okrete Peđi.

- Lola ne razume. To je neplativo, razumeš. To veliko srce je više nego za poštovanje. Moj ujak je njoj niko i ništa...

Sin Ruca važno reče:

- Mi ćemo ići u Jugoslaviju: donećemo je ovako - ispruži ruke i savi u laktovima i zaljulja levo, desno kao da ljulja bebu.

Peđi je drago. Samo je ponavljao: - Ne, ne, to ne dolazi u obzir!

- Onda, moramo je nečim nagraditi - predloži Nisim mlađi.

- Ne, ni to ne dolazi u obzir - reče odmah Peđa. - To je njena ljubav, kako da kažem. Saosećanje za čoveka u nevolji. Saosećanje za slobodom. Da čovek živi svoj život u slobodi, kao ptica... Hvala vama svima na dobroti.

- Kada je tako - reče Nisim Albahari - onda... Ne znam šta da kažem, zastade i pogleda sve ukućane.

- Imate li bar njenu sliku - reče i pogleda u Peđu.

- Mislim, reče i zavuče ruku u džep i izvuče novčanik. - Evo je! - pruži fotografiju Rebeki.

Majčina slika je išla iz ruke u ruku. Svako je dao svoj komentar i pohvalu: "Za plemenite oči, za dobar, topao i saosećajan pogled". Opet se slika vrati u Rebekine ruke.

- Hvala vam, gospodine - reče ona i sama se zagledajući u sliku. - Ali, oprostite, neću vam je vratiti. To je Nisimova majka. I moja majka. Daćemo je najpoznatijem australijskom umetniku da napravi veliku sliku. Biće u okviru od čistog zlata, neka se ovekoveči ovaj plemeniti lik i plemenito srce.

Nisim Albahari uze sliku od Rebeke i poljubi je.

Domaćica pokaže rukom na istočnu stranu u velikom salonu. S puno važnosti reče: - Stajaće u sredini! Tu joj je mesto!

U IME MORALA, ČOVEČNOSTI I ISTINE

Pre desetak godina kada je prvi put objavljena ova priča, autor Predrag Sarić je zamolio da se, po želji učesnika događaja, njihova imena i prezimena ne obelodanjuju.

Smatrajući grehom ne objaviti pune podatke o ovim ljudima zarad morala, čovečnosti i istorijske istine, redakcija Srpskog nasleđa daje prvi put široj javnosti na uvid njihova imena: majka sa zlatnim srcem je danas pokojna, Ružica Radojčić iz Kraljeva. NJen sin je Predrag-Peđa Radojčić, danas pokojni profesor Beogradskog univerziteta i nekadašnji predsednik "Crvene zvezde" iz Beograda, a Branko, Branko Stanković, slavni fudbaler i trener, danas penzioner u Beogradu.

Autor Predrag N. Sarić nije među živima, a o porodici Nisima Albaharija iz Perta u Australiji, nema bližih podataka.